JOVAN GRBAVAC
viceadmiral u penziji
„More je opasno i njegove oluje su strašne, ali su ove opasnosti ništa u poređenju sa užasima koje čovek može naneti drugom čoveku."
– Herman Melville
UVOD
Već dugo odolevam nagovorima svojih drugova, visokih mornaričkih oficira, da napišem svedočanstvo o događajima vezanim za raspad SFRJ. Oduvek sam izbegavao da pišem o sebi, bojeći se da možda nesvesno ne ulepšam ili netačno prikažem neki događaj, čime bih iskrivio sećanja posade VPBR-33 „Kotor“. Te 1991. i 1992. godine plovili smo nemirnim Jadranskim morem, dok su se na obali i širom zemlje odvijale istorijske promene koje su zauvek promenile naše živote.
Gde zaista počinje sećanje? Da li ga pokreće potreba da ostavimo trag iza sebe, ili je to svesna namera da nešto ne zaboravimo? Možda su to trenuci koji se spontano vraćaju, neočekivano i nepozvani, u tišini noći ili dok gledamo u talase koji udaraju o obalu.
Mnogi ljudi, događaji i morski pejzaži ostali su urezani u mom pamćenju, kao slike koje vreme ne može da izbledi. More, sa svojom nepredvidivošću i smirenošću, bilo je moj saputnik od ranog detinjstva. Osećam dužnost da te slike sačuvam od zaborava – ne zbog sebe, već zbog svih onih koji su kroz te godine delili moj svet, moj brod i moju sudbinu.
PRVI SUSRET SA MOREM
Moja sećanja o moru počinju davne 1959. godine u Divuljama, kada sam se, kao dečak, sa roditeljima fijakerom spustio sa železničke stanice Kaštel Stari, a potom autobusom do Divulja. Još uvek mogu da osetim taj trenutak – miris soli u vazduhu, zvuk konjskih kopita na makadamskom putu i prvi prizor plave linije na horizontu izlomljene ostrvima.
Taj susret sa morem bio je nešto što nisam mogao da zaboravim, nešto što je odredilo moj život mnogo pre nego što sam to mogao da shvatim. Godinama kasnije, Divulje i Trogir postali su deo mene, mesta kroz koja sam prolazio nebrojeno puta, svaki put osećajući isto divljenje prema moru i ljudima koji su ga voleli i živeli s njim.
Sećam se kako me je nekoliko godina kasnije ujak poveo da kormilarim motornom barkasom, koja je, nakon radnog vremena, prevozila zaposlene iz Divulja do Arbanije, malog sela na Čiovu. Bila je to jednostavna vožnja, ali za mene – dečaka koji je tek upoznavao more – bilo je to prvo osećanje slobode, prvi dodir sa sudbinom mornara.
Te godine proveo sam gledajući barke, brodove i mornare kako tiho klize po vodi, posmatrajući ih sa obale, ne sluteći da će mi jednog dana more postati i dom i sudbina.
Ne pišem ove redove sa željom da ih učinim značajnim, niti tražim da budu zapisani u sećanju drugih. Pišem ih jer osetim potrebu da sećanja prenesem dalje, da ih ne prepustim zaboravu.
Ali, iznad svega, pišem ih jer sam dao obećanje. Obećanje posadi sa kojom sam plovio kroz nemirne godine raspada SFRJ. Obećao sam im da ću ih sigurno provesti kroz oluju, kroz neizvesnost, kroz zamke koje su nam postavljali i kroz vode koje su previše brzo postale neprijateljske. Obećao sam im da ću ih dovesti u novu luku baziranja. Zbog njih, zbog svih ljudi koji su bili deo te priče, zapisujem ove redove. Sećanja su sidro koje nas vezuje za prošlost, ali i svetionik koji nas vodi kroz budućnost.
Ovo nisu samo lična sećanja, već i dokument jednog vremena – taktički značajni događaji u kojima sam, zajedno sa posadom VPBR-33 „Kotor“, učestvovao od juna 1991. do maja 1992. godine. Dok pišem ove redove, osećam ponos što sam treći u porodici koji je postao mornarički oficir i što sam od 1973. godine imao privilegiju da plovim Jadranskim i Sredozemnim morem, da upoznam ljude i gradove bogate istorijom i kulturom.
Upoznajući gradove, sačuvao sam ih u svojim sećanjima i fotografijama. Svaki od njih nosio je svoju priču, svoj duh i jedinstvenu atmosferu koju vreme nije moglo izbrisati. More, kamen, ulice, ljudi – sve je ostavljalo trag u meni, i svaki povratak donosio bi nova iskustva, nova prijateljstva i nova sećanja koja su se stapala sa prethodnima, gradeći moju ličnu mapu Jadrana.
Jedno od najlepših sećanja vezano je za Primošten, osvetljen vatrama na Veliku Gospu avgusta 1990. godine. Bila je to noć kada su svetla sa obale obasjavala more, a zvona crkve odjekivala kroz toplo letnje veče. Zvukovi su se mešali s tišinom mora, stvarajući poseban osećaj povezanosti sa mestom koje sam tih dana posmatrao sa palube.
Te večeri, lokalni sveštenik uputio mi je poziv na večeru, nažalost, morao sam da se zahvalim jer smo te večeri isplovljavali na vežbu. Ostao mi je taj poziv urezan u pamćenju, kao simbol gostoprimstva i topline koje su Primoštenci nesebično pružali.
Ali ono što me je posebno dotaklo tog dana desilo se pre ručka. Krenuo sam u kratku šetnju s namerom da kupim vino, želeći da sa posadama obogatim obrok na brodu. Nedaleko od mola Vojske, gde su bili vezani brodovi kojima sam komandovao tokom vežbe, sreo sam jednog meštanina i upitao ga „Barba gdje mogu da kupim dobro vino?“
Pogledao me je, kratko klimnuo glavom i rekao: „Sačekajte malo.“ Brzo je odjurio u kuću, a zatim se vratio držeći u rukama dve boce crnog vina. „Izvolite, ovo je Babić.“ Bio sam iznenađen. „Ali ja sam želeo da kupim vino“, rekao sam mu. Nasmejao se i odmahnuo rukom. „Ovakvo vino se ne kupuje. Ovo je poklon.“ Njegove reči, izgovorene jednostavno, ali sa iskrenošću koja se retko sreće, ostale su mi zauvek urezane u pamćenje. Na brodu smo tog dana, uz ručak, popili po čašu najboljeg vina od loze koja je rasla među gromačama, celog dana osunčane i milovane vetrovima Jadrana. Bila je to čaša u kojoj se osećala duša tog kraja, toplina njegovih ljudi i tradicija koja se prenosila s generacije na generaciju.
Ako je Primošten u mom srcu ostao simbol gostoprimstva i skromne, ali moćne lepote, Trogir je bio i ostao mesto arhitektonske raskoši i umetničkog nadahnuća. Najlepše fotografije verovatno sam napravio upravo tamo. Još uvek mogu da osetim miris kamena, vlažan vazduh u uskim kaldrmisanim ulicama i tišinu koja se širila među zidovima vekovnih građevina.
Sećam se kako sam 1973. godine stajao ispred portala majstora Radovana, diveći se njegovom umeću. Gledao sam u svaki isklesani detalj, u svaku figuru, pitajući se koliku je posvećenost, znanje i veština trebala da neko ostavi ovakav trag u vremenu. U tom trenutku nisam ni slutio da će mi taj dan doneti jedno iznenađenje.
Dok sam kasnije, sa svojim cimerom Osmanom, sedeo u poslastičarnici Kod Goranca, uživajući u šampitama i bozi, prišao mi je moj klasni drug Ljubomir, Slovenac. Nije to bio običan razgovor. Njegovo lice bilo je ozbiljno, a ton ispitivački. „Zašto si bio u crkvi? I to u uniformi?“ Njegovo pitanje bilo je direktno, možda i previše direktno. U njegovom pogledu osetio sam nešto što me je tada zbunilo – kao da nije bilo reči samo o običnoj radoznalosti. Kasnije sam saznao da je već tada bio saradnik službe iz vremena prethodnog školovanja, ali tada to nisam mogao ni da pretpostavim. Njegova reakcija ostavila je u meni osećaj nelagode, ali i razmišljanje o tome kako se svet oko nas menja, i kako ono što bi trebalo biti sasvim prirodno – poput oficira koji u miru obilazi kulturnu baštinu – može postati povod za sumnju.
Godine su prolazile, ali ljudi i gradovi ostali su u mom sećanju. Neki su nestali iz mog života, neki su se promenili, ali su svi ostali deo priče o jednom vremenu, o zajedničkom životu, o ekonomskom i kulturnom razvoju svih slojeva i nacija na Jadranskoj obali. Tada, dok sam slobodno plovio od grada do grada, nisam mogao ni da zamislim da će doći dan kada ti isti gradovi više neće biti povezani istom zastavom, istom državom, istim osećajem pripadnosti.
Ali ono što se ne može podeliti, ono što ne može nestati, jesu sećanja. Sećanja na ljude, na njihove priče, na neizgovorene reči i na one male trenutke – kao što je čaša vina od srca poklonjena strancu, kao što je pesma crkvenih zvona u letnjoj noći, kao što je pogled oficira na umetnost stvorenu vekovima pre njega.
Sećanja su sidro koje nas vezuje za ono što smo nekada bili. I dokle god su živa, dokle god ih čuvamo, ništa nikada zaista ne nestaje.
POSLEDNJA VEČERA ZA SFRJ
Kako su godine prolazile, vetrovi promena doneli su oluju koja je pretila da proguta sve što smo poznavali. Nakon mnogo dana i noći provedenih na moru, u burnim vremenima, pod stalnom opreznošću da ne postanemo meta dotadašnjih kolega, uspeo sam da vratim sve mornare njihovim majkama – žive i zdrave. Nijedna majka nije zaplakala zbog mene i moje posade.
Sunce nad Bokom polako je zalazilo za Rumiju. Odbljesci u moru donosili su mi neku nejasnu slutnju – napad i odbrana, rat ili građanski rat? Spremao sam se da branim otadžbinu od agresije, ali nisam slutio da ću, kao mornarički oficir, biti izložen izazovima koje nikada ranije nisam mogao da zamislim.
Iza nas su bili teški dani toplog jula, provedenog u severnom Jadranu i Puli, pod stalnom tenzijom propagandnog rata. Izloženi smo neprestanim psihološko-propagandnim napadima, samo zato što smo želeli da zaštitimo drugove na obali, besomučno napadane suprotno svim pravilima ratnog prava.
Sa tugom i ljutnjom gledao sam telo pilota u Ljubljani, pored oborenog helikoptera prepunog hleba. Taj čovek nije bio ratnik. Nije nosio oružje, nije pucao - samo je pokušavao da svojim drugovima u kasarni, koji su ostali bez struje i vode, donese malo hleba.
Avgust u Tivtu izgledao je kao svako drugo toplo leto, ali su neki detalji odavali da ništa nije isto. Na letovanju je bilo malo muškaraca sposobnih za vojnu službu, a majke iz pojedinih krajeva dolazile su u posetu sinovima, nakon čega su oni samovoljno napuštali jedinice.
Plaže su opustele, gosti su otišli, a grad se polako vraćao u svoju uobičajenu svakodnevicu. Barbara je pramcem sekla mirnu površinu zaliva, dok je krmom sitno drhtala, prevozeći radnike Arsenala njihovim kućama po Boki.
Posada je obavljala svakodnevne aktivnosti na brodu u remontu – gotovo sve je bilo spremno. Nedostajao je samo jedan važan deo za osmatrački radar. Možda ga ima u skladištu kod Trogira, ali tamo je situacija svakim danom postajala sve gora.
Zastavnik Milić i ja posmatrali smo brod-bazu podmornica Crnomorske flote na remontu u MTRZ „Sava Kovačević“ i primetili da koristi isti osmatrački radar. Zastavnik je otišao da pronađe kolegu i ubrzo se vratio s vešću da će nam dati nov, rezervni magnetron. Šaljem mornara u grad da kupi šteku cigareta i bocu alkohola. Ubrzo imamo novi magnetron, a zastavnik ga brzo menja i podešava novi logaritamsko-diferencirajući sklop prijemnika.
Sada nam je sve na dlanu – vidimo prostor u krugu od 300 km, ali još ne možemo da čujemo sve što se događa oko nas. Rešenje pronalazim u Podgorici. Uz pomoć mog dobrog druga, izvanrednog oficira Slobodana Kozarića, dolazim do japanskog radio uređaja koji može da prati komunikaciju od 30 do 1000 MHz.
Sada vidimo i čujemo sve oko nas. Osećamo da se približava nešto veliko. Pripremamo se, ne znajući šta će sutrašnji dan doneti.
Nakon završenih priprema početkom septembra, dogovaramo se i idemo na zajedničku večeru u Dom JNA u Tivtu. Bilo je to veče za predah, možda i poslednji trenutak normalnosti pre nego što otplovimo u neizvesnost.
Na terasi, pod toplim večernjim nebom, okupili smo se – oficiri i podoficiri, posada broda, Jugoslavija u malom.
Nismo govorili o ratu, iako je on već bio tu, svuda oko nas. Umesto toga, razgovarali smo o porodicama, o gradovima u kojima smo odrasli, o plovidbama na koje smo odlazili u srećnija vremena. Muzika je ispunjavala prostor, a svi smo, gotovo nesvesno, prihvatili refren pesme Mitra Mirića: „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine...“
Pevali smo, nazdravljali, smejali se, ali iza svake pesme, iza svakog osmeha, krila se neka teška neizgovorena misao. Znali smo da možda više nikada nećemo sedeti zajedno za istim stolom, da će sutrašnji dan doneti odluke koje se ne mogu vratiti unazad.
Kako je veče odmicalo, pojedini članovi posade postajali su sve tiši. Neki su već osećali da će im sudbina doneti izbore teže od onih koje su očekivali kada su stupali u Ratnu mornaricu. Nekima su te večeri došle supruge i devojke, želeći da provedu još nekoliko trenutaka sa svojim voljenima.
Najviše mi se urezala scena potporučnika Damira. Njegova devojka doputovala je iz Knina, da ga vidi makar na kratko. Sedeli su za stolom, naslonjeni jedno na drugo, držeći se za ruke kao da se nikada više neće pustiti. Pokušavao je da ostane smiren, da sakrije ono što mu je prolazilo kroz misli, ali u njegovim očima video sam strah.
U jednom trenutku, kada su se čaše ponovo podigle u zdravicu, on je naglo ustao. Možda pod dejstvom vina, možda pod težinom emocija, oborio čaše na stolu. Staklo je prsnulo u komade, a tišina se spustila nad stolom. Svi su ga pogledali, a on se, sa očima punim suza, okrenuo ka meni i izgovorio pitanje koje niko od nas nije želeo da postavi naglas: „Komandante, šta ću ja sutra da radim?“ To nije bilo pitanje samo jednog mornaričkog oficira, u njemu je bila sažeta dilema svakog čoveka koji se u tim vremenima našao između zakletve, odanosti, porodice i neizvesne budućnosti.
Pogledao sam ga pravo u oči i rekao ono što sam u tom trenutku osećao da je ispravno: „Ti možeš da ostaneš u Tivtu i sutra autobusom kreneš kući sa devojkom. Mi plovimo na Lastovo i tu nas možeš naći.“
On je na trenutak ćutao, a zatim ju je privukao k sebi i oboje su zaplakali.
Okrenuo sam se ostalim prisutnim i rekao im nešto što nikad nisam pomislio da ću izgovoriti svojoj posadi: „Oni koji žele da ostanu, mogu ostati. Ako neko hoće, može s nama do Lastova, pa trajektom gde god poželi. Neću nikoga prisiliti da plovi dalje ako ne oseća da je to njegov put.“
Tišina koja je usledila bila je teža od svega. Odluka je bila njihova, ali svi smo znali koliko je bila teška. Nekoliko mladića nervozno je oborilo pogled, neki su rukama prekrivali lice, dok su drugi nemo posmatrali noćno nebo, kao da će među zvezdama pronaći odgovor.
Muzika je i dalje svirala u pozadini, ali je sada zvučala tiše, udaljenije, kao jeka nečega što se završava.
Večera se polako privodila kraju. Neki su još sedeli u tišini, drugi su se polako dizali, pozdravljali, razmišljali. Ja sam posmatrao more, ono isto more koje nas je pratilo kroz godine, mirno i nepokolebljivo, nesvesno ljudskih sudbina koje su se lomile na njegovim obalama.
Sutrašnji dan donosio je plovidbu, jesenji vetar i talase koji su najavljivali dolazak nečega što nismo mogli da izbegnemo.
Moj admirale, teško je bilo gledati kako nam zemlju razbijaju. Dobro je što si u interesu kulture sječanja ovo napisao. Mi smo bili iskreni borci i čuvali ono što NOV oslobodila i vratila od fasisticke Italije, da bi nas određene snage nazvale okupatori
Мој команданте , сећам се те вечери и песме која је постала химна брода “ Не може нам нико ништа“
Звучи, нема шта, и није нам могао нико и ништа.
A, ja se sećam radio komunikacije kada ga je Jovin pitao šta da radi povodom dejstva na njega . Imaš čime da odgovoriš ??? Toliko o admiralu .
Ej drugovi jel vam zao..
Stvarno dirljiva prica o neobicnom pogledu sa morske strane.
Srecno. Ratomir
Hvala ti od dubini moje dushe moj komandante poklon do zemlja od mene jedini covek na koga sam verovao i tada i sada ste Vi