Бизерта је, поред Крфа, била лука спаса. Ту су лечени и опорављани болесни, исцрпљени и измучени српски ратници. У Тунису и Алжиру ратници су лечени све до августа 1919. године. Многи су у северној Африци остали, само у Бизерти 1.470, у Алжиру 310, а у другим градовима 84 - укупно 1.919.
У северну Африку су стизали као авети у ритама. Описујући њихов долазак у Бизерту, Жика Живуловић у књизи “Преци и потомци” записа:
“ На обзорју се указао брод. На јарболу се вила најстрашнија застава поморства: плава са жутим кругом. Знак смрти и заразне болести. Маса је устукнула. Вицеадмирал Гепрат стајао је укочен. Са брода се искрцавају авети у ритама. Већина боси или ногу увијених некаквим чарапама, са пушкама у рукама. Четири стотине двадесет и седам питомаца 26. класе скопске Пешадијске подофицирске школе. Кренуло их је 950, у сметовима Албаније их је остало 523.
Французи су заридали. Од химне две земље није било ништа. Постројена војна музика је плакала. Догодило се тада нешто невероватно, непојмљиво. Српски официр, покретни леш, извукао је сабљу и викнуо: ”Мирно! У двојне редове на десно! Поздрав француској застави! Парадним кораком напред марш!”
Пред занемелим светом живи костури, 427 српских младића, високо уздигнуте главе, неком снагом извученом из најдубљих недара своје свете земље, чврстим кораком газило је по зажареном асфалту док им је из табана шикљала крв.
Вицеадмирал Гепрат, опседнут и опседнут, посматрао је црвени траг за њима, немоћан да одвоји десну руку од шапке која се уз њу залепила у дивљењу.
Касније ће се Богосав Ћирковић сећати:
“У Бизерти нас је дочекао један француски официр и арапска музика. Зурле и тампани. Провео сам у болници месец дана, па ме послаше у логор Лазуаз који се налазио на једној голетној висоравни изнад Бизерте, на четну обуку. Три и по месеца смо егзерцирали. Суботом нас водили на обалу, на купање. Нико од нас није знао да плива. Стојимо тако до колена у мору, они “храбрији” и до паса, заборавимо због чега смо дошли. Само ћутимо и буљимо у пучину. Тамо је негде наша мила земља. Кад ћемо да јој пођемо? Видимо стижу француски бродови, довозе наше рањенике... Смрт нам је забарикадирала пут за Србију, али, ко мари за смрт”
А Владислав Ристић, који је био у строју питомаца 26. класе пред вицеадмиралом Гепратом, се сећа:
“Укрцаше нас на брод. Нисмо знали ни куда идемо, ни где ћемо да стигнемо. Кад се брод зауставио, сазнадосмо да смо приспели у Бизерту, у Африци. Били смо први српски војници који су се у то пристаниште искрцали. У луци стоје француски ратни бродови, са свих палуба грми војна музика. Поздрављају јуначке савезнике. Хероје! А ми - лешеви који се помало мичу... Како брод баци сидро, заори се са обале „Виве ле Серб“... Сад чујемо: „Повр Серб“ (Јадни Срби). Командант се одједном смрачи, спустише му се обрве, стаде испред нас:
„Војници, ко је од вас повр, односно јадан“. С левог крила, како само пронађе онакву гласину, Љуба Дамљановић, чини ми се да беше из Дубља код Свилајнца, урликну: “Ники, господине команданте“.
У солунској луци су чекали болесни ђаци, који су прешли Албанију, и са дивљењем гледали француски брод “Прованса”, који треба да их одведе у Француску на лечење и наставак школовања. Многи од њих су једва ишли, па се француски морнари нису могли начудити што се на броду, ипак, стално чула њихова песма. А у Марсељу слика као и у Бизерти - Французи понављају “Јадни Срби”, гледајући ове младиће у ритама, а они сврстани у две колоне маршевским кораком пролазе главним улицама овог града са ратничком песмом на уснама. Узвици “Јадни Срби” убрзо су се претворили у “Браво Срби”.
Бошко АНТИЋ
Bravo Bole ti odabereš prave teme. Patnja i junaštvo srpske vojskam su nemjerljivi. Treba se foga sa čašču i dostojanstvom secati