Одмах после ослобођења дела Србије од Турака у Србији је почела изградња сопствених пловних објеката и регулисање пловних путева. Градња бродова у Србији је одувек била традиционална, а градиле су се мање пловне јединице.
Први брoд који је запловио под српском заставом 1834. године. Био је то бриг "Србија", дуг 80 стопа, широк 22,5 стопе, дубок 12 стопа у тежак 250 тона. Могао је да понесе 250.000 ока робе. Нема тачних података о пловидби "Србије".
Године 1840. запловио је други који је добио име "Кнез Михаило" на коме је било места и за 18 топова. Брод је био дуг 72, широк 27 и висок 16 стопа. Могао је да понесе 300.000 ока робе. Брод је саграђен у Брзој Паланци и освећен 10. априла 1842. године, потом се спустио у Галац, ту се снабдео једрима конопима и осталим “једеком” за пловидбу, а потом упловио у Црно море, па је то и први српски поморски брод новог времена. Био је то први српски брод који је имао и војну намену, јер је на броду било места за 18 топова.
Српску заставу је броду поклонио кнез Михаило. "Новине серпске" су том приликом писале: "... Ово истина није прва српска лађа морска која је од дрва сачињена, али је она прва од нашег дрва која ће са српским барјаком по мору пловити".
Милош Савин записаће о овом броду:
"Та корвета била је први ратни брод на једра, саграђен у новој Србији. Други по реду изградње био би онај који су саградили приватници, београдски трговци и банкари, браћа Герман, Никола и Јанаћко, пореклом Македонци, повереници кнеза Милоша, који се временом и сродио с њима... Из својих трговачких потреба браћа Герман саградили су од 1840. до марта 1842. у Брзој Паланци велики (за то време) поморски брод са двема катаркама - бриг("брик") висине 16, ширине 27 и дужине 72 шуха. Могао је понети робе 300.000 ока, близу 40 вагона".
А књижевник Бранислав Нушић забележио је појаву овог брода:
"Што је најглавније, ова (лађа) је грађена тако да може у случају потребе Србији и као ратна лађа послужити, те је одређено да би се на њој могло осамнаест топова сместити. Сопственици су броду дали владарево име "Кнез Михаило" , а сам кнез, под чијим ће именом она по мору пловити, поклонио јој је српски барјак, под којим ће пловити. На дан 10. априла свечано нова лађа и "торжествено бачена.. у Дунав, којим се спустила у Галац; ту се снабдела једрима, конопцима и осталим ‘једиком’ за пловидбу морем. Крајем априла, под српском заставом, упловила је у Црно море. Дакле, први српски поморски брод новог времена је "Кнез Михаило" из априла 1842. године, али још увек једрилица!... Она је, бар по намени, била и родоначелник српске ратне флоте новијег времена".
Касније је кнез Милош саградио још две корветице за пловидбу по Цном мору, да би на тај начин показао Турцима у Цариграду коју би корист имали када би бродове градили у Србији.
Почетком седамдесетих година прошлог века у нашим крајевима под турском влашћу владале су тешке прилике. Године 1875. избио је устанак у Херцеговини. Усталасан тиме, народ Кнежевине Србије захтевао је да се притекне у помоћ устаницима и да се зарати с Турцима. Када се устанак проширио на Бугарску и Босну и када су пропали сви покушаји да се Порта дипломатским путем примора на реформе, мала Кнежевина Србија објавила је 30. јуна 1876. рат великој Турској империји, чија се власт простирала од Уне до Индијског океана и од Кавказа до западне границе Алжира.
Због ангажовања против турских снага на југоисточним и западним границама земље, снаге за ефикасну одбрану подручја око Дунава биле су недовољне, а 25. јуна, пред саму објаву рата, стигла је вест да је у Видин упловио састав турских бродова и да је одмах почео патролисање испред ушћа Тимока.
У то време Турци су располагали снажном речном флотилом од шест оклопљених и 17 неоклопљених ратних бродова, наоружаних са више од 80 топова, са три наоружана и великим бројем ненаоружаних трговачких бродова за превожење трупа. Србија у то време није располагала ни једним ратним бродом, па се претпостављало да је изненадно допловљење јаког турског одреда и демонстративно отпочињање патролисања дуж речне границе увод у операције већег обима на незаштићену српску обалу Дунава.
Мало је познато да су у том рату успешно употребљаване дириговане мине на Дунаву, први пут у Европи. Одлука да се гранични сектор Дунава запречи минама донесена је још пре објаве рата и упућивања војске ка границама Турске. Била је то храбра одлука, јер до тада у тој малој земљи нико није ништа знао о том новом подводном оружју за ратовање на рекама. Задатак је поверен наставницима Велике школе, професору хемије Сими Лазарнићу и професору механике Љубомиру Клерићу, који су добили следећа упутства: минирање извршити што пре, како би се од самог почетка непријатељстава онемогућио прелазак турских бродова у српске воде; минирање извршити тако да положене мине не ометају слободну пловидбу неутралних земаља; посебно настојати да се избегне свака могућност оштећивања аустроугарских бродова кад плове минираним секторима; прву минску препреку положити код Брзе Паланке, јер је "тамо пловни део Дунава узан, те на том месту треба мањи број мина него на другим"; другу препреку положити код Радујевца, као најистуренијој тачки према непријатељу. Важно је било да се још пре рата прочује да су Срби на Дунаву положили мине, јер се већ тада добро оценила психолошка вредност минског оружја.
На основу наведених упутстава, наставници Велике школе су закључили да мине треба да положе на таквој дубини да неутрални бродови могу пловити изнад њих, а да не ударе у њих, те да, у исто време, свака мина, помоћу електричног кабела, буде повезана са обалом, како би се могле активирати кад изнад њих буде турски. брод. Одлучили су да се положе дириговане (осматране) мине.
ПАРОБРОД “ДЕЛИГРАД”
Схватајући значај и економску корист од пловидбе Дунавом, на захтев Кнеза Михаила, српска влада је 1862. годие у Трсту купила један вишенаменски брод са осам шлепова. По упловљењу у српске теритоијалне воде брод је добио српску заставу и име “Делиград”. Служио је у ингеренцији министарства финансија као брод тегљач, али је коришћен и за превоз рањеника, од 1866. године је у надлежности министарства војног. Забележена је и његова историјска мисија када је у априлу 1867. године, последња турска посада Београдске тврђаве напустила Београд и управо тим бродом отпловила у Видин. “Делиград је 1895. преуређен у путнички брод. Неколико месеци пре Првог светског рата поново је преуређен у ратни брод наоружан једним топом и са војном посадом пловио је Дунавом. Почетком рата 1914. године аустроугарска флота је пресрела брод, запленила га и одвела у Оршаву. Српска артиљерија са десне обале отворила је жестоку ватру и потопила брод. Касније су га Аустроугари извукли из воде, оспособили за пловдибу и њиме отпловили у правцу Пеште. Од тада се српском броду “Делиград” губи траг.
Корито је било дужине 58 м, ширине 7,10 м, висине 2,30 м. Снага мотора износила је 650 коњских снага /Извор: Маринко Пауновић, Жердап и Тимочка крајина, Загреб 1970/. Према Радоју Зечевићу /Бродарство и царина на Дунаву, Београд 2004./, «Делиград! је имао 450 КС, касније му је придодато ’’10 малих гвоздених шлепова укупне носивости 650 тона и четири дрварице, укупне носивости 200 тона’’
Набављени материјал пребачен је из Београда бродом "Делиград" до Доњег Милановца, а одатле је коњском запрегом, преко планине Мироч, пребачен у Брзу Паланку. Одмах је закључено да то место на Дунаву није тако повољно као што се мислило у Београду, јер је река била широка више пд 800 метара, дубока до 22 метра, а брзина воде била је 2,5 метра, у секунди. За запречавање био је потребан већи број мина, а пловни пут је био ближе румунској страни него српској, па је била потребна велика дужина каблова.
У припреми за полагање извршено је тајно извиђање стања турских бродова у Видину, а пловни пут је обележен пловцима од дрвета. Мина је представљала буре у које је стављено 50 килограма динамита у патронама, а између њих, у средини две патроне са електричним детонаторима. Након провлачења каблова, буре је затворено и заптивено смолом. Ценећи да ће мине положене на дубину од шест метара имати радијус рушећег дејства од 25 метара, одлучено је да мински интервал буде 50 метара.
Приликом полагања, мине су чамцем превожене 100 метара узводно од планираног места полагања и када би чамац ношен струјом стигао на тачку полагања, мине су спуштане у воду (сидро посебно), а за њих је била везана тиква премазана катраном, која је остајала на површини са слободним крајем електричног кабла. Слабо усидрене мине су вађене и поново полагане. Проблем је био кабел, јер у то време у Србији није било кабла за подводну употребу. Након полагања мина, спајали су се каблови.
За препреку код Брзе Паланке положене су четири мине, али нису све остале на месту полагања: прву мину је одмах однела речна струја, другу и трећу речна струја је однела касније и само је четврта мина остала на месту полагања, јер је употребљено теже сидро.
Такво запречавање није било ефикасно и није могло спречити пловидбу турских бродова, али је било довољно да им се онемогући слободна пловидба. Сва страна штампа је објавила да су Срби запречили Дунав, због чега су Турци сасвим одустали од патролирања на граници.
Због обавезе регулисања пловидбе и могућности да на мину наиђу неутрални бродови, од аустријског паробродарског друштва је затражено да обустави ноћну пловидбу, а ради осматрања пловидбе успостављена је осматрачка служба од Кладова до Радујевца.
После тога, извршено је спуштање низ Дунав и код Корбова је положена друга препрека. Планирана препрека код Радујевца није положена, јер је убрзо стигло наређење Врховне команде да се положене мине изваде, јер је влада преко аустријског конзула примила писмену гаранцију бечке владе да ће и оружјем бранити неутралност Дунава ако би Турска с те стране предузела непријатељске акције против Србије.
Полагање мина на Дунаву уродило је плодом. Ослободило је војску обавезе да обезбеђује дугачки и осетљиви речни гранични сектор, а можда и обавезе отварања једног посебног, тешко брањивог фронта. Значајан учинак стратегијских размера постигнут је ангажовањем незнатних средстава, брзом импровизацијом новог, до тада мало познатог оружја.
За време овог рата, пароброд "Делиград" служио је као болнички брод, а на шлепу број "4" имао је носила за тешке рањенике. "Делиград" је превозио тешке рањенике са ратишта код Делиграда, одакле су превожени друмским колима до Смедерева, а и разним пловилима низ Мораву. На ушћу Мораве дочекивао их је "Делиград" и вукао "шлеп-болницу" према Београду и Шапцу. На "шлепу-болници" налазила се енглеска медицинска мисија, јер Србија није имала развијену војну санитетску службу.
Бошко АНТИЋ
Bravo Bole!
Ovo je više od informacije.