17. ОКТОБАР 2019. СВЕТИ СТЕФАН ШТИЉАНОВИЋ

СРПСКИ ДЕСПОТ, ШАЈКАШКИ
ВОЈВОДА  И СВЕТАЦ

Међу многобројним заповедницима шајкашких флотила на Дунаву и Сави истиче се Стефан Штиљановић, који је био српски деспот у Срему. Успешно се борио с Турцима са својим шајкашима. Помагао је сиромашне, па га је српска црква прогласила за свеца, који се слави 17. октобра (Свети Стефан и Јелена Штиљановић).

У Касарни „Александар Берић“ у Новом Саду Речна флотила је подигла величанствен храм  у славу Божју а у част Светог Стефана Штиљановића.

После смењивања Келта, Хуна, Авара, Римљана, Грка, те насељавања Словена и Мађара, а након пораза српске војске на Косову, на обалама Дунава и Саве појавили су се Турци, који су се врло брзо прилагодили овим рекама. Освојили су најважније тврђаве и већ крајем 14. века обезбедили су себи путеве за продор у Угарску.

ПОСЛЕДЊА ОДБРАНА ЕВРОПЕ

Турци су освајање Србије докрајчили 1459. године, када је заузето Смедерево, чијим су се падом Турци учврстили на Дунаву. Још је само остао Београд слободан. Тиме су Турци добили важна речна пристаништа и услове за развој бродоградње. Изменио се тиме и начин ратовања на овом  подручју, јер је Дунав постао погранична река, а тиме су били угрожени и угарски крајеви, јер Србија више није била тампон зона између Угарске и Турске.

Бежећи пред свирепим освајачима, српски живаљ се склањао у Угарску и врло брзо се укључивао у одбрамбени систем ове краљевине.

Док је био жив угарски краљ Матија Корвин, Угарска се одупирала турским налетима, пре свега захваљујући својим шајкашима, који су својим шајкама успевали да спрече продор турске флотиле у горњи Дунав, а међу њима је било доста оних који су били заповедници шајки или чак и капетани флотиле, а многи српски деспоти су имали своју флотилу.

После смрти краља Матије Корвина прилике у Угарској су се усложиле због грађанског рата који је избио у борби за престо. Угарска је била подељена на присталице и противнике краља Владислава, па је то био повољан тренутак да Турци пређу у офанзиву.

Шиклош

ВОЂА СРБА У УГАРСКОЈ

Српски деспот Стефан Штиљановић, вођа Срба у Угарској до 1515. године, одржавао је и бранио београдске и друге скеле на Дунаву, а организовао је и одржавао јаку шајкашку флотилу. Он је око себе окупио Србе шајкаше, који су остали без посла, након све већег пропадања мађарске Шајкашке флотиле.

Штиљановић је одлуком сабора добио град Шиклош, с обавезом да о свом трошку издржава бандерију, велику као што је била краљевска. Шиклош је тада био главна станица Шајкашке флотиле и кнез Стефан је заповедао њом као признати српски деспот, чувајући границу од Сланкамена до Шиклоша, и даље на Драви.

Стефан Штиљановић је крајем 15. века доселио из Паштровића у Срем и постао деспот. Године 1513. избила је побуна угарских сељака (Дожин устанак), па је том приликом настао расцеп међу Србима у Угарској. Када су се чете деспота Стефана, које су биле на страни краља, после помоћи угарским великашима, враћале у Срем, носећи собом велики плен, дочекао их је на преласку преко Дунава сланкаменски шајкашки војвода Стефан, који се са шајкашима Србима придружио побуњеницима, потукао их и отео им плен, а затим се вратио у Сланкамен. Остатак војске Штиљановића пребацио се шајкама преко Дунава и сукобио са сланкаменским, побуњеницима, који су потучени.

Плоча на Храму светог Николе у Бољевцима у Црмници
Шајка из времена деспота Стефана Штиљановића

После Фердинандове победе над Запољом и крунисања за угарског краља (3. новембра 1527. године), међу награђенима налазио се и Штиљановић. Добио је у Вировитичкој жупанији поседе Михољац и Глоговницу. Деспоту Стефану је Фердинанд уступио извесне пограничне градове, које је до тада држао Јован Ненад – Бач, Фелеђхаза, Сотин и друге.

Наредне године, београдски бан је на превару убио шајкашког војводу Стефана, а не Стефана Штиљановића како неки историчари тврде. Штиљановић је умро у Шиклошу (негде се назива Шиклеуш) око 1540. године и сахрањен је на брегу Ђунтир. Касније је пренет у манастир Шишатовац у Срему, у коме је Пећки патријарх Пајсије написао биографију Стефана Штиљановића, а у трпезарији манастира налазила се велика слика ,,Деспот Стефан Штиљанивић дели жито народу из својих житница у свом граду Шиклеушу», сликара Арсе Теодоровића из 1821. године.

Услед турског узнемиравања, калуђери фрушкогорског манастира Шишатовац, пренели су мошти деспота Стефана Штиљановића у место Жанкутаран (Адоњ) близу Будима и положили у храму Успења. било је то 1687. године, али већ 1699. године његово тело је поново било у Шишатовцу, јер је те године игуман Серафим  свечево житије показао грофу Луиђију Фердинанду Марсиљију, који је утврђивао нову турско-аустроугарску границу.

Манастир Шишатовац
Мошти светог Стефана Штиљановића у Саборној цркви у Београду

Касније је деспот пренет у Саборну цркву у Београду, а српска црква је овог шајкашког капетана и српског деспота прогласила за свеца, који се слави 17. октобра под именом «Свети Стефан и Јелена Штиљановић».

У народу живи предање да је његова супруга Јелена основала и подигла манастир Петковицу у Срему и да је ту преживела своје последње дане као монахиња. Поузданих историјских података о томе нема.

Сремски фронт, црква Стефан Штиљановић

СА САЈТА ЕПАРХИЈЕ БАЧКЕ

Храм у част деспота Стефана Штиљановића

У седишту Речне флотиле Војске Србије, у кругу касарне Александар Берић на Лиману, налази се величанствен храм подигнут у славу Божју а у част Светог Стефана Штиљановића. Ово је једини храм у Епархији бачкој посвећен имену и делу узорног хришћанског владара, којем се приписују многобројна племенита дела и јуначка борба против Турака.

Управо у тој светињи, обасјаној јутарњим зрацима сунчеве светлости – у среду, 17. октобра 2018. године, служена је света Литургија којом је началствовао презвитер Ђорђе Стојисављевић, војни свештеник команде Прве бригаде Копнене Војске Србије, а саслуживали су протопрезвитери Боро Видовић и Милан Малинић, као и презвитер Селимир Вагић, војни свештеник Речне флотиле. Литургијском сабрању су присуствовали командант Речне флотиле и капетан бојног брода Андрија Андрић, поручник фрегате Драган Спасојевић, бригадни генерал Жељко Петровић, припадници и пријатељи Речне флотиле, Копнене Војске и Војске Србије, као и многобројни грађани. Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, отац Ђорђе је истакао да Војску и друге службе чини народ. Тај обични народ је основа и основни материјал за регрутовање у све службе у друштву. Од тога народа Светога Стефана Штиљановића и пре тога Светога Саве, наша браћа и сестре који су на служби овде, у јединици Речне флотиле у команди у Новом Саду, имају овај храм да их подсећа да треба водити рачуна о сопственом животу, о души својој. Човек се храни духовном храном и пићем, и то је оно што га опредељује као човека, рекао је војни свештеник Ђорђе Стојисављевић.

Током свете Тајне причешћа коришћен је путир који се чува у Покретној капели Шајкашког батаљона, која датира из 1875. године. Покретна капела је у власништву Светоархангелског манастира у Ковиљу и са благословом Епископа бачког г. Иринеја поверена је храму у касарни на Лиману на чување и привремено коришћење.

После Литургије одржана је литија, у близини храма засађено је стабло липе – дар Јавно комуналног предузећа Градско зеленило, а потом је служен помен руским морнарима пострадалим у разминирању Дунава, и то у моментима саме завршнице најсмртоноснијег рата у људској историји – Другог светског рата.

На платоу испред храма благосиљани су славски колач и кољиво, а протопрезвитер Боро Видовић је честитао славу надлежном свештенику, оцу Селимиру и припадницима Речне флотиле који посећују храм и узимају активно учешће у богослужбеном животу.

У овом свечаном тренутку и на месту службе Богу и отаџбини, а у години обележавања стогодишњице од Великог рата, као и присаједињења Бачке, Баната, Барање и Срема Краљевини Србији, поручник фрегате Драган Спасојевић је подсетио како су савезници Србије у Првом светском рату говорили о правдољубивој Србији, о њеном слободољубивом народу и јуначкој Војсци.

            Свечано су откривена два постамента.

Рузмарине моје росно цвеће, тебе народ више видети неће, што би дике оде у војнике, што би шкарта оде да се карта… Где је наша Војводина? Жива нам је сахрањена, али осташе деца њена – ови стихови песме 1300 каплара исписани су на првом постаменту подигнутом у спомен и вечну славу цвету српства на олтару отаџбине, уписаног у Књигу вечног живота, бесмртном ђачком батаљону 1300 каплара. Други постамент подсећа на стогодишњицу од васпостављања славе Речне флотиле Краљевске морнарице – У вечну славу и част хероја Српске Војске који подигоше заставу отаџбине на јарбол заробљеног аустроугарског ратног брода Бодрог.

У име припадника Речне флотиле, командант Андрија Андрић је захвалио свима који су увеличали данашњу празничну радост. Богослужбени простор у касарни Александар Берић је освештан прошле године, на Васкршњи уторак. Речна флотила је носилац традиције Шајкашке флотиле и Шајкашког батаљона.
Свети Стефан Штиљановић, патрон храма у касарни на Лиману, заслужан је за обнављање Шајкашке флотиле.

Бошко АНТИЋ

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.