У Дубровнику је нарочито после 2000. године у више наврата покретано питање „логора“ у Морињу, малог места у Бококоторском заливу. Користећи антисрпске медије на простору Црне Горе и Србије некадашњи заробљеници Југословенске народне армије (ЈНА) су наводили да су прошли “страшне муке и пакао у концетрационом логору Морињ”. Након медијских и политичких притиска у истражни затвор Спуж притворени су један пензионисани официр, пензионисани подофицир и четворица бивших припадника резервног састава ЈНА из јединице за обезбеђење. У тенденциозном филму НТВ Монтене „Логор Морињ у Боки Которској“ из 2007. године, помињала су се имена још неких официра ЈНА, којима се приписују наводни злочини у Морињу. Интересантно је да међу њима нема нити један Црногорац. Оптужени су имали мало шансе за одбрану, јер су њихова оптужница и само суђење били резултат политичких притисака, медијске пропаганде и међудржавне нагодбе. Кроз медијску сатанизацију и судске процесе о Сабирном центру[1] у Морињу је изнесено доста неистина и деломичних истинских навода, а најмање истинитих навода.
Обичном човеку се намеће питање како су хрватски заробљеници са Дубровачког ратишта, позвали 1992. године на чашћење у Цавтат своје чуваре из Сабирног центра Морињ, да би их након много година, почетком двехиљадитих, оптужили за мучење у тзв. „Концетрационом логору Морињ“. Овај чланак има аспирацију да допринесе разобличавању неких лажних навода и омогући сагледавање функционисања Сабирног центра у судбоносном времену 1991-1992. године. Наводи у чланку почивају на сведочењу једног официра из истражног тима у Морињу и једног високо позиционираног официра из Команде 9. Војнопоморског сектора Бока (9.ВПС).
Намена објекта Морињ
У јесен 1991. године војни објекат Морињ имао је намену Сабирног центра а не концентрационог логора. Његова намена је била за прихват лица заробљених или под различитим околностима приведених са дубровачког ратишта од стране јединица 9.ВПС (команда у Кумбору), које су на том простору изводили борбена дејства. У оквиру објекта Морињ налазио се и војни затвор за припаднике ЈНА, који су по разноразним основама притварани.
У Сабирни центар Морињ укупно је приведено 292 лица различитих старосних структура и радних класификација. Било је младих од 18 година до старијих (двоје лица око 80 година). Највећи број је био између 30 до 40 (45) година. Међу приведеним лицима највећи број је био здрав. Био је мањи број болесних (са хроничним болестима), повређених и рањених у зони борбених дејстава.
Припадали су различитим формацијама. Један део није уопште био укључен у оружане формације, једноставно су били приведени са простора где су јединице 9.ВПС изводиле борбена дејства. Њихова највећа одговорност се огледала у одлучности да не напуштају кућни праг. Радило се углавном о лицима која нису имала где да оду или нису очекивали онакав развој ситуације и да ће бити приведени. Било их је и затечених који нису очекивали борбена дејства, а још мање да ће бити приведени, другим речима лица која су била лојална тадашњој држави и ЈНА.
Међу лицима која су била укључена у хрватске оружане формације налазили су се професионални и резервни припадници Министарства унутрашњих послова (МУП), Збора народне гарде (ЗНГ), Хрватских обрамбених снага (ХОС - Парагиних формација), територијалне одбране (ТО). Бар су се тако изјашњавали. Било је ту и лица која су била територијално организована за одбрану својих места или појединих важнијих објеката – по политичкој припадности. У Сабирном центру била су притворена и два пензионисана припадника Југословенске народне армије. Највећи број био је хрватске националности, али је био и мањи број Муслимана, Срба и Црногораца.
Смештајни услови, исхрана и могућност лечења
Лица у Сабирном центру била су смештена у три објекта. Услови за смештај нису били идеални имајући у виду да су објекти раније били намењени за складиште муниције и експлозива. По техничкој конструкцији били су зидани, нису прокишњавали, али без електричних инсталација (имајући у виду њихову ранију намену). Нужник је био пољски. Сва лица су спавали на подметачима, а за покривање су имали војничку ћебад.
Храна се спремала у кухињи објекта Морињ. Била је изузетно квалитетна и заробљеници су је добијали у довољним количинама, што је приликом размене показало и њихово здравствено стање (сви су имали више килограма него у време заробљавања). Исту храну јели су заробљеници, старешине и војници који су радили у Сабирном центру, јер се кувала у истом казану. Да је тако било могу потврдити и поједини заробљеници који су у кухињи радили добровољно као помоћно особље.
Заробљеници су имали максималну здравствену заштиту. У оквиру центра постојао је контејнер у којем је била смештена амбуланта (имао је само ту намену). Лекар из резервног састава, који је живио и радио у Котору, свакодневно је боравио у Центру, вршио прегледе како заробљеника тако и припадника ЈНА. Од његове стране вршена је подела терапије за болесна лица – заробљенике. Лицима којима је била потребна помоћ специјалисте у Војној болници Мељине или у болници Рисан, по препоруци лекара правовремено су превожена у наведене установе, нормално са пратњом Војне полиције. Здравствена помоћ и нега нису били ускраћени никоме.
Преко јединица 9. ВПС у Цавтату организована је могућност да заробљеници добијају писма од својих породица. Добијали су и следовања цигарета која су тада добијали војници ЈНА. Екипе МКЦК (Међународни комитет црвеног крста) у неколико наврата су обилазиле Морињ и нису налазиле значајније примједбе.
Обезбеђење и чување заробљеника
За обезбеђење објекта Морињ била је надлежна 367.МПБ (морнаричко позадинска база) из Кумбора, јер је то био њен објекат. Физичко обезбеђење вршили су припадници резервног састава из Морнаричко-техничког складишта Лепетане (МТСкл/367.МПБ). Чак је једно време за управника био одређен један морнарички официр хрватске националности. Послове око физичког обезбеђења објекта и ратних заробљеника радили су углавном старешине и војници из резервног састава.
Да не би било забуне (што је до сада презентовано у јавност путем појединих медија), у Сабирном центру налазио се и тим за саслушавање ратних заробљеника, који се искључиво бавио тим послом и није се мешао у обезбеђење објеката и ратних заробљеника. Истина је да су припадници овога тима претпостављеној команди износили неправилности које су запажали у Сабирном центру, са предлозима за њихово отклањање. Те неправилности углавном су се односиле на побољшање смештајних услова и односа обезбеђења према заробљеницима.
Малтретирање и испитивање заробљеника
Нажалост малтретирања затвореника је било у два наврата. Прво када су стигли први заробљеници и друго малтретирање је било када је командиру обезбеђења погинуо рођени брат у борбама у долини Неретве. Имајући у виду да се радило о колективном малтретирању (терању да певају песме са провокативним садржајем по заробљенике и лакшем облику физичког малтретирања), није било већих последица по заробљенике.
Малтретирање су вршили лица из обезбеђења. Доласком тима за саслушавање ратних заробљеника прекинут је сваки вид малтретирања, јер су припадници овога тима тражили смену лица из обезбеђења која су учествовала у овим активностима. Било је смењено комплетно обезбеђење. Имајући у виду да су свакодневно вршена саслушавања заробљеника, сваки разговор са заробљеницима је почињао са питањима да ли их неко малтретира на било који начин (ако има да кажу ко то ради) и да ли има других проблема.
Официри из тима за испитивање испитивали су заробљенике у Морињу и према њима су имали изузетно коректан однос. Професионални официри ЈНА и кадар који је припадао служби безбедности (ту се убрајају и органи безбедности из резервног састава) поштовали су Женевску конвенцију. Многи официри су један део заробљеника познавали и прије рата, лично или непосредно преко других лица. Војни професионалци су зналачки одрађивали свој посао. Заробљеници нису били ни свесни са коликим је оперативним сазнањима располагала служба безбедности 9.ВПС (превасходно за дубровачку регију). Кроз разговоре се наилазило на различите типове људи, уплашених, изгубљених, добронамерних, лукавих, подмуклих и крајње непријатељски настројених. Међу заробљеницима је било и жестоких националних екстремиста. За неке су постојала сазнања и пре избијања борбених дејстава, а појединци су откривени преко других заробљеника кроз разговоре.
То је најбоље доказао случај двојице браће из Конавала приликом задње размене заробљеника у луци Зеленика. Вршили су притисак на остале заробљенике да се не враћају у Цавтат, већ да иду за Сплит. Њихова намера је била да се што више заробљеника након размене укључи у борбена дејства на подручју Сплита или другдје широм Хрватске, јер Цавтат и дубровачко залеђе су били под контролом снага ЈНА. Знатан број заробљеника није их послушао (додуше и официри су ту имали удјела).
Испитивањем заробљеника долазило се до веома значајнијих и занимљивих података о хрватској страни. Доста се сазнало о снагама одбране Дубровника. Сазнало се и да је у то време познати усташки терориста Миро Баришић у Сплиту обучавао посебну групу специјалаца који су требали ликвидирати Милана Бабића и Милана Мартића. Све се сазнало о појачању које је дошло са бродом “Славија” у склопу “хуманитарног конвоја” . Тада се неколико стотина добровољаца из целе Хрватске укрцало у Ријеци и Сплиту. Прије контроле “Славије” од стране граничног патролног чамца, Стипе Месић им је преко бродског разгласа наредио да оружје побацају у море и да се понашају коректно према контроли, како не би били сумњиви. Након упловљења у луку Груж, Месић их је послао у МУП Дубровник да се наоружају. Градоначелник Дубровника га је извјестио да имају довољно униформи. Дошло се до податка да су Дубровник најжешће бранили људи са стране, односно људи из осталих крајева Хрватске. Чак је и тадашњи градоначелник Дубровника у то вријеме породицу послао у Италију.
Међу заробљеницима било је и оних који се нису слагали са разбијањем Југославије. Код појединих су у то вријеме чак и неки чланови породице били професионални припадници Југословенске народне армије. Међутим, то су морали крити о својих комшија.
Психофизичко стање заробљеника приликом размене и фешта (прослава) у Цавтату
Код сваке размене (било их је више, али са мањим бројем лица), а посебно код задње “сви за све” расположење међу заробљеницима је било добро, иако је постојао црв сумње да ли ће стварно бити сви размењени како им је речено од стране представника МКЦК .
Физички су изгледали много боље него приликом заробљавања. Команда 9.ВПС је предлагала редослед лица за размену, али одлука о размени је доношена на нивоу Генералштаба ЈНА, тако да нико у Кумбору није знао ко ће и када бити размјењен.
Приликом размене највећи број заробљеника се искрено поздравио са својим иследницима и чуварима. Какви су “злочини” вршени у Морињу говори и чињеница да је неколико дана након размене заробљеника “сви за све” на тераси једног од кафића у Цавтату (налази се на риви) направљена велика фешта. Међу педесетак лица било је и десет војника из Сабирног центра. Сви су заједно седили, разговарали и смејали се. Војници су били чувари из Сабирног центра Морињ, а присутни цивили бивши ратни заробљеници који су прошли кроз Сабирни центар. Некадашњи заробљеници су преко једног од војника који је у то време био на дужности у Цавтату, позвали су своје некадашње чуваре у посету. Један од иследника у Морињу ургирао је код команданта места Цавтат да се отвори кафић за ову прилику. Овог догађаја сигурно се сећају како становници Цавтата тако и тада присутна лица која су прошла кроз Сабирни центар Морињ у својству заробљеника. Нека пријатељства су настављена и после рата.
Медијска пропаганда у Црној Гори
Поводом случаја “Морињ” у црногорским медијима а и шире, те 2007. године, посебно се експонирао један пензионисани пуковник из Никшића и неки мештани из Мориња. Онај ко је гледао у то време пропагандни филм о Морињу производње НТВ Монтена, могао је закључити, да се Сабирни центар стављао у ниво Јасеновца и Аушвица (концетрациони логори). И ту се у изјавама огледала традиционална подела у Црној Гори. Можда ти људи и нису били свесни да ће својим изјавама сатанизовати за увијек место Морињ. Уместо као интересантна туристичка дестинација, Морињ је могао медијским манипулацијама постати “концетрациони логор” . Пензионисани пуковник је гледаоцима износио да је завео ред и спречио малтретирања у Морињу. Он је тада био мајор и радио је као орган безбједности у Војној установи Купари. Био је придодат тиму за саслушавање ратних заробљеника, што је и радио цело време до гашења Сабирног центра Морињ. Настојао је да обавља разговоре са лицима која је познавао, углавном припадницима МУП-а са дубровачког подручја. У безбједносном врху команде 9.ВПС је цењено да је на тај начин покушавао дознати шта друга страна зна о њему и његовој активности према њима док је био у Купарима. На неки начин покушавао им се “оправдати”. Свима је било познато да је у септембру 1991. године у одмаралишту Купари подигао заставу Хрватске “шаховницу”, пре него што је људство из војне установе напустило објекат. Према својим колегама био је дволичан, што су они и открили али касно.
Часни официр капетан бојног брода Млађен Говедарица (1954 – 2025)
Сви који знају капетана бојног брода у пензији, сада већ покојног Млађена Говедарицу, знају да је био частан официр и поштен човек. Током своје професиналне каријере радио је у Плочама, Дубровнику и Кумбору. Увијек је био омиљен међу сарадницима, као и локалним становништвом. Познат је као весео човјек и добар фудбалер. Пошто му је супруга хрватске националности излишно је говорити о његовој мржњи према Хрватима. Као официр безбедности радио у Дубровнику и вероватно је био крунски свједок припреме Дубровчана за оружану сецесију Републике Хрватске 1991. године. Зато га вероватно и оптужују.
Почетком септембра 1991. године Говедарица, тада у чину поручника бојног брода, враћао се аутобусом из Сплита са полагања испита за чин капетана корвете (мајора). На неком контролном пункту код Макарске је легитимисан и то је јављено у Дубровник. У Дубровнику му је одмах припремано хапшење и ликвидација. Захваљујући прислушној служби ЈНА сазнало се за ту акцију. Интервентна јединица војне полиције из Кумбора је ефикасном акцијом на аутобусној станици у Дубровнику у последњи час спасила Говедарицу, који се налазио на класичном мирнодопском задатку.
Уместо оптужбе и прогањања, капетану бојног брода Млађену Говедарици требали би у Плочама доделити посебно признање. Наиме, приликом једне акције извиђачких јединица на дубровачком ратишту 1991. године, заробљено је једанаест хрватских војника родом из Плоча. Били су то голобради младићи око деветнаест година старости, без војничког искуства. Заробљени су на првом задатку када су поседали положај. Млађен Говедарица је дуго службовао у Плочама и знао је тамо много људи. И он је такође био омиљен међу тамошњем народом. О заробљеним војницима из Плоча он је водио посебну бригу, да буду што пре обрађени и размењени као заробљеници. Момци из Плоча су се живи и здрави вратили кућама али истину о часном официру Говедарици, вероватно не смију јавно рећи.
Грофица Натали зна праву истину
Официра Говедарицу и остале оптужене за Морињ из канџи црногорско-хрватских судских нагодби, могла је спасити једна изузетна дама. Наиме Сабирни центар Морињ су веома често, скоро свакодневно, обилазили представници Међународног комитета црвеног крста из Женеве. Надзор екипа Црвеног крста вршила је извесна грофица Натали. Млада грофица имала је тада око двадесет година. Шармантна, лепа, згодна али строга, млада дама из Швајцарске остала је у сећању по изузетном коректном односу према припадницима ЈНА. Она је је тада свакодневно у Женеву слала извештаје о стању заробљеника у Морињу и уоченим проблемима. Њени извештаји аутоматски би ослободили или казне свели на минимум за Говедарицу и остале оптужене.
Наиме тада су представници Међународног комитета црвеног крста уочили једина два проблема са заробљеницима у Морињу, о којима је грофица Натали извештава Женеву. Као прво, заробљеници су се жалили да морају заузети принудан погнут положај са рукама на врату, приликом уласка чувара у њихове просторије. Други проблем је за данашњу јавност најинтересантнији. Заробљеници су стално тражили четкице и пасту за зубе за побољшање личне хигијене. Грофица Натали није могла решити ове проблеме, јер је због безбедности чувара било неопходно да заробљеници заузму положај из којег не би могли евентуално напасти чувара. Спорне су остале четкице и паста за зубе. Грофици су официри објашњавали да у средствима за личну хигијену војника ЈНА није предвиђена четкица и паста за зубе и да то по истом основу не припада ни заробљенике. За те потребе војници ЈНА су добијали новчану надокнаду.
Грофица данас има око педесетпет година. Шарм и елоквентност вероватно није изгубила а ни памћење. Она се вероватно слабо сећа обиласка Сабирног центра, али сигурно зна где су извештаји представника Међународног комитета црвеног крста.
Суђење припадницима ЈНА и откривање спомен плоче
Виши суд у Подгорици прогласио је 15.05.2010. године кривим и осудио шесторицу припадника бивше ЈНА за ратни злочин против ратних војних заробљеника у логору Морињ код Котора. Млађен Говедарица је добио двије године, Златко Тарле годину и по, Боро Глигић три године, Шпиро Лучић три и по, а Иво Мензалин добио је четири године затвора.
Апелациони суд је 6.07.2012. године укинуо пресуду четворици оптужених припадника резервног састава и потврдио одлуку којом се Млађен Говедарица и Златко Тарле ослобађају кривице.
Основни суд у Подгорици је донио одлуку да држава Црна Гора исплати Млађену Говедарици одштету од 63.000 евра, због неоснованог хапшења и притвора.
Седморица од двадесет заточених у Морињу добили су 200.000 евра од Републике Црне Горе.
На Вишем суду у Подгорици 31.07.2013. године због наводног ратног злочина осуђена су четворица бивших припадника ЈНА, и то Иво Мензалин на четири, Шпиро Лучић и Боро Глигић на по три и Иво Гојнић на двије године затвора.
Апелацијски суд Црне Горе је 23.04.2014. године дао саопштење за јавност у којем се потврђује пресуда за четворицу резервиста ЈНА.
Унутар круга војног објекта Морињ 10.10.2022. године постављена је спомен плоча на којој пише:
Током великосрпске агресије на Хрватску, овдје је био логор,
такозвани Центар Морињ (3.10.1991 – 18.08.1992) за заточене
хрватске цивиле и браниоце
СЈЕЋАМО СЕ ЗЛОЧИНА ПОЧИЊЕНИХ
ДА БИ СЕ ОСРАМОТИЛИ ИМЕ И ДУХ ЦРНЕ ГОРЕ.
ИЗРАЖАВАМО ЖАЉЕЊЕ ЗА СВЕ ПАТЊЕ
КОЈЕ СУ ПРЕЖИВЈЕЛИ ЗАТОЧЕНИ.
ДА СЕ НИКАДА НЕ ПОНОВИ!
Министарство вањских послова Црне Горе
и Министарство одбране Црне Горе
Спомен плочу су открили тадашњи министри одбране и вањских послова Црне Горе Рашко Коњевић и Ранко Кривокапић, уз присуство званичника из Републике Хрватске Гордана Грлића Радмана и Томе Медведа, шефа хрватске дипломатије и министра бранитеља.
Коме су потребне лажи о логору Морињ?
У бившим југословенским републикама које су на разне начине напутиле заједничку државу (СФР Југославија и Државна заједница Србија и Црна Гора) постоји пропагандни став да је Србија извршила оружану агресију на Словенију и Хрватску 1991. и Босну и Херцеговину 1992. године. Такав став је опште прихваћен у тим новонасталим државама, ушао је у законске одредбе, школске програме, политички дискурс и значајно утиче на став јавности.
Парадоксално је да бивше републике оптужују Србију за разбијање Југославије, а истовремено тврде да је Југославија била у ствари заправо „Велика Србија“, која је са ЈНА извршила оружану агресију на њих. Негативна пропаганда о тзв. логору Морињ служи као један од доказа о „Великосрпској агресији“. То је нарочито карактеристично у Хрватској, где се свакодневно потенцира значај наводног ослободилачког домовинског рата.
При томе се не уважава чињеница да у то време 1991. године, Хрватска и Србија нису били субјект међународне заједнице већ саставни део заједничке федеративне државе СФР Југославије. ЈНА, као једина легитимна оружана сила, у рат се укључила тек када су њене јединице директно нападнуте од паравојних група, полиције и параполиције Хрватске.
У Дубровнику је после завршетка грађанског рата 1995. године постојала нетрпељивост између бранитеља који су били у опкољеном Дубровнику и осталих који под разноразним околностима нису тада били у Дубровнику. Из тога се може закључити да су некадашњи заробљеници из Мориња желели приграбити историјску заслуге а успут и бранитељске привилегије те новчану одштету од Републике Црне Горе. При томе не треба оспоравати да то треба да припадне особама које су доживеле психичку и физичку тортуру.
Заробљеници из Мориња су били затворени у складишту у Морињу. Истина то није био хотелски смештај. Вероватно су неки добили по који ударац и терани да певају понеке песме. То није било у реду али то је ипак био рат. Међутим, сви су се својим кућама и породицама вратили живи и здрави.
Припадници резервног састава ЈНА из Никшића и Шавника, који су били заробљени у Мостару, одведени су некадашњи војни истражни затвор у ратној луци Лора, те се никада нису вратили кући. Умрли су у најтежим мукама, а црногорска власт никада није испољила одлучност да се у потпуности расветли тај ратни злочин.
Од осуђених резервиста ЈНА највећу временску казну од четири године, добио је Иво Мензалин, који је био кувар у Сабирном центру Морињ. Испада да је тзв. „злогласни логор“ Морињ јединствен на простору бивше Југославије, где су затвореници физички злостављани кутлачом и певањем песама националистичког садржаја. У логору у ратној луци Лора и осталим логорима на територији Хрватске и Босне и Херцеговине за злостављање су коришћени: кундаци, пендреци, бејзбол палице, дрвене и жељезне мотке, ножеви, вишежилни каблови, индукциони апарати итд.
Без обзира на постављену спомен плочу у објекту Морињ, Хрватска ће и даље уцењивати Црну Гору на приступном путу за пријем у Европску унију. Осим ратне одштете за појединце, тражи се надокнада за ратне бродове, школски брод „Јадран“, промену имена базена „Зоран Гопчевић“ у Котору и друго.
Đorđe Pražić
kapetan bojnog broda
u penziji
[1] Сабирни центар је место или установа у којој се скупљају, привремено смештају или организују људи, добра или материјал након ванредних ситуација, миграција или акција.