МОРСКИ ВУК ИЗ ЛИКЕ
Рођен је 2. марта 1955. године, у селу Млаква, општина Перушић, Република Хрватска од оца Симе (подофицир ЈНА) и мајке Милице. Са супругом Младенком (физиотерапеут) има сина Ратка (инжењер електротехнике). По националности је Србин
Крсна слава породице је Свети великомученик Георгије – Ђурђевдан (6. мај).
Завршио је Основну школу „Владо Кнежевић“ и Гимназију „Никола Тесла“ у Госпићу, Морнаричку војну академију у Сплиту (28. класа), Курс за усавршавање поморских официра ракетно-артиљеријске специјалности у Сплиту, Генералштабну школу Војске Југославије у Сплиту и Београду, Школу националне одбране у Београду и Огледни (методско – показни) курс за инструкторе из Међународног ратног права у организацији МКЦК из Женеве у Београду.
Произведен је у чин поморског потпоручника 1977, а унапређен у чин поручника корвете 1978, поручника фрегате 1981, поручника бојног брода 1985, капетана корвете 1989, капетана фрегате 1993. и капетана бојног брода 1998. године
Обављао је дужности: до доласка у Школу националне одбране - командир Другог бродског ракетно-артиљеријског одреда и помоћник команданта на ракетном чамцу РЧ-302 „Владо Багат“, командант ракетног чамца РЧ-310 „Живорад Јовановић-Жикица Шпанац“, командант 205. обалског ракетног дивизиона Војнопоморске области, командант 81. обалског ракетног дивизиона 81. бригаде обалске одбране и командант 108. обалске ракетне бригаде; начелник Одсека за обуку Органа за оперативне послове и обуку Штаба Команде Ратне морнарице, помоћник команданта (уједно начелник) Одсека за информисање и психолошко-пропагандна дејства Команде Ратне морнарице, помоћник команданта – начелник Одељења за морал команданта Корпуса Ратне морнарице и начелник Одсека Ратне морнарице у Војној академији (Београд)..
Службовао је у гарнизонима Сплит, Дивуље, Тиват, Кумбор и Београд.
Пензионисан је 31. децембра 2006. године.
Одликован је Медаљом за војне заслуге, Орденом за војне заслуге са сребрним мачевима, Орденом за војне заслуге са златним мачевима и Орденом витешког мача другог степена.
Са породицом живи у Београду.
После пензионисања бави се савременом историјом Ратне морнарице са тежиштем на психолошка, терористичка и борбена дејства према припадницима Ратне морнарице. Истовремено се бави српско-хрватским односима са тежиштем на ексхумацију из крашких јама српских цивилних жртава ратног злочина из Другог светског рата и спашавању културне баштине српског народа у родном завичају у Лици. Објавио је више чланака у дневним и периодичним часописима као и више радова у различитим зборницима и на интернет сајтовима – највећи део посвећен је његовом завичају и догађајима из детињства и младости. Коаутор је монографије „39, класа Школе националне одбране“.
Изабран је за судију поротника у Трећем основном суду у Београду 2015. године.
Члан је оцењивачке комисије за доделу награда и похвала књижевно-историографске Фондације „Драгојло Дудић“, које сваке године додељује СУБНОР Србије.
Бошко Антић
контраадмирал у пензији
Kapetana bojnog broda Đorđa Pražića, nisam poznavao u vremenu prije 1990. godine. Za njega sam saznao još tada, po kvalitetnim prilozima u SLOBODNOJ DALMACIJI. Odmah sam zapazio da se radi o naglašeno pismenom oficiru. Bilo mi je drago da se javljao i na neki način predstavljao i nas mornaričke oficire. Interesujući se, saznao sam da je ukrcan na ŔČ-302, što me radovalo, zbog toga što sam na tome brodu bio prvi komandir V BO i primio dužnost komisijski od Rusa.
Kasnije sam ga upoznao na promociji moje knjige FLOTE KOJIH VIŠE NEMA.
Poslao mi je više korisnih primjedbi, da mi je žao što sam ih izgubio seleći. Sigurno bi mi bile korisne, prilikom pisanja knjige: JUGOSLOVENSKA RATNA MORNARICA.
Ovom prilikom čestitam admiralu Antiću na pisanju jedne solidne biografije i Đorđu Pražiću, koji to zaslužuje.
Sa zadovoljstvom ga vozio u Radovićima 94/95.