Мирко Бјелановић, генерал-мајор, рођен је 1941. године у Кистању, Книн, Република Хрватска, од оца Божидара и мајке Стеваније (девојачко презиме Мажибрада). Браћа Лука и Миле, сестре Јека и Вукосава. Ожењен супругом Аном (девојачко Белечић) из Велике Горице (Загреб, Хрватска), са којом има кћерку Мирјану, дипломирани грађевински инжењер, и сина Зорана, доктор медицинских наука - васкуларни хирург. Има унуке Марка мастер инжењер организацијских наука, Александра, дипломирани информатичар, Андреја, студент на Рачунарском факултету - смер софтверски инжењеринг и унуку Ању, дипломирани Менаџмент пословања
Завршио је: основну школу (осам разреда) у Кистањама 1956. године Средњу техничку школу - електро смер у Задру 1960. године; Техничку војну академију Копнене војске у Загребу 1963. године, Командно-штабну академију Копнене војске 1978. године и Школу Општенародне одбране (ШОНО) 1985. године као други у рангу. Студирао је на Електромашинском факултету у Скопљу и стекао звање машинског инжењера 1972. године.
Усавршавао се и из области организације техничког обезбеђења у Техничком школском центру Загреб 1979. и 1981. године и на Економском факултету у Београду из области информатике 1988. године. Учесник је на више научних скупова на тему „Техничко обезбеђење јединица и установа ЈНА у миру и рату“.
Дипломски радови: на Електромашинском факултету, Командно-штабној академији и Школи општенародне одбране.
Произведен у чин потпоручника 1963. године, а унапређен у чин поручника 1986, капетана 1969, капетана прве класе 1972, мајора 1976, потпуковника 1980, пуковника 1986. и генерал мајора 1992. године.
Обављао је дужности: командира техничког вода за снабдевање и одржавање у пешадијском пуку (1963-1969), Скопље; референт техничке службе у аутосаобраћајном батаљону (1969-1971), Скопље; командир чете за техничко одржавање у оклопној бригади (1971-1975), Скопље; начелник техничке службе у Команди војног округа Сплит; референт за морнаричко-техничку службу у 404. морнаричкој позадинској бази Војнопоморске области (1977-1982), Сплит; Управник-командант 405. позадинске базе Војнопоморске области (1982-1984), Книн; помоћник начелника морнаричко-техничке и техничке службе у органу за позадину Војнопоморске области (1985-1988), Сплит; помоћник команданта за позадину 9. корпуса (1988-1991), Книн; помоћник команданта за позадину Војнопоморске области (1991-1992), Сплит и Кумбор; помоћник команданта за позадину Команде Ратне морнарице (1992-1993), Кумбор; помоћник команданта за позадину Српске војске Крајине (1993-1995), Книн.
У рату од 17. 8. 1990. до 31. 7. 1991. у 9. корпусу (Книн), од 31. 7. 1991. до 4. 1. 1992. у Команди Војнопоморске области, Сплит. У блокираној Команди провео до пресељења Команде у Црну Гору (Кумбор) 4. јануара 1992. године. За време петомесечне блокаде јединица Ратне морнарице у Сплиту био је стални члан и заменик шефа преговарачког тима Команде Војнопоморске области генерала Николе Младенића са представницима Кризног штаба за Далмацију, уз посредовање мисије Европске заједнице. На книнском бојишту у Главном штабу Републике Српске Крајине провео је од новембра 1993. до њеног пада у операцији „Олуја“ 1995. године.
Пензионисан је 29. 12. 1994. године (незаконито), по паду Републике Српске Крајине 1995. године.
Са породицом живи у Београду.
Одликован је Орденом за војне заслуге са сребреним мачевима (1970), Орденом народне армије 3. реда (1974), Орденом за војне заслуге са златним мачевима (1980) и Орденом службе безбедности (1985)
Од пензионисања 1995. године члан је и дугогодишњи председник Извршног одбора Удружења Срба из Хрватске. Дугогодишњи је члан Уређивачког одбора и један од коаутора зборника радова на тему „Грађански рат у Хрватској 1990-1995“. До сада је објављено 24 зборника на тему „Грађански рат у Југославији-Хрватској“. Био је Повремени сарадник у Институту ратне вештине Војске Југославије/Војске Србије са прилозима о протеклим ратовима.
Учесник је на више научних скупова и округлих столова на тему ,,Узроци грађанског рата на територији СФРЈ”. Био је сарадник у Институту ратне вештине Војске Југославије са прилозима о протеклом рату. Објавио је књиге: 2016. године ,, Разбијање СФРЈ и грађански рат у Хрватској (1990-1995) и 2024. године књигу „Сведочанство о грађанском рату у Југославији 1990-1995 (изводи из дневничких записа о рату у Хрватској). Учествовао у писању Монографске студије ,,Разбијање Југославије и страдање српског народа” у издању Клуба генерала и адмирала Србије 2022. године. Учествовао у писању зборника радова "Ничији хероји Јадранског мора" у издању удружења Ветерани Ратне морнарице 2024. године.
На позив Хашког Тужилаштва на задате теме, 2009. године, дао је изјаву на околности рата у Хрватској 1995. године.
Бошко Антић
контраадмирал у пензији