Бранислав Црнић

Поезију почиње да пише 2012. године, а прву књигу „Поезија са временске линије“, штампа 2013.  године. „Није ово мала књига“ излази из штампе 2014. године, „Механика живљења“ 2016, а „Месечина“ 2018. године. Пета књига песама је у припреми.

Члан је „Књижевног друштва Раковица“. Књиге објављује и на својим сајтовима: http://crnicbranislav.myartsonline.com/index.php/en/ и http://crnicbrane.rf.gd/, где се могу слободно погледати.

Добитник је Повеље за најоригиналнију љубавну песму на Четвртим међународним песничким сусретима „Орфеј на Дунаву 2016“ у Костолцу и Похвале за најеротичнију песму са песничке манифестације „Стишка свитања“ у Малим Црнићима.

Књиге му је илустровао колега капетан фрегате академски сликар Слободан Вуковић Пикасо.

Књижевник и новинар Мартин Пребуђила је написао о Браниславу:

            Уопште није никаква тајна да је господин Бранислав Црнић (1951) већ десетак година војни пензионер и да је након свих бура и олуја  с краја прошлог века свој мир и спокој задњих неколико година нашао у тихој и носталгичној луци поезије. Већ у уводу у својеврсној исповедаоници треће збирке песама “Механика живљења“, која је светлост дана угледала почетком марта, песник се канда  правда и такорећи признаје: ... понекад зажалим што раније нисам почео да пишем... а било би лепо да сам љубавне писао кад сам љубио, морнарске кад сам пловио, борбене кад сам ратовао... Но, што би они наши старији и мудрији рекли: Никад није касно, да се љуби и пише страсно... Бивши припадник Ратне морнарице Југословенске народне армије на крају као пензионисани адмирал (или нешто томе слично) већ одавно непостојеће армаде, ових задњих неколико година и те како добро функционише и јуначки се бори метафорама, метаморфозама, римама и сетним стиховима. Потребно је, свакако, речи и констатовати да управо у овој трећој збирци песама Брана Црнић самосвесно и без лажне скромности цитира извесног Ђорђа Станића који у својој брошури „Фрагменти из психологије уметничког стваралаштва у књижевности“ тврди да се потреба за интелектуално-уметничким радом код старијих људи јавља као врста компензације и сублимације нечега чега више нема или што старењем нестаје...

            ... Да би што дубље и потпуније осетили ове најновије Бранине песме свакако је потребно прочитати  и две претходне збирке... Управо у првој књизи у песми „Тужићу Мику“, „ново откривеном песнику у себи“ јесте и жао и криво управо то што није на време бродове и топове заменио салвама лепих и добрих речи.

            Тужио бих Мику Антића
            да га толико не волим као песника
            што ме је предухитрио
            и написао неке песме
            које је требало да буду моје.

            И управо са Миком Антићем може да се направи и одређена паралела, свакако не и поређење, што би млађем песничком сабрату Брани Црнићу било чак и непријатно. Обојица су рођени панонски морнари – Мика из Мокрина, а  Брана из Митровице Сремске. Мика је тамо негде после другог рата био морнар, чини ми се баш у Сплиту[i], и све те своје немирне младалачке пловидбе преточио у поему “Невероватна песма“. Управо завршни стихови ове чудесне и невероватне Микине песме се најближе и најискреније дотичу Бранине морнарске душе...

            ...  Мору и морнарима песник Брана Црнић у првој књизи посвећује цео један циклус, али не заборавља ни београдску обалу Саве и њене пролећне и јесење чари...

Пре него што сам прочитао ово поређење с мојим презимењаком и добрим пријатељем и вечитим морнаром, покојним Мирославом Антићем, Браниславове песме су ме асоцирале на чувеног Мику.