POŽAR NA TORPEDNOM ČAMCU /TČ 158/ NA SIDRIŠTU U KOTORSKOJ LUCI

Jedno lepo svedočanstvo iz prve ruke o vanrednom događaju na higinsima u Boki Kotorskoj.
Napisao penzionisani MT potpukovnik Milan Đuran iz Splita.

Bilo je to 26. juna 1957. godine naveče oko 22 sata. U Kotorskom zalivu je vladala tišina, poslije toplog sunčanog dana. Tada su Kotorani izlazili iz svojih kuća i stanova na šetnju obalom i parkovima kod hotela Slavije i našeg sidrišta uz spomenik poginulim u NOB-u. Šetnje su trajala duže u noć dok se ljudi ne bi malo rashladili od vrućine koja je preko dana vladala u kotorskom „kotlu“.

Nije tada bilo automobila, ni motora. Na obali je bio parkirano samo jedno auto bojadisano žutom bojom, nešto tipa kombi ili auto prve pomoći na kojem je pisalo: POKLON DJECI BOKE KOTORSKE OD BOKEZA IZ KALIFORNIJE. Ni danas ne znam čemu je služio, čini mi se ničemu, ali je imao svoje mesto na tadašnjem parkiralištu ispred kafane DOJMI na obali. Imali su Kotorani i dva tri autobusa koji su saobraćali u jutro i popodne prema Tivtu, H. Novom i Titogradu. Oni su funkcionisali u okviru preduzeća AUTO BOKA, a mi smo ga podrugljivo zvali Auto bruka.

Kao svagde i uvek, ovde je mladost prednjačila u živosti, priči pa i u pesmi na pojedinim tačkama šetališta.

Naš vez je bio praktično u parku kojeg smo mi održavali i brinuli se o redu u njemu. On nije bio zatvoren, svako je mogao doći tamo. Tako je on naveče bio pun šetača u najneposrednijoj blizini naših brodova. Oni su iz grada sa obale i mola prelazili most na rečici Škurdi, dolazili u park i desnu obalu rečice prema tadašnjoj gimnaziji i kvartu Tabačina.

Toga 26. juna 1957. godine naša jedinica 9. odred torpednih čamaca bio je kompletan vezan na ovom sidrištu. Pripremali smo se za vežbu torpednih gađanja na poligonu Bar, pa smo bili bojevo spremni sa kompletom municije i torpeda.

Naš komandant kapetan korvete Batrić Vukić je komandantima brodova dao odobrenje da sa brodova naveče puste malo više ljudi na izlaz. Nije to bio neki poseban izlaz, Kotor je malo mesto sve je to bilo u prečniku 300 metara, ali eto da nisu na brodu i da mogu to veče biti sa familijama i na šetnji po gradu.

Ja sam bio dežurna smena, nisam išao u grad, ostao sam na brodu TČ 158 tipa „Higgins“ Bili su to manji brodovi drvene konstrukcije, američke proizvodnje, koje smo mi po njihovoj licenci gradili na Korčuli u brodogradilištu „Ivan Cetinić“ Sa ovim i ovakvim brodovima su Amerikanci pravili čuda u borbi sa Japancima na Tihom okeanu tokom Drugog sv. rata. Bili su naročito pogodni za rat u uskim morima, međuotočnom području i razuđenim obalama. Taman se to poklopilo i sa tadašnjom jugoslavenskom koncepcijom odbrane obale i otoka, pa je za naše potrebe izgrađeno oko 100 ovakvih brodova. Osnovno naoružanje im je bilo torpedo, a za protiv vazdušnu odbranu su imali jedan top od 40 mm „Bofors“ i 2 protiv – avionska mitraljeza tipa „Broving“ 12,7 mm.

Za pogon su imali tri brodska motora tipa „Packard“ od po 3000 konjskih snaga, sa čim su postizali brzinu i do 40 čvorova. Najveći problem je bio što su ovi motori za pogon koristili stotinu oktanski avio benzin, to je više od bilo kojeg današnjeg supera. Nisu bili ekonomični, ali su zato bili zapaljivi, mi smo praktično sa sedam tona benzina na brodu boravili jašući na toliko baruta. Protiv požarni sistem je za to vreme bio izveden do savršenstva. Nije se  smelo pušiti i koristiti otvorenu vatru. Brod nije imao svoju kuhinju, bogami i WC samo imali za krajnju nuždu u vožnji. Boraveći u luci služili smo se drugim brodovima za sve potrebe. Imali smo brod bazu PO-53.

Najveći je problem bio česta promena posade. Taman se uigra u svemu jedan broj mornara, a ono dođu drugi, pa onda iz početka. Pored osnovne stručne obuke protivpožarne mere i borba protiv prodora vode, bile su stalna briga svih starešina posebno nas mašinskog osoblja.

Osnovni izvor električne energije za potrebe rasvete i radio stanica na brodu bilo je nekoliko olovnih akumulatora kapaciteta 120 ampersati, koje je trebalo uredno održavati i stručno puniti. I od njih je moglo doći do zapaljenja, ako se uredno ne ventiliraju. Oni pri kraju punjenja burnije ispuštaju sumpor dioksid /SO2/, koji je praskav i zapaljiv, te na kraju izvor opasnosti po brod i ljude. Punjenje akumulatora se izvodilo sa dva pomoćna također benzinska motora za pogon generatora, bili su to: četverocilindrični „Capitol“ i jednocilindrični „Korp“.

Toga dana pustio sam dežurnog mornara da odmara i sam preuzeo kontrolu rada pomoćnog motora Korp i punjenja akumulatora, misleći da je tako sigurnije, kad već brod na sebi ima municiju i torpeda. Imali smo na brodu po cijeloj dužini raširene sunčane šatore koje toga dana naveče nismo skupljali. Naredio sam da se veliki poklopac mašinskog prostora podigne kako bi ventilacija bila prirodna i potpuna.

Oko 22 sata, kada su park i obala bili puni šetača i svi bezbrižno gledali u naše osvetljene palube, moj Korp je počeo da jenjava, smanjivao mu se broj okretaja i delovao je kao preopterećen. Brzo sam ga rasteretio, ali je on i dalje kašljao i mučio se. Odjednom je preko rasplinjača povratio dim i plamen. Gotovo je vidim, požar. Kroz glavu mi prolazi hiljadu misli. Znao sam to i druge učio da su zapaljive benzinske pare ravne eksploziji trotila. Vatra se munjevito širila. Ja sam radio sve što sam znao i što je trebalo. Od aktiviranja centralne stanice punjene sa CO2, do upotrebe svih drugih raspoloživih aparata. Svaki sekund mi izgledao godina. Primetio sam da postižem uspeh, ali u jednom ćošku se vatra ne da ugasiti. Tada sam se munjevito setio da treba zatvoriti ventil od goriva. To sam učinio, ali sam i ruku izgoreo.

Šta se na tome brodu i susednim brodovima u međuvremenu dešavalo ja nisam mogao videti, ali su mi poslije pričali. Kad je izbio požar, buktinja je delovala stravično. Sreća je bila da sam naredio prethodno dizanje mašinskog poklopca pa sam tako isključio eksploziju i njegovo odbacivanje, kao što se to dešavalo u nekoliko slučajeva drugim posadama u Mornarici.

Nastala je panika među posadom, svi su bezglavo pojurili na obalu, niko ih nije mogao obuzdati. U strahu su velike oči. Kad je građanstvo videlo da posade beže sa brodova, nastao je stampedo, kažu da je mostić na Škurdi zaglavio i da su jedni preko drugih gazili bežeći.

Meni je već na kraju kad sam skoro lokalizirao požar dotrčao u pomoć moj mornar motorista Lino Beatović Istrijanac iz Labina. Uplašen i u totalnom mraku zgrabio je jedan ručni vatrogasni aparat punjen sa CO2, koji kod upotrebe postiže temperaturu -42 stepena Celzijusa. Bacio ga aktiviranog na vatru, uz put me pogodio u glavu aparatom i mlazom ugljen dioksida. Još pri svesti sam dokusurio požar  jednim aparatom i poslije se ničeg ne sećam. Videvši da je požar okončan neke su starešine i mornari dotrčali do mene, digli me iz mašinskog prostora i preneli u gradsku bolnicu Kotor. Poslije tretmana detoksikacije, probudio sam se 28. juna negde oko 0830 sati.

Lekar mi je rekao da je sve dobro i da se ne brinem. Imao sam opekotine po rukama i licu, izgorela mi je kosa i zatrovao sam se produktima izgaranja benzina. O posljedicama požara nisam znao ništa. Ja sam imao dojam da je sve izgorelo. Očekivao sam istragu i vojni sud.

Kad se u mojoj sobi pojavio komandant Vukić Batrić, Zvonko Kostić /kasnije Titov ađutant/i još desetak oficira i podoficira, a još više ih je bilo na hodniku, ja sam pretrnuo. Mislio sam ovo je saslušavanje.

Vukić, Kostić i svi ostali su sa suzama u očima prilazili mojoj postelji i čestitali mi kako je to znao Vukić Bajo reći na junaštvu, a ostali na požrtvovanju u borbi sa požarom. Tada su mi rekli da sam za nepuna tri minuta ugasio požar, spasio naš i druge brodove, posade, građanstvo i grad. Materijalna šteta je bila skroz neznatna. Samo je malo boja brodske oplate pocrnela kod motora. Ocenjeno da sam više nego stručno i prisebno radio. Ispričali su mi velik broj šala i pojedinačnih zapažanja kako se ko snalazio i reagovao. Opisivali su bežanje pojedinaca i građana Kotora. Vukić mi je ispričao, kako je Zvonko Kostić iz kreveta iskočio i onako u gaćama dotrčao na sidrište. Šali i smehu nije bilo kraja. Dežurni lekar dr. Subota i sestre se nisu mogli načuditi.

Poslije određenog vremena postrojili su se kod mog kreveta, Vukić je rekao Kostiću da pročita Naredbu, kojom mi komanda odaje posebno priznanje ističući masu pokazanih vrlina za koje nikad nisam mogao ni pomisliti da bi neko izrekao na moj račun. Pohvaljen sam, nagrađen i predložen za odlikovanje. U naknadnom govoru je Vukić rekao da se u ratu za sličan podvig dobivao orden narodnog heroja, ali kako se radi o mirnodopskom vremenu, on će biti zadovoljan ako se usvoji predlog da dobijem Orden za hrabrost. Ja sam na kraju dobio Medalju za vojničke vrline. Drugovi u kancelariji ordena su tako odlučili u Generalštabu. Ja sam bio sretan da sam ostao živ, da nije bilo materijalnih i ljudskih žrtava. Posljedice sam sanirao osim ožiljaka na licu. Nisam nikad imao komplekse zbog toga.

Split, 5. juna  2010.

Milan Đuran

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.