- ТРИ ПУТА ЗДРАВО СТАРИ МОРСКИ ВУКОВИ –
Др Радован Томановић
генерал-потпуковник у пензији
Живот то нису дани који су прошли,
већ они које смо запамтили.
П. Повленко
И тренутак је време шапће за шездесетогодишњи јубилеј сјајне генерације питомаца 13. класе Морнаричко-техничке војне академије (1961-1964). Остаје срце коме се увек обраћамо, а оно нас везује са чулима, са умом. Показује своју снагу да види оно што око не види, показује изворну моћ памћења. Памтимо Пулу, Касарну „Карло Ројц“, мирно, дубоко и при томе и када год се сетимо одмах постајемо немирнији као море око Истре. Срце нам куца неравномерно са напором једара затегнутих. Тако већ годинама, тако већ шездесет година.
Прохујале су године, ево већ шездесет година је прошло од оних несташних питомачких дана када смо на овај дан постали официри. Пре шездесет година, после три године проведених заједно, и не слутимо да у нама и даље постоје честице питомачког живота и да су се задржале толико времена. Упиле су се у наше памћење и дубоко у душу. Сећања на те дане учине нас сретнима, у нашим мислима и души појави се нешто танано, светло, најсветлије, па Ти се просто плаче иако не знамо ни шта нас боли, ни шта смо изгубили.
Нећемо да будемо патетични. Наша генерација је као и свака друга пре нас и после нас. Али, ова нама припада, ми смо њен део и зато нам је драга.. Сви смо ми рођени у пакленим годинама, стасали у оскудним поратним годинама. од малена очврсли и стамени, са својим животним надањима и циљевима. Знамо добро: сви смо ми дошли из разних крајева Југославије, а као официри службовали од једног места до другог, од једне државе до друге. Прекомандовани смо више пута, али смо увек имали сигуран и чврст корак и златне људске снове. Снови су разбијени разбијањем Југославије, ми смо наставили да сањамо, садржајно испуњавамо и осмишљавамо нове вредности.
Касарна „Карло Ројц“ у којој су биле смештене
Морнаричко-техничка академија, Подофицирска морнаричко-техничка школа и
Школа резервних морнаричко-техничких официра
Време нам није било наклоњено. Током шест деценија било је много стратегијских сценарија који су за неке од нас били погубни. Разбијање Југославије, избијање грађанских, верских и етничких сукоба поделили су нације СФР Југославије. Истрајност и злокобност тих сукоба и агресија НАТО били су наша стална испитна грозница. Међутим, наш професионални квалитет, изузетан карактер посвећеност етици и несебичност у служби били су велики, тако да смо показали високу менталну спремност да издржимо све те притиске и да останемо часни, достојанствени и честити. То смо постигли јер смо били васпитани и оспособљени (обучени) изнад времена и простора. Своја знања, умеће, навике и вештине црпели смо из образовног система Војних академија, Командно-штабне академије Ратне морнарице и Школе националне одбране. а своје дужности нисмо вршили просто као неку свакодневну војну делатност на погонима више врста бродова или команди и установа на мору и копну, већ као часну, по чијим смо основним начелима и живели. Сви смо се ми одликовали основним, стручним и научним образовањем, али и духовним васпитањем, храброшћу, енергијом, јаким умним радом тако да смо лако и са потпуном сигурношћу прелазили из ситуације у ситуацију. Одлуке које смо доносили биле су засноване на стручним и духовним квалитетима. Знали смо да је потребно радити у свим ситуацијама опште неизвесности. Били смо оспособљени да примењујемо опште и научне принципе (многи од нас нису били свесни колико смо били добри у томе), имали смо неку способност - моћ да брзо са знањем и одлучношћу пређемо са замисли и одлука на извршење самог задатка. Биле су то године и време када смо бранили част и слободу Ратне морнарице. народа и држава којима смо припали после завршетка разбијања СФР Југославије.
Поштована господо!
Ми смо, без обзира колико смо у животу живели свој живот и живот других, затворени у Идеал своје класе. Њему смо служили, ,њему смо се предавали и он нас је носио кроз успехе и неуспехе. У том Идеалу налазе се и луцидна објашњења наше енергије и страсне преданости својој професији и породици. Разлози су нарави наше класе мало култивисани и омекшани стеченим образовањем, и даље смо остали сензибилни и оптимистични. За нас у томе Идеалу постојале су речи: пријатељство и другарство, Најлакше их је било замислити. Теже је било мислити о њима, најтеже је било испоштовати их. Постојањем Идеала у нашој души извирили су из нас наше највеће вредности.
За тај идеал, све величине овог света нису биле дорасле и нису вределе као наши класићи. Нас је срећа спојила и створила, и то време има посебно значење у нашим животима. Ми смо један другог ценили по врлинама и од њих је само наша мудрост била боља. Ми и када смо ћутали и отишли на разне стране осећали смо се добро као да најсрдачније разговарамо.
Били смо једно биће. Слични један другоме и по знању, уверењу и величини. Били смо истог укуса. Богати смо били и тада и сада. Имали смо и имамо једни друге. Наши питомачки дани нису измишљени. За нас је сваки сусрет после завршетка Академије био свечаност, радост, сећања и богатства душе. А те душе чинили су:
Питомци 13. класе Морнаричко-техничке академије који су дошли из цивилства са завршеном гимназијом или средњом техничком школом
Балог Иштван, Чока, Србија
Цоњар Антун, Осијек, Хрватска
Димзовски Дејан Охрид, Македонија
Христовски Чедо, Титова Митровица, Србија
Ивелић Драго, Осијек, Хрвастка
Јоксимовић Градимир, Зрењанин, Србија
Јуван Јосип,Скопље, Македонија
Мамић Анте, Сплит, Хрватска
Марковски Владимир, Скопље, Македонија
Мартиновски Иван, Охрид, Македонија
Михаљевић Драгић, Славонска Пожега, Хрватска
Радосављевић Бранко, Лазаревац, Србија
Ристивојевић Ратомир, Витојевци-Рума, Србија
Савић Слободан, Врдник, Србија
Станивуковић Саво, Шид, Србија
Томановић Радован, Ужице, Србија
Томаш Иво, Доњи Сегет-Трогир, Хрватска
Вранић Јосип, Карловац, Хрватска
Вуковић Јован,Цетина-Книн Хрватска
Шубашић Миленко, Брибир-Шибеник, Хрватска.
Питомци 13. класе Морнаричко-техничке академије који су дошли на школоавње после завршене Средње подофицирске школе и двоогодишњег искуства на бродовима Ратне морнарице:
Берленги Ратко, Задар, Хрватска
Јањић Вељко, Биочић-Дрниш, Хрватска
Јапунџић Миле, Мазин-Грачац, Хрватска
Лињачки Милорад, Кикинда, Србија
Липић Лудвиг, Мурска Собота, Словенија
Мишић Грга, Подгора, Хрватска
Ракар Божидар, Срем, Србија
Сантини Крижан, Биоград на мору, Хрватска
Влашић Младен, Блато-Корчула, Хрватска
Припрема за постројавање пред произвођење у чин официра
Поздравни говор и порука председнику Титу након унапређења
у чин морнаричко-техничког потпоручника
Поносили смо се после завршетка школовања и стално истицали значај Морнаричко-техничке академије на нашу стручну, научну и часну официрску делатност. Цео свет је могао бити божанствен, али ми као морнаричко-технички официри смо били нешто више од тога, били смо мултипрактични официри на бродовима, морнаричко-техничким базама, морнаричко-техничким ракетним базама морнаричко-техничким ремонтним заводима, морнаричко-техничким наставним центрима, школским установама, командама и институтима. Скоро сви смо достигли чин морнаричко-техничког пуковника и један од нас генерала. Море је било наше срце, оно што је пленило и јачало, снажило наше душе развијало нам ум и снагу, стварало у нама позитивну енергију за рад и напредовање. Са посебном пажњом пратили смо успехе наших класића који су отишли из наше класе током школовања, њихов успех у цивилство. То су:
Лињачки Милорад напустио после друге године Морнаричко-техничку академију , завршио Машински факултет, радио као инжењер у Ливници у Кикинди.
Липић Лудвиг, напустио Морнаричко-техничку академију после прве године, завршио Машински факултет и радио у Нуклеарној електрани „Кршко“.
Мартиновски Иван, напустио после прве године Морнаричко-техничку академију, завршио Уметничку академију и постао академски сликар.
Мишић Грга, вратио се после прве године у активну служби са чином са којим је дошао у Морнаричко-техничку академију.
Радосављевић Бранко, напустио Морнаричко-техничку академију после друге године. Завршио је Машински факултет, радио је у руднику „Колубара“ и био прослављени фудбалер у клубу „Колубара“.
Ми, као активни официри, обављајући разне дужности, поред испита за чин мајора морнаричко-техничке службе, нисмо престајали са учењем. Тако смо се учећи уздизали до нових и значајнијих дужности. Тако су: Командно-штабну академију завршили Балог Иштван, Христовски Чедо, Јањић Вељко, Јуван Јосип, Мамић Анте, Михаљевић Драгић, Ристивојевић Ратомир, Вуковић Јован и Сантини Крижан; Бродограђевни факултет завршио је Станивуковић Саво; Машински факултет завршио је Шубашић Миленко; Томановић Радован је завршио Командно-штабну академију Ратне морнарице, Командо-штабну школу оператике Копнене војске (данас Школа националне одбране), Последипломске студије из ратне вештине – смер стратегија и одбранио докторску тезу из области стратегије државе-нације.
Заједничка слика након завршетка свечаног унапређења.
Ниједан живот није тако богат у променама као живот нас морнаричко-техничких официра. Ако брзо поређамо слике и утиске које смо доживели у непрегледности морске пучине која је била час мирна, а час тмурна и силовита. Сваки тренутак на бродовима и прилика које смо као морнаричко-технички официри ,обављајући своје дужности, не могу нам уништити љубав и дивљење, које смо у свим приликама осетили на мору. Онај ко није био командир погонског одреда на броду тај није осетио тежину позива у Ратној морнарици, није осетио благодет у дивљању мора и понашање разних стројева на броду, звук погонских машина у чаробној тишини, која се од удара таласа разбијених о брод. То је та вечита песма мора у којој смо се стварали и челичили. Учили смо на изненадним ситуацијама које нисмо очекивали, које нико у књигама није описивао. Као официри смо сањали да ћемо доживети нешто лепо, изненађујуће, величанственије него претходне генерације.
Е, моји другари!
Пула, град наше војничке младости
Пула, била је и сада је наше срце, она нас је пленила и јачала, снажила наше душе развијала снагу говора о нашој младости, о нама када смо у току три године били заједно, дубоко и осећајно, у времену без кочница и сметњи, слободно, весело, поуздано. То наше време у Пули било је лепо и не треба ништа скривати од нашег живота, јер врлине и емоције израсле су и процветале у великим љубавима, па се трећина класића оженила Пуљанкама.
Наши професори били су прави педагози. Својим умом и разумом утицали су на наша чула и сазнања делујући према утврђеним и властитим принципима. Имали су богато стручно знање (многи и ратна искуства) и примерно понашање. били су озбиљни и строги, стабилног карактера и врло ревносни, темељни, радознали шта радимо, где се забављамо, уздржани када треба, марљиви, умереног и уљудног такта. Својим понашањем, говором, исказивали су две стране: стварну и ону какви официри треба да будемо. Отворено су критиковали наше несташлуке и понашање. Били су строги, често и превише. Волели смо их. Ми смо им захвални и са поносом данас изговарамо њихова имена.
Сећања навиру. И после 60 одина сећамо се наших класића из Судана – официра Ратне морнарице Алија и Шеика. Два дана пре унапређења у чин извели смо рецитал – игроказ пред свим припадницима Морнаричко-техничке академије. Сећамо се како су наши класићи Тончи, Гале, Раца и Пикар (аутор текста) са посебним надахнућем извели рецитал, који је изазвао бујицу суза и сузе Алија и Шеика. И наших суза због растанка са правим пријатељима, али и нашег растанка због одласка на разне дужности у СФР Југославији са поруком: „Од сутра, 10. септембра 1964. године, унапређујемо се у официрски чин морнаричко-технички потпоручник. Отворићемо прозоре и оставити наду да ћемо обављати часно дужности и да ће нам, поред породице, бити света ствар. Нећемо дозволити никоме да нам сунце заклони ,море и слободу. Знамо да ће нам у животу бити мостова које треба проћи, а и они које треба срушити“.
Ето, нека слике из наших сећања имају светлост вртова и удаљених поља, сниваних у драгом пејзажу морске пучине, дуго чувају успомене дана поређаних у три године. Три године заједничког живота у 13. класи Морнаричко-техничке академије.
Драги пријатељи!
И даље смо стамени, издржљиви, испуњени љубављу једни према другим. Наше поверење у своју генерацију је чврсто као стена. Међутим, та наша стена се полако круни. Многих наших класића више нема. Сви су они оставили трагове и успомене за незаборав. Дела њихова надживљују њихов физички живот на овом свету, јер наша вера и здрав разум казују да се њиховом смрћу живот не завршава – он је вечан па то важи и за наше класиће и другове.
За нас заборав не постоји. Сећамо се свих наших другова који нису са нама. Остали су заувек у нашим срцима мислима и успоменама. Њихови прерани одласци били су тужни дани за све нас. Они нису нигде отишли, већ су наставили да живе у сваком од нас са којим су делили добро и зло. А када неко кога смо поштовали, волели и дружили се постане успомена постаје наше благо. Не боли смрт већ боли све што је требало да заједно достигнемо и дочекамо све наше јубилеје. Ако негде постоји сјај онда је то у нашим душама. Ако негде постоји бол, онда је то живот без Вас.
С поштовањем носимо Вас у срцу. Поносни смо што смо били са Вама у истом строју.
Пловите мирно и вечна Вам слава и хвала, уз стихове нашег песника - морнара Мике Антића:
Морнар не умире
он само одe
с ону страну неба и воде
у нешто слободније од слободе.
Драги класићи!
Вама и Вашим најмилијим као и најмилијим члановима породица преминулих наших класића, желимо срећне и успешне дане, дане мира, блаженства душе и живот зачаран најдивнијим сновима, тако што замислите све остварите у здрављу и весељу.
Нака вам се жеље и стварност нижу као ђердан лепоте у очараној години нашег 60-годишњег јубилеја од завршетка нашег школовања и произвођења у чин потпоручника. Желим Вам пуно несаломљивог здравља и љубави. среће која се смеши и коју ћете пригрлити, доброте у срцу као драгуљ чисте, тишине у којој чујемо певање своје душе, руменог сунца, мирног мора у данима успеха ваших најмилијих и заједничког благостања и животне радости која Вам се смеши у сваком тренутку.
Срећа Вам била часна, честита и племенита.
Има нешто што не можемо заборавити, а то је сећање када смо један другог имитирали: Имитирали смо најбоље што неко од нас поседује. Тако смо побеђивали себе. Пазили смо на сваку реч, јер смо знали да „иза горких речи остају горка уста“ (Дучић).
Изнад свега били смо генерација за памћење пуна неке природне доброте, као да смо знали да је доброта оно што највише разоружава људе. Чинећи један другом добро чинили смо и велика дела.
U vremenu punom nejasnoca
I u vjecnoj ljudskoj prolaznosti
Svjedocanstva kao ovo djelo
Gospodar je presvete mudrosti
Samo moze Tomanovic Rade
Proniknuti u spisima srca
I vremena i morskih vukova
Ko procita ova svjedocanstva
Uzdignuce sebe i drugove
Na visinu nebeskoga svoda.