ЗАВРШЕНО ЈЕ ШКОЛОВАЊЕ
18. КЛАСЕ ВОЈНОПОМОРСКЕ АКАДЕМИЈЕ
Да је Плутарх забележио речи Помпејеве када га је после повратка са Сицилије, где је ишао по жито, захватила страшна олуја па морнари нису хтели да исплове, када је ускочио на брод и узвикнуо: “Navigare necesсe est, vivere non necesсe“ (Пловити се мора. живети не мора) појма нисмо имали када смо се одлучили да идемо у Војнопоморску академију.
Помпејеве речи су се вековима преносиле с палубе на палубу, од његовог брода на весла до данашњег брода на нуклеарни погон са свим техничким достигнућима које је човечанство до сада остварило. Сваким даном мерило живота постајао нам је број окретаја пропелера, пређени број миља и километара морима и нашим рекама, непроспаване ноћи, испраћени заласци Сунца и дани на палуби и дочекане зоре и изласци Сунца, печење на врелој палуби и смрзавање на залеђеној, одласци и доласци, испловљења и упловљења, смене посада, сусрети са људима са палуба...
И, тако смо кренули плавим путевима, плавим морем и нашим лепим рекама и каналима. Провели смо године на палуби наших ратних бродова као питомци 18. класе Војнопоморске академије, а потом као официри "орући", како би новинари рекли, њиховим пропелерима бразде Јадранским морем, Дунавом, Савом, Дравом, Тисом и каналаима Хидросистема "Дунав-Тиса-Дунав" .
Ово је прилика да се подсетимо на дане када смо се скупљали из разних крајева тадашње државе у једну класу, како смо прерасли у класу која је била спремна да савлада све препреке на путу ка првој официрској зездици, и то оној најлепшој - поморској. Заједно смо стигли до палуба наших ратних бродова и на њима провели године, а сада смо упловлили у мирну луку и ништа нам не преостаје него да се сећамо тих лепих дана - чинимо то понекада заједно.
Било је то време када је наша Ратна морнарица израстала у савремену снагу на нашем мору, када је на први поглед изгледало немогуће да се од “континенталаца”, од којих многи први пут ступају на палубу брода, оспособе поморски официри. Међутим, младост може све и за кратко време смо постали поморци савлађујући свако на свој начин препреке на путу ка звездицама: математику, навигацију, поморство, бродоградњу, војну историју, војну географију, метеорологију, наоружање и опрему, тактику, енглески језик... Уз знања из терорије полако су се од нас калили војници, будући команданти ратних бродова, а да би то постигли небројено пута смо се “прошетали” стројевим кораком стазама центра, поравнали писту поред мора и “јуришали на непријатеља” по брдима изнад Дивуља.
Сигурно никада нисте заборавили дан кад смо полагали заклетву, па вожње реморкером по Каштеланском заливу, затим неизбежна укрцања на “Јадрану” и прву првомајску параду...
Настава у кабинетима, обука у вожњи на патролним бродовима, разарачима, миноловцима, торпедним чамцима, топовњачама и школском броду “Јадран” и ваннаставни образовни рад смењивали су се током школовања. Постепено смо се калили на укрцању, а није изостало ни рибање палубе, разапињање једара, дизање сидра, као и сви морнарски радови. Сећамо се и данас спавања у висаљкама и на палуби “Јадрана”?
На јарболима Школског брода „Јадран“ и у Кабинету навигације
Постепено смо прелазили на предмете који су све више били везани за будући позив и праксу, а већ увелико смо владали војнопоморском терминологијом, па је све било лакше. Па опет парада у Београду, па боравак у Новом Саду, па поново укрцање...
Нисмо ми цело време проводили у учењу, у дане викенда пружала нам се могућност да кренемо у један од три правца - Трогир, Каштела и( или) Сплит. Неизбежан је био и “гарави” реморкер, који нас је возио у град под Марјаном, где су многи изгубили курс и наишли на мину са уцртаним срцем, неки су на такву мину наишли на паради, а неки су на мину наишли још у средњој школи и нису је се никада решили. Нисмо били само питомци задубљени у књигу, занесени само службом на командном мосту или строју. Били сми сви млади људи, сви смо се вртили између двадесете и двадесет четврте. Униформа нас је обавезивала, правила службе су била неприкосновена, али изван тога смо били једнако млади као и они који нису у униформи.
Сећамо се нашег последњег испита? Било је то на школском броду “Галеб” на крстарењу по Средоземљу. На том крстарењу практично је положен испит из навигације. “Скидали” смо звезде, неки за одредјивање позиције, неки у невремену испод Крита, али свако је због нечега имао своје звезде.
Били смо поносни када смо 10. септембра унапређени и када сми постали поморски официри. С нама су били наши најдражи и свако је већ тада имао своје мисли. Време је од тада прошло, много тога се десило, сретали смо се мање или више, дружили службено или приватно, али мислим да немамо разлога да то и даље не чинимо, да један другоме погледамо у очи и кажемо: “Здраво класо”.
После завршетка Војнопоморске академије животни путеви су нас одвели на различите стране, али сваком сусрету смо се радовали, сећали се питомачких дана и сазнавали све један о другом. Службовали смо заједно у многим јединицама Ратне морнарице и гарнизонима (лукама), али мисли су нам увек биле заједничке - сећања на Дивуље и доживљаје. Било је и тешких дана и момената, али на срећу човек памти само лепе и они су радост живота.
Свечани завршетак школовања 10. септембра 1966. године
Када смо напустили бродове тек смо онда схватили колико смо пупчаном врпцом спојени са том чудесном направом коју је људски ум измислио као прво средство за превожење и када смо се нашли на другим дужностима на копну имали смо циљ постављен пред сваког навигатора: "Довести безбедно брод из једне позиције (испловљења) до друге позиције (упловљења) најсигурнијим путем, а успут учинити све да најмање трпи и брод и посада".
Успешно смо водили своје бродове, увек мирно, без нервозе, од луке до луке, од једне до друге тачке окрета у нови курс.
После сваког путовања најлепше упловљавање је било оно при повратку у породичну луку, луку у којој је увек чекала породица делећи нас са бродом, али љубомори није било места јер је и она увек била део тога и можда и недовољно свесна да су сви они пловили са нама и да су део тих плавих путева. На том војничком путу срели смо сапутнице свог живота, изродили су нам се синови и кћери, данас имамо снаје и зетове, а унуци и унуке, мени и праунуци, су нам највећа радост и дедини мезимци, очекујући да ће их бити још.
На крају каријере захватио нас је политички ураган и расејао на све стране. Нестала је у том урагану и наша Ратна морнарица, али у нашим мислима никада неће и ми ћемо и даље пловити сањајући дане које смо јој посветили, дружићемо се до краја живота одајући пошту онима који нас напусте, а једног дана ту љубав према бродовима и мору наставиће наши наследници.
Захвалимо се нашим старешинама - Раци, Грби, Трлету, Пери, Деспоту, Кецу... - и наставницима, који су сви допринели да постанемо поморски официри преносећи нам своја знања и искуства.
Време је учинило своје и данас доста наших другова плови небеским морима. Данас су у нашим мислима са нама. Неки, који још ходе овоземаљским стазама, су болесни, зажелимо им да победе.
Сусрети 1986. и 2006. године
Вреди све то забележити, јер као што је животни мото сваког поморца реч Помпејева, тако је и животна истина да се оно што није забележило није ни догодило.
Дакле, запловимо крмом кроз време и подсетимо се на дане који су иза нас!
10. септембар 2026.
Бошко АНТИЋ
Bravo Bole!
Sjetio sam se Radičeviča ĐAČKOG RASTANKA , Od kolevke pa do groba,najlepše je đačko doba . Urrrrrrra!