Анте Ивана Мамић

ОДЛИКОВАЊА, ПЛАКЕТЕ И ПОХВАЛЕ

Анте је за примерено понашање и успех у раду одликован:

- Орденом народне армије са сребрном звездом, 1972. године;
- Орденом народне армије са златним венцем, 1977. године;
- Орденом рада са сребрним вемцем, 1982. године.

Плакете:

- Сребрна плакета за 100-годишње постојање МТРЗ „Сава Ковачевић”.

Похвале:

- Више похвала и награда за успех у завршетку ремонта бродова Југословенске ратне морнарице и бродова страних Ратних морнарица.

ДУЖНОСТИ

По завршетку Морнаричко-техничке академије, Анте је обављао следеће дужности:

–  Стажира на ескортном разарачу „Учка”, а затим преузима дужност командира погонског одреда на торпедном чамцу ТЧ-201, погона 4500 КС и по потреби реконструкције истог упловљава у МТРЗ „Сава Ковачевић” у Тиват. У току ремонта и реконструкције уочена је његова стручна страна и за потребе организације рада завода прекомандован је у њега. Прва дужност му је била као члан Војне контроле при МТРЗ „СаКо” Тиват. На тој дужности показао се као одличан организатор рада на ремонту бродова. Тако је међу првим задацима било вођење реконструкције ТЧ-201 у нову намену као брода за потребе поморских диверзаната и ронилаца, помоћу брода ПБ 201.

– У периоду од 25. јануара до 5. фебруара 1967. са представницима завода борави у посети тадашњој СССР-у, град Кронштат  у финском заливу, са темом анализе ремонтних задатака и предлог евентуалне сарадње.

– По одлуци Генералштаба ЈНА Београд да се у Тивту изгради специјални део као потреба за ремонтовање подморница, постављен је на место начелника групе за израду металне конструкције тзв. „Синхролифта“ у оквиру стандардне организације у самом ремонтном заводу у Тивту.

– Као врхунски познавалац организације ремонта и за проширење ремонта страних бродова произведених у Југославији, због проблема и извођења радова на два објекта наше производње у саставу ратне морнарице Танзаније, промовисан је за шефа радне групе која ће тај задатак извршити. Борави у Танзанији, језеро Њаса од 15. јуна до 5. јула 1979. године. И овде је живот одиграо једну своју епизоду. Током боравка у Танзанији се заразио  терцијалним обликом маларије. По повратку, месец дана је провео у војној болници Сплит на лечењу.

– ЈНА купује и производи бродове типа фрегата под називом Велики патролни брод – ВПБР. Ради решавања проблема са осовинским водовима коју су имали ови бродови истог типа у Ратној морнарици ДДР, као начелника делегације стручњака тиватског завода путује у стручну посету, у град Росток у времену од 30. октобра до 3. новембра 1985. године.

– Велики успех МТРЗ „Сава Ковачевић” Тиват у ремонту бродова страних ратних морнарица као руководиоца објеката и као официра за везу постављен је Анте 1985. године и на тој позицији остао је до краја активне војне службе у чину пуковника.

Анте није био само одличан официр и вредан руководилац у Морнаричко-техничком ремонтном заводу „Сава Ковачевић”, већ је био и активан учесник у животу града Тивта. То је показао, када се доласком у Тиват пријавио у локални ногометни клуб „Арсенал”. То је трајало један краћи период, обзиром да пословне обавезе у Заводу нису дозвољавале озбиљно бављење спортом. Касније се бавио стоним тенисом где је једне године освојио треће место на првенству Тивта. Анте се није бавио само спортом, већ је био укључен у културно-уметнички живот Тивта. Тако је добио улогу „непознатог” у позоришном комаду „Случај др Кланга” у режији В. Варге. Као примеран руководилац у  Заводу на предлог радника колектива бива примљен у чланство Савеза комуниста Југославије.

Пуковник Анте Мамић је мој класић, може се рећи најбоље класе МТА. Ми смо имали свој идеал. Њему смо служили, њему смо се предавали и он нас је носио кроз наше успехе. У том идеалу су се препознавала луцидна објашњења, наше емоције и страсна преданост својим дужностима и по знању, уверењу и величини. Имали смо ослонац један у другоме. Наши питомачки дани нису измишљени. Град Пула, био је и сад је наша база. То наше време је било време среће. Без икаквих сукоба смо се волели и поштовали. Нисмо дозволили никоме да нам заклони сунце, слободу и другарство. Знали смо да ће нам у животу и на дужностима бити мостова које треба прећи и оне које треба срушити. Можда смо били такви јер смо сви рођени у пакленим годинама рата, стасали у оскудици поратних година. Од малена очврсли и трудили се да остваримо своје жеље и циљеве. Дошли смо из разних крајева Југославије, били смо велико име братства и јединства. Имали смо чврст корак и златне снове. Анте је био прави друг, отворен и ведрог духа. Скроман. Одличан фудбалер. Никога се није плашио. Понео је од куће одговорност и ту одговорност је ширио у нашој класи, касније на своје дужности, а посебно међу радницима МТРЗ „СаКо” Тиват. А његови радници су га описивали као старешину одважног, стручног, поштеног и жестоког официра који није знао за страх, умор, радно време. Са изразитим организационим способностима се доказао  као шеф објекта за реализацију свих врста ремонта домаћих и страних ратних бродова. Снове дечачке и љубав према мору и бродовима остваривао је тако што је као шеф објекта враћао бродовима исправност и лепоту а мору раздраганост посада и вечну њихову причу о доживљајима на мору.

Пуковник Анте Мамић је Ратну морнарицу доживљавао као велико живо биће које „удише и дише” (Гете). Оком, умом, срцем и душом упијао је знања како најбоље може ремонтовати брод. Решио је многе загонетке и утемељио нове вештине одржавања ратних бродова, тако претварајући их у чаролије. У данашњем времену тако тешких и одговорних дужности нема, нити и један морнаричко-технички официр било чије ратне морнарице може постићи и достићи Антин успех. За пуковника Мамића кажу да је официр који је на дужностима могао да оствари немогуће, имао је у себи неки немир, неку чудесни животну  динамику. Био је светозор – човек официр и човек народа – одан супруг и љубљени отац и деда. У себи је носио дубоку лепоту и доброту света. За њега је Ратна морнарица била кућа, породица, држава. Његов избор да буде морнаричко-технички официр учинио га је достојним живљења. Могу слободно да кажем, у име свих класића, да смо сви срећни што смо имали таквог друга, пријатеља и класића.

Анте је поред сталног рада, учења и обављања одговорних дужности у МТРЗ „СаКо” Тиват упознао једну дивну девојку Драгицу, будућу супругу. Остварују се као родитељи, добили су сина Бранислава 1966. године и кћерку Наташу 1959. године. Деца су им подарила троје унучади. Деда Анте и бака Драгица проводе мирне пензионерске дане у Тивту, срећни и после 60 година брака у дивној љубави чекајући када ће до њих свратити син и кћерка са унуцима. Поносни су на унуке Илаја Оцхану и Авиама Оцхану синове кћерке Наташе и унуку Софију Мамић, кћерку сина Бранислава. Захваљујући дивном и срећном браку, Анте је обављао са успехом све дужности, а оне су биле тешке и сложене које су поред знања захтевале много напора и труда.

Данас Анте, са драгом супругом ужива пензионерске дане у, за њих најлепшем месту на свету – Тивту, од првих љубавних дана, па до сада преко шездесет година. Најлепше место је зато што су били све дане заједно, одгајали своју децу у љубави и слози.

Све док имаш пријатеље и некога ко те поздравља, ти си срећан човек. Зато те сви поздрављамо и волимо. Некада си слушао песме, лепе старе. Данас су најлепше песме о пределима где смо живели или живимо. Теби поклањамо песму Драгана Радуловића из Никшића „Бока”.