капетан бојног брода
Рођен 10. марта 1941. године под именом Петрос Хандзис у Грчкој, од оца Благоја и мајке Нaде, у селу Олимпија, родном месту мајке Александра Македонског. Имао је сестре Евгенију, Елену, Александру и Василку. Емигрирао је у Југославију, променио име, презиме и државу. Након пензионисања открио је да, у ствари, не зна ко је и почео да пише о несталом балканском народу егејских Македонаца.
По народности је Македонац. Члан је СКЈ од 28. маја 1960. године.
Био је ожењен и са супругом по. Маријомм има синa Дамира (капетан дуге пловидбе) у кћерку Татјану. Од сина Дамира и снаје Јадранке има унуке Анђелу и Теодору.
Завршио је гимназију у Скопљу, Војнопоморску академију 10. септембра 1966. године, Нижу специјализацију поморских официра – артиљеријски течај 15. јула 1967. године и Вишу специјализацију поморских официра - противподморнички течај 3. октобра
Произведен је у чин поморског потпоручника 10. септембра 1966. године, а унапређен у чин поручника корвете 10. септембра 1969. године, поручника фрегате 10. септембра 1972. године, поручника бојног брода 10. септембра 1975. године, капетана корвете 10. септембра 1983. године, капетана фрегате 30. децембра 1989. године и капетана бојног брода 31. децембра 2000. године.
По завршетку академије је: на стажу у 11. флотили торпедних чамаца; на школовању у Нижој специјализацији поморских официра – артиљеријски течај до 15. јула 1967. године; помоћник команданта на моторној топовњачи МТОП-168, 3. дивизион торпедних чамаца, 11. флотила торпедних чамаца до 16. маја 1968. године; командант торпедног чамца ТЧ-150, 1. мешовити дивизион торпедних чамаца – моторних топовњача до 8. септембра 1969. године; командант моторне топовњаче МТОП-168 до 9. јула 1973. године; командант моторне топовњаче МТОП-171 до 7. јула 1976. године; командир Чете пловних средстава Војнопоморског сектора Шибеник до 19. октобра 1976. године; командир Помоћне чете 269. техничког мешовитог складишта Војнопоморског сектора Пула до 28. новембра 1976. године; референт у Одсеку за оперативно-наставне послове Војнопоморског сектора Бока до 16. септембра 1977. године; на школовању у Вишој специјализацији поморских официра - противподморнички течај до 3. октобра 1977. године; референт за оперативно-наставне послове у Војнопоморском сектору Бока до 23. марта 1989. године; вођа смене у Оперативном центру Војнопоморског сектора Бока до 28. јула 1989. године; референт за оперативно-позадинске послове Војнопоморског сектора Бока до 21. марта 1991. године; вођа смене у Оперативном центру Војнопоморског сектора Бока до 10. августа 1994. године; референт у Одсеку рода поморство у Одељењу за оперативне послове Команде Ратне морнарице до 8. маја 1996. године; референт у Одељењу за оперативне послове Органа за оперативне послове Команде Ратне морнарице до 25. фебруара 2000. године.
Активна војна служба престала му је 28. септембра 2000. године.
Петре је волео Боку, море и риболов, коме је посветио своје пензионерске дане.
С породицом је живео у Тивту, где је преминуо.
Одликован је Орденом за војне заслуге са сребрним мачевима (1973), Орденом народне армије са сребрном звездом (1984), Орденом за заслуге за одбрану и безбедност III реда (1999).
Жељку Комненовићу, чији је текст објављен у „Политици“ 3. марта 2008. године, изјавио је:
„Осећам се као једно и друго. Име Петрос Хандзис добио сам на крштењу у Грчкој. Петре Ханџиев сам постао након пресељења у Скопље 1957. године где сам дошао с мајком и четири сестре код оца који је као политички емигрант, бивши припадник грчког покрета отпора ‘Даг’ избегао из Грчке. Тада сам променио идентитет и држављанство...
...Писањем се враћам у своје село. Желим да вратим камен по коме сам трчао босим детињим ногама, уберем мирисни цвет, украдем бадем из баште комшије, да постанем једно са својим прецима, како Егејцима, тако и Грцима, житељима мог напуштеног огњишта”.
Петре је написао осам романа и две новеле.
„Мирис расцветале наранџе”, „Мирис смиља“, „Изгубљен идентитет“, „Балкански лавиринт“, „Директор колхоза бивши агент КГБ-а“, „И Луцифер је био анђео“, „Убијено детињство” већ су објављени, а два романа су у рецензији. Да би романи прошли густи филтер критичности за рецензенте је, каже, бирао и македонске и албанске академике, и овдашње књижевнике. Сада пише трилогију „Зачарани балкански троугао и „Крваво корење”.
„У село Олимпија сам се вратио 2007, после пуна 52 лета. Једва сам добио грчку визу, а онда стигао у крај мог детињства који нисам препознао. Чак је и конфигурација измењена. Ниједну реку нисам видео. Не знам где су нестале. Видео сам само велико гробље од земље. Гради се термоелектрана, а у селу се копа угаљ, док изнад њега виси јаловина. Изненадио сам се да људи у кафанама и даље говоре словенски, македонски. Као да сам се нашао у вардарској Македонији. Док сам живео тамо Грци су били ригорозни у погледу језика, а сада људи користе тај језик слободно”, прича Хандзис у наведеном чланку.
Петре се појавио у Хагу на судском процесу генералу ЈНА Владу Стругару.
„Појавио сам се као сведок одбране генерала Стругара не слутећи да ће и мој лични пример показати колико је Балкан апсурдан и трагичан. Кад сам ушао у судницу узбудио сам се, почео да причам брже јер је грчки језик динамичнији од српског. Хрватски преводилац се жалио председавајућем да има тешкоће у превођењу, да би ме судија након тога питао који ми је матерњи језик. Одговорио сам да не знам. Првих 14 година сам учио грчки, након тога македонски, подизала ме је бака која је говорила македонско-српско-бугарско-турским дијалектом, а касније на служби у војсци учио сам српскохрватски. Извините што сам се родио на Балкану и што се у том котлу крчкам 63 године”, рекао је на крају Хандзис.
Бошко АНТИЋ