ХРВАТСКИ НАПАДИ НА ЈУГОСЛОВЕНСКУ РАТНУ МОРНАРИЦУ У ГРАЂАНСКОМ РАТУ 1990-1991. ГОДИНЕ

Увод

Југослoвенска Ратна морнарица (у даљем тексту ЈРМ) увијек је дијелила судбину државе Југославије. Разбијање и распади југословенске државе 1941. и 1991. године, непосредно су се одразили на улогу ЈРМ у рјешавању југословенске кризе.   Ратна морнарица Краљевине Југославије je поражена за дванаест дана, а због издаје није ни дејствовала. Само мањи број морнаричких официра испољио је часне примјере херојства, а њихови поступци су углавном остали непознати широј јавности. Морнаричке снаге у Краљевини Југославији су као и у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији (у даљем тексту СФРЈ) биле  размјештене и имале одбрамбене задатке на акваторији и  обали Јадранског мора, односно на територији Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе, а у унутрашњости у Србији (ријеке Дунав и Сава) и Македонији (Охридско језеро). Главнина морнаричких снага налазила се на простору Далмације у Хрватској. Мирнодопска локација већине команди, јединица и установа ЈРМ налазила се у мјестима са већинским хрватским становништвом. На том простору налазиле су се и јединице и установе Југословенске народне армије (у даљем тексту ЈНА) које су биле потчињене Генералштабу ЈНА и осталим видовима ЈНА (четири војна школска центра, јединице Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране, војне болнице, војна одмаралишта, ремонтни заводи, опитни центри и други). У кризним  временима за југославенску државу 1941.,1971. и 1991.године, на просторима обале и острва, први на удару су били морнарички кадрови југословенске оријентације, као и њихове породице. Увијек је основни  циљ био да се онеспособи или уништи људство, па онда  да се заробе борбена средства, одузме инфраструктура и опљачка лична имовина професионалних припадника. Освајање југословенских ратних бродова од стране побуњеника и сепаратиста увијек је имало капиталан значај, јер су представљали симбол државне моћи југословенске државе на Јадранском мору.

 Национални састав кадра ЈРМ

Национални састав кадра ЈРМ у ранијим раздобљима је био различит. Међу руководећим  кадром, тј. ратним кадром већину су чинили Хрвати из Далмације и Приморја.  Послије Другог свјетског рата однос националног састава се мијењао. Повећао се број професионалних припадника из Србије и Босне и Херцеговине. У морнаричке школе се посебно мало јављало Македонаца и Албанаца.[1]  У Морнаричкој војној академији (у даљем тексту МВА) од 1973. године први пут се питомци почињу изјашњавати као Муслимани (до тада су се изјашњавали као Срби, Хрвати или национално неопредијељени).  Према неким наводима[2] крајем деведесетих година у саставу ЈРМ  било је 65 посто  Хрвата, Словенаца, Македонца и других што оповргава истицану српску кадровску доминацију. Приликом напада на Команду ВПО дана 6. маја 1991. године, начелник штаба КВПО, контраадмирал Јозо Ерцег је изјавио: „Зашто нас овдје нападате када нас је овдје 70 посто Хрвата“. Да Срби нису били доминанти у официрском саставу, можемо закључити из националног састава 28. класе МВА – поморски смјер, која се школовала у времену од 1973 -1977. године.[3]  Национални састави осталих класа који су се школовали након те класе су мање више слични.   

Хрватски план „Заробити касарне“ и операција „Рашељка“

Хрватска власт је већ 27. децембра 1990. године направила план напада на објекте ЈНА, под називом „Заробити касарне“. Операционализација тог плана предвиђала је оружане нападе на касарне са већ спремних 60.000 наоружаних и обучених људи уз пропагандно доказивање свијету да је Хрватска нападнута, како би Хрвати добили морално и политичко оправдање за оружану сецесију. У плану је процијењено да ће сва борбена техника ЈНА у Хрватској за два дана пасти у руке хрватским снагама. Хрватски планери су процијенили да ЈНА у Србији није у стању да за три мјесеца изврши мобилизацију. Крајем осамдесетих и деведесетих година ЈНА је у Хрватској имала око 15.000 људи који су живели и радили мирнодопским животом. У Петој војној области војнички састав је био: Албанаца 30 посто, Хрвата 25 посто, Словенаца 12 посто, Срба 18 посто а официрски састав је био више од 50 посто несрпске националности. У ЈРМ око 65 посто састава било је несрпске и и нецрногорске националности.

Најжешћи напад хрватских снага  је услиједио у септембру 1991. године, након што су из јединица ЈРМ (ЈНА) отпуштени морнари-војници најобученије септембарске генерације војника и морнара на одслужењу редовног војног рока.

Дана 25.јула 1991. године започела је реализација операције хрватских паравојних и параполицијских снага под називом „Рашељка“ (у каснијој фази „Долац“).  У склопу те операције хрватске паравојне и параполицијске снаге су посјеле положаје од Врлике, преко Дрниша, залеђа Шибеника и Задра, Крушева до Масленичког моста, са задатком  да раздвоје снаге 9. корпуса КоВ (кнински) и САО Крајине од снага  ЈРМ (ЈНА) које су се налазиле у далматинским градовима и на острвима. Осим довођења снага ЈРМ (ЈНА) на обали и острвима у окружење, операција „Рашељка“ је имала за циљ да у одређеној повољној ситуацији хрватске снаге упадну у САО Крајину и прекину путне комуникације Книн – Обровац и Книн – Бенковац – Задар. Операција „Рашељка“ је имала задатак и да се хрватске снаге иселе из хотелског смештаја, како би лагоднији  живот у хотелским смјештајима и одмаралиштима замијенили са боравком на отвореном простору и на тај начин се припремали за предстојећи рат. За блокаду снага ЈРМ (ЈНА) на обали и острвима као и за операцију „Рашељка“ у Далмацији је до краја 1991. године наоружано и концентрисано око 40.000 припадника хрватских паравојних снага.[4]                                                                                      

Блокада касарни и напади на ЈРМ и Србе у Далмацији

Након оружаних инцидената у Пакрацу 1. марта 1991. године и на Плитвицама 31.марта 1991. године, хрватска пропаганда је до праве шовинистичке хистерије довела хрватске масе у мржњи према ЈРМ (ЈНА) и Србима у Далмацији. Осим пропагандних порука коришћени су и инциденти у којима су гинули Хрвати, најчешће обични млађи људи. Многи од њих су страдали случајно или од терористичког дејства по принципу „пуцање на своје“. Из тог доба познат је случај тзв. првог погинулог „хрватског редарственика“ Јосипа Јовића из Аржана код Имотског. Јовић је погођен на Плитвицама залуталим метком из пушке „сингапурке“ које је МУП Републике Хрватске претходно илегално увезао.[5]  И  данас хрватска пропаганда оптужује „српске одметнике“ за убиство Јовића, иако је поуздано утврђено да је погођен од хрватских снага.

Блокада касарни ЈРМ (ЈНА) у Далмацији почела је 27. априла 1991. године, запречавањем путних прилаза касарнама са великим камионима, јежевима и контролним пунктовима припадника Збора народне гарде (у даљем тексту ЗНГ). Хрватске провокације и инциденти са тзв. полицијском станицом Кијево и акцијом у Борову Селу, хрватска пропаганда је искористила за покретање антиармијских и антисрпских рушилачких демонстрација у Далмацији. У Задру се 2. маја 1991. године догодила „кристална ноћ“ у којој је уништено и разлупано више стотина стамбених и пословних објеката грађана српске националности. Предсједик Хрватске др Фрањо Туђман је 5.маја 1991.године у хотелу „Медена“ у Трогиру упутио јавни позив да се нападне КВПО у Сплиту. Неколико десетина хиљада грађана Сплита је 6. маја 1991.године,  кренуло да освоји касарне у гарнизону Сплит. При том су у граду код зграде „Слободне Далмације“ (тадашња улица Жртава фашизма) блокирали интервентну јединицу 290.бВП, а њене припаднике изложили свакаквим врстама понижења. Испред КВПО убијен је војник полицајац македонске националности Сашко Гешовски, рањени су војни полицајац Тони Стојчев и поручник Сретен Егерић а на борбеном оклопном возилу (БОВ М-86ВП) дављен је војник македонске националности Светланчо Наков.  

Убице војника Гешовског злочинце Анту Врдољака и Драгана Вранеша МУП Републике Хрватске је склонио на сигурно место. Давитељи војника Накова  (Иван Бегоња, Бранко Главиновић, Мате Сабљић и Роланд Звонаревић)[6] ухапшени су нешто касније од стране органа војне безбједности и осуђени су на Војном суду у Сарајеву.

Истовремено су демонстранти покушали ући у све остале сплитске  касарне али су у томе спријечени одлучном одбраном.  Командовање демонстрантима је вршено преко станице Радио Сплит, који је у живо преносио догађај. Међу цивилима  било је и наоружаних припадника хрватских паравојних снага тзв. редарственика, који су жене и дјецу употребљавали као „живи штит“. Крваве демонстрације у Сплиту које је Туђман иницирао, означиле су објаву рата врховништва Хрватске према  ЈНА.

У припреми за добро организовани и одлучни напад на касарне ЈРМ (ЈНА) хрватска власт је ангажовала војну психијатријску службу. Психијатри Војне болнице Сплит су дневно онеспособљавали за служење војног рока по више десетина морнара-војника. Старјешине, које би се жалиле на психичке проблеме, добијали би дијагнозу са којом би аутоматски прекидали активну службу и одлазили у пензију.  Психијатријска служба Главног санитетског стожера хрватске паравојске израђивала је психолошко-психијатријске профиле старјешина на најодговорнијим дужностима и предлагала најефикаснији начин извођења психлошког притиска.[7]

Углавном, психолошки притисци су вршени објављивањем имена старјешина ЈРМ у медијима и њихових „антихрватских“ деловања.[8] Након тога би се вршио притисак на породицу, најчешће уз примјену насиља. У Сплиту је настава у школама почињала уз интонирање хрватске химне а често би наставници објашњавајући „великосрпску агресију“ од стране ЈНА, тражили од ученика да устану „они којима тата није окупатор“. Дјеца војних лица би остајала сједећи у клупама, а често би касније била малтретирана од својих школских „другова“. Национално острашћене разредне старјешине су често вршиле притисак на дјецу војних лица, тако да су дјеца прекидала школовања и одлазила ван простора Хрватске. Једно дијете (отац старешина Хрват из Славоније)  је крајем октобра 1991. године, било пребијено од стране својих „другова“ у основној  школи, тако да је добио потрес мозга.[9] Његова породица (хрватске националности) се заувијек преселила у Србију. Грађани српске националности који су живјели и радили у градовима Далмације били су изложени притисцима и малтретирању. Они који су остали морали су јавно потписивати лојалност Хрватској и осуђивати ЈНА и стварање наводне„Велике Србије“.

Током августа и септембра 1991. године, хрватска паравојска је уз помоћ старјешина издајника, освојила  више  установа у којима су претежно радили цивили хрватске националности. Издајом челних људи и запослених на хрватску страну су прешли: Бродарски институт  у Загребу, Хидрографски институт у Сплиту, Војна болница у Сплиту, Институт за поморску медицину у Сплиту,  Морнаричко-технички ремонтни завод (у даљем тексту МТРЗ) „Велимир Шкорпик“ у Шибенику, Војна штампарија у Сплиту, војна одмаралишта Пула, Цриквеница, Дуилово, Башко Поље, Оребић, Купари, војноугоститељске, грађевинске установе и друге.

Хрватске снаге су освојиле двадесет шест војних објеката и двадесет три страже.

Четрнаест ратних и помоћних бродова заробљено је у МТРЗ „Велимир Шкорпик“ у Шибенику: ракетна топовњача РТОП-402, ракетни чамац РЧ-310, торпедни чамац ТЧ-222 , три патролна чамца ПЧ-171,180,181, помоћни хидрографски брод ПХ-33, помоћни брод за спасавање ПС-12,  помоћни транспортни брод ПТ-71, десантна сплав минополагач ДСМ-110, два десантно јуришна чамца ДЈЧ-615,623, ловац мина ЛМ-151 и лучки реморкер ЛР-71.

Једанаест ратних и помоћних бродова заробљено је у ратној луци Кулине у Шибенику, и то:  помоћни брод нафтоносац ПН-25, десантни тенконосац минополагач ДТМ-219, пет десантно јуришних чамаца ДЈЧ-601, 602, 603, 613, 624,  помоћно десантна сплав ПДС-713, лучки реморкер ЛР-73 и два брза десантна чамца БДЧ.

Два брода су оштећена или уништена борбеним дејствима. Патролни чамац ПЧ-176 погођен  код острва Брача и остао да плута са уроњеним прамцем.  Миноловац МЛ-144  након оштећења хрватском артиљеријском ватром,  остављен је насукан у ували Торац на острву Хвару.

Једна подморница диверзантска Пдив-914, заробљена је у бродоградилишту Сплит.

Заробљено је и девет пловних средстава у луци Кулине у Шибенику, и то: баркасе ронилачке моторне БРМ-51,83, баркасе моторне БМ-64,65, четири баркасе моторне транспортне БМТ-1,2,3,4 и лучка клапета-багер ЛКБ-1.

У бродоградилиштима су током новоградње заробљена два брода: ракетна топовњача РТОП-411 у бродоградилишту Краљевица и  десантни брод минополагач ДБМ-242 у бродоградилишту Сплит.

Од стране хрватских снага укупно је заробљено тридесет бродова, једна подморница и девет пловних средстава из састава поморских снага ЈРМ.

Освојени и отети бродови и пловна средства већином су се налазили на планираним ремонтима у ремонтним заводима или у градњи и бродоградилиштима.

Хрватске паравојне снаге су успјеле заробити педесет веома савремених противбродских ракета РБС-15 (шведске призводње) и сто двадесет ПВО ракета брод-ваздух РЗ-13  (за бродски ПВО систем ОСА-М на ракетним фрегатама) у 80.морнаричко техничкој ракетној бази (у даљем тексту МТРБ) у Жрновници. У исто вријеме заробљено је четрдесет четири обалска топа: четири топа 130 милиметара, четири топа 100 милиметара, четири топа 90 милиметара, четрнаест топова 88 милиметара, осамнаест топова 85 милиметара  (из састава покретних и стационарних обалских артиљеријских батерија). Један самоходни обалски противбродски лансер (систем РУБЕЖ-Е) без електронике  заробљен је у МТРЗ „Велимир Шкорпик“ у Шибенику. У нападу на минско складиште Татиње у Плочама заробљене су петсто шездесет двије морске мине: четиристо осамдесет двије мине типа САГ-2 и осамдесет мина типа АИМ М-70.

Губици артиљеријско – ракетних јединица обалске одбране износе око 10 посто.  Губици ратних и помоћних бродова су 18.3 посто а пловних средстава 10.3 посто. 

ЈРМ је до почетка грађанског рата имала око 344 (триста четрдесет четири) ратна брода и пловних средстава.

Гледајући  укупан број пловних и осталих јединица ЈРМ по квантитативним показатељима, губици износе мање од четвртину од укупног наоружања и војне опреме с којим је располагала ЈРМ.

Може се уопштено рећи да је четвртина преосталог састава људства ЈРМ, одбранила и евакуисала у Боку Которску и Бар преко три четвртине наоружања и војне опреме (у даљем тексту НВО) ЈРМ.[10]

Током деведесетих година з/о ВПО напустило је доста становника српске националности и особа опредељених као Југословени. На основу података из пописа становништва из 1991 и 2001. године уочава се да је у мјестима  гдје су биле стациониране јединице ЈРМ (ЈНА) „нестало“ 41.746 Срба и 21.392 Југословена. То се односи на Пулу, Ријеку, Мали Лошињ, Задар, Бенковац, Книн, Дрниш, Шибеник, Сињ, Каштела, Трогир, Солин, Сплит, Вис, Ластово, Корчулу, Плоче и Дубровник. [11]

Стање у блокираним касарнама

Након сталних провокација, вербалног вређања и физичких напада, убиство војног полицајца Сашка Гешовског испред зграде КВПО је било кулминација  свирепости и подмуклости  хрватске пропаганде и тероризма. Већина грађана Сплита славила је ово подмукло убиство,  као почетак коначног оружаног обрачуна са ЈРМ (ЈНА). Уједно је то била порука и свим осталим припадницима ЈРМ и њиховим породицама да им је живот угрожен  у Сплиту и осталим мјестима Далмације. Таква ситуација је посебно имала негативан утицај на рочни састав морнара-војника, који су се у Далмацији затекли на одслужењу редовног војног рока. За њих, који су ту тек дошли, то је био период изненадног преласка из мирнодопске свакидашњости у ратно стање, које је било стварно у животу али формално од стране државе није проглашено. Посебно тешко је било морнарима-војницима који су се налазили у блокираним касарнама. Спознаја да могу изгубити живот, а за многе од њих из потпуно нејасног разлога, изазивали су осјећање страха и неизвјесности. Масовна дезертирања и организовани прихват од стране МУП-а Хрватске, лажна ослобађања од стране љекара Војне болнице Сплит, позиви родитеља да напусте ЈНА и други притисци, стварали су конфузију и негативно су утицали на морал морнара-војника.

У времену од маја до септембра 1991. године, стално се очекивао напад на касарне. Команданти и командири који су правилно процијенили ситуацију, правовремено су припремили своје саставе за борбу. Било је и оних који су то олако схватили и чекали рат потпуно неприпремљени. КВПО је претходно правовремено указивала на опасност од  дејства диверзантско-терористичких група и наређивала степене приправности. Тако је у наређењу од 3.јануара 1991. године, било наређено сљедеће: „Наређене мјере заштите војних објеката од диверзантско-терористичких акција остају на снази до даљњега, са изузетком команди и јединица 5. и 9. ВПС (Пула и Бока которска), те јединицама на отоцима и састава 8.ВПС, које од 03.01.91. године прелазе на редовне мјере обезбјеђења и заштите војних објеката. За све команде и јединице ВПО и даље остају на снази задаци праћења и извјештавања о свим сазнањима везаним за припрему и извођење диверзантско-терористичких акција. [12]

Чекање „првог пуцња“ оптерећивало је цјелокупно људство у касарнама и на бродовима. Управо у том исчекивању нервна напетост достизала је највећу кулминацију и тад су људи били најподложнији  неконтролисаном понашању.[13]

У припреми за непосредни напад на касарне 29. августа 1991. године, започиње протест женске организације „Бедем љубави“. Око касарни и ратних лука се постављају разгласни уређаји који емитују поруке за напуштање јединица  и предају, као и „домољубну“ музику. Хрватски радио и телевизија су почели вршити ратну пропаганду и преносити „рат у живо“. У таквој ситуацији било је немогуће заштитити људство од пријема пропагандних порука. Физички је готово било немогуће забранити слушање хрватских масовних медија а других извора информација није било. Разобличавање пропаганде од стране непосредних старјешина као и њихова одлучност за одбрану, давали су позитивне резултате у јачању борбеног морала. 

Јединице ЈРМ (ЈНА) у блокираним касарнама могле су рачунати на ватрену подршку снага Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране (у даљем тексту РВиПВО) и јединица Флоте, које су маневрисале на мору. Недостатак поуздане везе и пријем наређења и информација од претпостављене КВПО, стварало је осијећај напуштености и безнадежности. Хрватске паравојне снаге су прије напада на касарне несметано вршиле инжињеријско уређење ватрених положаја око истих. Посебно су уређивали ватрене положаје обалске артиљерије на обали и острвима на пловним путевима, који су изводили од обале према отвореном мору.

На борбени морал састава у блокираним касарнама неповољно су дјеловала ефикасна дејства хрватских паравојних снага, којима су обарали авионе РВиПВО у рејону Задра, Шибеника, Сиња и Сплита. Треба имати у виду да су авиони у почетку неадекватно употребљавани а истовремено пилоти нису рачунали на ефикасност ПВО хрватских паравојних снага. Осамдесетих година јединице ПВО ЈНА су биле одлично оспособљене и опремљене за борбу против ваздушних циљева на малим висинама. Јединице ПВО у ВПО  су исто тако биле врхунски оспособљене и увјежбане. Одазив војних обвезника (већина хрватске националности)  на обуку у РЈ ПВО у Шибенику, Сињу и Дивуљама био је преко 90%.[14]   

Професионални припадници ЈРМ са службом у Сплиту су били у невјероватној ситуацији. Од хрватске државе, локалне власти и највећег дјела становништва су били проглашени као „великосрпски агресори“. Истовремено су им  од њихове плате у Београду одузимана новчана средства и уплаћивана на рачун мјесног самодоприноса у Сплиту. Из тих средстава је куповано оружје којим је нападана ЈРМ. Тако испада да су старјешине ЈРМ сами деломично финансирали хрватске паравојне снаге, које су их нападале.[15]  

Након првих ефикасних борбених дејстава у одбрани касарни  људство је савладало страх и неизвјесност. Морнари-војници су добили потребно самопоуздање и све више испољавали квалитете доброг борца (храброст, упорност, дисциплинованост, иницијатива).

Ти млади људи су дали огроман допринос у извршавању борбених задатака и евакуацији јединица ЈРМ (ЈНА) из хрватског дјела з/о ВПО. Јединству бродских и војних колектива вишенационалног састава највећу штету су наносиле националистичке и религиозне предрасуде, које су могле узроковати националну искључивост и неразумијевање, па је могло имати фаталне последице за саме јединице.

Оне старјешине које су успеле ријешити овај проблем у вишенационалном саставу својих јединица, успјешно су ријешиле и основни задатак одбране људства и касарни.

У овим тешким ситуацијама до изражаја су дошле старјешине, које су уз показану храброст имале и моћ самосталног одлучивања. 

Диверзантско-терористичка дејства

Ситуација у Хрватској 1991. године била је веома слична  са оној из 1941. године. У   априлу 1941.године из емиграције се вратило  петсто-шесто усташа, највише до хиљаду а дочекало их је у „домовини“ двије хиљаде илегално организованих „заклетих“ усташа. Слично се догодило и 1990. године, када су се после доласка Хрватске демократске заједнице на власт, вратили хрватски политички  емигранти  и острашћени усташки терористи. Дио њих одмах се одмах активирао у полицијским и паравојним јединицама. У суштини у периоду 1990.-91. године, као и у 1941. години , читав систем хрватске власти је почивао на застрашивању и репресији према припадницима југославенске војске и српском народу. Терористичка дејства према војсци, одузимање оружја резервног састава милиције у већинским српским мјестима, одузимање личног наоружања Србима, уништавање личне имовине у хрватским мјестима дешавале су се 1990-1991. године у скоро истим мјестима и на сличан начин као и 1941. године. Почетком деведесетих година у Хрватској је срушено око десет хиљада српских објеката (кућа, ресторана, читавих домаћинстава). Да је по среди државни тероризам говори чињеница да су многи ови објекти рушени по дану уз обезбеђење полиције и измjештање комшија Хрвата на безбједну удаљеност у току минирања. Најприје су рушени објекти најбогатијих и најугледнијих Срба, како би се осталим Србима показала моћ хрватске државе а немоћ југославенске државе да их заштити.

Међу првим уништеним кућама  (подметнут пожар) на Јадрану била је кућа у којој су били станови за одмор (свако по 25 квадратних метара) београдског глумца Мије Алексића и српског сликара Николе Граовца у мjесту Трибуњ код Шибеника. Пожар је подметнут 31. маја 1990. године а каснијом истрагом је утврђено да је то наводно учинио Милорад Грубелић из Трибуња, наводно психички поремећена личност.[16] Крајњи циљ ове врсте државног тероризма  је био прогон Срба (посебно оних имућних, угледних  и богатих на јадранској обали), уништење и пљачка српске имовине. Хрватска држава и јавност никада није осудила ову врсту тероризма против својих грађана. Углавном се то увијек правдало паранојом од „великосрпске агресије“. Много година касније у загребачким дневним новинама „Јутарњи лист“ огласио се Живко Кустић, који је се згражавао непрактичном  деструкцијом паљења и рушења српских кућа: „У рату и након рата многи су рушили куће избјеглих грађана српске народности. Да им не би пало вратити се! А да се није рушило, остало би у нашој земљи за наше људе, или за њих ако се ипак буду враћали“.[17]  У емисији „Латиница“ од 22.септембра 2008. године, коректно је обрађена ова тема. Гледаоци су гласали да ли треба држава Хрватска да надокнади причињену штету на порушеној имовини грађана српске националности. За исплату надокнаде гласало је 49% а против 50% гледалаца ове емисије.

Сплитски новинар и публициста Виктор Иванчић стање у Сплиту 1991.године, оцјењује као „симулацијом ратног стања“ у којем је убран „ратни плијен“ многоструко већи него у свим другим дијеловима Хрватске. Он каже: „Процјене говоре о чак десет тисућа станова које су ослободиоци – голом пљачком, уз институционалну потпору владавини безакоња – преотели од бивших власника, углавном пензионера и других обиљежених немоћника“.[18] Половином септембра 1991. године паравојна ХРМ је преко Радио Сплита и ТВ „Марјана“ започела прогон породица припадника ЈРМ (ЈНА). Сваки дан је упућивана јавна порука „пучанству“ да  се на дати телефон заповједништва паравојне  ХРМ пријављују „сумњиве особе које шире гласине и панику против хрватских власти“. Тако је почела у ствари акција отимачине војних станова у којој су немоћне и незаштићене породице на силу избациване из станова.[19]

Почетком деведесетих година, између осталих у Хрватску се вратило триста припадника Легије странаца (њих педесет постаће у рату генерали у Хрватској војсци). Они и пристигли усташки терористи имали су велики углед у национализмом острашћеном хрватском народу.  Познати усташки терориста Миро Барешић, који је убио амбасадора СФРЈ у Шведској Роловића, одмах  се по повратку укључио у терористичка дејства против ЈНА на задарском подручју.  У једном периоду  у  Сплиту  је обучавао посебну групу специјалаца који су требали ликвидирати Милана Бабића и Милана Мартића. Погинуо је у својој  четвртој изведеној акцији код Задра 31.јула 1991. године. Његова погибија и сахрана у Загребу је сакривена од хрватске јавности, због могућег лошег утицаја на борбени морал. У родном мјесту Драге код Пакоштане подигнут му је споменик 30.јула 2016.године.            

Хрватска пропаганда је створила такво стање хистеричне мржње према припадницима ЈРМ (ЈНА) и Србима, тако да је у хрватском народу свака „непријатељска жртва“ (припадници ЈНА, чланови њихове породице, Срби без обзира на године старости) била неопходна и оправдана јер су „злочинци“ и „агресори“. Насупрот томе свака хрватска жртва  је била „света“ и уграђивала се у „олтар домовине“. При томе је чак оспоравано припадницима ЈРМ (ЈНА) право на нужну одбрану. Хрватске власти су уочиле опасност од старешина ЈРМ (ЈНА), које нису могли сломити психолошко-пропагандним дјеловањем. За њих је била предвиђена  физичка ликвидација, што се може видјети из расположивих докумената.

Дио наредбе Антона Туса за освајање касарни од 27.септембра 1991.године, гласила је: „У припреми реализације плана са одстојања тајно извршити ликвидације крајње екстремних личности, које су у стању да својим непромишљеним поступцима нанесу масовне губитке пучанства и огромне материјалне штете“.[20]

Колика је мржња према Србима владала у Сплиту показује и убиство брачног пара Ђорђа (37) и Весне (37) Гашпаревић из Жрновнице. Они су убијени из аутоматског оружја у ноћи 07/08. фебруара 1992. године, само зато што је муж имао име Ђорђе, иако су обоје Хрвати по националности. Као и код других убијених Срба у Сплиту, истрага је блокирана и убице нису пронађене до данас.

 Нека карактеристична криминална и диверзантско-терористичка дејства према ЈРМ, можемо видјети кроз слиједеће примјере:

– Дана 22/23. јула 1991. у склопу акције „Збројовка“ у луци Плоче из контингента наоружања намјењеног извозу (намјенска индустрија СФРЈ) припадници 4.бригаде ЗНГ Матко Раос, Горан Ковачевић, Владо Матуловић и дуги, уз помоћ Петра Безера из полицијске станице Метковић, директора луке „Плоче“ Ивице Павловића и њихових сарадника, а користећи возила „Јадрантранса“ из Сплита, бесправно су из лучког складишта отели двије хиљаде пушака и сто двадесет шест тона муниције.

– Дана 19. септембра 1991. године оборен је код Оклаја лаки хеликоптер Газела, који је ишао да превезе  рањене војнике из 55.МТРБ у Трбоуњу. Пилот мајор Бркић Боривоје, командир 895.хеив из Дивуља, погођен је у лице из ловачког карабина. Са њим је погинуо и ваздухопловнотехнички поручник Јован Манојловић. Овај злочин је извршио Дражен Кевић-Ћимпо, који је  касније ухапшен од стране војне полиције 9.корпуса. Након боравка у затвору, размјењен је у некој од размјена заробљеника.

– Паравојна ХРМ је у ноћи 24/25. септембра 1991. године извршила полагање двадесет комада морских мина САГ-2, у минској линији на двјеста метара испред улаза у ратну луку Лора. Мине су отете из складишта ЈРМ у Плочама (Татиње), а положене су из трајекта Јадролиније  „Градац“. Супротно свим међународним конвенцијама мине су ненајављено и без икаквих разлога положене у заливу којим је до тада пловио велики број  цивилних бродова. Дана 25. септембра 1991. године, на једну од мина наишла је баркаса БРМ-86 из састава 82.ПЦ, која је из опкољене касарне Дивуље ишла по хлеб у луку Лора. Након страховите експлозије испред саме луке Лора баркаса је разнесена у комаде. Погинули су морнари Горан Перковић, Светимир Видић, Раде Радовић из 82.ПЦ и војници Јован Димитров и Ванчо Стојков из 500. ваздухопловне базе Дивуље. Два подофицира са баркасе су стицајем невјероватних срећних околности остали живи. Након одласка ЈРМ из Лоре паравојна ХРМ није успјела разминирати минирано подручје које је сама минирала (изгубили су 5 мина), па је на једну од мина 24.јануара 1992. године наишла хрватска баркаса БРМ-42, при чему су погинула два хрватска поморска дивезранта, Дарко Јуришин и Никола Прлета. За овај ратни злочин одговоран је некадашњи припадник ЈРМ капетан бојног брода Стјепан Бернадић, који се сада хвали тим „подухватом“.

– Дана 14. новембра 1991. године у 17.34 часова, дејством са западне обале Брача, на подмукао начин погођен је гранични патролни чамац ПЧ-176 „Мукос“, који је у завјетрини плутао у ували Бобовишће. Брод је погођен површински вођеним торпедом који је конструисан и израђен у бродоградилишту „Уљаник“ у Пули. Ово површинско торпедо је погодило прамчани дио брода при чему су погинули  морнари Шулетић Здравко, Шишман Изудин и Рожајац Хасан. Унаточ снажној ватри из разног оружја, посаду је спасио ТЧ-224 „Пионир II“. Брод је остао плутати са оштећеним  прамцем зароњеним у море. Касније је извађен и сада плови у саставу ХРМ као опходни брод ОБ-02 “Шолта“.

Тог дана је паравојна ХРМ напала бродове ЈРМ у међуоточној акваторији, приказавши својој јавности да су бродови ЈРМ напали Сплит са „унапријед планираним циљевима“. По устаљеној пропагандној шеми ти „унапријед планирани објекти“ су били: Школе, дјечији вртићи, културни и спортски објекти итд. Све је то било са намјером како би се ЈРМ приказала као „примитивни великосрпски агресор“.  На изненадну хрватску артиљеријску ватру са обале узвраћена је артиљеријска ватра са бродова, гдје је ненамјерно  дошло до погодака који су изазвали штету на цивилним објектима или цивилне жртве.[21]

Ко је први почео напад у Сплитском каналу дао је одговор некадашњи заповједник ХРМ адмирал Вид Стипетић на прослави пете годишњице прославе „битке против бродова“ на Корчули 1996. године. Он је тада изјавио: „Одлука за извођење ове операције, прогона и касније пораза југоморнарице, утврђена је 13.11.1991. године у Загребу, када су се створили опћи и посебни увјети за њено извођење. Поморска битка која је започела 14.11. у поподневним сатима испред Сплита, у Сплитском и Хварском каналу наставила се је 15. и 16. У Сплитском, Хварском, Неретванском и Корчуланском каналу. Ово је била највећа самостална операција ХРМ у Домовинском рату.“ [22]

У хрватском нападу на бродове ЈРМ учествовали су официри и подофицири, који су можда на мјесец дана прије тога напустили ЈРМ, односно те исте бродове и веома су добро знали да ли ти бродови учествују у тзв.„великосрпском пројекту“?

Оштећени ПЧ-176 Мукос

Планирана а нереализована терористичка дејства

– Након што су органи безбједности ЈРМ ухапсили четворицу сплитских давитеља војника Светланчета Накова, на састанку Кризног штаба у општини Сплит дана 5.јуна 1991. године, секретар за народну одбрану Младен Бујас  прочитао је наређење пуковника Стјепана Керчмара, начелника Оперативног одјела Министарства одбране РХ , које је гласило: “Дигнути устанак, кренути у акцију према војсци, извести грађане наулице и напасти станове и објекте”. Познати сплитски адвокат Ненад Бобан[23], представник Хрватске демократске странке је тражио: “Хапсити 200 официра за одмазду сасписка”. Челник  Хрватске странке права Шангут био је још жешћи : “Побити женеи дјецу официра ако се не нађу официри са списка”. Извјесни Тешијан је предлагао: “Дигнути батаљон из Бродоградилишта Сплит”. Овакви захтеви врха хрватске паравојске били су прерадикални и за самог Фрању Туђмана, који је на приједлог градоначелника Сплита др Цвитана Онесина, смјенио са дужности пуковника Керчмара.[24]

– Пилот пољопривредне авијације Матко Раос истицао се у љето 1991. године по нападима и пљачкању војних објеката и луке Плоче. Посебну нетрепељивост је имао према касарни Дивуље у којој су биле стациониране јединице ЈРМ и РВиПВО. Матко Раос је планирао да авионе пољопривредне авијације напуни бензином и из ваздуха поспе по касарни Дивуље, која је већином била пошумљена црногоричном шумом. Након тога су планирали изазвати пожар. Уочи реализације овог терористичког дејства 15. септембра 1991. године, на основу обавјештајних података, авиони из састава 97.абр превентивно су дејствовали по  аеродрому пољопривредне авијације код мјеста Врбања на острву Хвару, при чему су уништили   четири пољопривредна авиона и један оштетили. Прави разлог уништења ових авиона још увијек је непознат широј јавности. О том догађају се једностраном пресудом огласио Окружни суд у Сплиту.[25]

– У току ноћи 10. и 11.октобра 1991. године, торпедни чамац паравојне ХРМ ТЧ-51 „Вуковар“ (заробљени бивши ТЧ-222 „Партизан“) из радарске маске острва Чиова извршио је у два наврата торпедни напад са четири лансирана торпеда ТР-53 ВА на велики патролни брод ВПБР-31 „Сплит“, који је као командни брод тактичке групе ТГ „Каштела“ маневрисао у Сплитском каналу. Свих осам торпеда је промашило циљ. Заповједник хрватског торпедног чамца је био некадашњи припадник ЈРМ поручник бојног брода Војко Марелић. Заповједник хрватског торпедног чамца је за промашај окривио раднике у торпедној станици Паниковац у Шибенику (заузета раније од хрватских снага).[26]

– У току ноћи 23.октобра 1991. године, група диверзаната из састава 4. бригаде ЗНГ (сплитска) испловила је леутом из увале Доли са намјером да изврше диверзантски напад на јединице ЈНА на путној комуникацији источно од Завале и Сланог (шири рејон Дубровника). За вријеме пловидбе код острва Шипана наишли су на патролни чамац ЈРМ. Пошто су отворили ватру  са „зољом“ и из пешадијског наоружања на брод ЈРМ, са брода је било узвраћено ватром, при чему је изазвана експлозија и свих пет диверзаната је погинуло. Једини је преживео Ивица Казанчић, који је управљао леутом.[27] На том задатку су погинули диверзанти: Арнолд Ножић, вођа диверзаната, родом из Мостара, Миљенко Тадић из Сплита, Андреас Бранко Пилсел,  Хрват из Аргентине и Аргентинци Фернандо де Лући ( Fernando de Lucchi) и Алејандро Патрон. Андреас Бранко Пилсел је био рођени брат Драге Пилсела, сада познатог борца против  хрватског екстремног национализма у Хрватској. Браћа Пилсел су припадали породици која је била блиска са породицом Анте Павелића у Аргентини. Публициста Драго Пилсел је дошао до сазнања да је леут са диверзантима потопљен од стране патролног чамца ПЧ-178.[28] 

ЗАКЉУЧАК

Разбијање Југославије и њених оружаних снага посљедица је континуираних синхронизованих активности и дејстава страног и унутрашњег фактора. У том контексту се мора посматрати  психолошко-пропагандна и терористичка дејства према припадницима  ЈРМ као саставном дјелу ОС СФРЈ и  српском становништву, који су живјели у градовима и насељеним мјестима у  з/о ВПО.

ЈРМ се налазила у веома неповољном стратешком положају. На веома разуђеној Јадранској обали и острвима, осим већих гарнизона, налазио се велики број војних објеката са малим саставима људства, а који су били веома осјетљиви на нападе од домаћег хрватског већинског становништва и паравојних снага. У ЈРМ је пропорционално било више Хрвата него у било којем другом саставу ЈНА. Уз релативно мало људских губитака, ЈРМ је потпуно и ефикасно извршила два главна задатка: поморску блокаду хрватске обале и одбрану и евакуацију највећег дијела наоружања и војне опреме. Захваљујући активним дејствима 9.корпуса (кнински) и снага 9.ВПС, те успјешним одбранама касарни и осталих објеката сачувани су веома значајни материјални ресурси а и добар дио личне имовинне припадника ЈРМ (ЈНА) у гарнизонима Задар, Шибеник и Сплит. На основу споразума страна у сукобу и оперативних потреба, поморске снаге ЈРМ евакуисале су посљедње дијелове јединица војнопоморских упоришта Вис и Ластово и испловиле за Боку Которску 1.јуна 1992. године, чиме су заувијек напустиле акваторију Средњег Јадрана, које је тада  постало територијално море Републике Хрватске.

Посебно смјешно звуче историјски фалсификати и  фантазије некадашњих официра ЈРМ, а сада „умировљених часника“ ХРМ, који се хвале да је паравојна ХРМ само у два дана 15. и 16.октобра 1991. године  ослободила „тридесет тисућа“ квадратних километара хрватске обале на Јадрану.

У грађанском рату 1991/1992. године на простору Хрватске, ЈРМ је искључиво водила одбрамбена дејства у циљу заштите објеката и људства. Највећи дио јединица ЈРМ (ЈНА) са простора јадранске обале и острва је војнички  одбрањен и евакуисан у складу са Загребачким и Житнићким споразумом. Припадници ЈРМ, међу којима је било и њих хрватске националности нису жељели да остану да живе и раде у таквим срединама, гдје су они и њихове породице били изложени хистеричној мржњи локалног хрватског становништва, прогону и физичкој ликвидацији.

Припадници ЈРМ борили су се у Ратној морнарици Војске Југославије, Војсци Републике Српске и Републике Српске Крајине у ратовима деведесетих година. Преко њих педесет из морнаричких јединица је погинуло у тим борбама. Остаје је нам морално питање и професионална дилема,  да ли смо се као држава, народ и припадници морнарице адекватно одужили тим нашим херојима?                     

Сагледавајући судбину југословенских морнарица у време 1941. и 1991. године, надајмо се да више никада српски морнари и бродари неће пловити југословенским морима и ријекама заблуда. 

Ђорђе Пражић


[1] Група аутора, Развој оружаних снага СФРЈ 1945-1985  Ратна морнарица, Војноиздавачки завод, Београд, 1988., стр.146.

[2] Перо Шимац, Свједочанства о Домовинском рату у Далмацији 1991.,Ф.К.Омиш,Сплит,2001., стр. 182.

[3] 28.класа МВА је примљена на основу Наредбе начелника МШЦ пов.бр.1349/242. Поморски смјер је завршило 50 питомаца, који су унапређени 10.септембра 1977.г. Школовање је завршило 16 Хрвата (32%), 10 Срба (20%), 7 Југославена (14%), 6 Муслимана (12%), 3 Словенца (6%), 2 Македонца (4%), 2 Мађара (4%), 2 Црногорца (4%), 1 Албанац (2%) и 1 национално неопредељен (2%).  

[4] Перо Шимац, Свједочанства о Домовинском рату у Далмацији 1991.,Ф.К.Омиш,Сплит,2001., стр. 55-63.

[5] Јосип Бољковац, Јосип Јовић је погођен залуталим метком наше „пумпарице“, Новости, самостални српски тједник, бр.485. 03.04.2009., стр.8

[6] Роланд Звонаревић је био син заставника ЈНА (војни музичар) а у току рата је добио чин поручника ХВ.

[7] Здравко Томац, Иза затворених врата, Организатор, Загреб, 1992., стр. 220.

[8] Андрија Поповић, Лора – темпирна бомба, Недјељна Далмација, Сплит, 17.10.1991., стр.22-23.

[9] Богислав Пантовић, Тићи су крепали, Удружење публициста Чачка, Чачак, 2001.,  стр.87.

[10]  Евакуисано НВО ЈРМ  је ушло у састав Ратне морнарице Војске Југославије, која је формирана 9. јуна 1992. године

[11] Светозар Ливада, Етничко чишћење озакоњен злочин стољећа, Еурокњига, Загреб, 2006., стр.43-46

[12] Наређење КВПО, стр..пов. бр.1458-5 од 03.01.1991.

[13] Александар Бек у својој књизи „Волоколамски друм“ веома детаљно описује проблем исчекивања првог судара са непријатељем.

[14] Податак дао  некадашњи командант 323.лад ПВО (Шибеник), 269.лад ПВО (Сињ) и 410.лад ПВО (Дивуље)

[15]  Приједлог за укидање издвајања за мјесни самодопринос, Команда 205.ОРД, пов. бр.560-1 од 04.09.1991.

[16] Јован Рашковић, Луда земља, Акваријус, Београд,1990, стр.30 поглавља Фотозаписи о „Зори“ и праскозорју.

[17] Иванчић Виктор, Animal Croatica, Едиција РЕЧ, Београд, 2007, стр. 287.

[18] Исто, стр. 252.

[19] Богисав Пантовић, Тићи су крепали, Удружење публициста Чачка, Чачак, 2001. Стр. 100.

[20] Иванчић Виктор, Animal Croatica, Едиција РЕЧ, Београд, 2007. Стр.107.

[21] Погинули су радници Јадролиније Јуре Калпић и Динко Марас чланови посаде на трајекту „Владимир Назор“.

[22] Ж. Сератинек, Битка против бродова ЈРМ у Корчуланском каналу“.

[23] Адвокат Ненад Бобан је у рату постао пуковник ХВ. Умро је у Сплиту 12.септембра 2018. 

[24] Мартин Шпегељ,  Сјећања војника, Знање, Загреб, 2001., стр. 200.

[25] Пресуда Окружног суда у Сплиту од 14.09.1993. године , стр. 7.

[26] Аутор: pp5d6, ХРМ у Домовинском рату, www.forum.hr

[27] П. Шимац, Свједочанства о Домовинском рату у Далмацији 1991.,Ф.К.Омиш,Сплит,2001., стр. 140-141.

[28] Емисија „Ћирилица“, TV Hаppy, 1.август 2016. године.

2 thoughts on “ХРВАТСКИ НАПАДИ НА ЈУГОСЛОВЕНСКУ РАТНУ МОРНАРИЦУ У ГРАЂАНСКОМ РАТУ 1990-1991. ГОДИНЕ”

  1. Bilo je nekoliko napada na objekte u Puli,skladistu goriva Zonka gde je ranjen jedan vojnik,kao i na kasarnu Katarina i paljevina hangara i kasarni Mlin!zahvaljujuci Istarskom narodu koji je bio listom uz svoju vojsku,a i snazi jRM,extremisti iz unutrasnjosti hrv.nisu uspeli da izazovu vece sukobe!sva materij.sredstva,naoruzanje i brodovi su odneseni u Boku,polovinom decem91!

  2. Vojska koja ne zna zastiti svoje najnemocnije , nije vojska nego orkestar. Lako je bilo biti zatvoren u kasarni sa svojim oruzjem , i „mislima“ na porodicu.

Ostavite odgovor na Darko55 Odustani od odgovora

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.