У СЛАВУ БЕСМРТНИХ МОНИТОРА

Припадници Речне флотиле, заједно са Удружењем ветерана Ратне морнарице, заједнички су, 12. априла 2019, обележили дан када су – да не би пали непријатељу у руке, на левој обали Саве, у близини старог железничког моста – потопљена три монитора: „Морава“, „Сава“ и „Вардар“, док је истога дана четврти монитор „Драва“, после херојске борбе са непријатељском авијацијом, потопљен низводно од Богојева.

После полагања венаца, подсећајући на то херојско дело посада сва четири монитора, присутнима се обратио Вукота Поповић, капетан бојног брода у пензији:  

  

Поштоване колеге и пријатељи,

Данас смо се окупили да бисмо се подсетили и освежили наша сећања на неке догађаје који су се збили пре 78 година, на те, рекао бих, без претеривања, звездане тренутке не само југословенске него и српске историје, тренутке који нас чине поносним, који потврђују величанствену моралну снагу војничке заклетве, после које, када дођу велика историјска искушења, остајемо упамћени или као патриоте и хероји или као кукавице и издајници. Ми ћемо се данас сећати оних првих, који су својим јунаштвом исписали најлепше странице наше историје.

Шта је то што је посаде наших монитора учинило херојима? Дозволите да само са пар реченица подсетим на неке битне историјске околности, у којима су они исказали своје херојство и своју моралну снагу.

Најпре, то је вама добро позната чињеница да је то време када је фашистичка Немачка извршила   агресију на Југославију, која је, управо тог дана –  12. априла – капитулирала.   

Друга битна чињеница је расуло у систему командовања, како због отежаних могућности  комуникација, тако и због – што је било посебно неповољно – издаје једног дела високопозиционираних официра, али и нижег старешинског кадра, као и једног дела морнарског састава.

Па ипак, и поред тих веома неповољних околности, посаде бродова приступиле су крајње одговорно и храбро извршавању задатака према постојећем ратном плану, почев од минско-баражних група и реморкера па до монитора, који су располагали снажним наоружањем за пружање оружаног отпора далеко надмоћнијем непријатељу.

Оно што је било карактеристично за све чланове посада ових бродова јесте заветна оданост отаџбини у извршавању задатака, по цену највећих жртава, уз истовремено настојање да се ни један брод, а посебно они који су били борбено најспособнији, не преда непријатељу у руке. Као да су команданти бродова и њихове посаде знали за ону древну војничку мудрост: ако не могу победити непријатеља нећу ни да га оснажим.

И управо, вођене том идејом, посаде три монитора: “Мораве“ (командант, поручник бојног брода прве класе Божидар Аранђеловић), „Саве“ (командант, поручник бојног брода прве класе Миливој Коцкар) и „Вардара“ (командант, поручник бојног брода прве класе Срећко Ројц), одлучиле су да, овде, у близини места на коме се налазимо, потопе своје бродове. Учињено је то ноћу око 1 сат, 12. априла 1941. године.

А како су чланови посада доживели тај растанак са бродовима? Немо су, а многи и са сузама у очима, посматрали како бродови нестају испод површине реке. То је тренутак међаш у животу сваког морнара. О томе и наш колега, контраадмирал Бошко Антић, пише у својој књизи „Бесмртни монитор“:

„Морнари читав живот чине све да свој брод одрже на површини, боре се са олујама, маглом, ледом и поплавама. Сада су своје бродове предали тој истој води да их сакрије у своје дубине и спречи друге људе да их користе у сврху која доноси несрећу онима који живе на њеним обалама.“

Док су три поменута монитора тонула, монитор „Драва“, са командантом поручником бојног брода прве класе Александром Берићем, истога дана када су потопљени монитори, био је своју последњу битку низводно од порушеног богојевског моста. Посада, иако добрано проређена, успела је да обори сва три авиона који су га напали у првом налету. Више од тога се није могло. У следећем налету брод је погођен. Иако рањен, као и његов брод, командант је остао на командном мосту и са поздравом, окренут према застави, заједно са својим бродом, нестао је у дубинама Дунава. Тим чином, и он и његов брод, отишли су у легенду, међу бесмртнике.

Овде, свакако, треба поменути да се трагедија посада сва три монитора, који су потопљени овде на левој обали Саве, није окончала потапањем бродова. Наиме, био је план да се посаде укрцају на реморкер „Танаско Рајић“ и путнички брод „Корана“, а затим продуже узводно до Забрежја и крену према централном делу Босне и Херцеговине. Међутим, одмах пошто су кренули зачула се страховита експлозија, а на бродове се сручила конструкција порушеног моста. Рушење моста било је део плана, са којим припадници Речне ратне флотиле нису били упознати, како би се спречило надирање непријатељских оклопних и моторизованих јединица према Београду. Тако је од 110 укрцаних чланова посада, погинуло њих 95, док је остале спасила посада реморкера „Рашка“.

И сасвим на крају, вредан помена је још један детаљ: због непостојања могућности узајамне комуникације, нити је командант монитора „Драва“ знао шта се догодило са преостала три монитора, нити су они знали шта се догодило са „Дравом“.  

Иако нису знали једни за друге, постојало је нешто што их је чврсто повезивало. То је завет отаџбини да ће и по цену највећих жртава бранити њену слободу, част и достојанство. Отишавши у бесмртнике, они су исписали најлепше странице југословенске и српске историје.

Нека је част и слава посадама бесмртних монитора!

Београд, 12.04.2019.                                                      

Вукота Поповић,
кап. бој. брода у пензији

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.