admin – Ветерани Ратне морнарице

АДМИРАЛ НЕЛСОН

admin — Tue, 26 May 2026 16:23:30 +0000

Увод

После открића Америке 1492. године, тежиште поморског промета прелази са Средоземног мора на Атлантски оцеан, на чијим се обалама стварају нове, колонијалне велесиле: Шпанија, Португал, и Холандија, а затим Енглеска и Француска. Три века међу овим силама су владали непријатељски односи због гусарења и међусобног отмања богатих колонија.

Снажне ратне морнарице морале су осигуравати поморски саобраћај, отварати нове путеве поморској трговини, а могле су непосредно угрозити непријатељску земљу, или обезбедити опстанак властите земље. Географски положај Британског острва је био и остао веома повољан за контролу Атланског оцеана. Велика Британија је полако али сигурно дошла до положаја најмоћније државе света. Осим географског положаја то је могла зхвалити у првом реду вештини и надљудским издржљивостима својих помораца.

У таквом историјском времену је сасвим логично да су британски младићи желели пловити и борити се у најмоћнијој морнарици света. Осим патриотског задовољства, могли су и зарадити и новац, који је био значајан мотивациони фактор.

Импресионира напор и вјештина посада ратних бродова у савладавању непредвидивих ћуди мора и суровости поморских битака које су завршавале са борбом прса у прса на палубама бродова.

Хорацијe Нелсон је био слабе телесне конституције и нежног здравља. Међутим, имао је невероватну духовну снагу и одважност, која ће га учинити најпознатијим војсковођом на мору.

Војсковођа је назив за високе војне руководиоце, који су стекли опште признање у својој и другим земљама за успешно командовање и руковођење оружаним снагама у целини или великим војним групацијама.[1]

Успешне војсковође побеђују у биткама, а они најуспешнији добијају ратове.

Нелсон је морнаричку каријеру почео као обичан морнар, а завршио као адмирал. У његовом животу на првом месту му је била домовина Енглеска и њена морнарица, а на другом љубав према две жене, које је волео у свом бурном животу.

Детињство

Хорације (Horatio) син Катарине и Едмунда Нелсон, родио се 29. септембра 1758.године у жупном двору села Бурнхам Торпе (Burham Thorpe) у грофовији Норфолк, гдје је његов отац био пастор. Мајка му је умрла када је имао девет година а отац му је био веома слабог здравља. Мајчин брат Морис Саклинг (Maurice Suckling), капетан бојног брода, обишао је породицу своје сестре и обећао да ће бринути за једног од синова од укупно осмеро деце у породици.

Када је Хорације имао дванест година прочитао је у новинама да му је ујак именован за команданта брода Резонејбл (Raisonnable), наоружаног са 64 топа. Замолио је старијег брата Вилјама (Williama) да пише оцу како би желио да оде код ујака.

Његов отац је знао да Хорације има жељу да се брине сам о себи. Знао је исто тако да је амбициозан и упоран, па је веровао да ће бити успешан у било којем послу којим се буде бавио. Отац је дао дозволу да се син укрца на брод али његов ујак није био срећан што се баш тај „слабашни дечак“ жели посветити тешком морнарском животу. У свом одговору ујак је написао: „ А што пада Хорацију на ум, да се између толике браће баш тај слабуњави дечак жели посветити тешком морнарском животу? Али нека само дође, првом приликом у битци побринуће се какво топовсо зрно да му скине главу са рамена“.

Још као дете Хорацио је показивао неке своје посебне каратеристичне црте личности. Кроз дечије игре и несташлуке могло се уочити да тај од болести измучен дечак, поседује несвакидашњу храброст, част и одлучност. Те племените особине красиће га цели живот.

Одлазак у морнарицу

Једног јесењег јутра Хорације је у школи добио поруку да се јави на брод. Најтеже му је пао растанак са братом Вилјамом, с којим је био веома близак.

Отац га је отпратио до Лондона а он је сам отишао у Медвеј (Medway)[2], где се укрцао се на брод Резонејбл (Raisonnable). Прве дане на броду провео је у патњи и носталгији због напуштања родне куће. Почетне морнарске дужности доносиле су повећане физичке напоре и сурову морнарску дисциплину, па. је њежни Хорације те прве дане на броду заувек запамтио.

Брод Рејсонебл (64 топа) је био намењен за интервенцију око Фокландских острва, али је после решавања спора са шпанским двором распремљен и није пуно пловио.

Ујак Саклинг је сматрао да је боравак младог амбициозног Хорациа на таквом броду бескорисно. Ујак му је обезбедио укрцање на један трговачки брод, чији је капетан био одличан поморац. Брод је отпловио за Западну Индију (Средња Америка), а са те пловидбе Нелсон се вратио као извежбан морнар. Пловећи на трговачком броду он је помало изгубио вољу за рад у ратној морнарици. Да би га поново мотивисао ујак га поново узима код себе на брод Триумф (Triumph) и поставља га на дужности пељара.[3] Пловећи на кутерима и баркасама додатно је савладао морнарске вештине, а и упознао све гребене и спрудове у ушћу Темзе и на самој Темзи.

Када је чуо да се спремају два брода за истраживање Артика, његов немирни авантуристички дух га је одвео новим изазовима. За време експедиције бродови су се нашли опкољени леденим сантама а постепено их је потпуно заробио лед. Из те експедиције 1773. године, остаће упамћен догађај Хорацијевог неуспешног лова на медведа али и његова способност да у критичној ситуацији нађе излаз из потешкоће.

Након повратка у Енглеску, укрцава се на ратни брод Сихорс (Seahorse) наоружаног са 20 топова, који је отпловио за Источну Индију. Његова дужност на броду је била извиђач у првом кошу. Његово добро понашање није остало незамећено и капетан га унапређује у заставника. После осамнаест месеци проведених у Индији, његов организам није могао издржати специфичну климу, те је видно ослабио и разболео се. Са другим бродом се вратио у Енгелску и то му је спасило живот. У тим тешким тренуцима размишљао је о себи, својим могућностима и амбиицијама. У тим тешким тренуцима пронашао је излаз из личне кризе, како је говорио: „ гледао сам блештаву звезду која ми је показивала пут до славе“.

Након оздрављења Нелсон се укрцава на разне ратне бродове и усавршава се у поморском звању. У априлу 1777. године, положио је официрски испит пред комисијом на челу са његовим ујаком. После одлично показаног знања и положеног испита ујак је свима рекао да је то његов нећак. Тај податак ујак је скривао да неби Нелсон имао повлашћен статус.

Као млади поморски официр показивао је умешност у вођењу брода, па је у децембру 1778. године први пут посао командантом мањег ратног брода Баџер (Badger), који је своје задатке извршавао у акваторијуму Средње Америке. У то време задаци енглеских ратних бродова били су да, обезбеде поморски саобраћај спречавајући гусарење и нелегалну поморску трговину. Вредност запењене робе се делила и то је био један од додатних мотива за службу на бродовима ратне морнарице[4] Због показаног успеха у служби Нелсон се 1779. године унапређује у чин капетана бојног брода. Тај високи чин у морнарици је добио када још није био напунио двадесет и једну годину.

Иако до тада није имао прилике да се истакне у некој поморској битци, његову способност и оданост домовини су сви ценили. Жељан доказивања у борби учествово је 1780. године у борбама у мочварама Никарагве. Циљ тих борби је био да се пресече веза између северних и јужних шпанских колонија у Америци. Након пет месеци борбе са непријатељем, ћудљивом природом и разним болестима експедиција се вратила десеткована. Нелосон је једва преживео и поново је морао ићи у Енглеску на опоравак.

Након опоравка укрцава се на ратни брод Албемарл (Albemarle) наоружаног са 28 топова, са којим на његово незадовољство извршава мање важне поморске задатке.

На једном свом задатку у мору код Канаде показао је своју племенитост. Његов брод је заробио један рибарски брод, чији капетан је имао многобројну сиромашну породицу. Након што му је капетан рибарског брода показао сигурни пловни пут кроз Бостонски залив, Нелсон га је пустио дајући му дозволу за кретање, како га други бродови неби заробили. Капетан се реванширао доношењем свеже хране на Нелонов брод, којим је већ била завладала болест скорбут[5] . Та Нелсонова дозвола и данас се чува у Бостону.

Нелсон је посебну бигу водио о свим својим члановима посаде. Од њих је захтевао безпоговорно извршавање задатака а истовремено је све чинио да добију све принадежности. Зато га је људство волило и ценило, те су му се стављали на располагање за сваки наредни задатак. „Одвратност морнара према ратној морнарици потиче због ђаволијег система премештања момака с једног брода на други, тако да људи не могу бити привржени својим официрима, нити се официри икако о њима брину“, говорио је о том проблему Нелсон.

Боравак у Француској и поновни одлазак на море

Мировни уговор између Енглеске и Француске потписан је у Версају (Versailles) 03. септембра 1789. године. За припаднике ратне морнарице то је било време дуго исчекиваног предаха. Претходним ангажовањем на ратним бродовима Нелсон је био веома задовољан. Није стекао неки иметак али је био поносан да нема мрље на својој каријери. Да би уштедио новац и искористио мирно време за одмор отишао је са својим пријатељем капетаном ратне морнарице Макнамаром (Macnamara) у Француску. Настанио се у Св. Омерсу (St. Omers), где се заљубио у ћерку једног енглеског свештеника. Ту је добио вест о смрти његове сестре Ане. Након три месеца боравка у Француској враћа се у Енглеску, где се укрцава на ратни брод „Бореас“ наоружаног са 28 топова. Са бродом је отпловио у Западну Индију (Средња Америка) где је извршавао мирнодопске задатке. Ту је долазио у сукоб са резиденцијалним комесарима око надлежности у старешинству и капетанима америчких трговачких бродова око нелегалног транспорта робе. Нелсон се увек држао закона, али је то тешком муком морао доказивати и до највећих државних органа.

У том периоду упознао је удовицу доктора Нисбета, која је имала осамнаест година и трогодишњег сина Џозиа (Josiah). Нелсон је био човек у којем су се емоције брзо распламсавале, па је са госпођом Нисбет ступио у брак 11.марта 1787.године. Говорио је тада да поморски официр мора на првом мјесту имати дужност према домовини па тек онда долазе приватне и породичне обавезе.

У том периоду сукобио се са бродским набављачима, пленидбеним агентима

и другим службеницима који су радили са морнарицом. Открио је да ту постоје велике новчане малверзације, где је држава оштећена за велике износе новца. Опет се Нелсон позивао на закон и тешком муком водио борбу против моћних људи огрезлих у корупцији. Енглески Адмиралштаб је чак показао неповерење према Нелсону, па је овај у једном тренутку хтео напустити морнарицу.

Са бродом Бореас се вратио у Енглеску у јуну месецу 1787. године а његов брод је распремљен. Са супругом је отишао код оца, где се одморио и физички опоравио. Након неког времена, поново му се јавила жеља за пловљењем. Уз много напора и посредовањем Лорда Худа (Hood) постављен је 30.јануара 1793. године, за команданта ратног брода Агамемнон, наоружаног са 64 топа. Рат са Француском је био на видику.

Одлазак на Средоземно море

Нелоснов брод је био у саставу Флоте којом је командовао Лорд Худ. Флота је стигла у Средоземно море да подржи разједињавање Француске и да прошири утицај Енглеске на остале земље Медитерана. Нелсон добија задатак да отплови за Напуљ и пренесе поруку енглеском дипломати Вилјаму Хамилтону (Sir William Hamilton). У Напуљу је срдачно примљен. Напуљски краљ га је назвао спасиоцем целе Италије а њему се посебно допало понашање Лејди Хамилтон (Lady Hamilton)) супруге Вилјамa Хамилтонa. Тај кратки боравак у Напуљу нарушиће Нелсонове породичне односе и оставити мрљу на његовој каријери.

У борби за освајање Корзике Нелсон се истакао и у копненим борбама. И овом приликом у извјештајима његове заслуге су заобиђене. Приликом поморске блокаде Калвија (Calvia), Нелсон је од последица рањавања изгубио једно око. Поново његове заслуге нису вредноване а чак није евидентирано ни његово рањавање.

Французи нису остали равнодушни на јачање утицаја Енглеске у Медитерану па пу покушали протерати британску флоту. У битци код Сен Тропеа (St.Tropez) Британци су били бољи а Нелсон се истакао са вештином у маневрисању и наношењу прецизне топовске ватре по француским бродовима.

У поморској битци код Св. Винсента (St. Vincenta) 14. фебруара 1797. године, Енглези су поразили шпанску флоту. За ту победу Нелсонове заслуге су биле велике. Тада напокон и стиже унапређење у чин контраадмирала, које је дуго очекивао. Недуго након ове битке у борби за освајање Санта Круза на Тенерифима, Нелсон је изгубио десну руку. У Енглеској је дочекан са великим почастима, где се у кругу породице здраствено опоравио.

Почетком 1798. године Нелсон се поново укрцава на брод и одлази на задатак у Средоземно море. У то време енглеска влада је наредила, да се све медитеранске луке могу сматрати непријатељским, ако њихови гувернери или властодршци ускрате опскрбљивање британских бродова живежним намирницима. У тим временима енглеска Флота се припремала за обрачун са француском ратном флотом. Поред тога бродови и посаде били су изложени често невременима на мору. Захваљујући само великој поморској вештини, бродови би се спашавали у карактеристичним олујама у Медитерану.

Британска фота сукобила се са француском флотом код Абукира 01. августа 1798. године. Поново је Нелсон био успешан али ту је и поново рањен у главу. Британска флота је нанела велике губитке Французима, чији су бродови били усидрени испред египатске обале. Абукирска битка је била први велики ударац за француску флоту.

Након ове битке Нелсон је био прилично здрастевено исцрпљен, те одлази у Напуљ. Након опоравка Нелсон је учествовао у бурним догађајима у овом делу Медитерана. Ту је добио и необичну наклоност Лејди Хамилтон. Пошто је често боравио на мору, ретко је долазио у контакт са женама. Та необична жена га је одмах освојила иако он није знао за њену бурну прошлост.

Повратак у Енглеску и одлазак на Балтик

Нелсон је у Енглеској дочекан са свим почастима. Добио је многа признања и наклоност одушевљеног народа, чиме је испунио свој дечачки сан. Али није имао породичне среће. Због љубави према Лејди Хамилтон, раставио се од своје жене. Убрзо постаје вицеадмирал са плавом заставом и одлази на Балтик са флотом којом је командовао Хајд Паркер (Sir Hyde Parker). Енглеска јавност и сам Нелсон очекивали су да ће он бити главнокомандујући официр. Суштина проблема на Балтику је била енглеска процена да морнарице Данске, Шведске и Русије могу доћи под утицај Француске и на тај начин да угрозе Велику Британију са севера. Одсудна битка са данском морнарицом се догодила 02. априла 1981. године код Копенхагена. Британски бродови су дошли са отвореног мора и напали данске бродове који су се бранили ослонцем на јака обалска утврђења.

У тој битци поново је дошла до изражаја Нелсонова помораска вештина и одлучност. Вешто је маневрисао бродовима између плићина и био истрајан у отварању ватре. Иако је од главног команданта добио наређење за прекид ватре, Нелсон је продужио напад и извојевао победу. Са Данском је склопио примирје. Мучила га је чињеница да је до победе дошао отказивањем послушности. У тој битци обе стране су имале велике губитке. За показану одлучност и извојевану победу Нелсон је добио част подгрофа (viscont).

Нелсону није пријала северна хладна клима па је пожелио да се врати у Енглеску. Међутим, када је постављен за команданта флоте, одмах је отпловио према руској обали да реши спор са Русима. Пошто на северу више није претила опасност, Нелсон се вратио у Енглеску.

Припреме за нови рат

На нови рат није дуго требало чекати. Наполеон Бонапарте приграбио је сву власт у своје руке и 02. децембра 1804. године, окрунио се за цара. У Великој Британији на место премијера опет је постављен Вилјам Пит (William Pitt) млађи. Он је успео организовати трећу коалицију против Француске, у коју су, поред Велике Британије, ушле Русија, Аустрија, Шведска и Напуљска краљевина. Пруска је остала неутрална, а Шпанија је постала савезник Француске.

У међувремену, у мирнодопском времену од 1803. до 1805. године, Француска је припремала инвазију на Велику Британију. Наполен је схватио да на мору не може савладати снажну британску морнарицу, па је осмислио план „Булоњска експедиција“, како би Велику Британију победио у копненом рату. Тај план је предвиђао инвазију на Велику Британију са 120 000 војника, што је у оно доба представљало велику војну снагу. Наполеон је наредио да се припреми и изгради 2 000 транспортних бродова, погоном на весла и са плитким газом. Бродови су се скупљали у луци Булоњ. Французи су ојачали топовима обалску одбрану како би заштитили прикупљање тих бродова у луци Булоњ. Британци су покушавали омести тај план. У том циљу Нелсон је постављен за команданта обе обале у каналу Ла Манш. Он је сматрао да је таква служба недостојна једног вицеадмирала и молио је да га ослободе. У међувремену је купио кућу у Мертону у грофовији Суреј (Surrey) и тамо је уживао у друштву Лејди Хамилтон и њеног супруга Вилјама.

Крајем 1804. Године, Наполен је повећао своје флотне снаге на 2 300 бродића, а копнене на 135 000 војника. Француска војска је била прикупљена у великом логору код Булоња и чекала погодан тренутак да пређе канал Ла Манш. Наполен је сматрао да му само један дан поморске премоћи у каналу, може омогућити искрцавање у Енглеску. Тај план се могао остварити само уз подршку француске морнарице и удаљавање од канала бродова британске морнарице.

Блокада француске флоте

Велика Британија је озбиљно схватила опасност па је ангажовала своје флотне снаге у блокади француских бродова. Адмирал Корнволис (Cornwallis) са својом ескадром блокирао је луку Брест, док је вицеадмирал Нeлсон 1803 године послан у Средоземно море, где је преузео команду над тамошњом флотом. Одмах су извршили блокаду највеће француске луке Тулон. Желео је у некој одсудној битци поразити француску флоту. Нелсон је био испред Тулона од маја 1803. до августа 1805. године. У Лионском заливу владују честа орканска невремена, па се са правом може дивити на истрајности бродова у блокади. Због заробљавања четри шпанска брода са новцем који је био намењен као помоћ Француској, Шпанија је ушла у рат са Великом Британијом.

Наполен је планирао да француска флота у погодном тренутку изненада исплови из Тулона и одмами највећи број британских бродова у колонијална подручја тобожњим нападом на њих. Француска флота је упела испловити из Тулона 18. јануара 1805. године, када је у то време Нелсон вршио попуну бродова залихама на Сардинији. У међувремену францускка флота се под командом адмирала Вилнева (Villeneuve) поново вратила у Тулон. Французи су поново у априлу изненада испловили али су отпловили према Гибралтару. Нелсон је тражио француску флоту на путу према Сицилији и Египту. Када је од својих извиђачких фрегата и трговачких бродова, добио податаке о кретању Француза, кренуо је у потрагу за њима.

Французи су имали повољан ветар и временску предност, те су са делом шпанске флоте отпловили према богатим колонијалним острвима Западне Индије (Средњу Америку). Тамо су заробили британски конвој од четрнаест бродова.

Нелсон је дознао за кретање противника и пошао за њима. Тако су се британска и француска флота једно време гањале преко Атланског оцеана. Након безуспешног прогона Нелсон је добио наређење да уплови у луку Портсмут (Portsmouth).

Иако су Британци процењивали да ће француско-шпанска фолта упловити у шпанску луку Кадиз, адмирал Вилев се одлучио за севернију луку Ферол (Ferrol) на северозападу Пиринејског полуострва. Тамо је наишао на британску ескадру под командом вицеадмирала Калдера (Calder). Французи су се уз минималне губитке у борби код рта Финистер (Finisterre) успели пробити у луку. Када је чуо за то, Нелсон је жалио што није био на Калдеровом месту, како би задао одлучни ударац флоти адмирала Вилнева.

Битка код Трафалгара

У августу 1805. године испловио је Вилнев са флотом и упловио у Кадиз, где је објединио све расположиве поморске снаге (око 42 брода). Британски бродови су почели стизати пред луку, а ускоро је допловио и Нелсон, који је преузео команду над свим снагама британске флоте.

Наполеонов план је кренуо наопако. Он је очекивао да ће француска флота допловити у Брест да заштити десант. Када је 02. септембра сазнао да су његови бродови у Кадизу, наредио је обуставу напада на Велику Британију.

Нелсон је више волио праву битку него дуготрајно стражарење у блокади.

Правовремено је извршио квалитетне припреме за предстојећу битку. Често је сазивао своје команданте бродова са којима је водио дуге разговоре. Своје смернице дао је у познатом „Меморандуму“ који представља ремек дело у историји поморске ратне вештине.

Да би француско-шпанску флоту изукао на отворено море, Нелсон је повукао своје бродове на 50 миља[6] југозападно од Кадиза. Верујући да у близини нема британских бродова, Вилнев је са својом флотом испловио 21.октобра из Кадиза. Имао је намеру да кроз Гибралтар уплови у Средоземно море. Британске извиђачке фрегате су уочиле овај покрет и јавиле Нелсону. Он је судбоносног 21.октобра 1805. године, кренуо у сустрет противнику.

У квантитативном смислу адмирал Вилнев је био јачи. Имао је 33 брода са 3 000 топова и 30 000 људи посаде. Нелсон је имао 31 брод са 2 500 топова и 20 000 људи посаде. Узимајући у обзир маневарске способности бродова тог времена и карактеристике наоружања, бројна надмоћ је била често одлучујућа. У квалитативном смислу, Нелсонова флота је била у предности.Он је стално инцистирао на појединачној оспособљености сваког морнара а посебно је улагао напор у тактичком оспособљавању официра, нарочито команданата бродова. Вилнев је за своје официре говорио да су троми, пасивни и неспособни, а своје бродове је ценио као недовољно опремљене.

Тог дана на пучини Атланског оцеана дувао је лагани поветарац са северозапада. Када је Вилнев уочио Нелсонову флоту испред себе наредио је окрет и повратак у луку Кадиз. Због лошег маневра појединих бродова настао је неред у француско-шпанској колони бродова. За то време британски бродови су се лагано приближавали возећи низ повољни ветар. Нелсон је своје снаге поделио у две колоне. Он се налазио на заставном броду Виктори (Victory) наоружаног са 100 топова, који је био на челу северне колоне од 12 бродова. На челу јужне колоне од 15 бродова налазио се његов заменик Колингвуд (Collingwood) на заставном броду Ројал Совериџн (Royal Sovereign), наоружаног са 100 топова.

Нелсон је имао намеру пробити предњи део непријатељске колоне и тако спречити повратак у Кадиз. Колингвуду је наредио да пробију задњи део колоне код дванаестог брода од краја. Када је Нелсон послао са свог брода познати историјски сигнал „Енглеска од вас очекује да ће свако извршити своју дужност“, почела је битка код Трафалгара. Примењујући ново тактичко начело, Нелсон је успео остварити надмоћ на местима напада. Челни део непријатељске колоне је продужио за Кадиз и тек касније су се ти бродови покушали вратити, али већ је било касно. У самој битци од последице поготка једног стрелца са јарбола француског брода, смртно је рањен Нелсон. Пошто је за ту битку обукао униформу са одликовањима, сматра се да га је француски стрелац лако могао уочити. Иако тешко рањен пратио је развој битке. У својим задњим речима присећао се домовине и Лејди Хамилтон. Три сата касније, када је обавештен о победи своје флоте, адмирал Нелсон је умро.

Француски адмирал Вилнев је био заробљен и касније пуштен. На путу кући у Француској извршио је самоубиство.

Адмирал Нелсон је сахрањен уз највеће државне почасти. Скоро сваки већи британски град подигао је Нелсону кип или споменик. Брод Виктори је касније извађен и налази се на доку у ратној луци Портсмут. Сваки ратни брод који упловљава у луку даје му свечани морнарички поздрав, у знак сећања на славну Нелсонову победу.

Након Трафалгарске битке избрисане су француска и шпанска моранарица за дуго времена са пучине оцеана. Велика Британија постала је најачом поморском силом на свету. Инвазија на Велику Британију отклоњена је дефинитивно све до почетка Другог светског рата ( Хитлеров план „Морски лав“).

Закључак

Због свог изванредног ратничког талента и невероватне упорности, адмирал Хорације Нелсон постао је симбол успешности ратовања на мору. Превазилажење енглеског традиционализма и формализма у поморском ратовању, те наметање савременог и офанзивног карактера поморске битке, у поморској историји се зове „Нелсоново доба“. Бриљантне победе у поморским биткама, обезбедиле су му часно место међу највећим војсковођама у историји човечанства.

Успешност адмирала Нелсона не мери се само великим бројем добијених битака на мору већ и на неки начин добијеним ратом против Наполеона. Нелсонова победа на мору далекосежно је утицала на Наполеонове ратове на копну. Војно-политичке последице Нелсонових победа биле су огромне и пресудне за светску историју.

Тај необични адмирал, више болестан него здрав, провео је на мору више од тридесет година. Учествовао је у сто и четрдесет разних борби и битака на мору и копну. Био је потпуни инвалид без једног ока, без десне руке и са пуно рана на телу. Као такав је водио своју флоту из борбе у борбу, из победе у победу.

Свој велики утицај искористио је за повећање бриге државе за официре и морнаре те њихове породице. Водио је борбу за повећање надлежности и угледа команданта бродова као и њиховом тактичком оспособљавању. Нелсонов план битке код Трафалгара сматра се ремек делом у поморској ратној вештини. Изабрати повољни моменат и противника тући по деловима давао је предност мањим поморским снагама.

И пре своје херојске смрти стекао је љубав, поверење и дивљење у својој домовини и целом свету.

У многим морнарицама света морнари и данас носе стилизовани црни флор, као жал за Нелсоном. Француски морнари и данас носе црвени украс на морнарској капи, као знак весеља, због његове смрти.

Његов борбени дух и слава присутни су и данас у британској морнарици (Royal Navy).

На прослави 200-година трафалгарске битке у Портсмуту 2005. године, имеђу осталих присуствовали су и бродови моранрица Француске и Шпаније, који су сада савезници са Великом Британијом. Током свих свечаности код припадника британске морнарице, могао се уочити велики понос на Нелсона и победу код рта Трафалгар. Код француских и шанских официра била је приметна туга на њиховим лицима.

Аутор Ђорђе Пражић
капетан бојног брода
у пензији
Коаутор и сарадник Ратко Пражић

ЛИТЕРАТУРА:

Роберт Саути (Robert Southey) , АДМИРАЛ НЕЛСОН, Младост, Загреб, 1953.

________________________________

[1] Војни лексикон, Војноиздавачки завод, Београд, 1981., стр 697

[2] Медвеј (Medway) је увала пред ушћем истоимене реке, са ратном луком Чатам (Chatham) на јужној страни широког ушћа Темзе.

[3] Пељар или пилот су посебно квалификовани водичи бродова кроз опасна и непозната пловна подручја.

[4] Командант брода је добијао три осмине, официри две осмине, подофицири једну осмину а сва остала посада две осмине вредности плена.

[5] Обољење због помањкања витамина Ц у организму. У то доба узрок болести је био недостатак свежег воћа и поврћа у исхрани бродских посада.

[6] 1 миља = 1 852 метра

Миливоје С. Павловић вицеадмирал

admin — Wed, 13 May 2026 02:14:39 +0000

ветеран из два рата

Вицеадмирал Миливоје С. Павловић рођен је 8. септембра 1949. године, од оца Саве и мајке Борке, у селу Мојсиње, општина Чачак, Моравски округ. Раздраган и весео дечак играо се по предивним ливадама, пашњацима и баштама. У тој игри безбрижности посебно су га одушевљавали крхки момци који су долазили на осуство у униформи морнара. Њихове приче о животу у Ратној морнарици, често и претерано хвалисање допирале су у душу малог Миливоја, сањао је море и ако није никад био на њему. Први пут је видео море на екскурзији у основној школи и затим у гимназији и тада је сам себи обећао да ће и он бити морнар. Није ни сањао да ће постати адмирал. У својим мислима море га је мамило магичном лепотом. Гледао је на картама мора и океане, осећао је да би могао завирити у ове њихове кутке.

Кроз цело школовање, у основној школи и гимназији, тражио је пут како да плови по мору и упише Војнопоморску академију. И успео је. Уписао је жељену академију у Дивуљама, и са обале често гледао море, али била је и жудња за својим родним Мојсињем и завичајем да дочара своју љубав која га је враћала на родитељску кућу али и на море сањајући да ће једног дана постати адмирал.

Његово село, под именом Мојсиње[1], први пут се помиње у турским дефтерима 1476. године, кад је припадао смедеревском санџаку. Мојсиње је делило судбине осталих села у околини, односно судбину Србије под турским ропством. У Аустро-турским ратовима живаљ је страдао и бивао захваћен сеобама. Део становништва је напустио село и повлачио се преко Дунава, а у исто време из јужних крајева старе Србије и црногорских брда, Херцеговине и Старог Влаха долазили су нови становници, заснивајући домове или се настањују на старим напуштеним.

Мојсиње се у Аустроугарској помиње као „хајдучко село” што упућује на закључак да су његови становници били слободарски настројени и да нису трпели јарам на врату. Према списковима Казнене војске (Казнена крајина 1784–1788. године) сазнаје се да су двојица Мојсињаца, Радослав Радојевић и Саво Бошковић били истакнути јунаци. У време Првог и Другог српског устанка истицали су се многи неустрашиви јунаци. Први светски рат је однео много живота и Мојсиње је у црно завијенo: пуно мештана умрло је због разних болести, а 72 војна обавезника свој живот дадоше „за крст часни и слободу златну”.

Потомство јунака у Мојсињу одржало се до данашњих дана и верујемо да би они волели да знају те податке. Потомци Радосава Радојевића и Малог Радојића су данашњи Ранковићи, Лепосавићи и Јованчићи: потомци Радоја Вране су Вранићи; потомци Николе и Павла Куља су разгранали у две фамилије, данашње Павловиће (доње) и Симовиће (такође доње); потомци Василија Прокића су данашњи Јовановићи и потомци Томе ... су Тасићи. Павловићи којима Миливоје припада су потомци Павла и Анице Росић.

У предивном селу као мали уживао је са родитељима оцем Савом и мајком Борком, дедом Здравком, бабом Лепосавом и тетком Живком.

Завршио је основну школу у Мојсињу 1964, гимназију ну Чачку 1968, Морнаричку војну академију – поморски смер 1974, Командно-штабну академију Ратне морнарице 1985. и Школу националне одбране 1994. године.

У чин поморског потпоручника произведен је 10. септембра 1974, а унапређен у чин поручника корвете 1975, поручника фрегате 1978, поручника бојног брода 1980. (превремено), капетана корвете 1984, капетана фрегате 1988, капетана бојног брода 1993, контраадмирала 1997. и вицеадмирала 2000. године (ванредно).

Без обзира на напоре, а као награда превремено је ванредно унапређен, остао је духовно прибран, исправан и стамен баш као што је његова горостасна фигура. Његова мисија у времену и простору учинила је да идеал слободе, части достојанства и патриотизма буду постављени тако високо, тако да је постало смисао и циљ његова живота. Миливојеви успеси у Војнопоморској академији и Школи националне одбране, у командовању бродовима и јединицама и на другим функционалним дужностима величају углед и част државе и народа и Војске и Ратне морнарице и њега лично. Постао је узданица народа и Војске, а његови успеси припадали су нашој домовини и отаџбини и њеним знамењима.

Обављао је дужности: официр на стажу у 16. флотили миноловаца до 1975, помоћник команданта миноловца МЛ-142 у 16. дивизиону миноловаца до 1975, вршилац дужности команданта миноловца МЛ-142 до 1977, командант миноловца МЛ-142 до 1978, командант миноловца МЛ-151 до 1980, помоћник команданта за оперативно-наставне послове у Команди Другог одреда миноловаца до 1981, помоћник команданта за политички рад на великом патролном броду ВПБР-32 „Копер” до 1982, помоћник команданта за политички рад у 16. дивизиону миноловаца до 1983, командант Другог одреда миноловаца до 1985, командант Првог одреда ловаца мина до 1986, помоћник команданта за оперативно-наставне послове 16. дивизиона миноловаца до 1988, заменик команданта 16. дивизиона миноловаца до 1989, командант Војнопоморског упоришта Лошињ до 1992, помоћник начелника Одсека за обуку у Одељењу за оперативне послове и обуку Сектора за оперативно-штабне послове штаба Команде Ратне морнарице до 1993, начелник штаба Команде Флоте до 1995, командант Флоте до 1999, начелник штаба Команде Ратне морнарице до 2000, помоћник начелника Генералштаба Војске Југославије,за Ратну морнарицу до 2003, заменик начелника Генералштаба Војске Југославије до 2004. и саветник начелника Генералштаба Војске Србије и Црне Горе до пензионисања 1. јануара 2005. године.

Полагање венца на Гроб Незнаног јунака на Авали

Миливоје је на свим дужностима својим радом, знањем и високим стручним и моралним вредностима показао да је бриљантни официр и адмирал који је мудро, нежно, стручно и поморски стварао, деловао храбро, неустрашиво и непоколебљиво. Постављене задатке као помоћник команданта и командног брода или друге високе дужности у Ратној морнарици и Генералштабу извршавао је са професионалном одговорношћу, у духу завета домовини и отаџбини, исконског стваралаштва, преовлађујући изазове и немогуће ситуације. Својим умом и памећу продирао је кроз таму неизвесности као метеор својим сјајем кроз помрачину васионе. Бљесак његовог разума растеривао је све проблеме, као што врели ваздух или сунчев зрак растапа дебеле санте леда.

Миливоје је био и мој саборац. У току разбијања Социјалистичке Федеративне Републике Југославије био је командант Војнопоморског упоришта Лошињ. Своју дужност је извршио беспрекорно, није имао губитака својих морнара и војника, веома успешно је извршио предислокацију својих јединица и технике пазећи да се не нанесе бол или губитак паравојним и параполицијским снагама и народима Хрватске.

У току агресије НАТО на Савезну Републику Југославију био је командант Флоте и начелник штаба Команде Ратне морнарице.

Пензионисан је 2005. године.

Службовао је у гарнизонима: Сплит, Плоче, Сплит, Кардељево, Мали Лошињ, Кумбор, Бар, Кумбор и Београд.

Одликован је: Орденом за војне заслуге са сребрним мачевима (1978), Орденом рада са сребрним венцем (1982), Орденом Народне армије са сребрном звездом (1987), Орденом за војне заслуге са златним мачевима (1992), Орденом Војске Југославије првог степена (1999) и Орденом југословенске заставе другог степена (2001).

Поред одликовања адмирал миливоје Павловић добио је велик број похвала и награда.

Миливоје се оженио 1978. године године са Ружицом, рођена Милевска, кћерком Пајсија и Милке и добија сина Здравка и кћерку Наташу. Највећа његова љубав су унуци Вања, Маша и Милица који су одлични ђаци наклоњени уметности. Вања студира графички дизајн, Маша је гимназијалка и свира виолину, а Милица је ученик основне школе и тренира одбојку.

Миливоје је често рецитовао песму „Море” од Мике Антића:

„Море је кад човек у себи нађе
мудрост како се будан сања
и кад су дани слани и сиви.
Мудрост како се сасвим живи.”

Он је нашао море и његове мудрости сна, дане слане и сиве и живот у мудрости и лепоти свога позива и части.

Може се укратко рећи:

Миливоје је морнарички официр и адмирал и душом и срцем. Ратну морнарицу је волео и обожавао. За њега је она била божји храм. Од првих дана завршетка Војнопоморске академије владао је правом суштином морнаричког духа. Маркантан и истакнути поморски официр и адмирал. Његово расуђивање морнаричког официра, његов поморски поглед и морнарске идеје одликовале су се правом уметности и морнаричком дисциплином. У оба рата на мору био је официр изнад просека и у агресији НАТО посебно је цењен као командант Ратне морнарице. Несебичним стилом, енергијом и предузимљивошћу није изгубио ни један брод ратне морнарице Југославије. Био је пун иницијативе, одлучан до смелости а смео је кад је требало, до дрскости, уз то за све своје командне одлуке примао је сву одговорност. Он је могао да се одлучи на најтеже и најодлучније, а пред тешкоћама никада није застао на пола пута. Његово поимање улоге Ратне морнарице као браниоца граница државе са мора и народа пред спољном опасношћу подразумевала је и високо сређене политичке прилике у држави и задовољне грађане као предуслов борбеног морала.

Личне особине адмирала Миливоја Павловића могу се на крају видети и кроз његов однос према најближим ратним друговима и потчињеним, а посебно према потчињеним бродским посадама. Ведрио је истином, правдом, пажњом, топлом речи, врелом утехом, другарском пажњом, родитељском милошћу, братском љубави и људским човекољубљем, а поврх тога јединственом достојанственошћу. Често у тренуцима опуштања запева песме из родног краја. Његове колеге кажу да је најбољи морнар међу певачима и најбољи певач међу морнарима.

Миливоје данас живи између Београда и родног краја Мојсиња. Све време посветио се својој породици, а док су били живи и родитељима, надајући се да ће време које у животу посветио Ратној морнарици и Војсци, на један диван начин, са љубављу и пажњом надокнадити својим најмилијим. Уједно, има времена да се дружи са својим ветеранима из Ратне морнарице и Војске, саборцима и пријатељима, а његова адмиралска част и јунаштво била је и остала одлика адмирала са душом, адмирала из Мојсиње из срца завичаја. Такав однос је наследио од предака Мојсиња и изградио породицу. Преци су за понос што је Миливоје посебно истицао: Дата реч, заклетва, образ и понос је његова слика према отаџбини која нема цену.

Београд, мaj 2026.

Морнаричкотехнички
генерал-потпуковник
др Радован Томановић

_____________________________

[1] Постоје четири легенде о имену „Мојсије или мој сине”

Прва: После Косовског боја једна мајка чекајући сина који је погинуо, уплакана тражила сина говорећи „Мој син...”, „Мој син...” и „Мој син је јунак”;

Друга: Мојсије је спасао девојку од Турчина и тако остало име по њему;

Трећа: Мојсије се са бродом насукао на гребен који су назвали „Мојсије”;

Четврта: Један турски војник био је отет као дете и када је требало да спале његово село мајка га је препознала „Мој син”.

НА КОЛЕНИМА ПРЕД ПОБЕЂЕНИМ ПРОТИВНИКОМ

admin — Fri, 17 Apr 2026 08:21:34 +0000

ЏЕНТЛМЕНИ НА МОРУ

Славни холандски адмирал Ројтер рањен је у бици са француском
флотом код Аугусте. Победио га је његов бивши ученик адмирал Дикен. Ројтер је од рана умро, а Дикен је пресрео фрегату која је превозила мртвога адмирала и одао му посебне почасти на изненађење холандске посаде, која је очекивала француски напад

У лето 1676. године на холандској фрегати „Провиђење“ клечао је пред посмртним остацима холандског адмирала Ројтера (Mihil Ruyter) француски адмирал Дикен (Abraham Duquesne), који је управо пре овог чина код Стромболијских острва поразио холандску флоту. У бици код Аугусте адмирал Ројтер је смртно рањен и преминуо је у Сиракузи 20. априла 1676. године. Његови остаци су у црној урни превожени на фрегати „Провиђење“. Био је то тежак задатак за фрегату поражене флоте, али њен командант ван-Остаде је очекивао француски напад, али никако команданта француске фоте који клечи пред мртвим противником.

БИТКА ЕНГЛЕСКЕ И ХОЛАНДСКЕ ФЛОТЕ 1665. ГОДИНЕ

Међутим, овом догађају претходило је низ догађаја, који су победника довели на колена пред пораженим.

ЧЕТВЕРОДНЕВНА БИТКА

У сукобу између енглеске и холандске флоте, која се одиграла од 11. до 14. јуна 1666. године, холандска флота под командом адмирала Ројтера, победила је енглеску флоту. Током целе битке доминирала је фигура новог команданта холандске флоте адмирала Михила Ројтера, највећег адмирала кога је Холандија имала у својој дугој поморској историји. Он је рационалним и сталоженим стратегијским и тактичким расуђивањем водио своју флоту до победе. Тада се на командном броду адмирала Ројтера налазио официр савезничке француске морнарице Дикен. У борби је био на служби на горњем кошу адмиралског брода. У задњим тренуцима Четверодневне битке, када је дошло до нарушавања формације флоте, њихов брод нашао се у близини противничког великог брода. Очекивала се борба прса у прса, францсуки официр је напустио своје место, скочио на палубу и међу првима се пребацио на противнички брод, борећи се као лав.

ЧЕТВЕРОДНЕВНА БИТКА, ЈУНИ 1666. ГОДИНЕ

НАЈСЛАВНИЈИ ХОЛАНДСКИ ФЛОТОВОЂА

АДМИРАЛ МИХИЛ РОЈТЕР

Михил Ројтер је рођен 24. марта 1607. године. Био је холандски адмирал. Истакао се као адмирал на челу ескадре у бици код Сан Вицентија. Победио је Енглезе као командант ескадре од 30 ратних бродова, код Плимута 1652. године, а већ у другом рату командује флотом. Победио је Енглезе у Четверодневној бици 1666. године, а следеће године је са флотом од 60 бродова био на ушћу Темзе. У трећем рату вешто је водио холандску флоту против енглеско-француске флоте и спречио инвазију на своју земљу. Погинуо је у бици код Аугусте. Он је један од твораца тактике бродова на једра. Уочио је значај положаја у односу на ветар, увео је борбени поредак и залагао се за употребу брандера пре борбе. Он је од гомиле наоружаних трговачких бродова створио организовану и дисциплиновану снагу, коју је вешто употребио.

ХОЛАНДСКИ БРОДОВИ У ВРЕМЕ АДМИРАЛА РОЈТЕРА

Четверодневна битка је добијена. Холанђани су ликовали као победници. Посада је поправљала оштећену снаст – једра и јарболе. А тада је Дикену пришао адмиралов посилни и саопштио му да се одмах јави адмиралу. Дикен је био свестан кривице - напустио је своје место у борби, а правила бродске дисциплине су му била позната. Очекивао је велику казну.

„Напред“ - чуо је глас адмирала, као одговор на његово куцање. У малој кабини, за малим столом, седео је чувени адмирал, победник над енглеском флотом. Пришао је Дикену и загрлио га. Било је то велико изненађење и лекција младом поморцу.

ПРОТИВНИК СВОМ УЧИТЕЉУ

Десет година касније, Французи и Холанђани нису више били савезници, већ противници. Судбина је хтела да управо адмирал Дикен командује француском флотом у сукобу код Стромболијских острва у Средоземном мору. Ученик се нашао насупрот свог учитеља. Овај пут славни адмирал је поражен, рањен је у бици код Аугусте. Победио га је његов ученик, онај кога је, уместо да га казни због напуштања места у борби, загрлио због храбрости.

ENTRACHT, КОМАНДНИ БРОД АДМИРАЛА РОЈТЕРА

Ројтер није преживео овај пораз. Била је то његова последња битка – умро је осми дан после рањавања на палуби свог бојног брода „Entracht“. Његова урна укрцана је на фрегату „Провиђење“, којом је командовао капетан ван-Остаде, стари истакнути поморац који се прославио у многим биткама. Био је то веома тежак задатак, јер је стално претила опасност од напада француске флоте. Када је осматрач са горњег коша јавио: „Једра, десно“, командант је кроз дурбин угледао три бојна брода и четири фрегате. Одмах је било јасно да су то Французи. Знао је да нема никакве шансе у борби с овом флотом, али је чврсто одлучио да брани свог мртвог адмирала.

„Добошар, узбуну“, узвикнуо је овај храбри поморац, „нишани на јарболе! Једра у ветар!“

Одстојање између француске флоте и холандске фрегате се постепено смањивало, на заставама француских бродова већ су се уочавали златни краљевски љиљани, могле су се избројати топовске цеви. Шеснаест топовских цеви холандске фрегате су уперене у ту моћну флоту. Нису имали никакву шансу.

Француска флота је пловила у ветар, а ван-Остаде, изненађен, угледа парламентарну заставу на велејарболу командног брода. Подигао је и он белу заставу на врх јарбола свог брода.

Са француског брода спуштен је чамац, чули су се удари весала и неразумљиве команде. Када је чамац пристао уз холандски брод, на палубу је оскочио човек у плавом мундиру, златом опшивеном, мундиру на коме се видела трака Ордена Светог духа.

„Маркиз Дикен, контраадмирал и командант ескадре Пенанта (како су Французи звали Левант) Његовог Величанства Краља Луја Четрнаестог“, представио се са церемонијалним поздравом.

АДМИРАЛ АБРАХАМ ДИКЕН (DUQUESNE)

Абрахам Дикен, француски адмирал, рођен је 1610. године. У Тридесетогодишњем рату командовао је бродом при освајању Леренских острва и у биткама код Гетарије и Картагене. На челу брандера уништио је шпанске галије код Тарагоне. У шведско-данском рату, у шведској служби, допринео је поразу данске флоте, а у време Фронде блокирао је ушће Жиронде. У трећем енглеско-холандском рату 1672-1678. године командовао је француском средоземном флотом, створеном његовим залагањем, у биткама код Стромболијских острва и Аугусте 1676. године. Умро је 1686. године.

„Ван-Остаде, командант фрегате „Провиђење“ флоте Уједињених провинција“, одговорио је Холанђанин, са присилно љубазним осмехом на лицу, на коме се јасно видела забринутост.

„Господине, без разлога се узбуђујете“, мирно је и озбиљно узвратио Француз, „Његово величанство, мој узвишени краљ, добро памти услуге које су биле у своје време указане од стране покојног адмирала. Још кад сам био млад имао сам част да се борим под заставом овог великог учитеља, а француски поморци умеју да цене јунаштво“. Пружио му је заповест француског краља на исписаном пергаменту:

„Ми, у славу бога, Луј Четрнаести, краљ Француске и Наваре, заповедамо команданту наших поморских сила и маршалу каваљеру де Турвилу да поверена Вам ескадра, ако сретне одред или брод холандске ратне морнарице, која носи прах погинулог адмирала Ројтера, не само да му даде слободан пролаз, већ да му помогне да у безбедности изврши своју мисију. Таква је наша воља...“.

SOLEIL ROYAL, БРОД ЛУЈА ЧЕТРНАЕСТОГ

ПОЧАСТ И НА МОРУ

Дикен се подигао, немо посматрајући урну. Напустио је холандски брод зажелевши команданту и броду срећну пловидбу и да што пре доплове до своје обале. Уз ритмичке ударце весала чамац се удаљавао од брода. Холандски капетан је збуњено гледао за њим. Француска ескадра је подигла једра на јарболима својих бродова, постројивши се у бразду. Холанђанин је и даље био нервозан, јер је строј француских бродова све више приближавао. Кад изненада одјекну пуцањ, потом други, трећи. Француска ескадра је прекривена димом.

Узбуђени Холанђанин је помислио да се ради о издаји и да Французи нападају, а онда се одједном једра подигоше, крстови укрстише као за највећу почаст умрлим војсковођама. Свечано и лагано одјекивао је и даље поздрав. Након последњег плотуна ескадра се постепено удаљавала. Ветар је дувао све јаче, а стари Холанђанин је дуго стајао на крменој палуби и пратио француске бродове који су полако нестајали на хоризонту. Први пут у његовом животу две сузе клизнуше низ његово од ветра огрубело, али јуначко, лице.

* * *

Славном холандском адмиралу у отаџбини су одате све почасти, ушао је у историју ратовања на мору. Највећу почаст одао му је његов противник, али и његов поштовалац, у његовој последњој бици. Био је то његов ученик Дикен, који је показао да витешко понашање на мору добија много више на значају.

Бошко АНТИЋ

ОДЛАЗАК У РАТНУ ЈЕДИНИЦУ

admin — Sun, 29 Mar 2026 12:04:35 +0000

ИЗ РАТНОГ ДНЕВНИКА

28. март 1999.

Синоћ сам ноћио код куће, а када сам дошао на посао, сачекала нас је наредба о одласку у јединице. Наредбом начелника Персоналне управе број 2-80 од 27. марта 1999. године привремено сам упућен у Команду Ратне морнарице. Иако је наредба стигла у 2.00 часова нико нас није обавестио, а дежурни није сматрао за потребно да се они који одлазе требају припремити и понети опрему. Нажалост био је то, нико други до, начелник Катедре стратегије. Ипак сам успео да се спремим јер сам имао опрему у канцеларији. Нисам имао времена да одем и поздравим се са мојима, па сам се јавио телефоном. Највећи део је упућен у Другу армију и у Команду Ратне морнарице. Кренули смо у 9.00 часова. На кратком састанку начелник Школе националне одбране генерал - мајор Јагош Стевановић је добронамерно почео да изговара речи за срећан пут, прекинуо га је кроз смех пуковник Десимир Савић: ”Ма хајде шефе, јебо га ти, мани говоре, дај да се нешто попије па да идемо”. Тако смо кренули са смехом из Школе. На паркингу пред паркираним аутобусима постројена Управа Центра као на паради, а људима који иду у рат и на тако далек пут нико није дао дневни оброк и муницију за лично наоружање.

Интересантан је састав у аутобусу: готово све припадници Ратне морнарице и Ратног ваздухопловства, све најстарији и највећи број је ограничено способан за службу. Заслужује то посебну анализу, али немам намеру да је ја вршим. Не знам како је дошло до тога да будем распоређен у Команду Ратне морнарице уместо у Речну ратну флотилу, како је то у предлогу послано из Школе националне одбране. Највероватније је то изменио Боровић очекујући да ћу ја одбити да идем у Команду Ратне морнарице с обзиром да је и њен врх допринео поништавању мог указа, али преварио се - не идем је у рат ни због њега ни због других него због одбране Отаџбине. Кад може мој Горан да буде на Батајници, могу и ја било где, а најбоље је да сам отишао на Косово и Метохију. Неће нико у Ратној морнарици ни приметити да знам ко је колико допринео ономе што је учињено. Рат је и нема времена за међусобне обрачуне и враћање дугова. Када буде мир, видећемо!

У аутобусу расположење на висини, један мањи део ћути, а морал одржавамо ја и Савић. Свраћамо у Горњи Милановац да се одморимо пола сата и да људи нешто купе за доручак. Свраћам код председника Скупштине општине Горњи Милановац Дражена Марушића - био је домаћин на промоцији слушалаца 41. класе Школе националне одбране у Такову и на моју молбу он за кратко време ”напуни” аутобус храном и пићем, тако да смо имали све што нам је требало. Не требају мени неспособни команданти и њихови помоћници за позадину, сналазио сам се ја и у тежим ситуацијама. Како је лепо имати пријатеље - један није мало а ни хиљада није много!

Ручали смо у Ужицу, а потом преко Златибора до Пријепоља где свраћамо у Команду бригаде на кафу. Командант бригаде нас прима са великим задовољством. У Подгорицу стижемо касно. Сачекао нас је пуковник Момчило Радевић. Питам га: ”Да ли је обезбеђена вечера за нас који идемо за Кумбор?”. ”Не!”, одговара и окреће се групи која остаје у Подгорици. Запрепашћен сам и љутито му кажем: ”Господине пуковниче, поздравите Зарића и Шљивића. Реците им да их је поздравио капетан бојног брода Антић и рекао да их није тако учио”. Знам ја да они мене и не очекују овде, али недопустиво је оставити људе гладне. Нисмо гладни, имамо хране из Горњег Милановца, али данас је баш лоше кренуло. Могли су нас бар кафом понудити. Комбијем крећемо за Кумбор.

Цео данашњи дан је у знаку пада супертајног ловца - бомбардера Ф-117 на једну њиву код Буђановаца, 40-ак километара од Београда. Овај авион је проглашен невидљивим за радаре, али је ипак треснуо о нашу земљу погођен од наших противавионаца. Тај понос агресорске авијације одмах је изазвао наше духовите људе и већ сутрадан је освануо транспарент:

“ИЗВИНИТЕ, НИСМО ЗНАЛИ ДА ЈЕ НЕВИДЉИВ”

Касније ће испод слике на којој Цигани вуку делове на колицима писати: “Први српски носач авиона”.

Невидљиви завршио у ораници

Поморска база у Кумбору

29. март 1999.

После поноћи стижемо у Кумбор. Преспавали смо у некој згради изнад капије за улазак у Команду некадашњег Војнопоморског сектора. И овде није боље организован дочек. Испред амбуланте у Кумбору, ујутро, срео сам вицеадмирала Душана Ракића, мог ”некадашњег” пријатеља из Речне Ратне флотиле. Он је у пензији, много се променио, срастао се некако. Наше дружење и престанак дружења представља посебну причу. Обрадовао сам се да га видим. Нечим је незадовољан, нешто је љут на свог класног друга, вицеадмирала Милана Зеца, јер је наводно рекао да му не треба као добровољац.

Постављен сам на место саветника команданта Ратне морнарице с тежиштем на координацији рада службе за информисање и морал. Вицеадмирал Зец ме коректно примио, али нисам добио никаква посебна упутства за рад, а што се мене тиче нису ми ни потребна. Када сам дошао у Команду испред кабинета сам срео мог класића вицеадмирала Милана Радовића начелника Штаба Команде Ратне морнарице.

Дочекали су ме моји слушаоци - потпуковник Владимир Васић, пуковник Петар Млађеновић, пуковник Томислав Гашовић, капетан бојног брода Михаило Жарковић, капетан бојног брода Миладин Вујановић, капетан бојног брода Слободан Рајчевић, капетан бојног брода Ђорђе Пражић... Сусрет је, заиста, срдачан и сви су изненађени, али и обрадовани, када сам се појавио јер ме нису очекивали.

У Одељењу за информисање и морал до сада нисам никога познавао. Начелник је пуковник Радојко Бошковић, ту су још потпуковник Радојица Павичевић - Раша, капетан фрегате Спасоје Чотрић и капетан корвете Драгомир Мијатовић (додуше Чотрићу сам био начелник класе у Генералштабној школи, а Мијатовићу сам био водитељ за дипломски рад). Претходни начелник капетан бојног брода Ђуришић је због национализма смењен и пензионисан. Осетио сам неку чудну атмосферу, а изненадио сам се да су сва четворица цели дан провели у канцеларији, не напуштајући је и не радећи ништа, а очекивао сам да је бар неко у обиласку јединица на положајима. Овде је већ било дејстава непријатеља и логично је да су људи који воде морал на терену, а одмах сам сазнао да Команда Ратне морнарице, односно ова служба, није до сада дала никакво саопштење за јавност, да није упућен никакав акт у јединице, као и да у јединицама нема официра за ову делатност према постојећој формацији. Ипак, нека коначна оцена остане за касније.

Овде је општа медијска блокада[1]. Цели дан покушавам да негде чујем вести, али чујем само вести CNN и SKY NEWS, као да се не налазим у својој земљи. На Телевизији Црне Горе ни речи са Радио Телевизије Србије. Никаквих вести о непријатељским дејствима и њиховим последицама. У одељењу само новине ”Побједа” и ”Вијести”, а по насловима видим на чијој су страни. На питање: ”Зашто нема ‘Политике’, ‘Новости’ или неких новина које јављају ситуацију на ратишту?”, Бошковић и Павичевић се само згледаше, Чотрић преврће очима, а Мијатовић клима главом да ова прва двојица не виде. Где ли сам ја ово дошао?.

Стално себи постављам многобројна питања. Тврдње да ће у случају агресије Црна Гора бити изузета разбиле су се као мехур од сапунице. Неки од најјачих удара били су управо на територији Црне Горе, нападнути су и невојни циљеви. Неексплодиране бомбе пронађене су на подручју Цетиња, најзначајније културно - историјске ризнице Црне Горе. Наиван је онај ко је поверовао у приче црногорског руководства да ће Црна Гора бити поштеђена и да ће ”демократски” свет поштедети ”демократску” Црну Гору. Узалуд су властодршци у Црној Гори тврдили да они нису Срби, њихови ”пријатељи” добро знају да јесу па су им уместо очекиваних кредита без камата послали бомбе са високим каматама, које ће деценијама плаћати народ Црне Горе јер су пуњене осиромашеним уранијумом.

Вицеадмирал Милан Зец, командант Ратне морнарице

Контраадмирал Милан Радовић, Начелник штаба Команде РМ

Данас смо сазнали да су јуче око 16.30 часова поново непријатељски авиони бомбардовали циљеве у Црној Гори - аеродром Голубовци (по трећи пут за пет дана), Глава Зете у чијој је близини манастир Острог, светиња српског и црногорског народа. Радио - локатори су пронађени у рејону села Грлић, у околини Даниловграда. Због појаве касетних бомби Команда Друге армије је упозорила становништво да се чувају наранџастих кутија, које се активирају на даљински управљач.

Успео сам да се јавим кући. Сузана је у стану, а Томка је у склоништу, прилично је уплашена – плашим се за њу. Горан се јавио и добро је, а добио сам и податке из Школе да на Батајници нема погинулих ни повређених.

Команда Ратне морнарице

Команда Ратне морнарице је имала командно место у Зеленици, Штаб са пратећим елементима је био у Мељинама. Командант Ратне морнарице је вицеадмирал Милан Зец, начелник штаба вицеадмирал Милан Радовић / контраадмирал Миливоје Павловић, помоћник за позадину је контраадмирал Марко Сунарић, начелник Органа за оперативне послове и обуку капетан бојног брода Михаило Жарковић, начелник за оперативне послове у Органу за оперативне и обавештајне послове Штаба Команде Ратне морнарице капетан бојног брода Слободан Рајчевић, начелник безбедности је капетан бојног брода Миладин Вујановић, помоћник за информисање и морал Радојко Бошковић, помоћник за персоналне послове капетан бојног брода Ђорђе Трајчевски.

Команди Ратне морнарице (са приштапским јединицама) биле су потчињене јединице: Флота (командант контраадмирал Миливоје Павловић, начелник штаба капетан бојног брода Радомир Грујић, који је после постављења контраадмирала Миливоја Павловића за начелника штаба примио дужност команданта Флоте), 108. обалска ракетна бригада (командант капетан бојног брода Дане Красић), 110. обалска артиљеријска бригада (командант потпуковник Минко Стаменов), 82. поморски центар (командант капетан бојног брода Бранислав Марковић), 367. морнаричка позадинска база (командант капетан бојног брода Перо Краљевић), 69. морнаричкотехничка ракетна база (командант пуковник Марловић), одред обалског осматрања и јављања, 81. моторизована бригада – Херцег Нови (командант пуковник Керовац), 83. моторизована бригада - Бар (пуковник Ћурчић Радован), 85. лака пешадијска бригада - Цетиње (командант пуковник Илић, а после његове смене пуковник Ђурица), 223. инжињеријски батаљон, 27. батаљон војне полиције, 61. батаљон везе, 10. гранични батаљон и 9. чета АБХО. Ту је била и Војна болница у Мељинама (начелник генерал - мајор Љубо Ђуровић).

Одељење за информисање и морал је у свом саставу имало четири официра: пуковник Бошковић Радојко (начелник), потпуковник Павичевић Радојица (задужен за информисање), капетан фрегате Чотрић Спасоје (задужен за морал) и капетан корвете Мијатовић Драгомир (задужен за културу). До сада сам познавао само Чотрића и Мијатовића - били су слушаоци Генералштабне школе.

И у свим јединицама комплетну службу информисања и морала преузело је људство које је дошло из Београда.

Флота је у свом саставу имала 18. флотилу ракетних бродова (командант капетан бојног брода Јован Грбавац), 88. флотилу подморница (командант), 17. флотилу обалских поморских снага, 20. одред миноловаца и 16. одред граничних патролних чамаца.

У зони одговорности Ратне морнарице налази се и Морнаричкотехнички ремонтни завод ”Сава Ковачевић у Тивту (директор пуковник Станислав Јовановић, а заменио га је пуковник Милан Комар, дошао из Београда).

У Команди Ратне морнарице су моји школски другови из Војнопоморске академије вицеадмирал Милан Радовић и капетан бојног брода Петре Ханџијев, а из Београда су дошли капетани бојног брода Имре Келемен, Ратомир Максимовић и Милан Јованов. Са мном је стигао и капетан бојног брода Илија Брчић, наставник у Катедри оператике.

У Ратној морнарици се налазе многи моји слушаоци из Школе националне одбране: капетан бојног брода Михаило Жарковић, капетан бојног брода Радомир Грујић, капетан бојног брода Слободан Рајчевић, капетан бојног брода Ђорђе Пражић, пуковник Томислав Гашовић, капетан бојног брода Миладин Вујановоћ, капетан бојног Јован Грбавац, потпуковник Владимир Васић, пуковник Милован Вукичевић, капетан фрегате Драгиша Лекић...

Касније су се из Београда прикљућили капетан бојног брода Миленко Бубић, капетан бојног брода Љубивоје Вељковић, пуковник Радивоје Живковић, капетан фрегате Мирко Траиловић, капетан фрегате Љубомир Николић, капетан фрегате Миле Ђорић, потпуковник Миодраг Савић, пуковник Петар Млађеновић...

Ту су и многи слушаоци из Генералштабне школе сва три вида, свакако највише из смера Ратне морнарице, којима сам био начелник класе или наставник, као и млади официри којима сам у Академији држао предавања из навигације и тактике.

Захваљујући мојим слушаоцима имао сам увек праве информације о свему и увек сам се могао ослонити на њих ако будем имао проблема, посебно здравствених, јер ипак ја сам, највероватније, најстарији припадник Ратне морнарице у овом рату (58-а година), иако то нико није могао приметити по активности, напротив.

На америчку амбасаду у Москви група униформисаних људи у маскирној одећи из џипа је отворила ватру. Појављују се вести о дезертирању француских војника. Претпрошле ноћи су крстарећи пројектили експлодирали по ширем рејону Београда, правећи смртоносни ватрени круг око Београда - Липовичка шума, Батајница, Сремчица, Јаково, Лешће, Рушањ, Бубањ Поток, Пиносава. Бели Поток, Раковица, Мајдан, Жарково, Железник... Гађани су Ниш, Лесковац, Ђаковица, Гњилане, Шабац... Данас су прве ракете пале и на аеродром у Сурчину.

На Тргу Републике у Београду одржан је мировни концерт на коме се појавио већ наведени транспарент.

На вест да је оборен "црни соко", Си-Ен-Ен је прекинуо програм да би јавио детаље о томе да је срушен авион за кога се сматрало да не постоји противваздушна одбрана која га може срушити. Имали су још шта да јаве - наши хакери су успели да упадну у софтвер рачунара америчке ратне морнарице и обришу све податке.

43.класа Генералштабне академије

Иако изложени дејству непријатеља припадници Ратне морнарице су храбро стајали на палубама својих бродова. Слушаоци 43. класе Генералштабне академије (на слици) као један у одбрани отаџбине.

______________________________

[1] О томе је касније писао др Војислав Мићовић у књизи “Агресија на Југославију – ‘Милосрдни анђео’ новог поретка” (издање Танјуг-а 1999.):

“Медији у Црној Гори били су постали јавна трибина за преношење радио и телевизијских програма из западних земаља који су подржавали НАТО агресију и водиле жестоку пропаганду против Југославије и њених оружаних снага. Црногорски медији, нарочито државна телевизија и један број локалних станица, свакодневно су по неколико часова, без икакве уредничке селекције емитовали програме СНН, ББЦ, Слободне Европе и других станица под утицајем НАТО-а. Представници Војске Југославије у више прилика су упозоравали званичне црногорске органе и најодговорније личности и захтевали да се садржај електронских и других медија који су константно нападали југословенске органе и војне команде пребацујући на њих одговорност за НАТО агресију ускладе са потребама одбране земље. Пропаганда која се била преко тих медија је у највећој мери штетила интересима одбране, изазивала дефетизам и збуњеност у народу и нарушавала борбени дух и морал војске и народа у Црној Гори. Ти разговору су довели до извесног побољшања ситуације у црногорским медијима, али је у основи уређивачка политика остала суштински непромењена, под изговором слободе штампе и самосталности уређивачких колегијума”.

ПЕТРЕ ХАНЏИЕВ (ПЕТРОС ХАНДЗИС)

admin — Thu, 12 Mar 2026 12:49:17 +0000

капетан бојног брода

Рођен 10. марта 1941. године под именом Петрос Хандзис у Грчкој, од оца Благоја и мајке Нaде, у селу Олимпија, родном месту мајке Александра Македонског. Имао је сестре Евгенију, Елену, Александру и Василку. Емигрирао је у Југославију, променио име, презиме и државу. Након пензионисања открио је да, у ствари, не зна ко је и почео да пише о несталом балканском народу егејских Македонаца.

По народности је Македонац. Члан је СКЈ од 28. маја 1960. године.

Био је ожењен и са супругом по. Маријомм има синa Дамира (капетан дуге пловидбе) у кћерку Татјану. Од сина Дамира и снаје Јадранке има унуке Анђелу и Теодору.

Завршио је гимназију у Скопљу, Војнопоморску академију 10. септембра 1966. године, Нижу специјализацију поморских официра – артиљеријски течај 15. јула 1967. године и Вишу специјализацију поморских официра - противподморнички течај 3. октобра

Произведен је у чин поморског потпоручника 10. септембра 1966. године, а унапређен у чин поручника корвете 10. септембра 1969. године, поручника фрегате 10. септембра 1972. године, поручника бојног брода 10. септембра 1975. године, капетана корвете 10. септембра 1983. године, капетана фрегате 30. децембра 1989. године и капетана бојног брода 31. децембра 2000. године.

По завршетку академије је: на стажу у 11. флотили торпедних чамаца; на школовању у Нижој специјализацији поморских официра – артиљеријски течај до 15. јула 1967. године; помоћник команданта на моторној топовњачи МТОП-168, 3. дивизион торпедних чамаца, 11. флотила торпедних чамаца до 16. маја 1968. године; командант торпедног чамца ТЧ-150, 1. мешовити дивизион торпедних чамаца – моторних топовњача до 8. септембра 1969. године; командант моторне топовњаче МТОП-168 до 9. јула 1973. године; командант моторне топовњаче МТОП-171 до 7. јула 1976. године; командир Чете пловних средстава Војнопоморског сектора Шибеник до 19. октобра 1976. године; командир Помоћне чете 269. техничког мешовитог складишта Војнопоморског сектора Пула до 28. новембра 1976. године; референт у Одсеку за оперативно-наставне послове Војнопоморског сектора Бока до 16. септембра 1977. године; на школовању у Вишој специјализацији поморских официра - противподморнички течај до 3. октобра 1977. године; референт за оперативно-наставне послове у Војнопоморском сектору Бока до 23. марта 1989. године; вођа смене у Оперативном центру Војнопоморског сектора Бока до 28. јула 1989. године; референт за оперативно-позадинске послове Војнопоморског сектора Бока до 21. марта 1991. године; вођа смене у Оперативном центру Војнопоморског сектора Бока до 10. августа 1994. године; референт у Одсеку рода поморство у Одељењу за оперативне послове Команде Ратне морнарице до 8. маја 1996. године; референт у Одељењу за оперативне послове Органа за оперативне послове Команде Ратне морнарице до 25. фебруара 2000. године.

Активна војна служба престала му је 28. септембра 2000. године.

Петре је волео Боку, море и риболов, коме је посветио своје пензионерске дане.

С породицом је живео у Тивту, где је преминуо.

Одликован је Орденом за војне заслуге са сребрним мачевима (1973), Орденом народне армије са сребрном звездом (1984), Орденом за заслуге за одбрану и безбедност III реда (1999).

Сусрет 18. класе Војнопоморске академије 20 година после завршетка школовања

Жељку Комненовићу, чији је текст објављен у „Политици“ 3. марта 2008. године, изјавио је:

„Осећам се као једно и друго. Име Петрос Хандзис добио сам на крштењу у Грчкој. Петре Ханџиев сам постао након пресељења у Скопље 1957. године где сам дошао с мајком и четири сестре код оца који је као политички емигрант, бивши припадник грчког покрета отпора ‘Даг’ избегао из Грчке. Тада сам променио идентитет и држављанство...

...Писањем се враћам у своје село. Желим да вратим камен по коме сам трчао босим детињим ногама, уберем мирисни цвет, украдем бадем из баште комшије, да постанем једно са својим прецима, како Егејцима, тако и Грцима, житељима мог напуштеног огњишта”.

Петре је написао осам романа и две новеле.

„Мирис расцветале наранџе”, „Мирис смиља“, „Изгубљен идентитет“, „Балкански лавиринт“, „Директор колхоза бивши агент КГБ-а“, „И Луцифер је био анђео“, „Убијено детињство” већ су објављени, а два романа су у рецензији. Да би романи прошли густи филтер критичности за рецензенте је, каже, бирао и македонске и албанске академике, и овдашње књижевнике. Сада пише трилогију „Зачарани балкански троугао и „Крваво корење”.

„У село Олимпија сам се вратио 2007, после пуна 52 лета. Једва сам добио грчку визу, а онда стигао у крај мог детињства који нисам препознао. Чак је и конфигурација измењена. Ниједну реку нисам видео. Не знам где су нестале. Видео сам само велико гробље од земље. Гради се термоелектрана, а у селу се копа угаљ, док изнад њега виси јаловина. Изненадио сам се да људи у кафанама и даље говоре словенски, македонски. Као да сам се нашао у вардарској Македонији. Док сам живео тамо Грци су били ригорозни у погледу језика, а сада људи користе тај језик слободно”, прича Хандзис у наведеном чланку.

Пред судијама Хашког трибунала

Петре се појавио у Хагу на судском процесу генералу ЈНА Владу Стругару.

„Појавио сам се као сведок одбране генерала Стругара не слутећи да ће и мој лични пример показати колико је Балкан апсурдан и трагичан. Кад сам ушао у судницу узбудио сам се, почео да причам брже јер је грчки језик динамичнији од српског. Хрватски преводилац се жалио председавајућем да има тешкоће у превођењу, да би ме судија након тога питао који ми је матерњи језик. Одговорио сам да не знам. Првих 14 година сам учио грчки, након тога македонски, подизала ме је бака која је говорила македонско-српско-бугарско-турским дијалектом, а касније на служби у војсци учио сам српскохрватски. Извините што сам се родио на Балкану и што се у том котлу крчкам 63 године”, рекао је на крају Хандзис.

Перу сам упознао потпуно када сам прочитао ову књигу (Б. Антић)

Бошко АНТИЋ

OPERACIJA MERKUR

admin — Wed, 11 Mar 2026 08:16:13 +0000

NJEMAČKI DESANT NA GRČKO OSTRVO KRETA

Kreta (Krit) je najveće grčko ostrvo u istočnom Sredozemlju, udaljeno je oko 100 kilometara od grčkog kopna, 500 kilometara od Kipra, 720 kilometara od Italije i 800 kilometara od Malte. Ovo siromašno ostrvo pretežno je planinskog karaktera, od kojih planina Ida doseže visinu 2.498 metara. Putna mreža i komunikacije u cjelini su veoma slabe – jedini bolji put proteže se duž severne obale, a od njega se prema južnoj obali može saobraćati jedino konjskim stazama. Na sjevernoj dosta razvijenoj obali ima nekoliko zaliva: Kisamos, Kaneja, Suda, Arinires, Mirabelo i Sitija. Pored Kaneje jedinog većeg pristaništa na ovom delu obale, postoje i manja: Petimnon, Heraklion i Sitija.

Sredozemlje

Ostrvo Kreta (Krit)

Na južnoj krševitoj i slabo razuđenoj obali, koja je kod izvođenja njemačkog desanta bila vrlo važna, postoji samo jedno pristanište Svakion. Prema svome geografskom položaju ostrvo Kreta zatvara prilaze Egejskom moru. Pošto je vrlo pogodno za pomorske i vazduhoplovne baze, ima veliki strategijski značaj za obezbeđenje Balkana sa juga i formiranje baza za prodor prema bliskom i srednjem istoku. Kreta je u Drugom svjetskom ratu bila pogodna kao teren sa kojeg su avioni uzletali za bombardovanje naftnih polja u Rumuniji.

Zbog toga su Britanci 4. novembra 1940. godine, neposredno prije početka rata između Grčke i Italije zauzeli Kretu i na njenoj sjevernoj obali uredili aerodrome kod Malemea Retimnona i Herakliona, te formirali pomorsku bazu u Sudskom zalivu. Jačina britanske posade na Kreti u to vrijeme iznosila je 3.500 ljudi, naoružanih streljačkim oružjem, s nekoliko posadnih obalskih baterija. Osim uređivanja aerodroma i pomorskih baza Britanci nisu izvodili nikakve druge fortifikacijske radove na Kreti.

Krajem aprila 1941. godine, neposredno pre sloma Grčke, Britanci su uspeli izvući svoj ekspedicioni korpus, prebaciti ga jednim delom na Kretu, drugim u Egipat (u Aleksandriju). Tom prilikom Njemci su avijacijom potopili Britancima dva razarača, četiri transportna broda i pet brodova pomoćne namjene.

General Bernard Frayberg

Zauzimanjem kontinentalne Grčke, Nemci su zauzeli i nekoliko grčkih ostrva u Egejskom moru (Tasos, Samotraki i Lemnos). Italijani su gotovo nesmetano održavati vezu sa svojim posadama u Dodekanezu, međutim ostrvo Kreta udaljen oko 60 nm od grčkog kopna, ostalo je ne samo potencijalna pretnja za italijanski saobraćaj, nego i važno uporište za zaštitu istočnog Sredozemlja i komunikacija, te kao odskočna daska za prodiranje Britanaca na Balkan. Zato su se Nemci odlučili, bez obzira na rizik, da zauzmu i ovo ostrvo, pa tako obezbede zaleđe za predstojeći pohod na Sovjetski Savez i kontrolu istočnog Sredozemlja.

Britanskim snagama ostavljenim na ostrvu sa streljačkim naoružanjem i nekoliko posadnih art. baterija, 9 tenkova, 30 oklopnih automobila i još 36 aviona koliko se nalazilo na ostrvu, a nisu svi bili spremni za dejstvo, komandovao je general Frajberg (Bernard Frayberg).

Važna uloga u odbrani Krete dodjeljena je Sredozemnoj floti. Uslovi za njeno angažovanje bili su veoma nepovoljni. Nemci su imali potpunu lokalnu prevlast u vazduhu, a baza na koju se Sredozemna flota oslanjala Aleksandrija, bila je suviše udaljena (oko 400 nm) od Krete. Zbog toga je bilo veoma važno da flota ne isplovi prema Kreti ne samo prekasno, već ni prerano, da ne bi uzalud trošila pogonsko gorivo. U takvoj situaciji admiral Kaningem je odlučio da od krstarica i razarača obrazuje nekoliko udarnih grupa, koje bi patrolirale u području gdje je moglo doći do pomorskog desanta, a jedan odred od dva bojna broda i pet razarača podržavao bi pomenute grupe. Zbog nadmoćnosti Nemaca u vazduhu, udarne grupe bi se samo noću približavale severnoj obali Krete, a danju bi se povlačile ka jugu. Rezerva koja je ostala u Aleksandriji (dva bojna broda jedan nosač aviona, dvije krstarice i 15 razarača), bila bi upućena ka Kreti neposredno pred njemačko iskrcavanje na ostrvo.

Hitlerovom direktivom od 25. aprila predviđeno je da se Kreta zauzme vazdušnim desantom, uz podršku slabijih pomorskih desanata. Za izvođenje vazdušnog desanta angažovan je 11. vazdušni korpus (7. padobranska i ojačana 5, brdska divizija), jačine 22.750 ljudi 500 transportnih aviona uz 70 do 80 jedrilica. Podršku desantu pružao bi 8. vazduhoplovni korpus, koji je imao 650 aviona (430 bombardera, 180 lovaca i 40 izviđačkih aviona).

Za pomorske desante prikupljeni su na brzinu grčki parni i motorni transportni brodovi, za čije su obezbeđenje bila predviđena dva italijanska razarača, 12 torpednih i izvestan broj patrolnih čamaca i minolovaca. Tim sredstvima je na Kretu trebalo prebaciti 2000 padobranaca iz 7. padobranske divizije, 5000 vojnika 5. Brdske divizije, deo opreme i teže naoružanje vazdušno-desantnih snaga.

Glavne pešadijske snage 11. vazduhoplovnog desantnog korpusa prebacivale su se vazdušnim putem; 10.000 ljudi spustilo bi se padobranima, 5000 transportnim avionima i 750 jedrilicama. Prvi ešalon vazdušnodesantnih snaga imao je zadatak da napadne aerodrom Maleme , odbrambene položaje oko Kaneje i zaliva Sudasa. Drugi ešalon spušten istog dana popodne, trebao je da napadne aerodrome kod Retimonona i Herakliona. Nemački pomorski desanti planirani su na obali zapadno od Malamea i istočno od Herakliona. U reonu Sitije na krajnjem sjeveroistočnom delu Krete iskrcale bi se manje italijanske snage sa Dodekaneza. Trupe namjenjene osvajanu Krete bile su koncentrisane na Atici, Peloponesu, Rodosu i nekim drugim ostrvima.

Od 13. do 19. maja nemački 8. vazduhoplovni korpus uništio je ili proterao slabe britanske vazduhoplovne snage na Kreti i pripremio uslove za izvršenje desanta. U međuvremenu delovi Sredozemne flote su isplovili iz Aleksandrije i počev od 17 maja krstarili su vodama Krete.

Njemački padobranci se spuštaju iz Yu 52

U 8 časova 20. maja nemački avioni za obrušavanje, bombardovali su i mitraljirali britanske položaje u blizini Malemeja i Kaneja, posle čega je padobranima i jedrilicama spušteno 5000 vojnika na ovaj prostor.

Popodne oko 16 časova spušteno je oko 3000 vojnika kod Retimnona i Herakliona. Premda se nisu obazirali na gubitke, Nemci toga dana nisu uspeli da osvoje ni jedan aerodrom, ali su uspeli da se prikupe i učvrste u njihovoj blizini. Saveznici nisu u ovoj za Nemce kritičnoj fazi, pokrenuli sve raspoložive snage i izvršili protiv napad jer su očekivali i pomorske desante, a nemačka avijacija gotovo onemogućavala svako kretanje.

Pošto se u početnom naletu nisu domogli ni jednog aerodroma, Nemci su privremeno zanemarili sektor Retimnona i Herakliona, te sve preostale trupe koje su se nalazile u Grčkoj angažovali u rejonu Malemea, zauzeli aerodrom i time omogućili sletanje transportnih aviona. Zahvaljujući pristizanju pojačanja, mogli su sutradan da očiste okolinu aerodroma i na taj način dobiju čvrstu osnovicu za dovlačenje pojačanja i proširenje ofanzivnih dejstava na ostvu.

U toku prvog dana dejstava, nemačka avijacija nije napadala britanske brodove južno od Kete. U međuvremenu nemačke jedinice, određene za pomorski desant, stigle su 20. maja do ostva Milosa. Zbog nepovoljne situacije u kojoj su se našle vazdušnodesantne trupe na Kreti, Nemci su 21. maja uputili konvoj za Maleme. Zbog jakog vjetra i valova u pramac, brzina konvoja je spala na dva čvora, pa se oko ponoći 21/22 maja još uvek nalazio na moru, udaljen oko 20 milja od odredišta. Na toj poziciji otkrila ga je britanska udarna grupa od tri krstarice i četiri razarača. Italijanski razarač Lupo jedini u blizini bio je nemoćan da zaštiti ovaj konvoj od 18 manjih transportnih brodova. Položio je prvo dimnu zavjesu, a kad ga je prorešetalo 18 zrna, srednjeg i manjeg kalibra, koja mu ipak nisu oštetila ni jedan vitalni deo, povukao se prema zapadu. Puna dva i po časa britanski brodovi su nesmetano potapali raštrkane brodove, ali je nekoliko ipak uspjelo da se vrati u bazu.

Drugi konvoj od 38 brodova, predviđen za Heraklion, upućen je uz pratnju razarača Šagittario za Maleme. Izjutra 22. maja konvoj se našao u blizini jakih britanskih snaga, koje se nisu kao prethodnog jutra povukle ka jugu, već su ostale u vodama severno od Krete da bi sprečile desante. Iako izložene jakim vazdušnim napadima, britanske snage su oko 10 časova otkrile konvoj. Razarač Sagittario položio je dimnu zavjesu, krenuo zatim u torpedni napad, izbacio torpeda sa udaljenosti 7.200 metara i uspio da pogodi jednu krstaricu, To je transportnim brodovima dalo vremena da se rasture i povuku, ali su i britanski brodovi morali ubrzo da se udalje iz toga područja, zbog sve jačih napada avijacije. Toga dana Nemci su potopili Britancima dvije krstarice i razarač te teže oštetili nekoliko brodova, među kojim i bojni brod Warspite. U noći 22/23. maja, da bi popunile zalihe, većina britanskih brodova uputila se prema Aleksandriji, gdje su im njemački avioni još potopili dva razarača.

Admmiral Andrew Browne Cunnigham

Na zahtjev Admiraliteta, admiral Kaningem je uprkos svojoj proceni o necelishodnosti, morao da ponovo uputi prema Kreti jače pomorske snage: dva bojna broda, jedan nosač aviona i devet razarača. Ovaj sastav pod komandom admirala Vipela napao je 26. maja italijansku vazduhoplovnu bazu na ostrvu Skarpantu, oko 50 milja istočno od Krete. Iako je postignuto

iznenađenje, efekat je bio mali, jer je broj angažovanih bombardera bio nedovoljan. Toga popodneva njemački avioni za obrušavanje, prodrli su kroz pojas lovačke zaštite i uspjeli sa dvije bombe da pogode i oštete nosač aviona Formidable, kad je oštećen i bojni brod Barham, brodovi su se vratili u Aleksandriju.

U međuvremenu situacija branioca Krete se brzo pogoršavala. Pod pojačanim pritiskom svežih njemačkih snaga i stalnim udarom avijacije, savezničke snage u području Malemea odstupale su ka jugoistoku. Do 27. maja Nemci su očistili zapadni deo Krete i sutradan nastavili da gone delove koji su se povlačili prema luci Sfakion. na južnoj obali Krete. Istog dana iskrcalo se kod Sitije 2685 italijanskih vojnika iz konvoja od 15 brodova u čijoj bliskoj zaštiti se nalazi jedan razarač četiri torpiljarke i nekoliko torpednih čamaca. Iskrcavanje italijanskih trupa nije imalo uticaja na tok borbe u ovom slučaju, jer je već prethodnog dana britanska vlada naredila evakuaciju. U noći 28/29 maja ukrcalo se na krstarice i razarače oko 4000 vojnika iz područja Herakliona, a te i sljedeće noći do 31. maja evakuisan je znatan broj vojnika preko luke Sfakion. Od oko 3200 vojnika, koliko je bilo na Kreti, ukrcano je na brodove 18.600, ali su neki izgubili živote na moru. Nemačka avijacija potapala je britanske brodove i tokom evakuacije, pa su ukupni gubici Sredozemne flote u borbi za Kretu iznosili 9 objekata (tri krstarice i šest razarača), pored ovoga bilo je 16 oštećenih (jedan nosač aviona, dva bojna broda, šest krstarica i sedam razarača).

Pored ovoga Britanci su u grčkim lukama i na Kreti izgubili 32 trgovačka i pomoćna broda sa 128418 BRT, a 12 takvih brodova sa 94406 BRT potopljeno im je na moru.

Kretska operacija sa gledišta pretrpljenih gubitaka, bila je za obe strane veoma teška. Britanci su izgubili oko 15.000 ljudi (od toga 1.751 je poginulo, 1,738 ranjeno, a ostatak je zarobljen) Nemci su izgubili 211 borbenih i 150 transportnih aviona, 6553 vojnika (2.071 je poginulo, 1,888 nestalo a 2.594 ranjeno). Tako teški gubici najelitnijih jedinica, posebno avijacije, uticali su na Hitlera da do kraja rata ne dozvoli ni jednu vazdušnodesantnu operaciju takvih razmjera. Pad Krete imao je dalekosežne operativne posledice. Njemačka avijacija je preotela od Sredozemne flote kontrolu nad istočnim delom Sredozemlja, a Britanci su ne samo izgubili važnu straregijsku bazu na Sredozemlju nego i politički prestiž u Turskoj i na bliskom istoku.

U drugoj polovini 1941. godine sva značajnija dejstva na Sredozemlju vezana su za pomorske komunikacije. Britanci su ulagali krajnje napore da snabdevaju Maltu i svoj opkoljeni garnizon u Tobruku, a Nemci i Italijani da svojim trupama u severnoj Africi obezbede redovan dotur različitih materijalnih potreba. Istovremeno jedni i drugi su nastojali da protivniku onemoguće snabdjevanje koje je vršio. Ostala dejstva pomorskih snaga bila su manjeg značaja, izuzev dejstava italijanskih jurišnih sredstava,

MT potpukovnik u penziji
Milan Đuran

LITERATURA: Materijal za pisanje moje knjige koja je u pripremi za štampu:

JUGOSLOVENSKA RATNA MORNARICA
Zrenjanin, 22.12. 2025.

Pobuna mornara u Kilu 1918.

admin — Fri, 27 Feb 2026 14:36:42 +0000

Krajem oktobra 1918. godine, admiral Šer, od avgusta komandant nemačke ratne mornarice, planirao je isplovljenje Fote otvorenog mora da nametne odsudnu bitku daleko nadmoćnijoj britanskoj floti. Ovaj gest

Admiral Rajnhar Šer (Scheer)

njemačke komande mornarice, u vreme kad je rat već bio izgubljen i počeli pregovori o primirju, graničio je sa zdravim razumom, te značio smišljeno krvoproliće nad oko 80.000 mornara. Zbog toga je revolucionarna organizacija mornara, obnovljena pod uticajem oktobarske revolucije i razvoja revolucionarnog radničkog pokreta u zemlji uputila svoju delegaciju komandi flote. Delegacija mornara je izjavila da su posade brodova spremne za
Borbu u slučaju neprijateljskog napada, ali da nisu spremne ići u besmislenu smrt. Komanda je

obustavila operacije, ali kad su se brodovi vratili sa zadatka u Kil Vilhelmshafen je preduzela represije protiv pobunjenih mornara. Kao odgovor na to mornarski komitet je 3. novembra organizovao demonstracije u Kilu. Nakon krvavog sukoba sa oficirima flote, pobuna je prerasla u oružani ustanak.

Vojnici koji su 4. novembra upućeni da uguše ustanak pridružili su se pobunjenicima, a 5. novembra na svim brodovima su se videle crvene zastave. Sva vlast se našla u rukama vojničkih i radničkih saveta. Pobunom mornara u Kilu počela je novembarska revolucija u Njemačkoj.

Pobunjeni mornari njemačke ratne mornarice u Kilu

Predaja i samouništenje vlastite Flote otvorenog mora

Vojska i mornarica su postali jedinstveni u pogledu na postupak komande mornarice. Bili su zajedno, jedno od osnovnih žarišta nemačke revolucije. Udružene kontrarevolucionarne snage sa socijaldemokratima na čelu, odlučile su da ih razbiju revolucijom odozgo. Nakon proglašenja republike vođe socijaldemokratije sakrivajući se iza revolucionarnih fraza uspele su da zauzmu ključne pozicije u vojničkim i radničkim savjetima, te stvore privremenu vladu, koja je 11. novembra 1918. potpisala primirje u Kompjenjskoj šumi.

Prema odredbama primirja od 11. novembra 1918. godine Nemačka je morala da preda saveznicima 10 bojnih brodova, 6 bojnih krstaša, 8 krstarica, 50 za to vreme modernih razarača i sve podmornice ispravne za plovidbu, a ostale brodove i podmornice da razoruža u nemačkim lukama. Isto tako trebalo je da oslobodi prolaze u Baltičko more, razoruža i napusti utvrđenja po tjesnacima i preda dokumentaciju za sva minirana područja.

Kad su saznali za potpisivanje primirja savjet mornara u flotnom sastavu otvorenog mora komandantima brodova i sastavu u cjelini je odobrio da se ponovo ukrcaju na brodove. Flota je 21. novembra napustila Helgolandski zaliv, vijajući još uvijek crvene zastave na jarbolima i uputila se ka paraleli Rosajta gde se predala saveznicima. Pod pratnjom savezničke flote sprovedena je u Skapa Flou, gdje je razoružana i sa smanjenom posadom stavljena pod kontrolu britanske flote Podmornice su uplovile u Heridž; do 1. januara 1919. stiglo ih je 114. Britanci su želili da je unište, ostali iz savezničke komisije da je podjele kao austrougarsku – na kraju rešili su delimično sami Nemci.

Iskoristivši odsutnost glavnine britanske flote, oni su 21. juna 1919. sami potopili svoje brodove, koji su se našli u Skapa Flou, ostao je samo 1. Bojni broda i 3 krstarice.

Nemačka Flota otvorenog mora potopljena je od strane vlastitih posada

I z v o r: materijal za pisanje moje knjige: JUGOSLOVENSKA RATNA MORNARICA, koja je u pripremi za štampanje.

MT potpukovnik u penziji
Milan Đuran

DEJSTVA ITALIJANSKIH POMORSKIH DIVERZANATA

admin — Thu, 29 Jan 2026 12:15:06 +0000

Italijanska ratna mornarica je kolevka ideje o upotrebi specijalnih borbenih sredstava protiv velikih neprijateljskih ratnih brodova. Sama ideja je ponikla u ovoj mornarici još u toku Prvog svetskog rata i ostvarena poslednjih ratnih dana njegova trajanja, potapanjem austrougarskog bojnog broda Viribus Unitis u pulskoj luci. Za vrijeme etiopske krize 1935. godine, kada je sukob s britanskom flotom i gledao moguć, ideja o proizvodnji tih sredstava ponovo je oživila i do početka Drugog svetskog rata ostvarena je u raznim oblicima. Za ovo vreme i kasnije izgrađeno je nekoliko najznačajnijih sredstava: Jahaći torpedo (siluro pilotato), eksplozivni čamac (barehino esplozivo) i turistički motorni torpedni čamac (motoscafo turismo silurante).

Bojni brod Viribus Unitis potopljen u pulskoj luci

Jahaće torpedo imao je oblik običnog brodskog torpeda, uređaj za brzo ronjenje izronjavanje, te još neke dodatne delove. Maksimalna brzina bila mu je 2,5 čv, daljina plovljenja 10 nm, dubina ronjenja do 30 m, pogon električni; njime su upravljala dva čovjeka odevena u ronilačka odela koji su jahali na torpedu.

Jahaće torpedo kakvim je potopljen Viribus Unitis

Kada bi diverzanti prodrli u neprijateljsku luku oni bi pomoću određenih tehničkih pomagala pričvršćivali torpednu glavu uz podvodni dio brodskog trupa, aktivirali satni paljbeni uređaj i udaljavali se plivanjem.

Polluci Raffaele

Rossetti Raffaele

(italijanski pomorski diverzanti koji su potopili Viribus Unitis)

Skica kretanja diverzanata u pulskoj luci

Jahaći torpedo prolazi kroz Protiv torpednu mrežu (crtež) (Izvor: Internet)

Eksplozivni čamac – Bio je dug 5,2 m, širok 1,9 m mogao je pet časova da vozi maksimalnom brzinom 32 čvora. U pramcu mu je bila posuda sa 300 kilograma eksploziva koji se aktivirao na udar ili hidrostatski pritisak kada bi čamac posle udara potonuo. Njime je upravljao jedan čovjek. Koji je uputivši čamac prema cilju i učvrstivši kormilo, iskakao iz čamca na od prilike 100 metara od cilja.

Turistički motorni čamac – dug 7 m, širok 2,3 m sa brzinom od 30 čvorova, imao je jedno torpedo koji je bacano u more preko krme.

Živi torpedo i eksplozivni čamac – bili su namjenjeni za napad na nepomične brodove, a turistički motorni čamac za napad na brodove u vožnji.

Polovinom marta 1941. godine prepadna sredstva i škole za njihov kadar objedinjeni su u komandi koja je dobila konspirativni naziv (X flottiglia MAS), a delila se na površinsku i podvodnu grupu. Prvi uspeh flotila je postigla u noći 25/26. marta, kada su eksplozivni čamci prodrli u zaliv Sudas na ostrvu Kreta.

Posle ulaska Grčke u rat, Britanci su, zbog zaštite svojih konvoja, koji su plovili za grčke luke, uspostavili u zalivu Sudas na Kreti manevarsku bazu za ratne i pomoćne brodove. To je podstaklo Italijane da upute u Dodekanez odred pomorskih diverzanata. Pošto su u dva navrata (u januaru i februaru 1941.) odložili prepad na Sudas, Italijani su 25 marta, kada su izviđanjem iz vazduha ustanovili da u Sudasu bazira nekoliko brodova, uputili iz Stampalije dva razarača, svaki sa po tri eksplozivna čamca na palubi,

Prepad eksplozivnih čamaca na britanske brodove u zalivu Sudas

Nešto pre pola noći 25/26. marta razarači su spustili čamce u more na 10 nm udaljenosti od ulaza u zaliv i udaljili se. Eksplozivni čamci su prešli preko nebranjenih prepreka na ulazu u luku i severno od otočića Sude, a zatim zaobišli treću, protivtorpednu prepreku, u dnu zaliva. U 4,45 časova 26. marta zaustavili su se na sidrištu, čekajući svitanje. Prva grupa (dva čamca) dobila je zadatak da napadne krstaricu York, druga grupa neki od većih brodova u dnu zaliva, a treća je određena kao rezerva.

Napad je počeo u 5.30 časova. Prva grupa je blokirala kormilo i usmjerila čamce na udaljenosti 80 metara od krstarice. Oba čamca su pogodila cilj, eksplozija je teško oštetila krstaricu. Druga grupa nije imala uspeha, šta više jedan čamac iz grupe pao je u ruke Britancima neoštećen. Treća grupa videći da je krstarica pogođena napala je tanker Perikles i krstaricu Ceventry, koja se upravo odvajala od tankera, nakon popune gorivom. Oštećen je samo Perikles, a svi su diverzanti zarobljeni.

Prepad na Maltu – Izrađujući specijalna sredstva ratne tehnike u prvom redu imali su u vidu napad na britansku flotu u njenoj glavnoj sredozemnoj bazi – Malti. Ta prilika im se nije pružila, jer je glavnina flote pre početka rata prebazirana s Malte u Aleksandriju.. Lake snage; podmornice i trgovački brodovi bili su ciljevi koji bi s vremena na vreme mogli zateći u La Valeti, najvećoj luci Malte. Kada je krajem jula u okviru poduhvata Sabstens stigao konvoj na Maltu, odlučeno je da se izvede napad, jer su i meteorološki uslovi bili povoljni – more mirno, noć bez mesečine,

U sumrak 25. jula isplovili su iz Auguste (Sicilija) pomoćni brod Diona i dva torpedna čamca. Diona je prevozila devet eksplozivnih čamaca i teglila motorni čamac na kome su se nalazila dva živa torpeda, Torpedni čamci su teglili motorni turistički čamac koji je imao zadatak da vodi u napad eksplozivne čamce, prikupi njihove posade poslije izvršenog napada te ih prebaci do torpednih čamaca. Na oko 20 nm od Malte spušteni su u more eksplozivni čanci; jedan čiji se motor nije mogao uputiti, je potopljen, a ostali su u pratnji torpednih čamaca i motornog čamca sa živim torpedima, nastavili put prema Malti vozeći polako da se ne bi otkrili zvukom motora. Planom je bilo predviđeno da avijacija prikrije podilaženje čamaca zvukom svojih motora i bombardovanjem ostrva u određeno vreme. Međutim prvo bombardovanje predviđeno u 1,45 časova nije izvršeno, drugo u 2.30 izvršeno je sa 15 minuta zakašnjenja i to samo jednim avionom, a treće u 14.30 izvršeno je sa dva aviona oko 10 minuta prije predviđenog vremena. Ove mere maskiranja, da su izvršene tačno prema planu, ne bi postigle željeno. Britanci su nešto prije ponoći radarom otkrili italijansku formaciju, a poslije toga čuli i šum motora. Kada su se čamci oko dva časa zaustavili na 2 nm od ulaza u luku La Valetu, odbrana je bila spremna da se svim svojim sredstvima suprotstavi napadaču.

Luka La Valeta

Čamac sa jahaćim torpedima približio se luci i iskrcao torpeda. Jedan torpedo je pošao da otvori prolaz u žičanoj prepreci, koja je visila na pokretnom mostu i zatvarala ulaz u glavnu luku, a drugi se torpedo uputio u napad na podmorničku bazu u susjednoj uvali. U 4.30 čula se mukla eksplozija. Ne znajući tačno da li je eksplozijom jahačeg torpeda napravljen prolaz u prepreci, komandant eksplozivnih čamaca, koji se nalazio na motornom turističkom čamcu, poslao je dva čamca da otvore prolaz u žičanoj prepreci. Prvi čamac nije eksplodirao, a drugi je svojom eksplozijom oštetio most na kome je visila žičana mreža kao prepreka. Na nesreću Italijana, ruševine mosta potpuno su zatvorile napravljeni prolaz kroz žičanu mrežu. Baš u to vreme posvijetlili su reflektori, što je Britancima omogućilo da unište artiljerijskom vatrom sve čamce pred ulazom. U svanuće stupila je u dejstvo i britanska avijacija i teško oštetila oba torpedna čamca, jedan je potonuo, a drugi je pao u ruke Britancima. Tako je ova akcija završila neuspjehom i gubitkom u ljudstvu i materijalu.

Prepad na Gibraltar

Pretrpljeni gubici u napadu na Malti bili su težak udarac 10. flotili italijanskih specijalnih snaga. Ona je pored toga nastavila pripreme za napade na druge dve britanske baze. Na jahaćim torpedima otklonjeni su neki nedostaci, počeli su radovi na jednom znatno usavršenijem tipu, čime je pronađeno novo oružje za podvodne diverzante: bila je to mala podvodna mina kružnog bikonveksnog oblika, nazvana pijavica ili stenica, koja je imala tri kilograma eksploziva i gumeni prsten za priljepljivanje na podvodni deo broda. Vreme eksplozije se namještalo pomoću satnog mehanizma. Jedan plivač (ronioc) nosio je tri do četiri ovakve mine, što je bilo dovoljno za potapanje jednog trgovačkog broda. Usavršeniji tip ove mine bio je eksplozivni koferčić; on je imao 4,5 kilograma jačeg eksploziva i paljbeni mehanizam, koji se aktivirao tek kada bi brod, po isplovljenju iz luke prešao određeni deo plovne rute. Ovim eksplozivnim koferčićima napadnut je znatan broj brodova u Gibraltaru i Alžiru u toku 1942. i 1943. godine.

Luka Gibraltar

Napad na Gibraltar u noći 19/20. septembra 1941. godine izvršen je samo jahaćim torpedima

Podmornica Seire ispustila je neposredno u blizini luke tri jahača torpeda koja su imala zadatak potopiti bojni brod, nosač aviona i jednu od krstarica koje su se nalazile u luci. Na kraju ni jedna posada nije uspela da prodre u luku, pa su napadnuti trgovački brodovi na sidrištu. Potopljena su tri broda 29.000 BRT. Posade torpeda su isplivale na špansku obalu zaliva Algesiras i ubrzo uz pomoć tadašnjih Frankovih španskih vlasti vraćene u Italiju.

Prepad na Aleksandriju

Koristeći dotadašnja iskustva, napad na Aleksandriju je brižljivo pripreman, planiran je kao dejstvo čiji bi ishod u najpovoljnijem slučaju, mogao biti katastrofalan za britansku Sredozemnu flotu: prema planu cijela njena glavnina trebala je da bude izbačena iz stroja, a pripremljeni požar bi zahvatio prosuto i razliveno gorivo, što je imalo da uništi i druge brodove u luci sa lučkim uređajima.

Prepad na Aleksandriju

U noći 3/4. decembra isplovila je iz La Specije za Dodekanez italijanska podmornica Seire sa tri jahaća torpeda i njihovim posadama. U bazi Leros izvršene su poslednje pripreme i 14. decembra podmornica je isplovila prema Aleksandriji. Zbog uzburkanog mora i pomanjkanja svežih obaveštajnih podataka, komandant podmornice odgodio je početak napada za 24 časa. Kad je uveče 18. decembra podmornica izronila na određenoj poziciji, more je bilo mirno, a poslednji obaveštajni izveštaj dao je podatke da se u luci nalaze dva bojna broda. Jahaća torpeda upućena su odmah na zadatak.

Iako su Italijani pripremajući ovaj napad, nastojali pod svaku cenu sačuvati tajnost akcije, britanski admiral Kaningem bio je obavešten o mogućnosti napada neprijateljskih podvodnih diverzanata, pa je 18. decembra, neposredno prije izvršenja napada, upozorio na tu opasnost komandante brodova na sidrištu. Pored prepreke koja je zatvarala ulaz u luku, svaki od bojnih brodova zaštitio se protiv torpednim mrežama, a patrolni čamci su u određenim vremenskim razmacima bacali manje dubinske bombe da bi zastrašili diverzante i omeli ih u izvršenju zadatka. Kada su se jahaća torpeda približila ulazu u luku, upravljači su vidili da je barikada otvorena, jer su toga trenutka u luku uplovljavali razarači. Komandant grupe (poručnik bojnog broda Luigi Durant de la Penne) iskoristio je ovu situaciju i ušao u luku brazdom razarača. On je sa svojim pomoćnikom napao bojni brod Valiant, druga posada bojni brod Queen Elisabeth, treća posada, pošto nosač aviona nije bio u luci napala je jedan veći brod cisternu.

Bojni brod Valiant

Sve posade su uspješno izvršile zadatak i podesile paljbeni mehanizam, da eksplozija bude oko šest časova. U međuvremenu Britanci su otkrili komandanta grupe i njegova pomoćnika, puna dva časa prije eksplozije i to na plutači za koju je bio privezan Valiant. Na saslušanju nisu odali mesta gde su postavili eksploziv, pa su bili zatvoreni u jednu od najdonjih prostorija broda. Ipak neposredno pre eksplozije, upozorili su komandanta broda da iskrca posadu, jer će brod potonuti. Oko 6 časova odjeknula je prva eksplozija, na brodu cisterni, a za njom i druge dve u roku od pola časa. Sva tri napadnuta broda bila su teško oštećena, uz to i jedan razarač koji je bio privezan na bok broda cisterne. Iz nepoznatog razloga pločice kalcijum karbida razbacane po luci nisu izazvale požar. I ostale dvije posade pale su u zarobljeništvo, ne uspjevši da dođu do ugovorenog mesta odakle bi bile evakuisane podmornicom.

Bojni brod Queen Elisabeth u Aleksandriji

Tako je šest hrabrih ljudi postiglo ono što cijela italijanska flota nije bila u mogućnosti: izbacili su iz upotrebe dva bojna broda i to u ono vreme kada je britanska ratna mornarica bila u veoma kritičnoj situaciji poslije gubitka Ark Royala i Barhama u Sredozemnom moru te Princa of Welesa, i Repulse na Dalekom istoku.

MT potpukovnik u penziji
Milan Đuran

LITERATURA;

Moja knjiga RATNA MORNARICA AUSTRIJE I AUSTROUGARSKE MONARHIJE

i materijal za pisanje knjige, koja je u pripremi za štampu
JUGOSLOVENSKA RATNA MORNARICA

DRUGI SVJETSKI RAT NA SREDOZEMNOM MORU

admin — Sun, 25 Jan 2026 15:37:09 +0000

Dejstva na komunikaciji između italijanskog i libijskog kopna u borbi za materijalno snabdevanje i prevoz trupa početkom rata

Saobraćaj naci-fašističkih snaga na komunikaciji između italijanskog i libijskog kopna bio je od vitalnog interesa za snabdevanje i popunu njihovih jedinica u borbi sa britanskim snagama za prostor na afrićkom kontinentu. Britanci su neprijatelja tukli i napadali: podmornicama, avijacijom i površinskim brodovima. Najveći deo ovih snaga delovao je osloncem na Maltu.

Rat u pustinji 1940-1943. (engleski: Western Desert Campaign) bilo je to glavno ratište Sjevero-afrikog fronta u libijsko-egipatskom djelu pustinje. Započeo je u septembru 1940. italijanskom napadom na Egipat u operaciji Kompas, gdje su Britanci u petodnevnoj ofanzivi tokom decembra 1940. praktično uništili italijansku 10. armiju.

U očaju Duče je od svoga saveznika Adolfa Hitlera zatražio pomoć. Hitler se odazvao slanjem manje jedinice u Tripoli 11.01.1941. godine. Prema „Direktivi“ 22. njemački korpus, pod komandom Hitlerovog generala Ervina Romela bio je formalno pod italijanskom komandom, ali je italijanska zavisnost od Trećeg rajha učinila Njemačku dominantnom.

Ervin Romel (general oklopno mehanizovanih jedinica, dok je bio komandant korpusa), zbog vještine u komandovanju nazvan Pustinjske lisica

U proleće 1941. njemačke snage pod Romelovom komandom, naterale su Britance nazad u Egipat, izuzev snaga u luci Tobruk, koji je držan pod opsadom, sve do oslobođenja u operaciji Krstaš Njemačko-italijanske snage su do kraja godine vraćene na polazne položaje. Tokom 1942. snage osovine su ponovo potisnule Britance i uzele Tobruk nakon bitke kod Gazale, čime nisu postigle odlučujuću pobjedu. Kod ovog prodora naci-fašističkih snaga u Egipat, Britanci su se povukli do El Alamejna, gde je u drugoj bici britanska 8. Armija razbila snage osovine i potisnula ih u Tunis, gdje su konačno potučene tokom kampanje 1943. godine.

Hitleru je rat protiv SSSR-a bio daleko važniji od rata u afričkoj pustinji, koji je za njega predstavljao diverziju sporednog značaja. Nemci i Italijani na ovom prostoru nisu imali dovoljno snaga za pobedu nad Britancima. Britanci su propustili više prilika da okončaju i prije sukob u svoju korist.

Početak britanskih aktivnosti

Podmornička dejstva – U Sredozemnom moru sa bazama u Gibraltaru, Aleksandriji i na Malti, dejstvovale su tri flotile britanskih podmornica, čija je ukupna snaga iznosila u proseku oko 30 podmornica. Imajući u vidu znatno otežane uslove pod kojima su dejstvovale ove snage u akvatoriji Sredozemnog mora: (relativno skučen manevarski prostor, manje dubine, veća prozirnost mora i manji broj ciljeva). Postignuti rezultat u potapaju neprijateljskih brodova 7 – 8 objekata mesečno, ocjenjen je prihvatljivim.

Zbog čestih promjena konvojskih ruta neprijatelja, britanske podmornice su često bile prinuđene dejstvovati u žarišnim zonama, gdje je saobraćaj bio najintenzivniji i protivpodmornička zaštita najjača. Flotila sa Malte dejstvovala je u vodama Mesinskog tjesnaca i pred tuniskom obalom. Zna se da je najveći uspeh postigla podmornica Upholder, koja je noći 17/18. septembra, iz konvoja od tri brza prekookeanska broda, praćena razaračima, potopila dva: Neptuniju i Oceaniju svaki sa po 19.500 BRT, kojima se tada prevozilo 6.500 vojnika. Največi deo njih 6.116 je spašen. Ove podmornice su napadale i ratne brodove. U drugoj polovini 1941. godine potopile su: jedan razarač, dvije torpiljarke i jednu podmornicu, a oštetile jedan bojni brod i dvije krstarice. Ove rezultate Britanci su platili gubitkom pet podmornica.

Britanska podmornica Uholder

Dejstva krstarica i razarača – Od samog početka rata sa Italijanima do oktobra 1941. godine, Britanci se nisu služili Maltom kao bazom, za dejstva lakih pomorskih snaga, sa izuzetkom u aprilu te godine kada je sa Malte delovala jedna flotila razarača i u dvije akcije potopila šest transportnih brodova. Nakon pojačanja vazduhoplovnih snaga na Malti i uspješnog doturanja veće količine materijalnih potreba, stvoreni su povoljni uslovi da se na ovaj otok dislociraju i mornaričke površinske snage. Međutim Britanska Sredozemna flota nije bila u stanju, da obrazuje udarnu grupu, koju bi uputila na Maltu, jer joj je snabdevanje Tobruka nametalo vrlo velike obaveze. Tako je tek krajem oktobra iz sastava flote upućeno na Maltu dvije krstarice, kojima su se iz Gibraltara priključila još dva razarača. Grupa se zvala K (Force K), pod komandom kapetana bojnog broda Enjua (Agnew) stigla je na Maltu, 21. oktobra. Odmah na prvom borbenom zadatku 8/9. novembra postigla je vanredan uspeh protiv italijanskog konvoja Duisburg, koji je u sastavu imao sedam transportnih brodova, šest razarača u bliskoj, a dvije teške krstarice i četiri razarača u daljnoj zaštiti. Otkrivši pomoću radara italijanski konvoj, Britanci su oko 15 minuta manevrisali, da bi ga napali iz tamnog dela horizonta. Sa udaljenosti oko 5.000 m. Vozeći pred čelom neprijateljskog konvoja Britanci su otvorili vatru i u roku od sedam minuta potopili svih sedam transportnih brodova i jedan razarač, a oštetili dva razarača. Zbunjeni i iznenađeni jačinom britanskog udara, Italijani su dozvolili da im se neprijateljski brodovi izvuku i udalje netaknuti. Njihova daljnja zaštita, koja je u momentu napada, bila oko 5000 m daleko od konvoja, zbog pogrešno izvedenog manevra, nije ni metak opalila. Poslije svanuća, jedna britanska podmornica torpedirala je jedan italijanski razarač, koji je na bojištu sakupljao stradalnike (davljenike).

Ovaj uspeh Britanaca, svega nekoliko dana poslije pao je u sjenu jednog nemačkog uspeha. Britanska eskadra K u kompletnom sastavu isplovila je prema Malti da bi prebacila na otok 44 aviona, napadnuta je u povratku od nemačkih podmornica U-81 i U-205. Nosač aviona Ark Royal pogođen je torpedom i uzet u tegalj, ali je nakon 14 i po časova potonuo na svega 25 nm od Giblartara.

Kada je 18. novembra počela britanska ofanziva na afričkom frontu, obe strane su pojačale aktivnost na moru: Italijani da bi na front dopremili što više ljudstva i materijala, a Britanci da bi to spriječili.

Uveče 20. novembra isplovila su iz Napulja dva, a iz Taranta i Navarona po jedan konvoj – ukupno osam transportnih brodova, praćenih većim brojem razarača, krstarica, podmornica i aviona. Podmorničkim i avio izviđanjem napuljske luke, Britanci su odmah otkrili prva dva konvoja i spremili se da ih unište sledeće noći nakon prolaza kroz Mesinski tjesnac. Međutim pre nego je udarna grupa K stupila u dejstvo, Italijani su prekinuli daljnje konvoiranje, jer su im krstarice Trieste i Abrazzi oštećene avio napadima. Od ostala dva konvoja tri broda su stigla na odredište, a jedan se zbog kvara pogonskog stroja sklonio u luku Sudas na ostrvu Kreti.

Nosač aviona Ark Royal

Nekoliko dana kasnije, Udarna grupa K je popodnevnim časovima 24. novembra potopila zapadno od Krete konvoj od dva broda i oštetila jednu torpiljarku iz bliskog obezbeđenja. Međutim, Sredozemna flota, koja je u sastavu od tri bojna broda i osam razarača patrolirala između Kirenaike i Krete, da bi po potrebi pružila podršku Udarnoj grupi K, pretrpela je težak udarac. Podmornica U-331, prošla je kroz pojas bliske zaštite razarača i sa udaljenosti 400 metara, lansirala plotun od četiri torpeda, od kojih su tri pogodila cilj, Barban je eksplodirao i u roku od pet minuta potonuo s komandantom i 861 članom posade, 450 je spaseno. Komandant podmornice mislio je da je potopio krstaricu, pa su Briranci ovaj gubitak držali u tajnosti.

Bilans italijanskog saobraćaja sa Libijom bio je u novembru katastrofalan: Od 79.208 tona različitog materijala, stiglo je na odredište 29.843 tone ili 38% pri čemu je izgubljeno 13 transportnih brodova i tri razarača, a krstarice i razni drugi brodovi bili su oštećeni. Da bi što uspješnije iskoristili povoljne mogućnosti Udarne grupe K Britanci su je krajem novembra pojačali sa dvije krstarice i dva razarača. Kada su 1. decembra izviđački avioni sa Malte ponovo otkrili konvoje na ruti za Libiju Udarna grupa K potopila jedan transportni brod, jedan tanker i jedan razarač.

Teškoće u snabdevanju, toliko su otežale položaj nemačko italijanskih snaga u Africi, da je Hitler 5. Decembra naredio da se jedan vazduhoplovni korpus prebaci sa istočnog fronta na Siciliju. U međuvremenu Italijani su počeli da za transport pogonskog materijala upotrebljavaju i ratne brodove.

Uveče 9. decembra isplovili su iz Palerma krstarice Barbiano i Giusano natovarene buradima benzina. Noćni izviđači s Malte ubrzo su ih otkrili, a južno od Trapanija napali su ih torpedni avioni, bez uspeha. Bojeći se daljnih napada torpedne avijacije, neprijateljskih krstarica i razarača, komanda mornarice je naredila krstaricama povratak u bazu. Četiri dana kasnije krstarice su ponovo isplovile, zaobilazeći zapadnu obalu Sicilije na znatno većoj udaljenosti, da bi izbegle patrolno podruje britanskih izviđača. Italijanima je bilo poznato da se na putu prema Malti nalaze četiri razarača, ali su očekivali njihov prolazak kraj rta Bon dva časa posle italijanskih krstarica. Međutim kad su krstarice sa satom zakašnjenja došle do rta Bon, čekali su ih u zasedi razarači, koje je o kretanju krstarica obaveštavala izviđačka avijacija. Vozeći u protivkursu, štićeni senkom obale, razarači su izvršili torpedni napad i povukli se neoštećeni pogodivši svaku od krstarica plotunom od tri torpeda. Obe italijanske krstarice su potonule u plamenoj buktinji zapaljenog benzina, gde je i 900 članova posade našlo smrt. Jedna italijanska torpiljarka, koja je izviđala, oštećena je vatrom razarača, koji su propustili priliku da i nju unište.

Sledeće noći Britanci nisu imali sreće: nemačka podmornica U-557 potopila im je krstarice Galetea i Penelope 30 nm zapadno od Aleksandrije.

Bojni brod Barham

Prvi sukob u zalivu Sirte – Krajem 1941. godine, situacija u pogledu snabdevanja afričkog fronta bila je toliko kritična, da su naci-fašističke snage bile prisiljene povlačiti se užurbano. Pojačanja je trebalo uputiti po svaku cijenu, pa je komanda italijanske mornarice (Supermarina) odlučila da konvoj od četiri veća transportna broda (tri za Tripoli i jedan za Bengazi) prati svim raspoloživim flotnim snagama: od četiri bojna broda, dvije teške krstarice, tri lake krstarice i 22 razarača uz podršku jakih vazduhoplovnih snaga. Istovremeno su i Britanci uputili iz Aleksandrije na Maltu pomoćni brod Breconshire, natovaren pogonskim materijalom. Pratili su ga tri krstarice i 14 razarača. Njima u susret 16. decembra isplovila je s Malte – Udarna grupa K.

Obe neprijateljske snage bile su upoznate s međusobnom jačinom i pravcem kretanja. Kad je u sumrak 17. decembra uspostavljen borbeni kontakt sa italijanskom daljom zaštitom koju su činili (tri bojna broda, dvije teške krstarice i 10 razarača), Britanci su uputili Breconshire u pratnji dva razarača prema jugu, a preostalim snagama iz Aleksandrije i s Malte, koje su se u međuvremenu sjedinile (šest lakih krstarica i 14 razarača) stupili u borbu sa italijanskim snagama. Polaganjem dimne zavese i torpednim napadima razarača nastojali su da smanje efikasnost neprijateljske vatre, koja je s bojnog broda Littorio otvorena sa udaljenosti od 32.000 m. U borbu su se umešale i italijanske teške krstarice otvarajući vatru na razarače. Kada je poslije 10 minuta pao mrak, Italijani su prekinuli borbu. Obe strane su iz ovog borbenog kontakta izišle bez gubitaka i oštećenja, što je za Britance bio uspjeh, jer su bili znatno slabiji.

Italijanski bojni brod Littorio

Gubici britanske Udarne grupe K na minskim poljima kod Tripolia

Nakon sukoba u zalivu Sirte, po uplovljenju na Maltu i popune brodova gorivom, Udarna grupa K sastava od tri krstarice i četiri razarača isplovila je prema Tripoliu, da napadne jedan konvoj. Oko jedan čas poslije pola noći 19. decembra, kada se našla oko 20 nm istočno od Tripolia, upala je u položeno minsko polje, koje je nedavno bilo položeno od italijanskih krstarica. Čelna krstarica Neptune udarila je u dve mine, a za njom i ostale dvije krstarice. Poslije Neptunovog udara u treću minu pošao mu je u pomoć razarač Kandahar, te i on naletio na minu. Nakon kraćeg vremena Neptune je udario o četvrtu minu, eksplodirao i potonuo sa čitavom posadom, osim jednog mornara. Dve oštećene krstarice uspele su nekako doploviti do Malte, a razarač Kandahar nakon što je deo njegove posade preuzeo jedan drugi razarač, potonuo je.

Umjesto zaključka

Tako je jednim udarcem Udarna grupa K ispala iz daljnje borbe na komunikaciji za Libiju. Ta okolnost i poduzete mere od Italijana i Nemaca doveli su krajem decembra 1941. do preokreta u borbi na komunikacijama za Libiju. Ovim su bili stvoreni preduslovi za promenu situacije na afričkom frontu u nemačku i italijansku korist.

Može se zaključiti da je saobraćaj na liniji Italijanska libijska obala bio u kritičnoj fazi od septembra do novembra, kada je kriza dostigla vrhunac. Uspesi britanske Udarne grupe K mogli bi se pripisati dobro organizovanom sadejstvu s izviđačkom avijacijom, taktičkoj vještini, koju su ispoljili britanski komandanti brodova tokom noćnih borbi i tehničkom preimućstvu koje im je dao radar. Istoričari upućuju na činjenicu, koju ne treba isključiti, kako je ove njihove uspjehe pratila i jaka britanska obaveštajna agentura iz Italije.

MT potpukovnik u penziji
MILAN ĐURAN

LITERATURA: Materijal za pisanje moje
knjige koja je u pripremi za štampu,
JUGOSLOVENSKA RATNA MORNARICA

Анте Ивана Мамић

admin — Sun, 11 Jan 2026 11:28:17 +0000

морнаричко-технички пуковник

Анте Ивана Мамић, рођен је 18. маја 1941. године у Сплиту, Република Хрватска, од оца Ивана Јосипа Мамића, рођеног 1905. године, село Грберези, општина Ливно, радника и мајке Матије Таде Матијаш, рођене 1906. године у селу Врсине код Трогира, домаћица. У кући Мамића, родило се седморо деце, четири сина и три кћерке. Животне околности су учиниле да два старија сина изгубе животе трагичним околностима док је трећи син умро, од тада смртоносне упале плућа. Упркос породичној трагедији живот се наставио својим током. Анте одраста у Сплиту уз своје три сестре од којих најстарија Ивка, свима знана по надимку Сека у међувремену умрла. Сахрањена је поред супруга на Корчули у месту Рачишће.

Антин отац Иван радио је као чувар. Тешке околности поратног живота су носиле велико бреме, али се Иван са тиме носио никога ни кривећи. На исти начин се понашао и дивио добру. Осим љубави коју је љубоморно чувао и показивао и делио са својим најдражима, Анте је своју мајку Матију поштовао и волео на посебан начин. Била је симбол нежности, уједно и велики ослонац и подршка за свог сина Анту и његове сестре. Она му је била надахнуће за све успехе и касније у животу најлепша успомене лепоте и среће.

Рођен је на мору и море му је од малих ногу постало изазов који га је мамио својом суровошћу али и магичним пространством. Маштао је да ће његов живот бити уз море и на њему. Шетајући сплитском ривом гледао је бродове и често сретао морнаричке официре, желећи да и он кад одрасте буде официр у лепој белој или плавој униформи. Није ни слутио да ће му се жеља остварити и испунити и да ће његов смисао живота бити везан за море и ремонт бродова. На том послу, Анте као официр се потврдио као стваралац, али и као неко ко са емпатијом разуме потребе посада бродова, да докучи о непознатим проблематичним ситуацијама са бродским машинама и да брод доведе у стање дома и сигурног места за посаду која је на њима боравила. Тако је и Анте са радницима ремонтног завода решавао проблематику уређаја уграђених на броду као и оплате целог брода. Где је Анте био шеф објекта, посаде су знале, да ће по завршетку ремонта бити сигурне у исправност уређаја све до следећег планског ремонта.

Анте је учио и живео у Сплиту, граду фудбала, кошарке и тениса. Од малих ногу, а затим и у основној и средњој школи играо је фудбал. Веровао је да играјући фудбал бити нови пут у њему непознат живот фудбалера, живот који је обећавао. Био је талентован младић јер већ са 15 година је прошао на провери за пријем у пионирски тим ногометног клуба Хајдук. Од више стотина пријављених дечака примљено их је само тридесетак, а међу њима се посебно истицао јуниор Анте. Животне околности су и овога пута умешале своје прсте, будућа каријера фудбалере се није остварила због породичних околности и родитељске бриге о здрављу за тада сина јединца и због рационалне жеље и инсистирање родитеља да се заврши школа или занат који су тада гарантовали сигурнију будућност. Спорт је и у даљем животу остала његова пасија, јер је користио сваку могућност да се спорту посвети у мери у којој су му то његове породичне и пословне обавезе дозвољавале.

По завршетку основне школе 1956. године уписује средњу техничку школу бродограђевинског смера у Сплиту, коју са успехом завршава 1960. године.

Као свршени средњошколац због жеље да оплови свет успева се укрцати на МТ „Алан” Задар у својству асистента строја. Као асистент строја на МТ „Алан”, 13000 Т, Југотанкер Задар је имао част, тада као деветнаестогодишњак, да у мореузу Босфор положи венац у име своје компаније у помен 60 погинулих помораца. Тридесет грчких и тридесет југословенских морнара су страдали у судару танкера МТ „Петар Зорић” и грчког танкера „World harmony”. Трагични судар бродова се десио 4. фебруара 1961. године.

Анте на МТ „Алануˮ после судара МТ „Петар Зорићˮ и „World harmonyˮ, 4. фебруара 1961. године

Школске 1961. године преко редовног конкурса примљен је, међу 30 кандидата за подручје целе Југославије у 13. класу МТА Пула коју је завршио 10. септембра 1964. Завршетком академије унапређен је у чин МТ потпоручника.

Као питомац академије учествује на Слету омладине Истре где је осваја треће место у скоку у вис са 175 cm. Тако се његово име нашло у извештају реномираног спортског часописа Спортске новости из Загреба.

МТ Академија је имала сопствени, солидан фудбалски састав који је често спаринговао НК „Истра” из Пуле, који је тада био солидан друголигашки клуб. Због оваквих околности, друг и класић Јапунџић их региструје за локални нижеразредни клуб „Санвићентоˮ.

Стадион НК „Истра” 1962. Пула

ШКОЛОВАЊЕ, МАСТЕРС И ДРУГЕ СТУДИЈЕ У
ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ НАРОДНОЈ АРМИЈИ

Касније, као већ искусни морнаричко-технички официр, у знак признања упућен је на Курс морнаричко-техничких официра са посебним задатком за оспособљавање официра који су спроводили процедуре генералног ремонта југословенских и старих ратних бродова. Поред доказане стручности, Анте је био познавалац енглеског и у извесној мери руског језика. Курс са успехом завршава 26. априла 1973. године. Радећи у МТРЗ „Сава Ковачевић” у Тивту, Анте није био по страни са стручним усавршавањем већ је 1. септембра 1976. године упућен на више школовање у првој класи Командно-штабне академије Ратне морнарице у Сплиту. Ову академију успешно завршава 20. јула 1978. године. После завршетка највише војне школе у Ратној морнарици његово напредовање у служби било је без препрека.

УНАПРЕЂЕЊА

Анте је унапређен у чин морнаричко-техничког потпоручника

- 10. септембра 1964. године, у чин морнаричко-техничког поручника,
- 10. септембра 1967. године, у чин морнаричко-техничког капетана,
- 22. децембра 1970. године, у чин морнаричко-техничког капетана прве класе,
- 22. септембра 1974. године, у чин морнаричко-техничког мајора,
- 22. децембра 1978. године, у чин морнаричко-техничког потпуковника,
- 22. децембра 1982. године, у чин морнаричко-техничког пуковника који је био највиши чин у морнаричко-техничкој служби ЈНА.

Новоунапређени потпоручници 13. класе Морнаричке-техничке академије 10. септембра 1964.

ОДЛИКОВАЊА, ПЛАКЕТЕ И ПОХВАЛЕ

Анте је за примерено понашање и успех у раду одликован:

- Орденом народне армије са сребрном звездом, 1972. године;
- Орденом народне армије са златним венцем, 1977. године;
- Орденом рада са сребрним вемцем, 1982. године.

Плакете:

- Сребрна плакета за 100-годишње постојање МТРЗ „Сава Ковачевић”.

Похвале:

- Више похвала и награда за успех у завршетку ремонта бродова Југословенске ратне морнарице и бродова страних Ратних морнарица.

ДУЖНОСТИ

По завршетку Морнаричко-техничке академије, Анте је обављао следеће дужности:

– Стажира на ескортном разарачу „Учка”, а затим преузима дужност командира погонског одреда на торпедном чамцу ТЧ-201, погона 4500 КС и по потреби реконструкције истог упловљава у МТРЗ „Сава Ковачевић” у Тиват. У току ремонта и реконструкције уочена је његова стручна страна и за потребе организације рада завода прекомандован је у њега. Прва дужност му је била као члан Војне контроле при МТРЗ „СаКо” Тиват. На тој дужности показао се као одличан организатор рада на ремонту бродова. Тако је међу првим задацима било вођење реконструкције ТЧ-201 у нову намену као брода за потребе поморских диверзаната и ронилаца, помоћу брода ПБ 201.

– У периоду од 25. јануара до 5. фебруара 1967. са представницима завода борави у посети тадашњој СССР-у, град Кронштат у финском заливу, са темом анализе ремонтних задатака и предлог евентуалне сарадње.

– По одлуци Генералштаба ЈНА Београд да се у Тивту изгради специјални део као потреба за ремонтовање подморница, постављен је на место начелника групе за израду металне конструкције тзв. „Синхролифта“ у оквиру стандардне организације у самом ремонтном заводу у Тивту.

– Као врхунски познавалац организације ремонта и за проширење ремонта страних бродова произведених у Југославији, због проблема и извођења радова на два објекта наше производње у саставу ратне морнарице Танзаније, промовисан је за шефа радне групе која ће тај задатак извршити. Борави у Танзанији, језеро Њаса од 15. јуна до 5. јула 1979. године. И овде је живот одиграо једну своју епизоду. Током боравка у Танзанији се заразио терцијалним обликом маларије. По повратку, месец дана је провео у војној болници Сплит на лечењу.

– ЈНА купује и производи бродове типа фрегата под називом Велики патролни брод – ВПБР. Ради решавања проблема са осовинским водовима коју су имали ови бродови истог типа у Ратној морнарици ДДР, као начелника делегације стручњака тиватског завода путује у стручну посету, у град Росток у времену од 30. октобра до 3. новембра 1985. године.

– Велики успех МТРЗ „Сава Ковачевић” Тиват у ремонту бродова страних ратних морнарица као руководиоца објеката и као официра за везу постављен је Анте 1985. године и на тој позицији остао је до краја активне војне службе у чину пуковника.

Анте није био само одличан официр и вредан руководилац у Морнаричко-техничком ремонтном заводу „Сава Ковачевић”, већ је био и активан учесник у животу града Тивта. То је показао, када се доласком у Тиват пријавио у локални ногометни клуб „Арсенал”. То је трајало један краћи период, обзиром да пословне обавезе у Заводу нису дозвољавале озбиљно бављење спортом. Касније се бавио стоним тенисом где је једне године освојио треће место на првенству Тивта. Анте се није бавио само спортом, већ је био укључен у културно-уметнички живот Тивта. Тако је добио улогу „непознатог” у позоришном комаду „Случај др Кланга” у режији В. Варге. Као примеран руководилац у Заводу на предлог радника колектива бива примљен у чланство Савеза комуниста Југославије.

Пуковник Анте Мамић је мој класић, може се рећи најбоље класе МТА. Ми смо имали свој идеал. Њему смо служили, њему смо се предавали и он нас је носио кроз наше успехе. У том идеалу су се препознавала луцидна објашњења, наше емоције и страсна преданост својим дужностима и по знању, уверењу и величини. Имали смо ослонац један у другоме. Наши питомачки дани нису измишљени. Град Пула, био је и сад је наша база. То наше време је било време среће. Без икаквих сукоба смо се волели и поштовали. Нисмо дозволили никоме да нам заклони сунце, слободу и другарство. Знали смо да ће нам у животу и на дужностима бити мостова које треба прећи и оне које треба срушити. Можда смо били такви јер смо сви рођени у пакленим годинама рата, стасали у оскудици поратних година. Од малена очврсли и трудили се да остваримо своје жеље и циљеве. Дошли смо из разних крајева Југославије, били смо велико име братства и јединства. Имали смо чврст корак и златне снове. Анте је био прави друг, отворен и ведрог духа. Скроман. Одличан фудбалер. Никога се није плашио. Понео је од куће одговорност и ту одговорност је ширио у нашој класи, касније на своје дужности, а посебно међу радницима МТРЗ „СаКо” Тиват. А његови радници су га описивали као старешину одважног, стручног, поштеног и жестоког официра који није знао за страх, умор, радно време. Са изразитим организационим способностима се доказао као шеф објекта за реализацију свих врста ремонта домаћих и страних ратних бродова. Снове дечачке и љубав према мору и бродовима остваривао је тако што је као шеф објекта враћао бродовима исправност и лепоту а мору раздраганост посада и вечну њихову причу о доживљајима на мору.

Пуковник Анте Мамић је Ратну морнарицу доживљавао као велико живо биће које „удише и дише” (Гете). Оком, умом, срцем и душом упијао је знања како најбоље може ремонтовати брод. Решио је многе загонетке и утемељио нове вештине одржавања ратних бродова, тако претварајући их у чаролије. У данашњем времену тако тешких и одговорних дужности нема, нити и један морнаричко-технички официр било чије ратне морнарице може постићи и достићи Антин успех. За пуковника Мамића кажу да је официр који је на дужностима могао да оствари немогуће, имао је у себи неки немир, неку чудесни животну динамику. Био је светозор – човек официр и човек народа – одан супруг и љубљени отац и деда. У себи је носио дубоку лепоту и доброту света. За њега је Ратна морнарица била кућа, породица, држава. Његов избор да буде морнаричко-технички официр учинио га је достојним живљења. Могу слободно да кажем, у име свих класића, да смо сви срећни што смо имали таквог друга, пријатеља и класића.

Анте је поред сталног рада, учења и обављања одговорних дужности у МТРЗ „СаКо” Тиват упознао једну дивну девојку Драгицу, будућу супругу. Остварују се као родитељи, добили су сина Бранислава 1966. године и кћерку Наташу 1959. године. Деца су им подарила троје унучади. Деда Анте и бака Драгица проводе мирне пензионерске дане у Тивту, срећни и после 60 година брака у дивној љубави чекајући када ће до њих свратити син и кћерка са унуцима. Поносни су на унуке Илаја Оцхану и Авиама Оцхану синове кћерке Наташе и унуку Софију Мамић, кћерку сина Бранислава. Захваљујући дивном и срећном браку, Анте је обављао са успехом све дужности, а оне су биле тешке и сложене које су поред знања захтевале много напора и труда.

Данас Анте, са драгом супругом ужива пензионерске дане у, за њих најлепшем месту на свету – Тивту, од првих љубавних дана, па до сада преко шездесет година. Најлепше место је зато што су били све дане заједно, одгајали своју децу у љубави и слози.

Све док имаш пријатеље и некога ко те поздравља, ти си срећан човек. Зато те сви поздрављамо и волимо. Некада си слушао песме, лепе старе. Данас су најлепше песме о пределима где смо живели или живимо. Теби поклањамо песму Драгана Радуловића из Никшића „Бока”.

„Кад звонки бисер сине,
плава, бистра попут ока,
од љепоте и старина
саздана дивна Бока.

Залив красан, живописан,
Што дивних чудеса има,
Котор, Пераст, Столив, Рисан
славни су по поморцима.

Предвече се Сунце жари,
гледа Ловћен са висока,
ко медаљон неки стари
љепотица сија Бока.”

Београд, децембар 2025. године

Морнаричко-технички
генерал-потпуковник у пензији
др Радован Томановић