ПОМОРАЦ СА РОМАНИЈЕ
Рођен је 25. августа 1950. године у Заграђу код Соколца од оца Павла и мајке Маре, као најмлађе дете. Имао је браћу Гојка, Љубу, Богдана, Будимира и сестру Радославу. По националности је Србин.
Завршио је осмогодишњу школу у Соколцу 1965. године, гимназију у Сарајеву 1969. године, 24. класу Морнаричке војне академије - поморски смер 1973. године, 25. класу Командно-штабне академије Ратне морнарице 1985. године и 38. класу Школе националне одбране 1995. године.
По завршетку школовања у Морнаричкој војној академији налази се на стажу у 18. флотили ракетних чамаца до 16. јула 1974. године, а потом обавља дужност командира ракетно - артиљеријског бродског одреда на ракетном чамцу РЧ-309 до 15. новембра 1978., помоћника команданта ракетног чамца РЧ-309 до 28. јуна 1979, команданта ракетног чамца РЧ-305 до 9. септембра 1981. и помоћника команданта за оперативно - наставне послове у Дивизиону ракетних чамаца до 1. септембра 1983. године у 18. бригади ракетних чамаца. Вршилац дужности помоћника команданта за оперативно - наставне послове у Дивизиону ракетних топовњача је до 1. априла 1984. године, а помоћник команданта за оперативно - наставне послове у Дивизиону ракетних топовњача је до 24. августа 1985. године. Потом је вршилац дужности команданта до 1. марта 1986 и команданта до 1. јула 1988. 20. граничног морнаричког дивизиона, командант Другог дивизиона ракетних чамаца 18. бригаде ракетних чамаца и топовњача до 25. октобра 1989. године, заменик команданта (уједно помоћник за оперативно - наставне и организацијско - мобилизацијске послове) је до 29. октобра 1992. године и командант 18. бригаде ракетних чамаца и топовњача је до 9. септембра 1994. године. До 13. јануара 1995. године је начелник Одсека рода поморства у Одељењу за оперативне послове и обуку Штаба Команде Ратне морнарице, а потом командант Четвртог дивизиона патролних бродова до 1. октобра 1995. године. Начелник Штаба (уједно заменик команданта) Команде Флоте је до 31. децембра 1999. године, када је постављен на дужност команданта Флоте на којој остаје до 31. јануара 2001. године, а потом је командант Ратне морнарице до 3. јуна 2002. године. Начелник Школе националне одбране је до 14. јануара 2003. године, а потом заменик начелника Генералштаба Војске Југославије / Војске Србије и Црне Горе за Ратну морнарицу до 1. октобра 2003. године, од када је на располагању у Генералштабу Војске Србије и Црне Горе.
Слушаоци 38. класе Школе националне одбране из Ратне морнарице: капетани бојног брода
Радомир Грујић, Михаило Жарковић и Слободан Рајчевић и капетан фрегате Миленко Бубић
У сукобу на територији Хрватске је начелник штаба у 18. бригади ракетних чамаца и топовњача, а у одбрани од агресије НАТО-а је на дужности начелника Штаба Команде Флоте и команданта Флоте Ратне морнарице.
У чин поморског потпоручника произведен је 1973. Године. Унапређен је у чин поручника корвете 10. септембра 1974. године, у чин поручника фрегате 10. септембра 1977. године, у чин поручника бојног брода 10. септембра 1980. године, у чин капетана корвете 10. септембра 1984. године, у чин капетана фрегате(превремено) 22. децембра 1987. године, у чин капетана бојног брода 31. децембра 1992. године, у чин контраадмирала (ванредно) 16. јуна 2000. године и у чин вицеадмирала (ванредно) 16. јуна 2001. године.
За успешно обављање дужности више пута је похваљен и награђен. Одликован је Орденом за војне заслуге са сребрним мачевима (1977. године), Орденом рада са сребрним венцем (1982. године), Орденом народне армије са сребрном звездом (1986. године), Орденом витешког мача (1999. године) и Орденом ратне заставе првог степена (2001. године).
Двадесети гранични морнарички дивизион из Шибеника, под његовом командом, добио је захвалницу Редакције листа „Борба“ и Политичке управе ССНО „за јунаштво у миру и суделовању у акцији 'Позив војника 87“, а његова биографија је објављена у Златном оквиру листа „Фронт“.
Ожењен је супругом Миљом, са којом има сина Младена и кћерку Јелену. Од сина Младена има унуку Ангелину. Живи са породицом у Београду.
Службовао је у Сплиту, Шибенику, Сплиту, Кумбору, Бару, Кумбору и Београду.
Бошко Антић
контраадмирал у пензији
Još dok je bio na stažu zapazio sam ga kao čovjeka i starješinu sa stavom, koji garantuje uspjeh.. Drago mi je da se opravdano i uredno razvijao. Kam sreće da je večina njegovih kolega bila kao on..