ВОЈНИ БИЛАНС
Објављено у Грађанском листу на данашњи дан 05. јануара 2008. године
Деценијама је велика војска наших народа и народности сваког 22. децембра сводила своје годишње билансе, проглашавала најбоље јединице и промовисала нове генерале. У задњој деценији прошлог века ствар је мало разводњена па смо имали јунске и децембарске војне светковине, када се кришом славило оно што је требало да тутњи, а јавно оно чега се требало стидети. Од 2000. на овамо, нема више сумирања, сваки дан је историјски, све је успех а свака појава челника на јавној сцени носи печат војног, партијског и личног тријумфа.
Критеријум
Данас се као никад и нигде раније, претресају касарне у поноћ, премећу хангари у праскозорје или блокирају улице у центру престонице у подне, све јурећи неке злочинце или хероје а да се не зна јесу ли у Србији или у Сибиру. Данас Војска Србије у збијеним колонама тумара између страначке пројекције свог врха и нечега што би јој требало бити уставна улога. Данас је такође потпуно нејасна њена позиција у дилу с фармерима из Охаја, док је врло јасно пузање пред пентагонским портирима. Данас, коначно, Војска Србије фабрикује нове генерале петком поподне или суботом увече, како се већ сложе партијске коцкице.
Нема више догађаја године, јединице године, генерала године. Има ли онда критеријум компетентности, професионални морал и неутрално око, право на утисак године и могућност постављања питања или давања непретенциозних одговора? Ко је то и како потрошио 2,4 одсто националног дохотка, шта смо за тај новац добили, јесмо ли ишта изгубили? Где смо данас у односу на јуче, а шта нам са истим процентом БДП доноси сутра? Имамо ли право да знамо и ко нам то може саопштити, да ли је ВС много јача данас него јуче – како то кажу „жути“, или је потпуно разбијена – како то виде они „с беџевима“.
Најзначајнија и најпосећенија војна конференција за штампу 2007. била је недавно поводом шест месеци мандата актуелног министра одбране. Била је то права страначка конвенција зачињена маскирном костимографијом и нејасним ставовима, а све кобајаги заоденуто у рухо грандиозних достигнућа у тих пола године. Ко се колико пута и којим поводом срео с којим НАТО чиновником, шта су нам поручили ови белосветски мангупи, а шта ћемо још морати да истрпимо до зоне среће. „Ми никад више нећемо ратовати“ – гласила је министрова крешендо завршна порука пред збланутом седмом силом.
Оклопи
Била је то порука за чије се визионарство истог дана добија највише државно признање, или се лети с министарске функције. Питање је сад – чији је став изнео министар? Став скупштине – не, став владе – не, став грађана Србије – не, став српске памети – не. Остаје ли онда став његове странке – можда, свог врховног команданта – можда, НАТО ментора – можда, или свој приватни став – можда. С четири пута не и четири пута можда, уз мондијалистичко кокетирање не води се одбрана ни у Зулу племену. И ником ништа, па онда мало шлага на претходно: „Било какву одлуку да донесу Скупштина или Влада ми ћемо наставити сарадњу с НАТО-ом“. И све то у координатама српске одбране, до оне резолуције о војној неутралности, после које су ови атлантски активисти напрасно ретерирали.
Србија никад више неће ратовати а припрема се да у 2008. набави 200 оклопних возила. Ризикује ли војни врх да се најавом ове куповине замери Западу, или је то инструкција да се набавка изврши отуда. Шта ако на тендеру Исток понуди бољу и јефтинију робу? Хоће ли та залудна инвестиција бити удар на здрав разум грађана Србије или удар од 300 милиона евра на буџет те исте државе. Претходно ће 200 постојећих оклопњака, старијих годишта и ћириличних ознака модела, завршити у пећима смедеревске челичане. „Нисам никакав пророк – каже мој стални саветник, тенкиста – али се плашим да поред свих ових, типично српских, не добијемо у 2008. и оклопну мафију".
Кад смо већ код возила, прво место војноспектакуларних дешавања у 2007. заузима без премца нешто још невиђено на европским коридорима – да из војне хладњаче за месо, као из какве сејачице, испадају бомбе по аутопуту. Нешто слично сам видео у једној афричкој зем-љи али су тамо сејане бутан боце, на срећу празне, исто као што су ове наше бомбе биле застареле, како кажу војни извори. Неколико дана пре тог хаоса код Баточине министар одбране је на једном пригодном часу саобраћајне културе држао у рукама нове регистарске таблице за војна возила говорећи о максималној безбедности војне мотористике.
Менаџери
У нормативном аспекту, доношење нових закона (о одбрани и о војсци) је свакако темељни догађај. Порађано је тих 130+70 законских чланова годинама уз свакојаке симулације бабица (Тадић, Давинић, Станковић и Шутановац) – да само што нису, те очекују се, на влади су, ево их, итд. А само је требало превести или лексички дорадити (као што је једном на овом месту речено) комшијске законе (Хрватска) који су из исте кухиње и по идентичном рецепту дрскости бачени у ове балканске омеђине.
Дишући ритмом својих узора и атлантских ментора, српски војни званичници су, како униформисани, тако и они с униформним штрафтастим краватама, убацили почетком 2007. у своју терминологију реч менаџер, па менаџмент у одбрани, па менаџерски тим ГШ, да би дара превршила меру децембарском формулацијом својих послова као: Циљ менаџмента МО је да пронађе алгоритам мера којима ће... Где ли је отац наше писмености?!
Пакујући војску и целокупну одбрану у калуп газда новог светског поретка, исказана је врхунска понизност, пристајање на све и свашта и апсолутно губљење националног идентитета – како то цене једни, или је то само хватање изгубљеног корака, како виде други. Где је истина и је ли могућно трагање за средњим ставом, тј компромисом, деликатна је тема која у овом тренутку нема ваљан одговор. Гурање Србије без њеног елементарног пристанка (референдум) на мала врата у НАТО је само вулгаризација националне одбране.
Долазе нам ускоро с ремонта два апарата МиГ-29 да тамо негде с пролећа полете и преузму контролу незаштићеног српског неба, те да поправе очајан салдо годишње пилотске минутаже, која како нас информишу, износи шест сати у 2007. Каже један суперсонични аналитичар да ће налети у 2008. бити дигнути на 17,5 сати, па није најјасније којом то математиком два авиона могу утростручити минутажу свих 380 пилота колико их авијација има на чекању. И одмах хендикеп у завршној речи именованог, да Натовци проводе 200 сати у ваздуху годишње.
Розете
Све гласније се задњих месеци говори о формирању Универзитета одбране! Чија је то нова (стара) идеја и ко то подржава, поготово откад се за све смерове Војне академије пријављује толико кандидата да би их било јефтиније школовати у Бечу или Бордоу него имати 30 катедри и више професора него војних студената, ту на Бањици. Памте ли нови иницијатори како је завршио „Унезверитет“ формиран у времену о коме актуелни менаџери говоре као о црној рупи српског војног школства и традиције.
Радује најава вишегодишњег посла за војну индустрију, уколико то све није новогодишњи маркетиншки гаф. Оспоравана и сатирана од претходних гуруа српске власти, наменска индустрија је, ето, уговорила добар посао (300 милиона евра), ако их државна бирократија не оспори. Слушали смо приче помало налик бајкама како ће Југоимпорт као др-жавна фирма за послове с наоружањем, понудити страним купцима и редизајнирани тенк М-84 (ваљда тип СХСМБИХЦГ) кога у овом слављу око нових послова нема ни под „Т“. Али је зато Хрватска само с Кувајтом, у коме је Југоимпорт присутан 50 година, уговорила посао око тенкова за 320 милиона долара.
Занимљивим се чини и питање зашто национални јунак виртуелног ратовања, генерал с две розете, родоначелник нове српске војне мисли, миљеник атлантских ветрова и лични избор врховног команданта српске армије генерал Понош није до истека 2007. прихефтао још један чин? Зашто нас је Тадић изневерио прекинувши ову серију ванредних унапређења: пуковник 2004, генерал-мајор 2005. и генерал-потпуковник 2006. Али има шанси – победи ли Борис Тому у предстојећем двомечу, ето шансе за Здравка да постане и први српски маршал. У супротном ...
Морнаричко технички
пуковник у пензији
Милан Комар