Михаило М. Жарковић

Школовање у разним војним школама биле су могућности да се напредује у чиновима. Тако је у чин поморског потпоручника произведен 10. септембра 1972, а унапређен у чин поручника корвете 1974, поручника фрегате 1977, поручника бојног брода 1980, капетана корвете 1984, капетана фрегате 1987. (превремено), капетана бојног брода 1992, контраадмирала 2000. (ванредно) и вицеадмирала 16. јуна 2004. године (ванредно).

Поред сталног учења, усавршавања и обављања разних дужности Михаило је имао времена да упозна предивну девојку Загорку из породице Радмиловић из Херцег Новог. Из њихове љубави, на радост и срећу добили су 1978. године кћерку Јелицу која је завршила Правни факултет у Подгорици која је данас удата и живи у Херцег Новом са супругом Александром и двоје деце, Бориса и Саре. А 1984. године, нова радост и срећа, родила им се друга кћерка Јасна која је завршила Економски факултет и магистарске студије у Подгорици. Удата је и са супругом Марком живи у Београду.

Михаило је, иако је био на одговорним дужностима, увек имао животне снаге да сву љубав поклони породици.

Од завршетка Војнопоморске академије до одласка у пензију Михаило је обављао са успехом и великим оценама „нарочито се истиче”, следеће дужности:
– помоћника команданта на моторној топовњачи МТОП-170 до 5. децембра 1972. године; помоћника команданта на патролном чамцу ПЧ-140 до 10. маја 1976. године; вршилац дужности команданта патролног чамца ПЧ-138 до 19. јуна 1977; командант патролног чамца ПЧ-138 до 30. августа 1983; помоћник управника за политички рад у 367. морнаричкој позадинској бази 9. Војнопоморског сектора „Бока” до 15. августа 1984; референт за политички рад у Органу за политички рад и правне послове Команде 9. Војнопоморског сектора „Бока” до 30. августа 1984; вршилац дужности референта за политички рад у Органу за политички рад и правне послове Команде Војнопоморског сектора „Бока“ до 1. марта 1986; референт за политички рад у Органу за политички рад и правне послове Команде 9. војнопоморског сектора „Бока” до 23. септембра 1988; вршилац дужности помоћника команданта за политички рад и правне послове Команде Војнопоморског сектора „Бока“ до 21. априла 1990; помоћник команданта за морал и правне послове Команде 9. војнопоморског сектора „Бока” до 20. децембра 1990; помоћника команданта за морал и правне послове Команде 9. војнопоморског сектора „Бока” до 10. јануара 1992; начелник Одељења за персоналне послове Сектора за попуну, васпитање, морал и правне послове Штаба Команде Ратне морнарице до 26. новембра 1993; начелник Одсека за обуку Одељења за оперативне послове и обуку Сектора за оперативно-штабне послове Штаба Команде Ратне морнарице до 26. децембра 1994; начелник Одељења за оперативне послове у Органу за оперативне послове и обуку Штаба Команде Ратне морнарице до 30. децембра 1996; начелник Органа за оперативне послове и обуку у Штабу Команде Ратне морнарице до 20. јула 2000; начелник Управе поморства Сектора Ратне морнарице Генералштаба Војске Југославије до 13. јануара 2001; начелник Штаба Команде Ратне морнарице до 12. априла 2002; командант Корпуса Ратне морнарице до 30. августа 2003; заменик начелника Генералштаба Војске Југославије за Ратну морнарицу до 17. јула 2004; заменик начелника Генералштаба Војске Србије и Црне Горе до 31. децембра 2005. године.

За време агресије НАТО на Савезну Републику Југославију био је начелник Органа за оперативне послове и обуку Штаба Команде Ратне морнарице.

Пензионисан је 31. децембра 2005. године.

Службовао је у гарнизонима: Сплиту, Кумбору, Београду, Кумбору и Београду.

На овим дужностима Михаило је, као способан официр, са највишим степеном образовања показао: високо знање са наглашеним интелектуалним и непоколебљивим аналитичким духом и склоности за истраживање и способности да димензионише проблеме у својој јединици, команди и установи, у времену и простору и да увек донесе најбоље одлуке. Одушевљен позивом морнаричког официра утицале су да су његове одлуке увек биле подстрек за извршавање постављених задатака потчињеним и претпостављених. Познавао је своје потчињене, што му је омогућило да успешно командује и руководи. Увек тактичан и искрен, у разговору охрабрујући, за успешно командовање и руковођење одликован је:
– Орденом за војне заслуге са сребрним мачевима (1997), Орденом народне армије са сребрном звездом (1980), Орденом рада са сребрним венцем (1984), Орденом за војне заслуге са златним мачевима (1989), Орденом витешког мача трећег степена (2000) и Орденом ратне заставе другог степена (2001).

Поред одликовања Михаило је добио многе похвале и брончану и сребрну плакету Ратне морнарице што му је посебно значајно за његово сећање. Док је био Командант ПЧ-138, овај брод је добио брончану и сребрну ознаку „Н“ (која се носи на димњаку брода), као најбољи брод у овој категорији бродова на нивоу Војнопоморске области. Михаило је добио највеће оцене израдом дипломских радова:
– У Високој војнополитичкој школи Југословенске народне армије дипломски рад под називом „Народно ослободилачки покрети у Свету”;
– У Школи националне одбране, дипломски рад под називом: „Поморска моћ Савезне Републике Југославије”;
– Сарадник у морнаричким и војним часописима где је објавио више запажених радова из области поморске ратне вештине.
– Његово ангажовање било је заправо у спортским активностима (стоном тенису и малом фудбалу) и друштвеним активностима као члана Председништва Социјалистичког савеза радног народа Југославије у Херцег Новом (четири године) и чланом Председништва Социјалистичког савеза радног народа Југославије у Подгорици (четири године).

Михаило је омиљен у сваком друштву. Поштовао је људе и људи су њега поштовали.

Михаило је као мали дечак осетио да му је море изазов. Дивио се великој води која га је привукла својом магијом и пространством. Гледао га са жудњом и радозналошћу. И као гимназијалац одлучио је да му море буде водитељ живота и изазов. Посебно се одушевљавао лепотом места у Боки Которској. Учинуло му се, као што је песник Зуко Џумхур рекао за Боку: „Овде све живи од сунца, због сунца, за сунце” и зато је по завршетку Војнопоморске академије желео и добио дужности које су му омогућавале да достигне највеће чинове морнаричког официра, баш у Боки. Сретали смо се на различитим дужностима и на школовању. Он је и мој саборац. Амбициозан. Патриотски васпитаван, официр са душом. Ратну морнарицу је волео и обожавао. За њега је она била храм, а дужност војнопоморског официра религија у пуном смислу речи. Његове официрске дужности имале су морнарички поглед пун вештина утемељен на доктрини Ратне морнарице. Самосвестан и снажне воље остваривао је своје визије кроз сарадње Ратне морнарице са осталим видовима Војске.

Михаилово поимање Војске и Морнарице као стуба одбране свога народа и Државе од свих опасности у разбијању Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (унутрашњих и спољних субјеката) подразумевало је високо сређене политичке односе у земљи и испуњења жеља свих народа и народности. Појава национализма и мешање у Војне структуре нису биле по Михаиловом укусу и томе се супротстављао. Неумољив против свега што је живело и дисало подземним дахом, неком загљушћивошћу у неким мрачним, тамним и ниским ударцима издржао је све притиске и остао веран заклетви код пријема у Војнопоморску академију. Према мерилима струке и професије радио је све што је било потребно да сачува своју част и част Војске, верујући у непоколебљиву наду и веру у правду, не само као појединца већ и целе Војске. Знамо, и време је показало каква је и како је завршила Југословенска народна армија и Социјалистичка Федеративна Република Југославија.

Михаило је у току разбијања Социјалистичке Федеративне Републике Југославије био на дужности помоћник команданта за морал и правне послове у Команди 9. војнопоморског сектора „Бока” у веома сложеној и тешкој ситуацији, када су јединице Југословенске народне армије извршавале легалне задатке, а на основу Устава Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Активности су биле изазване снажним  дејствима паравојних и параполицијских јединица из Хрватске, које су своја борбена дејства изводила применом покретне одбране, постављањем заседа, извођењем диверзија, рушењем и запречавањем као и снајперским дејствима. Покрети снага Југословенске народне армије и поморска блокада одређених лука била је уставна обавеза ЈНА. У извршавању покрета, задатака и циљева јединице ЈНА нису биле дужне да воде рачуна о унутрашњим границама Република. И сам 9. војнопоморски сектор „Бока” и његова зона одговорности простирала се у три Републике: Хрватску, Црну Гору и Босну и Херцеговину. Добијени задатак 9. Војнопоморског сектора „Бока”, био је неутралисање и уништавање паравојних и параполицијских снага Хрватске. У извршавању тих задатака Михаило је стриктно инсистирао на поштовању Међународног ратног права и придржавању Женевске конвенције из 1948. и 1949. године и свих других међународних конвенција. Посебна је пажња била посвећена односу команди и понашању припадника јединица према цивилном становништву, тако да није било ратних злочина нити систематског уништавања цивилних објеката. Оружани сукоби на Дубровачком приморју били су под сталном контролом и пажњом јавности, посебно међународне. Састанци представника ЈНА са представницима дубровачке власти били су чести и њима су присуствовали посматрачи Европске заједнице, Уједињених нација, Црвеног крста, итд. У свим тим активностима значајну улогу имао је и Михаило и његови сарадници. И док су се санирале последице разбијања Социјалистичке Федеративне Републике Југославије дошао је нови рат, НАТО агресија на Савезну Републику Југославију, без претходног објективног разлога и повода, а без објаве рата, агресију на малу европску државу, утемељивача и чланицу ОУН, државу и народ са дугом слободарском традицијом. Михаила је овај рат затекао као начелника Органа за оперативне послове и обуку Штаба Команде Ратне морнарице. Веома одговорна дужност која је обухватала делимичну мобилизацију припадника Ратне морнарице и приступа убрзаном оспособљавању. Адмирал Бошко Антић је у свом дневнику од 23. марта до 16. јуна 1999. године  „Ратни дневник Ратне морнарице” забележио изјаву, тада капетана бојног брода Михаила Жарковића: „Испољена иницијатива и сналажљивост непосредним извођењем обуке скраћене су време оспособљавања и знатно доприносиле максималној увежбаности посебно резервних припадника Војске Југославије... Трудили смо се да што више користимо стечена искуства из ратних сукоба на тлу некадашње Југославије и сазнања до којих смо долазили у току злочиначке агресије на нашу земљу. Искуства, нарочито она везана за правилну употребу противваздухопловних борбених система, веома су нам користила у оспособљавању војника и послуга за ефикасну борбу с непријатељском авијацијом”...

Чињеница да је НАТО кренуо у бесомучну борбу и у историји незапамћену агресију на нашу земљу. Наша војска је успела да се супротстави агресору. У том супротстављању и Ратна морнарица Војске Југославије одиграла је значајну улогу, где је свој допринос дао и Михаило, који је био носилац њених оперативних послова и обуке. Све те активности и његове способности и пожртвовања, били су основа за одлуке претпостављених да до одласка у пензију обавља најважније дужности у Штабу Команде Ратне морнарице и Генералштабу Војске Србије и Црне Горе.

Адмирал Михаило Жарковић је као официр увек био агилан и пун иницијативе, официр са сталном перспективом будућности. Од завршетка Војнопоморске академије знао је да рад и знање имају највећу моћ. За њега је то био унутрашњи порив, херојство предака и њихов морални импулс. Зато је био редак официр који је волео да ради и учи, дајући самог себе ангажујући све своје физичке и умне снаге. Његов успех на свим дужностима био је темељ за веома успешно напредовање.

Михаило није био само официр, он је био старешина, друг и пријатељ, који с љубављу и васпитањем оплеменио Ратну морнарицу и све дужности које је обављао. Враћао је свом народу и прецима ону раскошну мареницу народне виспрености. Зато је многе лепоте народног духа и језика, својим васпитањем и лепотом говора, умовањем и казивањем био изнад просека официра у Ратној морнарици, радо виђен гост на свим свечаностима, забавама и весељима. Предусретљив и љубазан, несебичан и посебно доброг срца. Примао је другове, пријатеље и потчињене, саветовао, слушао и тешио. Где је требала помоћ, залагао се за другог као за себе.

Данас, своје пензионерске дане проводи у Херцег Новом и Београду, са својом супругом. Изабрао је два најприкладнија кутка, Херцег Нови и модро море, и Београд град историје на рекама Сави и Дунаву. Бескрајне слике лепог у којима се чини да је у Херцег Новом море огледало, а реке Сава и Дунав огрлица Београду. Опис њихове лепоте најбоље је дао Бајрон „Кад су сијани бисери природе, на овим местима захватани су пуном кофом”. Тако је Михајло имао среће да и у пензији, са својим најмилијим, ужива у лепоти тих места и појава. „И чуди се сунцу како може заћи кад лепоте ове неће нигде наћи.” (Љ. Ненадовић) У свему овоме је поента биографије адмирала Михаила Жарковића. И још нешто, ова биографија показује универзалне поруке спознаје, не бежи од себе, ако треба победи себе. Дух, душа, срце и разум су неодвојиви део адмиралове части. Адмираловог трага у овом времену. Прошлост се не може избрисати, али не треба је заборавити јер доћи ће време када се требамо сетити шта је било и како је адмирал радио и бранио своју отаџбину.