ТЕГЛЕЊЕ БРОДОВА ЖИВОТИЊСКОМ И ЉУДСКОМ СНАГОМ
Пловидба бродова у средњем веку била је напорна, посебно када се радило о пловидби уз воду на местима где је речна струја била јача. У ту сврху за теглење се често користила људска и сточна снага. Дуж обала река постојала је стаза по којој су се кретали људи и стока за теглење – копитница. Многим нашим читаоцима су познати бурлаци са Волге, мало ко није видео слику Иље Репина, о њима је снимљен и филм, али мало ко зна за наше копитаре и сараоре. Тако се пловило на многим рекама света, у Шкотској су чак на реци Клајд гајили посебну врсту коња која се користила у ту сврху и добила име реке. За вучу су коришћени и волови, а на далеким рекама Сибира и пси.
КОПИТАРЕЊЕ
Ради што бољег увида у правилно одржавање саобраћаја на рекама и отклањање препрека у пловидби, 1772. године основане су две пловидбене дирекције. Прва је обухватила речно подручје Саве са Купом од Љубљане до Земуна, а друга подручје Дунава од Енгелхертсцила (Engelhartszell) до Земуна. Задатак дирекција био је да побољшају пловне путеве, контролишу пловидбу, одређују места воденицама, боре се против поплава, регулишу речни ток, чисте корита од пањева и камења, одржавају копитнице и брину се за вучу бродова, дају дозволу за пловидбу, одржавају скелске прелазе итд.
Дирекције су располагале техничким особљем, те радним и транспортним бродовима опремљеним разним средствима за одређене радове. Ради тога су 1776. године брод “Ст. Михаел” и транспортни брод “Ст. Антон” организовали прво путовање од Земуна до Љубљанице, које је трајало 20 дана. Бродови су били опремљени са по два једра.
Бољи и економичнији услови за вучу бродова по копитници узводним током постигнути су по систему поштанских линија. Бродарске организације су увек располагале коњима и људима. Станице су међусобно биле удаљене толико да су се коњи и људи могли вратити у своју станицу. За два брода од по 2.000 квинтала терета било је потребно 40 коња и 40 људи. Осим тога, била су потребна још три човека за ношење конопа и око 14 људи на бродовима. Тим системом, који је био већ уведен на рекама у Италији и Холандији, знатно је побољшан саобраћај на Дунаву.
Врло је интересантно бродовучење по копитници. Дебело уже – паламар – дуго 100 метара, добро се веже за лађу, а онда се на довољној раздаљини од брода до обале остави без чвора. Затим се завеже велики чвор или се удеси другачије да се за њега, уместо руде, вежу два коња, а онда се даље на потребној раздаљини од првих коња веже други пар итд. По један човек је јахао на јачем коњу, дешњаку, даље од обале и гонио коње бичем и виком. Брод се кретао а крмар, врло важно и стручно лице, управљао је крмом да брод плови на довољној удаљености од обале.
Описујући бродовучење, Јохан Рисбек каже: “Неподношљиво је гледати бродовучење на Дунаву. Једек је чврсто привезан за предњи део брода који вуку 16-18 коња поред обале. Једек просто брије жбуње на које наиђе на рубу обале, а. ако су велике препреке, морају их два три момка збрисати гвозденом полугом. На свом милећем кретању брод се морао сваког часа задржавати, а коњи на путу од неколико стотина метара одмарати”.
Једно бродовучење састојало се најчешће од три натоварене лађице. Дневно се прелазило 4-5 часова вуче. За једну вучу од Пеште до Линца било је потребно за један товар од четири дереглије са 10.000 центи, који је вукло 60 коња лети, кад је вода била погодна, четири седмице, а од Пеште до Регензбурга 12-14 седмица.
На неким деловима речног тока феудални господари великих имања уступали су своје потчињене за вучу бродова по копитници, узимајући целу њихову зараду.
СРПСКИ САРАОРИ
У време када су Дунавом пловиле лађе на весла и једра вршено је узводно вучење у рејонима где се није могло савладати речну струју. Обавеза вуче лађа названа је сараорство, а људи који су их вукли сараорима. То време се задржало и у време кнеза Милоша, па је чак и једном селу дато име Сараорци. Називани су и копитарима. У турско време да би се обезбедила узводна вуча ратних лађа обавезано је целокупно приобално становништво да се у свако доба у ту сврху стави на располагање војсци. У равничарским деловима лађе су вукли коњи и крупна рогата стока, док су на теже проходним обалама лађе вукли људи.
Коње за вучу користио је и чувени капетан Миша Настасијевић и док су супарничке лађе са сољу чекале у Ђердапу, његове су успешно савлађивале све препреке.
Вукући лађе стока је својим копитима утабала путању која је називана копитница. По томе су и људи који су вукли лађе названи копитарима. Сараорство је представљало велику и тешку обавезу за приобално становништво. Њена тежина се може сагледати ако се има у виду да су Турци врло често ишли у нове ратне походе у земље преко Дунава и Саве. Поворке лађа натоварене разноврсним ратним материјалом формиране су у Босфору, Рушчуку и Видину.
У доба Кнежевине Србије, сараорство (копитарење) се претворило у занимање једног дела становништва, што је представљало претежни део извора њихових прихода. Парни бродови су потпуно потиснули ово тешко занимање становништва приобаља Дунава.
Бошко АНТИЋ
Сјајан текст! Бурлаци са Дунава представљају важан део наше традиције и културе. Њихова вештина у тегљењу бродова животињском и људском снагом је заиста фасцинантна. Овај начин рада не само да показује физичку издржљивост, већ и дубоку везу са природом и рекама.