Bitka kod rta Matapan je pomorska bitka u Drugom svetskom ratu, vođena pored obale grčkog poluostrva Peloponeza između 27. i 29. marta 1941. godine. Britanske i australske združene pomorske snage, pod komandom britanskog admirala Endru Kanigama, presrele su i nanele težak udar italijanskoj ratnoj mornarici (Regia Marina) potapajući joj i oštećujući srž njihove tadašnje flote zbog čega se moralno i materijalno nisu oporavili do kapitulacije fašističke Italije 1943. godine.
Događaji su tekli prema sledećem: Početkom februara 1941. italijanski admiral Anđelo Jakino predložio je Supermarini prepad na britanski saobraćaj u vodama otoka Krita (Krete). Predlog nije bio prihvaćen.
Sredinom februara na sastanku između komandanta njemačke ratne mornarice admirala Redera, i komandanta italijanske mornarice, admirala Rikardija te nekih oficira iz njihovih štabova, Nemci su zahtevali od Italijana da započnu prepadna dejstva u istočnom bazenu Sredozemnog mora. Admiral Rikardi je taj zahtev energično odbio, s obrazloženjem da bi takva dejstva bila rizična zbog britanske prevlasti u vazduhu nad tim delom Sredozemnog mora, a i zbog toga što je bilo malo izgleda da se postigne iznenađenje.
Nemci nisu prestajali vršiti pritisak na Supermarinu, jer su nameravali izvesti napad na Grčku, pa su bili uznemireni pristizanjem britanskih trupa i ratnog materijala u ovu zemlju. Rikardi je najzad popustio i saopštio admiralu Jakinu da je njegov plan usvojen.
Italijanski planovi i snage
Prema italijanskom planu u prepadu na britanski saobraćaj u istočnom delu Sredozemnog mora, bilo je predviđeno da učestvuju: bojni brod Vitorio Veneto; teške krstarice, Zara, Pola, Fiume, Trento, Trieste i Bolzano; lake krstarice Abruzi i Garibaldi te 13 razarača.
Bojni brod. Vittorio Veneto naručen je kao novogradnja od strane italijanske ratne mornarice u okviru programa gradnje ratnih brodova iz 1934. godine, ime je dobio po bici kod Vittorio Veneto, gde su Italijani odneli pobedu nad Austrougarskim snagama u Prvom svetskom ratu. Kobilica broda je položena 28. oktobra 1934. u tršćanskom brodogradilištu Cantieri Riunuti dell Adriatico.
Porinut je u more 25. jula 1937. godine. Njegovo potpuno opremanje okončano je 1939. godine. Opremanje je kasnilo zbog čestih izmena u projektu, a i zbog nestašice materijala za oklopnu zaštitu broda. Prije probnih vožnji otegljen je prvo u Veneciju radi čišćena podvodnog dela trupa. Italijani su tada samo u Veneciji imali suvi dok, koji je mogao prihvatiti brod takve veličine.
Čišćenje je završeno 17. oktobra, a probne vožnje su počele 23. oktobra. Ispitivanja su trajala do marta 1940. Predan je ratnoj mornarici Italije 28. aprila tekuće godine, iako nije bio u potpunosti završen. Praćen od strane dva razarača 1. maja je isplovio za Taranto, gde su mu završeni radovi na opremanju. Poslije ovoga zvanično je ušao u operativnu upotrebu kao sastavni deo 9. diviziona italijanske flote. Sledećeg meseca Italija je ušla u rat protiv Francuske.
Mnogi vojni analitičari sa dosta argumenata tvrde da je jedna od najboljih konstrukcija u Drugom svetskom ratu primenjena kod gradnje italijanske teške krstarice klase Zara. Krstarice su konstruisane I izgrađene tridesetih godina. Ukupno je izgrađeno četiri broda: Zara, Fiume, Pola i Goricia. Bila je ovo usavršena klasa Trento. Kod klase Trento je žrtvovan oklop u cilju dobivanja brzine.
Ove snage kao udarno jezgro, podeljene u nekoliko grupa imale su zadatak da se pojave u vodama južno od Krita i napadnu neprijateljske brodove. Ukoliko do određenog vremena ne bi naišle na njih vratile bi se u svoje baze.
Pošto se italijanska flota prvi put toliko udaljavala od svojih baza, sadejstvu sa sopstvenom i njemačkom avijacijom, baziranom na Siciliji, poklonjena je posebna pažnja. Sastavljen je detaljan plan sadejstva, izmenjani su oficiri za vezu sa štabom njemačkog vazduhoplovnog korpusa, a na komandni brod Vittorio Veneto ukrcalo se nekoliko nemačkih radiotelegrafista. Dan prije no što se italijanski brodovi budu našli u vodama Krita, veće formacije njemačkih aviona trebalo je da prelete italijanske plovne sastave da bi se stekla iskustva u obostranom raspoznavanju i isprobali signali za legitimisanje. Osim toga u istočni deo Sredozemnog mora, blagovremeno je upućeno pet podmornica, sa zadatkom da izviđaju, a u povoljnom slučaju i napadnu britanske ratne brodove.
Prilikom planiranja ovog po broju snaga zamašnog prepadnog dejstva Italijani su računali da bi se mogli sukobiti samo sa britanskim snagama iz Aleksandrije. Međutim, nije im bilo poznato da su Britanci, poslije ulaska Grčke u rat, detašovali četiri krstarice i četiri razarača u luku Pirej, da bi što uspešnije zaštitili komunikaciju Egipat – Grčka.
Vreme do početka sukoba
U noći 26/27. marta delovi italijanske flote isplovili su iz Napulja, Brindizija, Taranta i Mesine. Sutra u jutro 27. marta sjedinili su se na ugovorenoj poziciji i nastavili vožnju prema Kritu.
Vreme se stalno pogoršavalo. Vetar je iz jugoistočnog pravca dostigao jačinu četiri bofora, a vidljivost se smanjila. To je otežavalo letenje avijacije. Njemački lovci pojavili su se nad italijanskim brodovima samo dva puta tokom dana, a britanski hidroavion, koji je u podne opazio italijanske brodove, poslao je nepotpun izveštaj da tri krstarice i jedan razarač plove u kursu 120 stepeni, brzinom od 15 čvorova. Radilo se o 3. Diviziji krstarica (Trento, Trieste, Bolzano), koja je bila nešto spreda, ali još uvek u vidokrugu ostalih italijanski grupa.
Na osnovu izveštaja ovog izviđača i zbog intenzivnog radio saobraćaja, koji je prethodio italijanskom isplovljenju, britanski admiral Kaningem je zaključio da neprijatelj namerava napasti konvoj, koji je toga dana plovio iz Egipta prema Grčkoj. Zbog toga je doneo odluku da pokrene u akciju snage iz Aleksandrije i snage iz Pireja, a da Italijani ne bi ništa posumnjali, konvoju je naređeno da tek poslije pada mraka izmeni kurs i vrati se u Aleksandriju.
Tokom noći 27/28. marta Sredozemna flota i grupa iz Prijea isplovile su iz luka da bi se sutradan oko podne sjedinile južno od Krita, u blizini otočića Gavdos. Tako se dogodilo da su znatni delovi italijanske flote i gotovo sve britanske pomorske snage u istočnom Sredozemlju, plovili jedni drugima u susret. Pošto je zbog magle poslednje vazdušno izviđanje Aleksandrije izvršeno u 11,30 časova, a britanski izviđač, koji je izvestio o 3. diviziji krstarica, nije poslao nikakve dopunske podatke za ostale italijanske snage, tako ni Italijani ni Britanci nisu imali tačnu predstavu o situaciji. Ovo je bilo opasnije za Italijane, jer su iz Aleksandrije isplovila tri bojna broda, jedan nosač aviona i devet razarača, a iz Pireja četiri krstarice i četiri razarača.
U jutro 28. marta vetar se stišao. More umirilo, a vidljivost poboljšala. Admiral Jakino naredio je Prvoj diviziji krstarica (Zara, Pola i Fiume) da plovi 10 nm severno do bojnog broda Vittorio Veneto, a 3. diviziji da se drži ispred grupe Venetu na odstojanju 7 – 9 nm. Brzina je povećana na 25 čvorova, Sa Veneta i jedne krstarice bila su katapultirana dva izviđačka aviona, a istovremeno i s britanskog nosača uzletelo je pet izviđača.
U koliko se ne uspostavi borbeni kontakt s neprijateljem do sedam časova, italijanski brodovi bi se prema planu vratili u baze, ali u 6,43 časova, jedan italijanski hidroavion je otkrio udarnu grupu iz Pireja udaljenu 50 nm od Veneta. Britanci su otkrili hidroavion, odmah zaključili da su i neprijateljski brodovi u blizini. Međutim da bi sačuvali iznenađenje, nisu prekinuli radio šutnju, niti o tome izvestili Sredozemnu flotu.
Dnevni borbeni kontakt
Britanski izviđački avioni otkrili su samo 3. italijansku diviziju krstarica koja se približavala snagama iz Pireja. Pet minuta poslije 8 časova došlo je do uspostavljanja optičkog kontakta, a u 8,12 časova sa udaljenosti od 22 nm, 3. divizija je otvorila vatru na brodove iz Pireja. Prvim plotunom urakljena je laka krstarica Orion, komandni brod admirala Vipela (Pridham Wippel). Britanski brodovi nisu mogli da odgovore na vatru, jer je udaljenost za domet njihovih topova bila još prevelika. Punih 4 minuta Italijani su gađali britanske krstarice sa prevelike udaljenosti od 23 do 27 kilometara. Uprkos velikom broju ispaljenih granata, britanske krstarice nisu ni jednom bile pogođene.
Admiral Jakino je u kretanju britanskih krstarica video moguću klopku, pa je naredio komandantu 3. divizije da prekine paljbu i da mu se priključi. U 8.50 časova italijanski brodovi su prešli u severozapadni kurs. U tome trenutku nalazili su se nekih 60 nm jugoistočno od otočića Gavdos, a od Sredozemne flote su bili udaljeni oko 70 nm. Britanske krstarice iz Pireja pratile su 3. diviziju, držeći se van dometa njihovih topova.
Ni Italijani ni Britanci nisu još znali da se na moru pored krstarica koje su već bile u borbi, nalaze i druge neprijateljske snage. Kada su videli da ih niko ne napada, Italijani su odlučili da ponovo uđu u borbu s britanskim lakim krstaricama, ovaj put angažujući i bojni brod Vittorio Veneto. Eskadra je oko 10.30 časova okrenula u suprotan kurs i poslije pola sata uspostavila optički kontakt sa grupom iz Pireja. Britanske krstarice su bile toliko iznenađene pojavom Veneta da u prvo vreme nisu poverovale kako je pred njima neprijateljski bojni brod. Čelna krstarica uputila mu je poziv za legitimisanje. Na Venetu su ćutali. Italijani su hteli što potpunije iskoristiti zabunu neprijatelja, pa su otvorili vatru tek kad se udaljenost smanjila na 23 000 metara. Poslije prvog plotuna sa Veneta Britancima je bilo jasno s kim imaju posla. Krstarice su odmah promenile kurs pa cik cak vožnjom i pod zaštitom dimne zavese počele da se udaljavaju. Plotuni sa Veneta bili su precizni; Orion je bila lakše oštećena, komadima granata koje su eksplodirale u njenoj blizini. Sa desne strane približavala se britanskim krstaricama italijanska 3. divizija teških krstarica. Zbog vetra koji je duvao sa istoka, levokrilna britanska krstarica, nije se mogla maskirati dimnom zavesom, pa je na nju koncentrisana celokupna vatra sa Veneta.
Iz ove teške situacije britansku krstaricu spasila je eskadrila britanskih torpednih aviona, koja je u međuvremenu poletela sa nosača Formidable da bi napala italijansku 3. diviziju krstarica. Komandir eskadrile, videći da je Veneto opasniji protivnik, napao je njega, umjesto krstarice. Veneto je izbegao svih 6 lansiranih torpeda, ali je od napada ipak bilo koristi; Italijani su prestali da gone britanske krstarice i povukli se prema severozapadu.
Oko podne britanska udarna grupa iz Pireja sjedinila se sa Sredozemnom flotom, pa su zajednički nastavili da gone neprijatelja koji se u to vreme nalazio oko 63 nm ispred njih. Prosečna brzina i udaljenost jasno su pokazivali da Britanci neće moći da sustignu italijanske brodove prije mraka. Trebalo im je na neki način smanjiti brzinu, a to se moglo postići samo uz upotrebu avijacije. Pošto je broj aviona na nosaču bio nedovoljan za postizanje odlučujućeg uspeha, angažovana je i avijacija bazirana u Grčkoj i na Kritu.
Prvi napad u 14.20 i drugi pola sata kasnije ostali su bez rezultata, ali se treći u 15.20, koji su veoma vešto i odlučno izveli torpedni i bombarderski avioni sa nosača Formidable završio uspešno; Veneto je pogođen u krmu, primio je 4.000 tona vode, nagnuo se na levi bok i privremeno zaustavio, da bi ubrzo nastavio vožnju samo sa desnim mašinama, podigavši postepeno brzinu na 19 čvorova. Britanci su zbog toga bili prisiljeni da udarnu grupu iz Pireja upute maksimalnom brzinom prema Italijanima, kako bi prije pada mraka uspostavili borbeni kontakt.
Za to vreme je iz dešifrovanih britanskih depeša, admiral Jakino saznao, da se priprema još jedan vazdušni napad na njegove brodove. U pomanjkanju obećane lovačke zaštite, Italijani su uz pomoć ostalih brodova pokušali da zaštite bojni brod. Formacija koju su Italijani formirali prestavljala je prvu praktičnu primenu protivavionskog stroja. U sredini se nalazio Vittorio Veneto, spreda i pozadi vozila su po dva razarača u stroju kolone, desno i levo na rastojanju od 1000 m vozile su 1. i 3. divizija krstarica. Dvema lakim krstaricama naređeno je da se vrate u Brindizi.
Poslednji britanski vazdušni napad počeo je u 19.30 časova i trajao je 20 minuta. Deset torpednih aviona približilo se u skupnoj formaciji, ali ih je jaka baražna vatra prisilila da se rasture i napadaju pojedinačno iz raznih pravaca. Ni jedan od pilota nije mogao osmotriti rezultat svoga napada, ali je nekoliko njih tvrdilo da je Veneto ponovo pogođen. Njihove izjave potkrepio je i izviđač koji je leteo visoko iznad italijanske formacije i poslije napada izvestio da je bojni brod zaustavljen. Međutim oštećeni brod koji je ležao na moru nepomično, nije bio Veneto, nego krstarica Pola. Pogođena torpedom u sredinu bila je lišena električne energije, a time i mogućnosti da odmah javi o svome oštećenju.
Tako je Jakino poslije 20 minuta, nakon završetka napada saznao da mu je Pola ispala iz stroja. Činilo mu se da će najbolje biti, ako joj uputi u pomoć 1. diviziju krstarica i pokuša da je spasi tegljenjem. Ta odluka obzirom na blizinu britanskih brodova, imala je za Polu kobne posledice.
Borba tokom noći
U trenutku kada je počeo poslednji vazdušni napad u kome je oštećena Pola, komandant udarne grupe iz Pireja ugledao je Italijanske brodove na udaljenosti od 9 nm, ali kada je pao mrak Italijani su izmenili kurs, pa je kontakt izgubljen, Iza pirejske grupe krstarica, vozila je grupa od 9 razarača (4 razarača iz pirejske grupe i 5 razarača iz Sredozemne flote), a za njima glavnina Sredozemne flote. Razarači su imali zadatak da pronađu i potope oštećeni bojni brod u stvari krstaricu Polu.
U 20.30 časova britanska krstarica Ajaks (na levom krilu pirejske grupe) uspostavila je radarski kontakt s nepomičnom Polom na udaljenosti od 5 nm, poslije ovoga usledio je i optički kontakt. Noć je bila tamna, tako da se silueta Pole nije mogla dobro raspoznati, pa su Britanci, pod utiskom prethodnih izveštaja, mislili da su naišli na oštećeni Vittorio Veneto i u tom smislu poslali i depešu. Krstarice su nastavile tražiti ostale italijanske brodove.
U međuvremenu desilo se nešto ne predviđeno. Depešu su primili bojni brodovi, ali ne i grupa od 9 razarača, koja je upravo imala zadatak da potopi Veneta (Polu). Kako ova grupa nije znala poziciju oštećenog broda, lutala je u noći tražeći i sama svoj cilj.
Za to vreme Sredozemna flota se približavala nepokretnoj Poli, čekajući rezultat napada razarača. Istovremeno ali iz suprotnog pravca Poli se približavala italijanska prva divizija krstarica. Na brodovima su se pripremali konopi za tegljenje, a topovi kalibra 203 mm nalazili su se u osnovnom položaju ne posednuti, jer italijanska borbena pravila nisu predviđala upotrebu ovih topova noću.
U 22.10 časova jedan od britanskih bojnih brodova uspostavio je radarski kontakt s nekim nepomičnim brodom na udaljenosti od 6 nm. Bila je to opet Pola. Nekoliko minuta kasnije admiral Kaningem je naredio jednovremeni okret za 40 stepeni ulevo da bi je približio Poli.
Za vreme vožnje u kursu koji je britanske bojne brodove približavao Poli, radar je registrovao novog protivnika u pravcu jugozapada. Uskoro su s komandnog mosta Warspitea opažene durbinom tri krstarice (u stvari 2 krstarice i 1 razarač), koje su sekle britanskim brodovima kurs s desna ulevo. Pola je opazila britanske brodove, ali smatrajući da su italijanski, ispalila je crvenu raketu koja je jasno osvetlila njenu siluetu. Međutim britanski komandant se nije obazirao na nju, već je naredio okret za 40 stepeni udesno, kako bi u stroju kolone stupio u borbu s novim protivnikom.
Svega nekoliko minuta kasnije, sa udaljenosti oko 3.400 m britanski brodovi otvorili su snažnu i preciznu vatru na italijanske krstarice. Čitava akcija je trajala samo nekoliko minuta i u njoj su italijanski brodovi pretvoreni u goreće baklje, zapaljene od pramca do krme. Italijanski razarači vozeći iza krstarica, pokušali su izvršiti torpedni udar, ali nisu imali uspeha.
Tokom noći britanski razarači su dotukli goruće i onesposobljene italijanske brodove 1. divizije krstarica. (Pola, Fiume i Zara) i dva razarača.
Britancima nije pošlo za rukom naći ostale italijanske brodove, pa su Italijani nesmetano uplovili u Taranto i tek tamo saznali za uništenje 1. divizije. Britanci su se vratili bez gubitaka u Aleksandriju, iako su uz put napadani od avijacije.
Ishod ovog poduhvata ili sukoba bio je za Italijane izuzetno nepovoljan. Bojni brod i jedan razarač bili su oštećeni, a tri teške krstarice i dva razarača potopljeni. Sa Pole i drugih potopljenih brodova, britanski i grčki razarači zarobili su 55 oficira te 850 podoficira i mornara, dok je broj poginulih bio još veći. Ovaj izvanredni uspeh Britanci su postigli sa gubitkom jednog jedinog torpednog aviona.
Bitka ili kako neki autori vole reći sukob kod Matapana bio je jedan od najznačajnijih na Sredozemnom moru tokom Drugog svetskog rata. Gledano objektivno on nije imao karakter bitke u pravom smislu reči, jer na italijanskoj strani nije učestvovala glavnina flote, niti su Italijani tražili rešavajuću bitku. Zbog posledica na dalju operativnu delatnost italijanske flote u ratu, Britanci su ovaj sukob smatrali bitkom i tako se tretira u vojnopomorskoj literaturi. Samim tim on je bio najstroži ispit borbene spremnosti, veštine operativnog rukovođenja i valjanosti taktičkih koncepcija obeju protivničkih snaga.
Poraz kod Matapana najviše je potresao moral italijanske mornarice, a u njenim najvišim krugovima pojačao je duh opreznosti i respekt prema britanskim snagama. Nikada se više tokom Drugog svetskog rata italijanska flota nije usudila udaljiti toliko daleko od svojih baza, čak ni onda kada su izgledi za uspeh bili izvanredno povoljni.
Zrenjanin, 12.12.2025.
MT potpukovnik u penziji
Milan Đuran
LITERATURA:
Materijal za pisanje moje knjige JUGOSLOVENSKA RATNA MORNARICA koja je u pripremi za štampu.