ЖИВАН НИКОЛИЋ ЖИКА
Живан Николић Жика, капетан бојног брода у пензији, је доказ да онај ко је научио да ради ради до краја живота.
Рођен у Наталинцима 26. јула 1930. године од оца Милорада и мајке Надежде. Има сестре Зорку, Веру и Љиљану и браћу Радована и Митра.
Ожењен је и у браку са Марином-Падован има кћерку Ингрид, зета Жељка, сина Душана и снају Christeen. Са породицом је живео у Пули, Сплиту и Београду.
Као дете определио се да буде поморски официр. Гиманзију је завршио у Смедеревској Паланци. Учествовао је на омладинским радним акцијама Брчко–Бановићи, Шамац-Сарајево и Аутопуту. Као активни омладинац, после радне акције, конкурише за војну школу и одлази на школовање у Другу класу Војнопоморске академије – Трећа чета, 16. новембра 1947. године, коју завршава 10. септембра 1950. године када је произведен у чин потпоручника поморства.
По завршетку школовања и унапређења у официрски чин укрцан је на миноловце и убрзо постаје командант брода као први послератни официр у Ратној морнарици. На “минским пољима“, како сам каже, остаје до краја разминирања Јадранског мора 1955. године.
У Школском центру подводног оружја завршава Противподморничку специјализацију и укрцава се на патролне бродове као командант патролног брода ПБР-502. По искрцавању са брода ради у Тактичкој вежбаоници у Пули на увежбавању бродских посада у тактичким поступцима у противподморничкој одбрани
Вишу војнопоморску академију завршава 1967. године у Дивуљама и преузима Катедру противподморничке борбе и подморничарства.
На рад у Савезном секретаријату народне одбране – Генералштаб ЈНА/Управа Ратне морнарице прелази 1973. године, где обавља дужност начелника Одсека за правила, Одсека за школство и обуку и Одсека за поморске снаге и обалску одбрану у Управи за поморске снаге и обалску одбрану.
При крају каријере је руководилац групе наставника при Либијској академији у Триполију.
Пензионисан је 1988. године.
Током свог радног века бавио се писањем у оквиру своје струке, Ратне морнарице и поморства. Објавио је преко 60 текстова, сарадник је енциклопедија и стручних часописа израдио је више сценарија за наставне филмове, приредио осам већих и мањих изложби Ратне морнарице.
Као пензионер сачинио је осам радова из области Ратне морнарице и поморства, те допринео афирмацији бродарства у Србији.
Поред одрастања и школовања у Смедеревској Паланци, домаће васпитање и учење у Војнопоморској академији значајно су утицали на личност нашег Жике, како га популарно зовемо у Ратној морнарици. Он редовно одржава контакте са својом генерацијом и ветеранима Ратне морнарице.
Током свог радног века, а и у пензији, пише о Ратној морнарици. поморству и бродарству. Тако је време пролазило све, како каже, док није, пре седам-осам година, кћерка Ингрид рекла: „Живане Николићу, ја о теби ништа не знам ни где си био ни шта си радио, једино знам да те кући никада није било, седи и напиши нешто да знам ко си, одакле си, порекло, родбину и какав ти је био живот“.
И послуша Жика кћерку и при крају је његов животопис под насловом „Сећања и размишљања поморца Шумадинца“.
Четрдесет и једна година у униформи Ратне морнарице, а у души све до данас.
„Мој живот је испуњен лепим успоменама и данима“, бележи Жика у својој биографији, „али и врло тешких и лоших тренутака и периода.
Сматрам да сам часно одрадио свој радни век, па и пензијски. Међутим оно што сам очекивао од државе дубоко сам разочаран. Политичари су служење отаџбини заменили са служењем режиму, па како која власт дође тако се и понаша, а све у циљу обезвређивања Војске и официрског позива... Очекујем да ће се пољуљано поверење у Војску повратити и она постати симбол патриотизма и понос нације“.
Драги Жико, драги мој професоре, поштовани старији колега упознао сам те на Тактичкој вежбаоници у Пули, потом у школском центру Ратне морнарице у Дивуљама и, на крају у Управи за поморске снаге и обалску одбрану. Дружимо се од Твог одласка у пензију до данас. Твој увек насмејан лик био ми је узор. Једва чекам да завршиш свој животопис.
Нека Ти пензионерски дани теку мирно, желим Ти здравље и да што чешће време проводиш у својим Наталинцима за које си пупчаном врпцом везан.
Бошко АНТИЋ
Pravi je čovjek i mornaricki ofocir. Sto je god radio, imao je bezprekoran uspjeh. Od poslijeratnog razminiranja djelova Jadranskog mora i njegove istocne obale, što je trajalo vise od pet godina, preko ucešca u nastavnom procesu, škola i Akamije te referentskih dužnosti u Mornarickoj upravi SSNO i inostranstvu bio je uzoran ispoljavajuci visoke rezultate i sposonosti u na svim dužnostima. Za žaljenje je činjenica, sto je zbog necijeg stava i kriterija promasio admiralsku listu. Pored njega je prošlo dosta onih koji mu nisu bili ravni.
U svoje ime zahvaljujem starom drugu i prijatelju kontraadmiralu u penziji Bosku Antiču da se sjetio ovog hvale vrijednog oficira i o njemu napisao ovaj prilog. Žika to zaslizuje.