Пре тридесет година у септембру 1991. године, хрватске паравојне снаге и наоружани цивили напали су касарне и остале објекте ЈНА стациониране у Хрватској. Најжешћи напад је уследио након што су из јединица ЈНА отпуштени војници-морнари најобученије септембарске генерације на одслужењу војног рока.
Хрватска власт је већ 27.12.1990. године направила план напада на објекте ЈНА, под називом „Заробити војарне“. Операционализација тог плана предвиђала је оружане нападе на касарне са већ спремних 60.000 наоружаних и обучених људи уз пропагандно доказивање свету да је Хрватска нападнута, како би Хрвати добили морално и политичко оправдање и подршку за оружану сецесију. У плану је процењено да ће сва борбена техника ЈНА у Хрватској за два дана пасти у руке хрватским снагама. Хрватски планери су проценили да ЈНА у Србији није у стању да за три мјесеца изврши мобилизацију и тако помогне јединицама у Хрватској. Према књизи „Сјећање војника“, аутора хрватског генерала Мартина Шпегеља, крајем осамдесетих и деведесетих година ЈНА је у Хрватској имала око 15.000 људи, који су живели и радили мирнодопским животом. У Петој војној области војнички састав је био: Албанаца 30 одсто, Хрвата 25 одсто, Словенаца 12 одсто, Срба 18 одсто а официрски састав је био више од 50 одсто несрпске националности. Према књизи „Свједочанства о Домовинском рату у Далмацији“, стр. 182, хрватског генерала Пере Шимца, у Југославенској ратној морнарици било је 65 одсто Хрвата, Муслимана, Словенаца, Македонаца и осталих националности, што оповргава стално истицану српску кадровску доминацију. ЈНА је доживела судбину Војске Краљевине Југославије из 1941. године. Скоро у истим местима и на сличан начин нападнуте су касарне а заробљени официри, па чак и чланови њихових породица, изложени су страшним тортурама и ликвидацијама. Све је урађено према познатим смерницама хрватског „министра смрти“, генерала Мартина Шпегеља. За њим није заостајао ни бивши командант РВ и ПВО ЈНА генерал-пуковник Антон Тус. Он је као начелник Генералштаба хрватске војске 27.септембра 1991. године наредио: „У припреми реализације плана са одстојања тајно извршити ликвидације крајње екстремних личности, које су у стању да својим непромишљеним поступцима нанесу масовне губитке пучанства и огромне материјалне штете“. Познати су такви случајеви у Бјеловару, Сплиту, Карловцу, Шибенику, Задру, Госпићу, Оточцу, итд. Команде, јединице и установе ЈНА нашле су се у неповољној и скоро безизлазној ситуацији. Суочени са дезертерством у властитим редовима, острашћеним нападом својих некадашњих колега и припадника некадашњег резервног састава, били су принуђени да са веома малим расположивим војничким саставом одбране своје животе, сачувају борбену технику и изнад свега да сачувају војничку част. Народни херој мајор Милан Тепић је ушао у војничку легенду као последњи југославенски херој а многи официри и подофицири су направили праве подвиге. Јунаци тог прљавог рата су свакако војници ЈНА на одслужењу војног рока. Слушајући своје старешине и своју људску савест дали су огроман допринос одбрани војних објеката. Неки од њих су у тим подмуклим нападима и неравноправној борби изгубили своје младе животе. Тај хрватски напад на касарне ЈНА у Хрватској и свету означен је као „великосрпска агресија“. Та подвала и даље траје. Официри ЈНА који су дезертирали или предали своје јединице хрватским снагама, у међувремену су постали хероји бранитељи од „великосрпске агресије“. Тешко је разумети њихову мржњу и намеру да убијају своје дојучерашње другове и своје до јуче потчињене војнике-морнаре, који су им преко ноћи постали мрски агресори и четници. Слављење погибије пет морнара-војника на баркаси БРМ-86, која је пловила 25.09.1991. године по хлеб у луку Лора и погибија три морнара на граничном патролном чамцу ПЧ-176 „Мукос“ дана 14.10.1991. године, је морбидна и нечасна. За њихову смрт су криви бивши припадници ЈРМ. Смрт морнара је злоупотребљена и кроз пропагандно деловање. Испало је да су их убили њихове непосредне старешине јер нису хтели да учествују у агресији на Хрватску. Најдаље у тој пропаганди је отишао сарајевски новинар Нихад Халибеговић у својој књизи „Мама, морам им главу дати“, гдје је сва убиства војника ЈНА од стране хрватских снага приписао старешинама ЈНА. У њој су описана и наводна убиства морнара Муслимана на Шолти са ПЧ-176 „Мукос“. Свима је познато да су три погинула морнара извађена из оштећеног брода код острва Шолта, од стране сплитског „Бродоспаса“.
Подвизи припадника ЈНА, слабости у командовању, изостанак одлучности политичара, издаје, несналажења, кукавичлуци, дезертерства и ратни злочини над припадницима ЈНА, остали су у сенци ратних догађања на простору бивше Југославије током деведесетих година. ЈНА је за кратко надживела своју државу Југославију, која је одавно била осуђена на пропаст. Југославија није била омиљена ни онима који су у њој имали високе функције. Стожерни генерал Антон Тус је 11.06.2021. године изјавио за загребачки „Вечерњи лист“ да је о „самосталној Хрватској размишљао још као официр ЈНА“. Слични ставови се налазе у књигама хрватских високих официра Мартина Шпегеља, Пере Шимца, Давора Лоше Домазта и других ниже рангираних официра, који објављују своја сећања. Лажни мит о ЈНА као четвртој оружаној сили у Европи послужио је Хрватима и осталим непријатељима ЈНА да убеде свој народ о великој снази „великосрпског агресора“, којег треба уништити. Можда је ЈНА по броју оружја и оруђа у складиштима и била четврта сила у Европи, али по броју бораца који су били спремни да узму то оружје у руке и бране Југославију, била је свакако на зачељу листе снага европских војних сила. Република Србија се и даље оптужује за оружану агресију на Хрватску. Нико се више не пита, како је то Србија извршила агресију на Хрватску са југославенском војском састављеном од већинског несрпског војничког састава, која је у Хрватској била стационирана од 1945. године.
Ђорђе Пражић
Kako se jedna eklatantan istina pokušava prikazati u svjetlu ljudi koji su pobrkali ulogu JNA u SFRJ . Sve drugo je puko izvrtanje činjenica koje datiraju poslije smrti JBT i kada su počele pripreme za rasturanje SFRJ . Naravno zna se u čije ime i interese . A JNA je zahvaljujući glupim i nesposobnim generalima bila izvrgnuta denunciranju u svim republikama SFRJ . Da ne duljim dva zastavnika I klase riješila bi problem bivše SFRJ u pola sata na kavi a ne tupsani koji su u prostoru SFRJ izvršili brojne zločine po okriljem crvene zvijezde koja im je samo bila maska u postizanju svojih ciljeva . Previše nas ima živih koji smo učesnici tih događaja i još nas sjećanje sluzi o konfuziji koja je vladala u JNA zahvaljujući vojnom vrhu JNA koja je propustila povjesnu ulogu da zaustavi krvavi rasplet raspada SFRJ . Za sada dosta predaleko bi pisanje trajalo o svim činjenicama i čimbenicima tih događaja