ЖИВОТ ЈЕ УЧЕЊЕ, РАД И ЉУБАВ

Др РАДОВАН ТОМАНОВИЋ

генерал-потпуковник у пензији

Друг какав се пожелети може
Друг какав се пожелети може

Постоји један морнаричкотехнички официр, Ужичанин, генерал, а неки га прозивају адмиралом. Дружељубив, непосредан, душеван, присан, тих и пажљив, који је умео пажљиво да слуша и претпостављене и потчињене и да им увек одговори како би желели, и да њихове жеље претвори у стварност. Многи су говорили – ако ко може да учини, то може наш Раде. И он то никада и никога није изневерио, без обзира колико је труда морао да потроши. Волео је људе и овакве и онакве. Имао је склоност да поправља, давајући им поверење и поштујући њихове жеље и предлоге. У свим људима је, углавном, примећивао само оно што је поштено, искрено и праведно. И најозбиљније задатке решавао је брзо, ефикасно, са посебном енергијом којом је зрачио. Тај дух задивљујућег официра, почев од првих официрских дужности до генералских, осетили су сви његови потчињени. Код њега није било казни, биле су само похвале. Био је прави српски официр. Можда је рад за друге и доброта према другим људима била његова врлина коју је понео из своје куће. Увек ведар, благог осмеха, добронамерних речи, код претпостављених и потчињених омиљен, нехајан, талентован, боем међу официрима и генералима, вечити оптимиста. Сталожен и разуман и у најтежим ситуацијама. Отворен и силно знатижељног и научног духа. Обишао је многа мора, а да се није заситио онога што је на толиким меридијанима видео. Упијао је утиске, посматрао лица и покрете, хватао истину.

Имао је неограничено интелектуално понашање, храброст и таленат. Нико га није могао купити. Био је официр који је био увек на страни потчињених и зато су га сви поштовали. Полазио је од тога да патриотизам није ствар послушности, него слободе. Слободом се не тргује. Слобода је да се мисли, слобода је да се осећа. Оно што човек осећа, то је важно, а не што наручују претпостављени. Зато је уложио сву енергију да заштити слободу од силника и моћника. Борио се за остваривање националног идентитета, захтевајући његову модернизацију и поштовање трајних националних циљева.

Био је срећан у слободи, слободан у срећи, показао је велику храброст када је његова домовина, отаџбина и Ратна морнарица била угрожена. Ратна морнарица, посебно Флота, му је била у срцу. Уживао је у њеној лепоти и успесима. Када је било најтеже, дошао је у помоћ. Својим знањем и неким посебним шармом унео је мир и спокој. Знао је колико вреди и колико вреде други. Храбро, из дана у дан, из месеца у месец остваривао је све замисли и одлуке претпостављених. За њега је рад био одмор, а радио је увек за десеторицу. Частан официр, официр великог срца.

Један је од ретких официра који није јурио каријеру, нити подилазио претпостављенима. Имао је храбрости да им укаже, на културан начин, на њихове пропусте, што су посебно ценили. Но, без обзира на то, није га мимоишао успех. Његово име је Радован Томановић, морнаричкотехнички генерал-потпуковник.

Ко је, заправо, он? Какве је школе завршио и дужности обављао? Какву праксу је требао да има? Које научне референце је имао да би га уздигли на тако високо место војног интелектуалца? Ја не желим да пишем трактате на ту тему. Укратко ћу испричати његову официрску каријеру, а о његовом успеху причаће и писаће други.

 

Животопис

Рођен је у Ужицу 1941. године, у слободном граду Европе, у Ужичкој републици.

Завршио је основну школу и гимназију у Ужицу 1961. године; 13. класу Морнаричкотехничке академије у Пули 1964. године; Стручно специјалистички курс АБХО у Пули 1964. године; Стручно специјалистички курс преобуке за бродове типа ракетни чамац (РЧ) у Пули 1967. године; 22. класу Командноштабне академије Ратне морнарице у Сплиту 1978. године; Трећу класу последипломских студија из Ратне вештине, смер Оператика, у Београду 1982. године; Виши курс општенародне одбране и друштвене самозаштите у Београду 1985. године; Прву класу Командноштабне школе оператике Копнене војске (Школа националне одбране) у Београду 1986. године.

Произведен је у чин потпоручника 10. 9. 1964. године, унапређен у чин поручника 10. 9. 1967. године (редовно), капетана 22. 12. 1969. године (превремено), капетана I класе 22. 12. 1972. године (редовно), мајора 22. 12. 1976. године (редовно), потпуковника 22. 12. 1979. године (превремено), пуковника 22. 12. 1986. године, генерал-мајора 31. 12. 1994. године и генерал-потпуковника 16. 6. 2000. године (ванредно).

По завршетку Морнаричкотехничке академије 10. септембра 1964. године био је: на стажу на разарачу (Р-22 „Пула“) до 14. августа 1965. године; командир Петог бродског одреда на патролном броду (ПБР-509) до 20. новембра 1966. године; Слушалац Друге класе Курса за преобуке за службу на ракетним и торпедним чамцима до 22. јула 1967. године; командир погонског одељења ракетног чамца (РЧ-303) до 27. априла 1970. године; командир погонског одељења у првој резервној посади на бродовима типа РЧ-301 до 6. јула 1972. године; командир погонског бродског одреда на школском броду „Галеб“ до 12. априла 1974. године; референт за техничко и морнаричкотехничко обезбеђење у Органу за позадину Хидрографског института Ратне морнарице до 10. априла 1975. године; управник Електромашинског одељења у складишту 382. централног морнаричког складишта Војнопоморске области до 26. јуна 1976. године; помоћник управника 382. централног морнаричког складишта Војнопоморске области до 17. јуна 1977. године; слушалац 22. класе Командноштабне академије Ратне морнарице – морнаричкотехнички смер до 24. јула 1978. године; референт за морнаричкотехничку и техничку службу у Органу за позадину Команде Војнопоморске области до 15. новембра 1978. године; вршилац дужности помоћника за опште послове Хидрографског института Ратне морнарице до 27. марта 1979. године; помоћник за опште послове у Хидрографском институту Ратне морнарице до 18. јула 1980. године; референт за морнаричкотехничку и техничку службу Органа за позадину Команде Војнопоморске области до 5. октобра 1982. године; наставник и руководилац у Катедри оператике и тактике Командноштабне академије Ратне морнарице до 8. децембра 1984. године; истраживач у Институту за стратегијска истраживања Центра за стратегијска истраживања и студије у Оружаним снагама до 1. октобра 1985. године; слушалац Прве класе Командноштабне академије Копнене војске до 15. јула 1986. године; истраживач у Институту за стратегијска истраживања Центра за стратегијска истраживања и студије у Оружаним снагама до 2. августа 1990. године; начелник Одсека за истраживање руковођења и командовања на стратегијском нивоу у Институту за стратегијска истраживања до 2. септембра 1992. године; начелник Одсека за опште штабне послове у Управи Сектора за организацију, попуну и информисање до 21. новембра 1993. године; помоћник команданта Ратне морнарице за позадину до 15. јануара 1997. године; руководилац у Сектору за позадину Генералштаба Војске Југославије до 15. јануара 1998. године; начелник Управе за научноистраживачку и издавачку делатност Сектора за школовање, научноистраживачки рад и издавачку делатност до 16. јуна 2000. године.

Био је суверен на свим дужностима на којима је оцењиван само одличним оценама. Официр велике интелигенције са изразитим смислом културног понашања. Он је био стил за себе и нека врста равнотеже међу официрима и производња лепоте официрског позива.

У току ратних збивања на простору СФРЈ био је на дужности помоћника команданта Флоте за морнаричкотехничко обезбеђење, уједно и помоћника за позадину, од 28. октобра 1991. до 10. јуна 1992. године на Вишко-ластовском ратишту, а за време агресије НАТО алијансе, од 24. марта до 14. јуна 1999. године, био је начелник Управе за научну и издавачку делатност Генералштаба Војске Југославије. Пензионисан је 30. септембра 2000. године.

Као пуковник, у току разбијања Савезне Републике Југославије, када су јединице Флоте напустиле своје луке базирања и нашле нове у увалама Виса и Ластова, када су Флоту напустили многи официри из Хрватске, Босне и Херцеговине и Словеније, миран научноистраживачки посао у Институту за стратегијска истраживања заменио је дужношћу помоћника команданта Флоте за морнаричкотехничко обезбеђење. Његов долазак у Флоту одмах се осетио, и показало се да је то било најбоље решење за Флоту. Као искусан морнаричкотехнички официр одмах је формирао покретне радне групе које су отклањале кварове и ратне оштећења. Плански је попуњавао бродове са потребним средствима, а за изненадне потребе на Вису и Ластову оформио је мешовита складишта. Свакодневном бригом за исправност бродова и ефикасним отклањањем кварова постао је легенда Ратне морнарице. Приликом испраћаја, после извлачења снага РМ у Боку Которску, адмирал Никола Ерцеговић, командант Ратне морнарице СРЈ, који је уједно био и командант Флоте, је рекао: „Када је дошао у октобру на о. Вис, били смо сви срећни, јер је дошао официр стручњак и научник, друг и старешина, никад прек и опор, већ сталожен и смео до крајнсти, умерен и одмерен до издржљивости. Није знао за страх. Увек ведар, био је благи дах, да душу загреје. Многе старешине и морнари из Флоте су истицали његове особине. Његово симпатично, топло и пријатно лице одавало је племениту благост душе и доброту срца, а његове речи: ‚Хоћемо ли лепи...’ биле су речи родитељске благости. Његова увиђавност граничила се са правдољубљем. Бриљантно је доминирао у решавању стручних проблема... У њему је била оличена фигура два човека: један обичан човек, други прослављени официр, један модел правог официра, други обожавани официр и патриота који је показивао пут правде и победе, пут славе и части.“

Одликован је Орденом за војне заслуге са сребрним мачевима 10. 9. 1967. године, Орденом народне армије са сребрном звездом 22. 12. 1972. године, Орденом за војне заслуге са златним мачевима 22. 12. 1979. године, Орденом народне армије са златном звездом 22. 12. 1986. године и Орденом Војске Југославије другог степена 16. 6. 1999. године. Због броја дана учешћа у ратовима 1991–1999. године остварио је право „Борца прве категорије“.

Одбранио је магистарски рад на тему „Анализа стања и основни правци развоја морнаричкотехничког и техничког обезбеђења борбених дејстава у зони одговорности Војнопоморске области“, ЦОССИС, ШНО, Београд, 1985. године.

Докторирао је на тему „Научна утемељеност структуре и елемената стратегије одбране Савезне Републике Југославије“, Војна академија ВЈ, Београд, 2000. године.

Аутор је књига „Војник златиборских врхова“, 2009. године, и „Професионалне вредности генерала и адмирала“, 2010. године, и студија: „Анализа стања теорије контроле и оцењивања борбене готовости оружаних снага СФРЈ“, ИСИ, Београд, 1990. године; „Анализа информационих потреба оперативно позадинске функције у бригади Копнене војске“, ЦВВШ ОС, ИСИ, Београд, 1991. године; „Анализа стања позадинског обезбеђења Војске Југославије“, ГШ ВЈ, Сектор позадине, Београд, 1997. године.

Коаутор је у истраживачким и научним студијама: „Могући губици људства, наоружања и војне опреме у ОНОР-у“, ЦОССИС, Београд, 1987. године; „Метод рада команде-штаба на процени губитака људства и попуни јединица-састава у процесу припреме и извођења борбених дејстава“, ЦОССИС, Београд, 1987. године; „Почетни период рата“ (поглавља: „Мобилизација“, „Припрема оружаних снага“ и „Позадинско обезбеђење“), ЦОССИС, ШНО, Београд, 1989. године; „Научна утемељеност контроле и оцењивања борбене готовости ОС Југославије“, ИСИ, Београд, 1992. године; „Компаративна анализа ПоОб ВЈ и логистичке подршке страних оружаних снага“, ГШ ВЈ, Сектор позадине, Београд, 1998. године; „Дефинисање могућих варијанти логистичке организације у Војсци Југославије“, ГШ ВЈ, Сектор позадине, Београд, 1998. године; „Оружани сукоби на просторима СФРЈ у периоду 1991–1995. године“ (поглавља: „Узроци оружаних сукоба“, „Циљеви и облици сукоба на просторима Републике Хрватске“ и „Оружани сукоби у Дубровнику и око њега“), Генералштаб ВСЦГ, ИРВ, Београд, 2003. године. У зборницима, стручним и научним часописима објавио је преко 40 чланака, а у војним публицистичким часописима више од 20 чланака. Водитељ је и консултант у изради докторских, магистарских, дипломских и стручних радова на свим нивоима школовања, рецензент и редактор више књига и стручних чланака.

Многа удружења су са посебним ишчекивањем чекали да се генерал Томановић пензионише и укључи у рад њиховог удружења. Тако га је најстарије удружење у Београду, „Удружење Ужичана у Београду“, одмах изабрало у Председништво Удружења у коме је радио 18 година. У том периоду, по његовом пројекту реализовано је капитално дело Удружења „Биографски лексикон Златиборског округа“, у коме су обрађене преко 3000 знаменитих личности из тог округа. Његов део је био да истражи и заједно са пуковником Љубом Гавриловићем обради преко 700 биографија познатих јунака, официра, генерала, ратника и значајних личности који су бранећи отаџбину прославили Златиборски округ. Поред тога, у часопису Удружења „Летопис“ објавио је више чланака о свом завичају и значајним војним личностима из завичаја.

Удружење Срба из Хрватске је објавило неколико чланака у својим зборницима: „Грађански рат у Хрватској 1991–1995. године“, и то: (1) „Оружани сукоби на дубровачком приморју 1991. године“, 2005. године; (2) Поглед на оружане сукобе у Хрватској 1990–1995. године“, 2006. године; (3) „Ратна морнарица у суноврату разбијања Југославије“, 2011. године; (4) „Војна стратегија Хрватске у грађанском рату у Хрватској и Босни и Херцеговини“, 2011. године; (5) „Лаж је појела време од грађанског рата у Хрватској 1991–1995. године“, 2013. године.

Формирањем Клуба генерала и адмирала Србије, у три временска размака биран је у Извршни одбор Клуба и уједно за руководиоца Секције за политику одбране. Носилац је израде више (шест) научноистраживачких пројеката. Посебно су значајни округли столови: „Војска Југославије у одбрани од агресије НАТО 1999. године“. У првом тому, 2009. године, био је носилац задатка и главни и одговорни уредник Зборника. Са пуковником др Душаном Вишњићем, у трећем тому, коаутор је саопштења „Облици и карактер агресије НАТО на Савезну Републику Југославију“, 2010. године. Са адмиралом Бошком Антићем био је коаутор саопштења „Разбијање Војске и официрског кора“, 2013. године. Посебно је водио значајан задатак „Војска Југославије у одбрамбеном рату 1999. године“, у коме је био главни и одговорни уредник и аутор Увода и Закључка, а са адмиралом Антићем Поговора. У Секцији за политику одбране је написао: (1) „Поука програма Партнерство за мир“, 2006. године; (2) „Савезништво у функцији заштите виталних државних интереса Србије“, 2006. године; (3) „Место младих у систему одбране“, 2007. године; (4) Настанак псеудоеволуционе кампање око Сребренице је претња миру“, 2016. године; (5) „Неутралност Србије – Србија као војно неутрална држава“, 2019. године, итд.

Посебно значајан допринос Клубу је објављивање прве књиге у издању Клуба „Професионалне вредности генерала и адмирала“, 2009. године, чији је аутор, и биографског речника „Генерали и адмирали Србије 1981–2011. године“, као коаутор и главни и одговорни уредник, 2012. године. У том периоду настало је његово познато дело „Војник златиборских врхова“, објављено 2008. године.

Формирањем Удружења „Ветерани Ратне морнарице“ изабран је за председника Надзорног одбора. Члан је и Удружења подморничара.

Почев од 2003. године до данас је написао више књига за своје унуке Бјанку и Златана: дневнике за Бјанку до краја треће године а за Златана до краја прве године; путописе у виду дневника из Грчке, Туниса, Црне Горе, са Таре, Јелове Горе, Копаоника и многе друге интересантне књиге само за своје унуке.

Ове године је напунио 80 година. Жели да оде по други пут у пензију. Не верујемо му. И даље ћемо га памтити по новим траговима, својој души, ономе што је било вредно за Ратну морнарицу којој се враћао и следио њену доктрину, вредности које је чувао унутар себе, душе, увек младе. И даље ће бити генерал кога не примећујемо, али је увек ту, кад год нам је било потребно. И даље ће бити, без обзира на године, бистрог ума, племените морнарске душе, пуне жара и снаге.

 

                                                                                                                      Контраадмирал
Бошко Антић

3 thoughts on “ЖИВОТ ЈЕ УЧЕЊЕ, РАД И ЉУБАВ”

  1. Ne zna čovjek čemu bi se više divio. Jednoj lijepoj biografiji, divnom čovjeku i generalu, kojeg bas ovakvog poznajem, sa ovim osobinama i karakteristikama ili mome dragom prijatelju kontra admiralu neumornom Bošku Antiču poznatom piscu velikog broja knjiga i novinskih priloga.
    Čestitam Bole na lijepom tekstu o pravom čovjeku.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *