КАРАЂОРЂЕВА ФЛОТИЛА

У време Првог српског устанка устаници са употребљавали велике речне токове за комуникацију и за превоз потребних материјалних средстава (пре свега оружја), нарочито из Аустрије, да бих их касније користили и за извођење борбених дејстава.

Још крајем фебруара 1804. године устаници су поставили прву опсадну линију око Београда. Но она није била одмах чврсто организована, па су Турци повремено успевали да продру у околину града. Ти продори су били, у почетку, врло чести и успешни. Тако су 19. марта извршили испад у правцу Ритопека, а истовремено је Тусун-ага са једном шајком и 80 војника на њој отпловио за Гроцку коју с устаници требали да нападну.

Током марта опсадна линија је постала чвршћа, па Сулејман-ага у писму Порти од 6. априла пише да су Срби пресекли све путеве из Београда «и на суву и на води».

Вожд Карађорђе
Вожд Карађорђе

Већина турских главних упоришта, као што су Београд, Шабац, Смедерево и Пореч, налазила су се на Сави и Дунаву. Како су устаници одмах на почетку пресекли већину копнених комуникација, Турци, опкољени у тим градовима, готово су у потпуности зависили од речних комуникација.  Поред транспортних лађа, Турци су у утврђењима од Шапца до Оршаве располагали и са десетак наоружаних шајки, којима су нападали устанике на обалама и покушавали да спрече снабдевање оружјем из Аустрије. Србима је било јасно да не могу освојити утврђења на Сави и Дунаву све док Турци господаре речним токовима. Због тога је већ августа 1804. године започела борба на рекама.

Када је Мус-ага из Шапца тражио помоћ од дахија, они су 16. априла опремили две шајке са муницијом и наоружаном посадом од по 35 људи, како би доставили муницију шабачком гарнизону. Дахије су се надале да ће шајке несметано стићи до Шапца, јер су се аустријске страже због поплава морале повући са леве обале Саве. Шајке су у пратњи једне лађе кренуле 17. априла у четири сата ујутро, али су их код Умке напали устаници. Премда су били наоружани и топовима, Турци су морали да се врате, а устаници су их пратили обалом до Остружнице, гађајући их из лаког наоружања. Турци су имали осам мртвих и седам рањених, док устаници нису имали губитака.

После сталних упада устаника, Турци су морали напустити Шабац. Око 1. маја устаници су се договорили да Мус-ага са својих 300 људи пређе на аустријску страну и преко Кленка оде за Земун и Београд, што је он и учинио Његов харем је пребачен са две лађе за Босну, а једна од њих је потонула успут.

Одмах на почетку устанка, устаници су били активни и у Пожаревачкој нахији и 4. марта, по подне, једна група од 15 до 20 устаника се пребацила преко Дунава на аустријску страну да ухвати четири турска курира који су кренули из Оршаве за Београд. Устаници су у томе и успели.

У то време Срби су држали под опсадом Смедерево. Турци су прилком испада 26. априла из тврђаве кренули са четири шајке и осули топовску паљбу на устаничке предстраже у селу Липе, запаливши притом само насеље.

Milenko Stojković

Крајем маја 1804. године Срби су покушали да спрече Турцима довоз хране рекама, па је Васа Чарапић 24. маја заробио турску лађу на Дунаву код Гроцке, а пар дана касније заплењене су и две лађе са сољу. Све ове лађе служиле су за снабдевање опкољених Турака у Смедереву. За узврат, једна турска шајка запленила је 27. маја, на Дунаву код Београда, устанички чамац са хлебом, један члан посаде је убијен, један је заробљен а два су се спасила пливањем.

Почетком јуна склопљено је примирје код Смедерева, па су се устаници сконцентрисали око  Београда. Миленко Стојковић је довукао и један велики наоружани четокаик који је усидрен на Дунаву, испод Карабурме.

Турци су ипак задржали надмоћ на водама око Београда. Овде су, све време од почетка устанка, саобраћале несметано турске лађе између Београда и Земуна. Турци су током јуна извршили више испада, при чему су користили шајке. Једна шајка је покушала 6. јуна да приђе устаничким положајима на Сави, али је натерана на повлачење. При том је теже оштећена. Мула-Јусуф кренуо је 21. јуна, у наоружаној шајки, ка устаничком логору близу обале Саве. Када је шајка отворила ватру по логору, Срби су узвратили топовском ватром и оштетили шајку, убили једног јаничара приморали Турке да се повуку. После подне 16. јула Турци су шајкама поново напали устаничке положаје, али их је српска артиљерија брзо принудила на повлачење.

Дахије су 28. јула 1804. године искористиле две шајке и једну лађу, укрцале се на њих у пола девет увече, али тек пошто су им крџалије скинуле два топа са шајки. Сваком од њих било је допуштено да поведе по десет људи са собом. У потеру за њима кренуло је 15 устаника, али су дахије успеле да умакну на Адакале. Миленко Стојковић је 5. августа, у седам сати увече, стигао са два четокаика у Адакале у пратњи два Турчина из Нове Оршаве и 20-ак устаника. Показао је наређење Бећир-паше да му изруче дахије, пуштени су у тврђаву, опколили су кућу у којој су се дахије налазиле и побили их.

Адакале
Адакале

Од августа 1804. па до децембра 1805. није било значајнијих дејстава на рекама, осим покушаја групе Арнаута да побегну лађом из опкољеног Београда. Ноћу 18. децембра 1805. године група крџалија из Београда је напала и опљачкала на Дунаву четири аустријска брода са брашном и житом. Биле је то велика грешка, због које су  аустријске власти ускратиле испоруку хране опседнутима у Београду. Ова одлука остаће на снази све до устаничког заузимања Београда.

Крајем децембра 1805. распламсавају се борбе на Сави код Београда. Алија Гушанац је ноћу 27/28. децембра 1805. године кренуо са 1.500 пешака и коњаника поред Саве ка Остружници, док се други одред упутио Савом укрцан на две шајке и три лађе. Устаници су успели да већ код Железника одбију турску пешадију, а шајке и лађе су успеле да се пробију до Остружнице, где су пушчаном ватром отеране ка аустријској обали. Турци су са њих, без већих успеха, отворили топовску ватру и вратили су се у Београд.

Током опсаде Смедерева, у јесен 1805. године, Миленко Стојковић је располагао са веома јаком флотилом од осам шајки са по два топа и великим бројем ораница.

На Дрини је током децембра 1805. године било жестоких борби. Један већи одред Бошњака, који је покушао да на лађама пређе Дрину, готово у потпуности је уништен. Срби су топовском ватром са обале потопили скоро све лађе, чија се посада подавила, а они малобројни који су испливали заробљени су.

Срби су крајем јануара 1806. године код Пореча постигли значајан успех. Миленко Стојковић је у ноћи 25/26. јануара напао и заузео Пореч. Том приликом је заробљено четири шајке наоружане топовима. Две шајке су биле наоружане са два топа и имале су посаду од 25 људи, а друге две су биле наоружане једним топом и имале су посаду од 15 људи. При нападу масовно су коришћену чунови, каици и четокаици, чиме су браниоци Пореча изненађени.

У пролеће 1806. године појачана је опсада Шапца. У првој половини марта, устаници су заробили четири босанске лађе са храном, а затим напали још једну. Тада босански Турци почињу да плове уз аустријску обалу, што доводи до првог сукоба, средином маја 1806. године, између Срба и Аустријанаца. Том приликом су устаници напали турску лађу у близини Сремске Митровице крцату сувом воћем. У борби су убијена сва четири Турчина на лађи и она је привучена на српску обалу. Интервенисала је аустријска патролна шајка, отворивши топовску ватру на устанике и при томе више њих ранила.

Приликом једне борбе јуна 1806. године једном лађом, на којој је било укрцано 100 бећара, командовао је Цинцар Јанко.

Stojan Ćupić
Цинцар Јанко
Цинцар Јанко

После овога тежиште борбе се поново преноси у околину Београда. Ујутро 20. маја, око пола четири, српска артиљерија почела је да бомбардује варош. Срби су успели да на ушћу Мокролушког потока потопе турску шајку са 100 војника. Један део посаде се утопио или био заробљен, а остали су се спасили помоћу чамаца. Турци су 23. маја поново користили  шајке, а онда је Миленко Стојковић 25. маја стигао пред Београд са својом пожаревачком војском. Бомбардовању Београда придружила се и једна српска шајка која је дејствовала по доњој тврђави али је због тешког оштећења морала да се повуче.

Септембра 1806. као појачање српској војсци код Београда стижу две шајке, једна наоружана са два топа допловила је из околине Шапца, а друга наоружана једним топом из околине Смедерева. Одмах су напале турске положаје у Београдском пристаништу. Тако су Срби преузели иницијативу све до пада Београда.

Непосредно пре пада Београда, Карађорђе је наредио Милоју Петровићу и Вулету Илићу да са 500 бораца и батеријом од два топа запоседну Ратно острво са задатком да одатле туку доњу тврђаву и спрече турске лађе да довозе храну. Они су то урадили 20. децембра ноћу. Када су следећи дан Турци кренули са лађом према Земуну, Срби су отворили ватру из топова и пушака и приморали Турке да се врате. Гушанцу је било јасно да је сваки отпор узалудан и да се мора предати. Аустријанци су уложили протест поводом искрцавања Срба, а надвојвода Карло је наредио да се острво силом отме од Срба.

Алија Гушанац је напустио Београд 29. децембра 1806. године отпловивши са четири лађе. Током пловидбе кроз Ђердап напале су га српске чете али се он успео пробити.

Четири месеца раније, 22. августа 1806. године, поречки бимбаша Јова Стефановић је са 300 устаника напао турско утврђење у Текији, запалио село и повукао се после напада из Адакале одакле су упућене две шајке са по два топа и више десетина Турака.

Почетком новембра 1806. године дошло је поново до сукоба са Аустријанцима, овог пута код Раче. Аустријске власти су повремено дозвољавале Турцима да испоручују намирнице опседнутом Шапцу. Уговорена је била помоћ у спровођењу турских лађа са храном из Босне. Босански везир је упућивао по две или три лађе одједном, да би се лакше обезбедила аустријска пратња. Стојан  Чупић је последњег дана октобра осмотрио две лађе које су се кретале уз аустријску обалу Саве, праћене аустријским војницима. Када су стигле до чардака Беле Цркве, устанички одред је увече 1. новембра 1806. напао, отео лађе и одвукао на српску обалу.

Пар дана касније, 4. новембра, још две лађе су допловиле у Рачу, где је требало да добију аустријску пратњу. Међутим, исте ноћи у изненадном нападу устаници су и њих отели. Аустријски одред од 100 војника са два топа дошао је 6. новембра до Мартиновачке воденице и захтевао од устаника да им предају лађе. Буљубаша Милоје одбио је овај захтев док не добије наређење од виших старешина. На то су Аустријанци напали са 60 војника, уз артиљеријску подршку, а Срби су узвратили па су се Аустријанци повукли. Исте ноћи устаници су испразнили лађе у којима је било барута, олова, оружја и новца.

 

Јунак београдске Посавине

             Милисав Чамџија из Великог Борка је највећи јунак београдске Посавине. Био је то човек мали растом, пун снаге, јунак кога је историја забележила. Практично, паљењем хана у Вранићу започео је први српски устанак у овом крају. Он је први ушао у Београд и песмом са турског топа, званог кумбара, јавио Србима да је пролаз слободан. Рањен је код Палежа 1815. године и умро од те ране. Сахрањен је у Великом Борку где се налази скроман споменик великом јунаку.

            У Великом Борку, надомак Београда, рођен је Милисав Чамџија, највећи јунак београдске Посавине. Паљењем хана у Вранићу отпочео је први српски устанак у овом крају, прославио се у многим бојевима устаника. Био је са својим Посавцима увек тамо где је најтеже.

            Када су се дахије договориле да посеку српске кнезове и све виђеније људе, Аганлија је јавио свом пријатељу Павлу Поповићу из Вранића да се склони, а овај попа Симу Поповића, који се затекао у Конатицама код свог рођака попа Јанка Симића. Они су се одмах пребацили преко Бељанице, Пештана и Колубаре, где се одувек успешно скривало. Они су се убрзо са избеглим сељацима из Конатица вратили у Хајдучицу, колибама између Бељанице и Пештана. Ту им се прикључио и Милисав Чамџија, који је убрзо са својим људима запалио хан у Вранићу. Паљењем хана у Вранићу, са сељацима из околних села, међу њима и из Конатица, Милисав Чамџија практично је почео устанак и у овом крају. Запаљен је хан и у Конатицама, који је подигнут кад и онај у Вранићу, а био је грађен од брвана и покривен шиндром.

Надгробни споменик Милисава Чамџије у Борку
Надгробни споменик Милисава Чамџије у Борку

            Милисав Чамџија је ушао у историју српског народа, посебно овог краја. Подигао је устанак и у Конатицама, али на жалост о њему се данас мало зна. То је бесмртна јуначина, верни следбеник борачког кнеза Симе Марковића. Он се није борио за "власт и господство", већ из потребе да побеђује Турке. Истакао се паљењем ханова, јунаштвом у сваком боју, а посебно у борби за ослобођење Београда 1806. године. Надимак Чамџија добио је због тога што је радио на Сави, а звање капетана стекао је обучавајући нове војнике у руковању оружјем и војничким вештинама. На Св. Андреју 1806. године, под командом Симе Марковића, Чамџија је први продро у шанац београдски, сео на топ, звани кумбара, и запевао: "Хеј, браћо Срби, крила соколова! К’мени, к’мени, ја сам на јендеку". Осокољени Срби јурнули су и освојили варош. Чамџија је преживео и несрећну 1813. годину, дочекао устанак кнеза Милоша и у борбама за Палеж тешко је рањен 1815. године. Сахрањен је на имању Иванковића недалеко од данашњег гробља у Борку, где му је место скромно обележено, поред свог брата..

            Антоније Прокић каже да је он био мали растом, али "ала од човека", да би "ударио на десеторицу" и да је необично деловао са једном мађарском сабљетином коју је био "припасао".

            Волео је сам да саставља песме и да их пева, а имао је кажу пусто грло. Буљубаша Петар Јокић у својим "Причањима" каже "да је бесмртна јуначина Милисав Чамџија имао тако јак глас да није чудно што га је чак и Чарапић(смртно) рањен чуо и веселио се", а познато је да је Васа Чарапић био мало "наглув".

 

Крајем августа 1807. године Мула паша је потиснуо са Дунава Миленка Стојковића, па су га он и Алија Гушанац опколили код Штубика. У помоћ му је стигао Карађорђе са 3.000 људи. У Смедереву је та војска укрцана на лађе и упућена низ Дунав. Карађорђе је са коњицом ишао преко Пожаревца, Честобродице, Поречке реке и Мироча.

У то време Пореч је најтврђе српско место на Дунаву. Устанички вођа Миленко Стојковић, са својим искусним бећарима, контролисао је из њега саобраћај на Дунаву и његова флотила и одбрамбена посада могла је, у случају потребе, да пресече пут непријатељским бродовима и спречи њихова искрцавања. Мајор Гранберг, године 1808, видео је у Поречу 30 топова, од једне до 20 фунти. Једна батерија топова била је на Гребену.

Године 1810. устаници поново користе реке, посебно Дунав, за транспорт рањеника из Неготинске Крајине ка Смедереву у Београду. Промет робе је ојачао, скеле су оживеле и извоз се повећао. Извожене су свиње, огрев, мед , восак, а из Аустрије увођена колонијална роба. Со се увозила из Влашке.

Са распламсавањем устанка, године 1811, промет је опао.

Освајање Београда 1806. године
Освајање Београда 1806. године

Јула 1813. године турска војска је опседала Хајдук Вељка у Неготину, код Великог острва на Дунаву концентрисала се снажна турска флотила од 50 до 69 лађа, разних величина. Неке од њих биле су праве топовњаче, наоружане са по осам лумбарди. После Вељкове погибије, Срби су напустили утврђења у Неготину, Брзој Паланци и на Великом острву. Једна половина турске војске кренула је ка Делиграду, а друга ка Кладову.

После пада Кладова турска војска је наставила ка Поречу. Међутим, због ниског водостаја флотила није могла да се пробије кроз Железна врата. Овде се флотили 20. августа придружило још 16 топовњача, према "Бечким новинама" наоружаних са 12 до 16 топова. Ноћу 9/10. септембра 1813. године Дунав је надошао, па су турске лађе успеле да се провуку уз Дунав и да искрцају један јак одред између саме вароши и главног шанца. Тада се читава српска посада Пореча укрцала на лађе и оранице и пребегле у Банат, док се посада шанца предала. Ноћу 8/9. септембра 1813. године Турци су на јуриш заузели последњи редут на Поречком острву. Турска флотила је највише допринела освајању острва, писао је лондонски "Тимес" (Тајмс). Источни фронт устаника престао је да постоји. Због издајничког напуштања положаја, 3. септембра 1813. године у Београду су јавно погубљени заповедници Кладова војводе Живко Константиновић и Јован Стефановић.

Турска флотила је продужила ка ушћу Велике Мораве и крајем септембра спојила се са снагама на ушћу Мораве, у близини Смедерева. Флотила је ноћу 2. октобра помогла турској пешадији да форсира Велику Мораву, а затим је наставила ка Београду у који је ушла истовремено са копненим снагама Хуршид паше.

Срби су своје пловне објекте у завршним операцијама Првог српског устанка користили скоро искључиво за евакуацију преко Саве и Дунава у Аустрију. Тако је попут самог устанка неславно завршила и српска речна флотила, која је у почетку имала прилично запажену улогу.

 

            Бошко АНТИЋ

5 thoughts on КАРАЂОРЂЕВА ФЛОТИЛА

  1. Mnogo značajnih događaja nije zapisano ( i nije bilo tako pismenih da sve to zapišu), pa generacije nisu imale predstavu o herojskom i dugoročnom otporu srba, za vreme vladavine turaka! Naknadno je trebalo to istorija zabeležiti, ali ruku na srce, i nijje imao ko! Tako, naknadno opisivanje je uz velike napore, to obelodanjuje, naknadno, zhvaljujući upornim autorima! Tako herojska istina, izbegava zaborav, i obavezuje generacije, da brane stečeno! Čestitam autoru!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.