Autor: Бошко АНТИЋ контраадмирал у пензији
У јесен 1915. године Савезници су одлучили да српску војску снабдевају преко Јадранског мора. Велика Британија је требала да испоручује све потребе, а трошкови да се равномерно поделе са Француском и Русијом. Средства је требало прикупљати у Великој Британији, а поморским операцијама је поверено да руководи италијанска морнарица, чиме је признат њен приоритет интереса на Јадранском мору. Италијанском адмиралу су додељене знатне француске и британске поморске снаге, па су Италијани повели свој рат на Јадрану, подређујући својим интересима савезничке. То је нарочито дошло до изражаја за време снабдевања српске војске и њеног превожења на острво Крф.
Дуго су Савезници преговарали где да сместе српску војску, само захваљујући француској војној мисији у Бриндизију на челу са генералом Мондезиром донета је последњих дана децембра одлука о месту где ће се пребацити српска војска на опоравак и реорганизацију. Српска Врховна команда је сматрала да се само морем може спасти српска војска са албанских обала, под заштитом савезничке флоте. Италија је предлагала да се груписање српске војске обави код Валоне, а не код Драча. Италијанима је највише одговарало да српске трупе маршују ка Валони, али је француски генерал Жофр правилно проценио опасност која прети исцрпљеној српској војсци на овом маршу, па је у договору са Великом Британијом и Русијом извршен притисак на Италијане да се српска војска превезе на Крф.
Српска војска је током децембра 1915. године пристизала у Медовски залив. Ту је стрпљиво чекала савезничке бродове, који треба да дотуре храну и да транспортују војску. Као бродоломници на пустом острву чекали су исцрпљени војници упртих погледа према пучини. Прва је пристала у залив лађа „Cita di Bari“, пробијајући се кроз минска поља и заседе немачких подморница. Пошто је истоварила храну, прихватила је чланове српске Владе, чланове Народне скупштине и одређен број избеглица. Други су остали да чекају.
Почетком јануара стигла су два велика санитетска брода са заставама Црвеног крста. Усидрили су се на 400 метара од обале због плитког залива. Више од хиљаду болесника, жена и ђака чекало је на обали да се укрца на брод „Кониг Алберт“. Преко дрвених мостића спуштали су се у барке које су их превозиле до брода. Непријатељска авијација није нападала санитетске бродове, али је изручивала товаре бомби на барке пуне избеглица. Само захваљујући ватри једне српске батерије избегнута је катастрофа.
У три часа по подне брод је дигао сидро и кренуо далеко од албанске негостољубиве обале. Подморница је пресрела брод и спровела га у Котор. После дугих прегледа Швабе су морале пустити брод, који је наставио пут и прошавши кроз Месински теснац упутио се ка Марсељу, а затим на Корзику. Дочекани су са одушевљењем од Француза на овом острву. Ту је почело опорављање измучених српских избеглица.
Било је предлога да се војска директно превезе у Солун. У међувремену је француска влада донела одлуку о превожењу српске војске у Бизерту. Предлози су се стално мењали, а српска војска је и даље чекала на албанској обали, болесна, исцрпљена и гладна.
НА ОБАЛАМА ЈАДРАНА
Под веселим блеском плаветног Јадрана,
У широком хладу маслинових гора,
Спавају туђинци из далеких страна,
Победници с Љеша, Драча, Елбасана,
Почивају мирно на обали мора.
Под веселим блеском плаветног Јадрана,
У широком хладу маслинових гора.
Само ласте мале под јесен долете
До тих становника вечите тишине,
И пре но што к југу с цвркутом полете,
Изруче им поздрав Домовине свете,
И пољупце слатке од родбине њине,
Па оду да опет с пролећа долете
На та света места туге и тишине…
„Једно јутро пробудише нас радосни узвици!“, пише Драгослав В. Ненадић у књизи „Кроз Албанију 1915-1916“, „ Дошла је лађа! Дошла лађа! У нашој соби су већ били на ногама. Извукосмо се и ми брзо испод стола… Доиста, недалеко од обале, укотвљена, мирна, црнила се наша лађа. Њен незграпни мрки труп оштро је одударао од светле воде. Сумњам да је ико од нас осетио према једној мртвој ствари толико љубави као тога јутра према обичној транспортној лађи.
Сва лица у пристаништу су као преображена, радост и нада горели су у свима очима, а страшна авет као да се одједанпут уклонила испред новог спасиоца, кога су, чинило нам се, послали неки далеки моћни богови.
Међутим, следило је разочарење на обали, јер се сазнало да се на брод могу укрцати само одабрани. Укрцала се стотина, две, а више од хиљаду гледало је са очајањем на пучину у коју је лађа отишла.
Настадоше разни призори: један плаче, други псује све на свету, трећи као да прети некоме, говори гласно како ће се још ноћас убити; неки се свађају међу собом и бацају кривицу један на другога што се нису укрцали, други лагано, клонуле главе, неми и очајни одлазе некуда и посрћу. Свима тим изнуреним људима нада је данас подигла последње снаге и зато су заједно са њом пале и оне, а остао само неки болеснички умор, тупа клонулост и очајање“.
Своје виђење укрцавања на француске бродове описала је и Милунка Савић: „Ми смо певали кад нам је било најтеже. Запевали смо када су нас француске лађе пребацивале из Албаније на Крф, а били смо живи лешеви. Француски морнари и официри плакали су, слушајући нас, и говорили су: ‘Какав диван народ!’. Певали смо и када смо умирали на острву Крфу и Виду…“
Превожење за Бизерту почело је 6. јануара 1916. године, испловљавањем из Бриндизија четири мала пароброда за Медову и Драч. Италијански бродови су укрцали 700 војника у Драчу и превезли их у Бриндизи. У Медови није дошло до укрцавања, јер је један брод потонуо пред самом луком, а други се вратио без војника.
Француска је донела одлуку да превози српску војску у Бизерту, али је и даље тврдила да је за то најпогоднији Крф. Због ривалства међу Савезницима није лако донета одлука о томе, наиме, да би се користио Крф, као територија Грчке, која није била у рату, било је потребно да га француска војска окупира. То није одговарало Италијанима, а тога се бојала и Велика Британија. И поред неслагања Савезника, француска влада је 5. јануара донела одлуку да се српска војска превезе на Крф, а Савезницима је саопштено да француска војска нема намеру да окупира острво у било коју другу сврху осим у циљу прикупљања, снабдевања и реорганизације српске војске.
Француски пловни састав од четири оклопна крсташа, две крстарице и неколико торпиљарки и патролних бродова, са укрцаним батаљоном алпских ловаца, испловио је из Бизерте 9. јануара и око 11.00 часова 11. јануара искрцано је 1.500 француских војника са батеријом топова, који су без отпора окупирали Крф. После искрцавања француски крсташи су се вратили у Бизерту, а крстарице и мањи бродови су остали на сидришту испред Крфа. Грчка влада и даље није пристајала да се српски војници превезу на Крф, али се на крају помирила са тим.
Одмах после поседања Крфа, француска морнарица је почела да се припрема за одбрану базе полажући противподморничке мреже и мине на северном улазу у Крфски канал и противподморничке мреже с индикаторима на јужном улазу. Две крстарице су распоређене на прилазима Крфском каналу, а за осматрање сидришта одређено је осам торпиљарки, 26 ловаца подморница и два миноловца.
Укрцавање у Медови је извршено под веома тешким условима. Било је веома мало чамаца за превожење до транспортних бродова, а и време је било веома лоше. Потпуно незаштићени на голој обали, на леденој киши и ветру рањени и болесни официри и војници чекали су укрцавање.
Пре ових догађаја, док се српска војска пробијала ка Јадранском мору, а црногорска борила у чувеној Мојковачкој бици, у заливу Сан Ђовани (Шенџин) догодила се трагедија у којој је страдало 328 добровољаца, који су кренули у помоћ својој браћи.
Добровољци су кренули из Америке, како пише „Политика“ од 5. јануара 1996. године, где су се окупили на позив представника добровољачких одбора у Србији и Црној Гори. Кренули су из Траверса у Канади, где су британске власти за њих подигле војнички логор. Сврстани су у водове, чете и батаљоне. Командант им је био доктор Ђуро Гуча из Војводине. На рукавима су носили српску заставу са ознаком: „У бој за народ свој“.
На брод су се добровољци укрцали у Халифаксу. Укупно је било 508 људи. После 25 дана пловидбе преко Атлантика, избегавајући немачке ратне бродове који су водили крстарички рат, стигли су у Напуљ 31. децембра 1915. године. Два дана касније продужили су за Бриндизи.
На Бадњи дан 1916. године трговачки брод „Бриндизи“ са укрцаним добровољцима стигао је пред Медовски залив. На обалама Албаније налазило се око 100.000 српских војника. Брод је избегао ратну флоту Аустроугарске, која је контролисала Јадранско море.
У пратњи „Бриндизија“ биле су четири италијанске торпиљарке, као заштита од аустроугарских подморница, а по крми се налазио и један полутеретни брод са муницијом, два велика топа и 25 артиљераца. Добровољци су се радовали што ће се убрзо прикључити српској војсци. Изненада је одјекнула експлозија и то у моменту када је брод улазио у Медовску луку. Била је магла, а даљина до обале била је око 600 метара. Брод је био завијен димом, торпиљарке су се повукле на пучину, а са полутеретног брода су спуштени чамци за спашавање, али мало кога су спасили. Море је било немирно са високим таласима. Брод је брзо тонуо и смрт у таласима је нашло 328 добровољаца.
Никада није разјашњен узрок експлозије. Не зна се да ли је брод наишао на мину или га је торпедовала аустроугарска подморница.
Готово у исто време одвијала се друга драма са добровољцима на Средоземном мору. Француски брод „Provence“ укрцао је у Солуну неколико стотина српских младића, који су због болести и опште изнурености били привремено ослобођени војне обавезе. Дан укрцавања очекиван је с нестрпљењем, многи су били тешко болесни, међу њима и аутор Јован Ћирић који описује ово путовање. У многима се осећао страх од путовања преко мора, јер су највећи број од њих први пут ступили на један прекоокеански брод, а увелико се говорило о нападу подморница. Захватила их је на путу морска болест, спасило их је француско вино и бели хлеб.
На команду: „Опасност! Подморница! Сви на палубу! Дрешите чамце!“, настао је силан метеж. Све је било спремно за напуштање брода. Топовска паљба је одјекнула са брода. Иако је ово био трговачки брод био је наоружан топовима за борбу против подморница у површинској вожњи. Топовска паљба је отерала подморницу. Драматични тренуци су се препричавали све до Француске, а они што су скочили од страха у море били су мета шала. Наши ђаци су стигли у Марсељ, али „Provence“ није избегао злу судбину. На повратку из Марсеља потопљен је и том приликом је страдало много француских војника који су одлазили на Солунски фронт. Страх од швапских подморница није био безразложан.
Превожење из Медове извршено је од 20. до 24. јануара. Укупно је превезено 12.000 људи.
„Тек сада настадоше сцене које узбуђују“, пише М. Ђ. Недић описујући стање на пристану ту у Медови, „свест и душу. да би се дограбили брода, плаћени су црногорски чамци, барке, реморкери, златом. Људи се избезумише. Безобразно, преко рањеника који лежаху у маси на пристаништу, газећи и урлајући често, гураху се само да се приближе броду. Са малим мостом који везиваше копно са оним местом где су пристајале барке за утовар, обарали смо старе, жене и децу у море. Страх и паника захвати и културне људе и људе на високим положајима. Нико не хтеде да зна за другога“.
Страх је захватио српску војску, а он је последица у коме се она нашла. Док су српски војници били гладни „Италијани за своју војску довозе храну у изобиљу. Поред тога, аустроугарска војска се приближавала Скадру и Медови. О томе је Никола Пашић писао српским посланицима: „Црна Гора се налази пред катастрофом, а због њене катастрофе пред катастрофом је и српска војска која се налази у Скадру и Сан Ђовани ди Медуа. Пропала је комбинација да нам Италијани помогну. Из свега онога што је Италија учинила за нас у току месеца,…, ми смо дошли до закључка да Италија не жели да нам учини стварну помоћ. Напротив, она својим одуговлачењем иде на то да наша војска буде уништена или да капитулира. Све ово да би се ослободила уображеног противника у Албанији и на Јадранском мору“.
Кад је савезничка експедиција напуштала Медову, заштитница српске војске из састава Прве армије била је већ 30 километара на маршу према југу. Аустроугарске трупе су ушле у Скадар 23. јануара, а Медова је заузета 26. јануара.
Укрцавање у Драчу и Валони било је интензивније. Мађутим, и ту је било проблема, јер је дошло до успоравања превожења и тек је 28. јануара то убрзано. Крајем јануара и почетком фебруара превожење је напредовало, и на Крф је превезено 4.000 до 5.500 војника.
Хенри Барби, ратни дописник париског листа „Јоурнал“, провео је у Србији време у току борби 1915. године. Са српском војском је стигао на обале Јадранског мора. У свом делу „Арбанска голгота“ верно описује агонију српског народа на обалама овог мора. То је време када је сва нада полагана у савезничке бродове, који су били једина помоћ и спас од мука након претрпљених страдања код преласка преко Албаније. Измучена српска војска стајала је на обалама мора.
„Море, које се шири пред самим очима“, пише Барби, „само оно раставља нас од Италије, од Италије која нас чека и која нам је пријатељица и којој би нас за кратко време најмања лађица могла пребацити“. Али те лађице нема, јер „после посете аустроугарске флоте и бомбардовања није смела ни једна лађа војничка нити трговачка да се излаже опасности до Драча“. Непријатељ је стално претио, а „сумарени су постављани у заседу и на улазу у залив“.
Деветнаестог децембра коначно је Барби угледао лађу, али „црна леђа једног сумарена који на површини испитује пристаниште“. Сумарен је приметила и лађа која је дошла у помоћ, али и топџије Есад-паше које су отвориле ватру на сумарен. „Сумарен, као да се ругао пројектилима, који су падали, међутим, далеко од њега. Мирно, он је променио своје место и продужио свој посао. Ја сам страховао при помену, да он сигурно може послати једну торпиљу мојој лађи… Богу благодарећи, у том моменту, једна граната боље управљена њега удари – што је на мене учинило не мали утисак. На неколико секунди он се изгуби испод таласа“.
Та лађа, о којој пише Барби, звала се „Дауно“ и припадала је италијанском друштву из Пуље. била је наоружана против подморница, као што су то биле све трговачке лађе, са два топа малог калибра. У 14.30 часова на брод се укрцао и Барби и 300-400 Срба. Брод је био спреман за полазак, а Барби у чекању да се „заврши мучење“ сентиментално размишља и пише у свом делу: „Мали сумрак, који кроз пару осветљаваше месец, покри нас и ми се љуљушкамо на таласима, као да смо на језеру, у којима стара лађа млитаво балансираше.
Слатки тренутак, после толико мука и невоља, одбацио је све несреће, које су остале далеко на земљи проклетој и укаљаној, али која остаје света Отаџбина, бегало је се…
Срце стегнуто силном емоцијом… ја верујем да чујем душу саме Србије мучене како плаче и јеца у оним песмама меланхоличним, у свим песмама без наде, где се износи сав бол ових несретника, који су све изгубили и пред чијим очима се друго не појављује, сем непознато уточиште“.
Целу ноћ укрцани људи проводе на малом броду. Нема још противподморничких бродова (контраторпиљери, како их назива Барби) који треба да прате брод. Ујутро се опет појављује сумарен, „који је без сумње пазио на излазак из залива, то је могао благодарећи месечини“. Дубина је била мала у заливу па се подморница није могла приближити бродовима ронећи.
Најзад, брод је испловио 21. децембра, хране није било и укрцани људи су гладовали. „Преко ноћи заиста“, пише Барби, изненадно један италијански контрапиљар нагло се појави из магле на неколико метара од нас клизећи без шума са угашеним светлима, полако по мору. Три друга њему су следила. То су били наши пратиоци“.
Око поноћи „Дауно“ је испловио ка луци спаса – Бриндизију. Пловио је дуж албанске обале. Пратила су га два контраторпиљера. „Око 14.00 часова штићени са једним малим француским торпиљером, који је дошао да нас прихвати на догледу пристаништа и коме смо следовали полако, да би избегли торпиљере, који се одмарају, ми смо ушли у Бриндизи.
Ту је крај путовања. То је крај мука…“.
На броду који је потопљен била је и Милунка Савић, српска хероина из многих битака, која се са лечења из Бизерте враћала на фронт.
„Дође и тај час“, сећа се ова храбра жена, „да кренемо поново на фронт. Укрцасмо се на лађу. Са мном су и питомци подофицирске школе. Још голобради, нису барут ни омирисали, али једва чекају да се ухвате у коштац с непријатељем. Кад су сазнали да сам била на Солунском фронту – тражили су да им причам о свему што сам доживела. И ја сам причала неуморно и посматрала их: горели су од жеље да што пре стигну и лате се оружја…
Док је лађа мирно пловила, а ми причали – наједном смо осетили страховити удар. Бродска сирена је завијала страшно и мени се чинило да нестајемо у таласима, да брод тоне. Истрчали смо на палубу. Падали смо једни преко других. Брод се накривио. Више није било сумње – тонули смо.
Боже, мислила сам, зар је могуће да овако завршим у дубинама Средоземног мора, да будем храна рибама… Не, не, морам се извући, хоћу да живим, да се борим, хоћу на фронт… Вичем, али ме нико не чује, јер војници ускачу у чамце и ишчезавају… Знам да ме је неко зграбио и убацио у чамац… Неки су скакали у море, пливали према невидљивој обали, нестајали…
Видела сам када је брод потонуо… Као да се море отворило и прогутало га… Никад нисам сазнала колико је војника настрадало, колико је оних младића жељних борбе, остало у дубинама мора. Смрт ме није хтела…“
Најинтересантније превожење из Драча и Валоне трајало је од 2. до 20. фебруара. После дугог ометања превожења, Италијани су увидели своју грешку и настојали су да надокнаде пропуштено. Закључно са 3. фебруаром евакуисано је из Албаније 47.455 српских војника. На Крфу је стално постојао проблем искрцавања и тај проблем све се више повећавао. Десетог фебруара већ је превезено 98.603 српска војника. Последњи ешелон од 4.066 војника отпловио је из Драча за Крф ноћу 8/9. фебруара на једној крстарици. Италијанска бригада „Савоја“ је дочекала аустроугарску војску, али је због надмоћности морала напустити луку 28. фебруара.
После 10. фебруара остатак српске војске налазио се у логорима на десној обали Војуше и код Арте чекајући на укрцавање у Валони. Од 10. до 23. фебруара превезено је из Валоне на Крф 30.528 војника, тако да је 23. фебруара укупно из Албаније на Крф пребачено 135.591 војник. Тако се главнина српске војске нашла на Крфу.
„Превожење српске коњице почело је 27. фебруара “пише Берислав Висковић“. Дан раније Врховна команда је наредила да се на Крф транспортују само официрски коњи и 2.400 товарних, док је Коњичка дивизија и остатак јахаћих, товарних и теглећих коња, на захтјев Савезника, требало превести бродовима директно у Солун. Прије укрцавања коње је прегледала комисија састављена од представника француске, италијанске и српске војске, и одбацила 2.000 грла, тако да је за транспорт остао 10.151 коњ. Транспортну флоту сачињавали су италијански бродови ‘Cordova’, ‘Ravena’, ‘Peraso’ и ‘Enrico Milo’, којима су се касније прикључили британски ‘Elobu’ и ‘Cameronian’ и француски ‘Colbert’…
… Због закашњења бродова, мартовских непогода и још увијек неизвјесног одредишта за смјештај Коњичке дивизије, превожење се одвијало веома споро. До 14. марта превезено је свега 4.130 људи и око 3.000 коња. Осамнаестог марта било је у Албанији још 6.000 људи и око 7.000 коња. Укрцавање Коњичке дивизије почело је 22. марта, али је због тешког мора у Валонском заливу завршено тек за четири дана. Од 28. марта, доласком француског брода ‘Colbert’ и, нарочито британског ‘Cameronian’ који је само у двије пловидбе превезао 2.000 коња, превожење је нагло убрзано, тако да је за наредних осам дана превезено све преостало људство и 5.000 коња. Са италијанским бродом ‘Perseo’, који је упловио у крфску луку 5. априла, стигао је последњи ешелон, а с њим и комисија за укрцавање и четири болничара. Евакуација српске војске је најзад завршена“.
Кад је краљ Никола стигао у Скадар тражио је да види свог унука регента Александра. Сусрет здравог и јаког „Ђеда“ и болесног унука био је дирљив. Кад су се упутили ка барци којом је краљ Никола требао да иде за Бриндизи, Александар је схватио да је брод „Bronceta“ намењен за његовог ђеда, а „Animozo“ за њега. На саопштење о томе, Александар је био љут, јер он „није тражио торпиљар за Бриндизи него за Драч“, јер у Бриндизи неће ни покоју цену, радије са својом војском у Драч, макар и пешке. Регент се вратио за Љеш, а за Драч су га његови гардисти носили на рукама. Био је то чин вредан дивљења. Бесан на покушај да га одвоје од његове војске, одбио је да користи француски торпиљар и за превожење до Драча, одговоривши француском генералу Мондезиру:
„Мени су Савезници обећали транспортовање моје војске чим стигнем на Јадран, али су ме ето, преварили. Војска је због тога очајна и обесхрабрена.
Што се мене тиче, хвала! Ја нећу напустити моје војнике. Ићи ћу с њима упркос својој болести, ма шта ме то стало.“
Превожење српске војске трајало је од 6. јануара до 5. априла 1916. године – укупно 90 дана. Главнина је превезена од 28. јануара до 23. фебруара. Из Албаније је евакуисано 150.064 војника и 8.500 избеглица.
У обезбеђењу превожења Савезници су изгубили једну крстарицу, два разарача, две подморнице и шест миноловаца, док су Централне силе изгубиле два разарача и пет подморница.
Српски војници, како су пристизали на Крф, прво би били постројени. Санитетски официри ишли су од једног до другог и онај за кога би промрмљали – „морибунди“, био би одређен за Видо. Тога није било могуће спасити. Припадао је онима који ће умрети. Био је већ умирући.
У јануару и почетком фебруара 1916. године дневно је по неколико лађа довозило са Крфа изнемогле војнике, смештене у четири огромна шатора, који су подигли Французи, затим и безброј мањих шатора расејаних на све стране. Француским лекарима и болничарима убрзо се придружило болничко особље Моравске и Шумадијске дивизије, чачанске, пиротске и младеновачке резервне болнице. Дневно је покаткад умирало по 150 људи. Највише су умирали регрути.
Мртве су у почетку носили на гробље на Виду, израђено на страни до Крфа у више степенастих тераса, укопано у тврду камениту земљу. На том српском гробљу били су четвртасти плитко укопани гробови, читаве алеје заједничких гробова, у сваком по дванаесторица преминулих, а за све њих стајао је на гробници само по један крст. Гробове су копали Французи, мртве су полагали Срби.
На пристаништу, на самој обали, слагане су гомиле лешева као метрена дрва, у више спратова, до изнад човечјег раста, у дужини од десетак метара и више. Ту су их доносили и слагали током целог дана, а ујутро су их морнари товарили у чамце француског болничког брода „Свети Франсоа од Асиза“ и одвозили у позадину Крфа на 25 километара даљине, потапајући их усред матице канала Крфа и Албаније.
Потапани су у врећама са гвозденим теговима, да би што брже и сигурније потонули. Када је доцније број лешева нарастао, а гвожђа нестало, вреће су испуњаване камењем кога је, као и лешева, било у изобиљу. Кад су вреће нестале, онда су лешевима везиване ноге жицом и о њу су качили камен. Када је и жице нестало, бацали су их без ичега. Лешеви нису тонули. Читав месец дана таласи су их носили, ударали њима о обалу, избацивали их на суво. Грчки сељаци, ужаснути од страха, нису смели да иду у своје маслињаке који су се налазили близу мора.
Постоје поуздани подаци да се ретко који од тих француских морнара чиста ума вратио кући.
„… Идуће године ударише и по трећи пут. Био сам у одбрани Београда. Гори Смедерево, гори Београд, запалио се Дунав. Ударили са свих страна на Србију и ми одступисмо…
… Улазимо у Албанију, као да је сва снага изашла из мене. Сагнем се и пољубим земљу. Куда идем и шта остављам? Код куће мајка, две сестре и млађи брат, и он је негде у одступању. Било нас је пуна кућа. Два брата погинуше на Гучеву и Церу, један погибе, најстарији, у рату против Турака, двојица рањена па заробљена. Да ли су живи? Шта ми је са најмлађим? Из Србије је пошло четрдесет хиљада регрута, а на Крф је стигло осам хиљада. Умирали су и по три хиљаде дневно. Прођох Албанију у сељачком гуњу и са крпама на ногама. Четрдесет два дана пешачења са два парчета проје. У џепу сам до куће имао свећу лојаницу, ако погинем да ми запале. Појео сам је кроз Албанију. Идем, посрћем и нешто ме удари у десну страну. Погледам, а оно ме ударило парче проје, бацила ми була са магарца. Једног јутра пробудим се затрпан. Мислили су да сам умро, па ме мало затрпали снегом. Припекло сунце, откравио сам се и скочио. Страх ми даде неку снагу. Стигнем моју јединицу кад они ме уписали да сам мртав. Тако је и остало. Кад сам се 1941. пријавио војном округу, оно ме нема, нигде живог да ме пронађу. Кроз Албанију ми паде један во, и војници га раскомадаше, а онај други Зеља, њега сам превео све до Драча. Стигао сам на Видо. Опоравио се и одредише ме да износим мртваце на дерегљу, да их бацамо у море. Бацимо их онако. Мртвог кад бациш он потоне, а утопљеника избаци вода“.
Величко Илић, Осладић код Ваљева.