Рођен је 14. маја 1930. године у Рибници, општина Похорје, Република Словенија, од оца Руперта и мајке Ангеле. По националности је Словенац.
Ожењен је и у браку са супругом Љиљаном има кћерку Тамару.
Завршио је основну школу 1940. године у Сухорју и Љубљани, шест разреда гимназије 1947. године у Новом Месту, Војнопоморску академију 1950. године, Вишу војнопоморску академију 1966. године и Школу народне одбране Југословенске народне армије 1974. године.
У чин заставника поморства произведен је 1. септембра 1950, а унапређен у чин поморског потпоручника 1. априла 1952, поручника корвете 22. децембра 1953, поручника фрегате 22. децембра 1959, поручника бојног брода 22. децембра 1963, капетана корвете 22. децембра 1966. (ванредно), капетана фрегате 22. децембра 1970, капетана бојног брода 22. децембра 1976, контраадмирала 22. децембра 1982, вицеадмирала 22. децембра 1987 (превремено) и адмирала 22. децембра 1989. године (ванредно).
Обављао је дужности: на располагању у 12. управи Југословенске народне армије до 7. јануара 1953. године; помоћник начелника Одељења за везу са страним војним представницима до 14. јануара 1955. године; на располагању у Команди Ратне морнарице до 15. фебруара 1956. године; помоћник војног изасланика у Кини до 31. октобра 1958. године; на располагању у Команди Ратне морнарице до 1. јула 1959. године; заступник командира Првог бродског одреда на разарачу Р-22 „Пула“ до 24. јануара 1961. године; командант Другог бродског одреда на разарачу Р-22 „Пула“ до 3. јула 1961. године; официр у Обавештајном центру Друге управе Генералштаба Југословенске народне армије до 1. септембра 1965. године; слушалац Више војнопоморске академије до 1. септембра 1966. године; на располагању у Другој управи Генералштаба Југословенске народне армије до 20. августа 1967. године; референт у одељењу за војна изасланства Друге управе Генералштаба Југословенске народне армије до 3. маја 1968. године; помоћник војног изасланика у Италији до 25. маја 1971. године; референт у Трећем одељењу Друге управе Генералштаба Југословенске народне армије до 1. септембра 1972. године; слушалац Ратне школе Југословенске народне армије до 5. августа 1974. године; референт у Првом одељењу Друге управе Генералштаба до 11. априла 1978. године; војни изасланик у Великој Британији до 29. јуна 1981. године; помоћник начелника и начелник Друге управе Генералштаба Југословенске народне армије до 22. септембра 1987. године; подсекретар у Савезном секретаријату за народну одбрану до 9. децембра 1988. године; заменик савезног секретара за народну одбрану до 12. марта 1992. године.
С обзиром да је адмирал Стане Словенац и на чињеницу о понашању словеначког руководства 1991. године, међу многим влада мишљење да је у том негативну улогу имао и адмирал Бровет, што уопште није тачно. О томе говоре чињенице:
- марта 1991. године, у време демонстрација у Београду, био сам са адмиралом Чулићем у Станетовом кабинету. Током читавог мог боравка позивали су га из Словеније интересујући се шта се догађа у Београду. Веома љутито им је одговарао, отворено им говорећи да су за све они криви.
- Предлог Штаба Врховне команде о војном пучу није прихваћен 14. марта, јер је за предлог било три члана Председништва, а пет против. У паузи седнице председник Председништва Борисав Јовић позван је у Генералштаб где му је генерал Кадијевић саопштио да су одлучили да изврше војни пуч независно од одлуке Председништва. Рекао му је да ће „скидати свакога ко их не буде слушао“. Одмах после тога Борисав Јовић је саопштио да подноси оставку, јер је сматрао да Председништво више није у стању да донесе било какву одлуку за спас земље.
Сутрадан су чланови Председништва поново позвани у Генералшатаб. Изнесене су две ватријанте: једна је војни пуч, а друга одустајање од војног пуча. Прву је изнео адмирал Стане Бровет, а другу генерал Благоје Аџић.
Следећег дана, 15. марта 1991. године, после дуже расправе чланови Председништва су одбацили предлог Штаба Врховне команде.[1] - Извештавајући о непоштовања договора од стране Хрватске адмирал Стане Бровет каже: „Оружане формације Републике Хрватске извршиле су 106 напада на јединице и објекте ЈНА, од чега 103 напада на јединице, један напад на касарне и друге војне објекте и два напада на војне колоне. Од овог броја, највише напада било је на подручје Источне Славоније – 35, Далмације и Лике – 31, Западне Славоније – 16, Баније и Кордуна – 12 и Дубровника – 12.[2]
- У време кризе 1991/1992. године био сам на служби у Генералштабу. Имао сам прилику да често сусрећем адмирала Бровета. Увек је био достојанствен, одмерен у изјавама и ни једног момента нисам могао закључити да он некоректно обавља своју дужност.
- Жика Николић, капетан бојног брода у пензији: „Стане је мој класни друг из Друге класе Војнопоморске академије. У свим војним школама био је одличан, високо образован, говорио је 3-4 страна језика. Током службе често смо се сретали, а након пензионисања смо се дружили. Остао је са породицом да живи у Београду, није узео стан него је живио у жениној кући. Због некоректног понашања према њему када је ишао да преговара са словенечким властима рекао ми је једном 'Док сам жив нећу ићи у Словенију'. У Поморском музеју у Порторожу није било места за њега, а најбољи је словеначки адмирал, и тек на мој протест учинили су то“.
Пензионисан је 31. августа 1992. године.
Умро је 14. јуна 2007. године и сахрањен у Београду.
Породица му живи у Београду.
Одликован је Медаљом за војне врлине (1952), Орденом за војне заслуге трећег степена (1958), Орденом народне армије са сребрном звездом (1966), Орденом за војне заслуге са златним мачевима (1974), Орденом југословенске заставе са златном звездом (1979), Орденом народне армије са златном звездом (1982) и Орденом народне армије са ловоровим венцем.
Бошко АНТИћ,
контраадмирал у пензији
Bravo Bole! Brovet zaslužuje da ga pamtimo i pronosimo istinu o njemu. Dosledno je služip zemlji koja ga školovala, davala mu dužnosti koje je pošteno vršio. Nije kao neki trčao pod skut nacionalnih vođa. Ispustio si samo upisati,da je pri kraju bio u Personalnoj upravi.
Нема тог податка у његовом досијеу.