ИЗ РАТНОГ ДНЕВНИКА
28. март 1999.
Синоћ сам ноћио код куће, а када сам дошао на посао, сачекала нас је наредба о одласку у јединице. Наредбом начелника Персоналне управе број 2-80 од 27. марта 1999. године привремено сам упућен у Команду Ратне морнарице. Иако је наредба стигла у 2.00 часова нико нас није обавестио, а дежурни није сматрао за потребно да се они који одлазе требају припремити и понети опрему. Нажалост био је то, нико други до, начелник Катедре стратегије. Ипак сам успео да се спремим јер сам имао опрему у канцеларији. Нисам имао времена да одем и поздравим се са мојима, па сам се јавио телефоном. Највећи део је упућен у Другу армију и у Команду Ратне морнарице. Кренули смо у 9.00 часова. На кратком састанку начелник Школе националне одбране генерал - мајор Јагош Стевановић је добронамерно почео да изговара речи за срећан пут, прекинуо га је кроз смех пуковник Десимир Савић: ”Ма хајде шефе, јебо га ти, мани говоре, дај да се нешто попије па да идемо”. Тако смо кренули са смехом из Школе. На паркингу пред паркираним аутобусима постројена Управа Центра као на паради, а људима који иду у рат и на тако далек пут нико није дао дневни оброк и муницију за лично наоружање.
Интересантан је састав у аутобусу: готово све припадници Ратне морнарице и Ратног ваздухопловства, све најстарији и највећи број је ограничено способан за службу. Заслужује то посебну анализу, али немам намеру да је ја вршим. Не знам како је дошло до тога да будем распоређен у Команду Ратне морнарице уместо у Речну ратну флотилу, како је то у предлогу послано из Школе националне одбране. Највероватније је то изменио Боровић очекујући да ћу ја одбити да идем у Команду Ратне морнарице с обзиром да је и њен врх допринео поништавању мог указа, али преварио се - не идем је у рат ни због њега ни због других него због одбране Отаџбине. Кад може мој Горан да буде на Батајници, могу и ја било где, а најбоље је да сам отишао на Косово и Метохију. Неће нико у Ратној морнарици ни приметити да знам ко је колико допринео ономе што је учињено. Рат је и нема времена за међусобне обрачуне и враћање дугова. Када буде мир, видећемо!
У аутобусу расположење на висини, један мањи део ћути, а морал одржавамо ја и Савић. Свраћамо у Горњи Милановац да се одморимо пола сата и да људи нешто купе за доручак. Свраћам код председника Скупштине општине Горњи Милановац Дражена Марушића - био је домаћин на промоцији слушалаца 41. класе Школе националне одбране у Такову и на моју молбу он за кратко време ”напуни” аутобус храном и пићем, тако да смо имали све што нам је требало. Не требају мени неспособни команданти и њихови помоћници за позадину, сналазио сам се ја и у тежим ситуацијама. Како је лепо имати пријатеље - један није мало а ни хиљада није много!
Ручали смо у Ужицу, а потом преко Златибора до Пријепоља где свраћамо у Команду бригаде на кафу. Командант бригаде нас прима са великим задовољством. У Подгорицу стижемо касно. Сачекао нас је пуковник Момчило Радевић. Питам га: ”Да ли је обезбеђена вечера за нас који идемо за Кумбор?”. ”Не!”, одговара и окреће се групи која остаје у Подгорици. Запрепашћен сам и љутито му кажем: ”Господине пуковниче, поздравите Зарића и Шљивића. Реците им да их је поздравио капетан бојног брода Антић и рекао да их није тако учио”. Знам ја да они мене и не очекују овде, али недопустиво је оставити људе гладне. Нисмо гладни, имамо хране из Горњег Милановца, али данас је баш лоше кренуло. Могли су нас бар кафом понудити. Комбијем крећемо за Кумбор.
Цео данашњи дан је у знаку пада супертајног ловца - бомбардера Ф-117 на једну њиву код Буђановаца, 40-ак километара од Београда. Овај авион је проглашен невидљивим за радаре, али је ипак треснуо о нашу земљу погођен од наших противавионаца. Тај понос агресорске авијације одмах је изазвао наше духовите људе и већ сутрадан је освануо транспарент:
“ИЗВИНИТЕ, НИСМО ЗНАЛИ ДА ЈЕ НЕВИДЉИВ”
Касније ће испод слике на којој Цигани вуку делове на колицима писати: “Први српски носач авиона”.
29. март 1999.
После поноћи стижемо у Кумбор. Преспавали смо у некој згради изнад капије за улазак у Команду некадашњег Војнопоморског сектора. И овде није боље организован дочек. Испред амбуланте у Кумбору, ујутро, срео сам вицеадмирала Душана Ракића, мог ”некадашњег” пријатеља из Речне Ратне флотиле. Он је у пензији, много се променио, срастао се некако. Наше дружење и престанак дружења представља посебну причу. Обрадовао сам се да га видим. Нечим је незадовољан, нешто је љут на свог класног друга, вицеадмирала Милана Зеца, јер је наводно рекао да му не треба као добровољац.
Постављен сам на место саветника команданта Ратне морнарице с тежиштем на координацији рада службе за информисање и морал. Вицеадмирал Зец ме коректно примио, али нисам добио никаква посебна упутства за рад, а што се мене тиче нису ми ни потребна. Када сам дошао у Команду испред кабинета сам срео мог класића вицеадмирала Милана Радовића начелника Штаба Команде Ратне морнарице.
Дочекали су ме моји слушаоци - потпуковник Владимир Васић, пуковник Петар Млађеновић, пуковник Томислав Гашовић, капетан бојног брода Михаило Жарковић, капетан бојног брода Миладин Вујановић, капетан бојног брода Слободан Рајчевић, капетан бојног брода Ђорђе Пражић... Сусрет је, заиста, срдачан и сви су изненађени, али и обрадовани, када сам се појавио јер ме нису очекивали.
У Одељењу за информисање и морал до сада нисам никога познавао. Начелник је пуковник Радојко Бошковић, ту су још потпуковник Радојица Павичевић - Раша, капетан фрегате Спасоје Чотрић и капетан корвете Драгомир Мијатовић (додуше Чотрићу сам био начелник класе у Генералштабној школи, а Мијатовићу сам био водитељ за дипломски рад). Претходни начелник капетан бојног брода Ђуришић је због национализма смењен и пензионисан. Осетио сам неку чудну атмосферу, а изненадио сам се да су сва четворица цели дан провели у канцеларији, не напуштајући је и не радећи ништа, а очекивао сам да је бар неко у обиласку јединица на положајима. Овде је већ било дејстава непријатеља и логично је да су људи који воде морал на терену, а одмах сам сазнао да Команда Ратне морнарице, односно ова служба, није до сада дала никакво саопштење за јавност, да није упућен никакав акт у јединице, као и да у јединицама нема официра за ову делатност према постојећој формацији. Ипак, нека коначна оцена остане за касније.
Овде је општа медијска блокада[1]. Цели дан покушавам да негде чујем вести, али чујем само вести CNN и SKY NEWS, као да се не налазим у својој земљи. На Телевизији Црне Горе ни речи са Радио Телевизије Србије. Никаквих вести о непријатељским дејствима и њиховим последицама. У одељењу само новине ”Побједа” и ”Вијести”, а по насловима видим на чијој су страни. На питање: ”Зашто нема ‘Политике’, ‘Новости’ или неких новина које јављају ситуацију на ратишту?”, Бошковић и Павичевић се само згледаше, Чотрић преврће очима, а Мијатовић клима главом да ова прва двојица не виде. Где ли сам ја ово дошао?.
Стално себи постављам многобројна питања. Тврдње да ће у случају агресије Црна Гора бити изузета разбиле су се као мехур од сапунице. Неки од најјачих удара били су управо на територији Црне Горе, нападнути су и невојни циљеви. Неексплодиране бомбе пронађене су на подручју Цетиња, најзначајније културно - историјске ризнице Црне Горе. Наиван је онај ко је поверовао у приче црногорског руководства да ће Црна Гора бити поштеђена и да ће ”демократски” свет поштедети ”демократску” Црну Гору. Узалуд су властодршци у Црној Гори тврдили да они нису Срби, њихови ”пријатељи” добро знају да јесу па су им уместо очекиваних кредита без камата послали бомбе са високим каматама, које ће деценијама плаћати народ Црне Горе јер су пуњене осиромашеним уранијумом.
Данас смо сазнали да су јуче око 16.30 часова поново непријатељски авиони бомбардовали циљеве у Црној Гори - аеродром Голубовци (по трећи пут за пет дана), Глава Зете у чијој је близини манастир Острог, светиња српског и црногорског народа. Радио - локатори су пронађени у рејону села Грлић, у околини Даниловграда. Због појаве касетних бомби Команда Друге армије је упозорила становништво да се чувају наранџастих кутија, које се активирају на даљински управљач.
Успео сам да се јавим кући. Сузана је у стану, а Томка је у склоништу, прилично је уплашена – плашим се за њу. Горан се јавио и добро је, а добио сам и податке из Школе да на Батајници нема погинулих ни повређених.
Команда Ратне морнарице је имала командно место у Зеленици, Штаб са пратећим елементима је био у Мељинама. Командант Ратне морнарице је вицеадмирал Милан Зец, начелник штаба вицеадмирал Милан Радовић / контраадмирал Миливоје Павловић, помоћник за позадину је контраадмирал Марко Сунарић, начелник Органа за оперативне послове и обуку капетан бојног брода Михаило Жарковић, начелник за оперативне послове у Органу за оперативне и обавештајне послове Штаба Команде Ратне морнарице капетан бојног брода Слободан Рајчевић, начелник безбедности је капетан бојног брода Миладин Вујановић, помоћник за информисање и морал Радојко Бошковић, помоћник за персоналне послове капетан бојног брода Ђорђе Трајчевски.
Команди Ратне морнарице (са приштапским јединицама) биле су потчињене јединице: Флота (командант контраадмирал Миливоје Павловић, начелник штаба капетан бојног брода Радомир Грујић, који је после постављења контраадмирала Миливоја Павловића за начелника штаба примио дужност команданта Флоте), 108. обалска ракетна бригада (командант капетан бојног брода Дане Красић), 110. обалска артиљеријска бригада (командант потпуковник Минко Стаменов), 82. поморски центар (командант капетан бојног брода Бранислав Марковић), 367. морнаричка позадинска база (командант капетан бојног брода Перо Краљевић), 69. морнаричкотехничка ракетна база (командант пуковник Марловић), одред обалског осматрања и јављања, 81. моторизована бригада – Херцег Нови (командант пуковник Керовац), 83. моторизована бригада - Бар (пуковник Ћурчић Радован), 85. лака пешадијска бригада - Цетиње (командант пуковник Илић, а после његове смене пуковник Ђурица), 223. инжињеријски батаљон, 27. батаљон војне полиције, 61. батаљон везе, 10. гранични батаљон и 9. чета АБХО. Ту је била и Војна болница у Мељинама (начелник генерал - мајор Љубо Ђуровић).
Одељење за информисање и морал је у свом саставу имало четири официра: пуковник Бошковић Радојко (начелник), потпуковник Павичевић Радојица (задужен за информисање), капетан фрегате Чотрић Спасоје (задужен за морал) и капетан корвете Мијатовић Драгомир (задужен за културу). До сада сам познавао само Чотрића и Мијатовића - били су слушаоци Генералштабне школе.
И у свим јединицама комплетну службу информисања и морала преузело је људство које је дошло из Београда.
Флота је у свом саставу имала 18. флотилу ракетних бродова (командант капетан бојног брода Јован Грбавац), 88. флотилу подморница (командант), 17. флотилу обалских поморских снага, 20. одред миноловаца и 16. одред граничних патролних чамаца.
У зони одговорности Ратне морнарице налази се и Морнаричкотехнички ремонтни завод ”Сава Ковачевић у Тивту (директор пуковник Станислав Јовановић, а заменио га је пуковник Милан Комар, дошао из Београда).
У Команди Ратне морнарице су моји школски другови из Војнопоморске академије вицеадмирал Милан Радовић и капетан бојног брода Петре Ханџијев, а из Београда су дошли капетани бојног брода Имре Келемен, Ратомир Максимовић и Милан Јованов. Са мном је стигао и капетан бојног брода Илија Брчић, наставник у Катедри оператике.
У Ратној морнарици се налазе многи моји слушаоци из Школе националне одбране: капетан бојног брода Михаило Жарковић, капетан бојног брода Радомир Грујић, капетан бојног брода Слободан Рајчевић, капетан бојног брода Ђорђе Пражић, пуковник Томислав Гашовић, капетан бојног брода Миладин Вујановоћ, капетан бојног Јован Грбавац, потпуковник Владимир Васић, пуковник Милован Вукичевић, капетан фрегате Драгиша Лекић...
Касније су се из Београда прикљућили капетан бојног брода Миленко Бубић, капетан бојног брода Љубивоје Вељковић, пуковник Радивоје Живковић, капетан фрегате Мирко Траиловић, капетан фрегате Љубомир Николић, капетан фрегате Миле Ђорић, потпуковник Миодраг Савић, пуковник Петар Млађеновић...
Ту су и многи слушаоци из Генералштабне школе сва три вида, свакако највише из смера Ратне морнарице, којима сам био начелник класе или наставник, као и млади официри којима сам у Академији држао предавања из навигације и тактике.
Захваљујући мојим слушаоцима имао сам увек праве информације о свему и увек сам се могао ослонити на њих ако будем имао проблема, посебно здравствених, јер ипак ја сам, највероватније, најстарији припадник Ратне морнарице у овом рату (58-а година), иако то нико није могао приметити по активности, напротив.
На америчку амбасаду у Москви група униформисаних људи у маскирној одећи из џипа је отворила ватру. Појављују се вести о дезертирању француских војника. Претпрошле ноћи су крстарећи пројектили експлодирали по ширем рејону Београда, правећи смртоносни ватрени круг око Београда - Липовичка шума, Батајница, Сремчица, Јаково, Лешће, Рушањ, Бубањ Поток, Пиносава. Бели Поток, Раковица, Мајдан, Жарково, Железник... Гађани су Ниш, Лесковац, Ђаковица, Гњилане, Шабац... Данас су прве ракете пале и на аеродром у Сурчину.
На Тргу Републике у Београду одржан је мировни концерт на коме се појавио већ наведени транспарент.
На вест да је оборен "црни соко", Си-Ен-Ен је прекинуо програм да би јавио детаље о томе да је срушен авион за кога се сматрало да не постоји противваздушна одбрана која га може срушити. Имали су још шта да јаве - наши хакери су успели да упадну у софтвер рачунара америчке ратне морнарице и обришу све податке.
Иако изложени дејству непријатеља припадници Ратне морнарице су храбро стајали на палубама својих бродова. Слушаоци 43. класе Генералштабне академије (на слици) као један у одбрани отаџбине.
______________________________
[1] О томе је касније писао др Војислав Мићовић у књизи “Агресија на Југославију – ‘Милосрдни анђео’ новог поретка” (издање Танјуг-а 1999.):
“Медији у Црној Гори били су постали јавна трибина за преношење радио и телевизијских програма из западних земаља који су подржавали НАТО агресију и водиле жестоку пропаганду против Југославије и њених оружаних снага. Црногорски медији, нарочито државна телевизија и један број локалних станица, свакодневно су по неколико часова, без икакве уредничке селекције емитовали програме СНН, ББЦ, Слободне Европе и других станица под утицајем НАТО-а. Представници Војске Југославије у више прилика су упозоравали званичне црногорске органе и најодговорније личности и захтевали да се садржај електронских и других медија који су константно нападали југословенске органе и војне команде пребацујући на њих одговорност за НАТО агресију ускладе са потребама одбране земље. Пропаганда која се била преко тих медија је у највећој мери штетила интересима одбране, изазивала дефетизам и збуњеност у народу и нарушавала борбени дух и морал војске и народа у Црној Гори. Ти разговору су довели до извесног побољшања ситуације у црногорским медијима, али је у основи уређивачка политика остала суштински непромењена, под изговором слободе штампе и самосталности уређивачких колегијума”.