ПРВИ СРПСКИ РАТНИ БРОД НА МОРУ

Након херојске одбране Београда октобра 1915. године, српска војска се повлачила преко Албаније на Јадранско море. Са својом војском повлачили су се и њени бродарци. Након доласка на обале мора одмах су почели са превожењем хране са потопљених бродова. Уочивши потребу за једном поморском командом Врховна команда је формирала Бродарску команду 15. децембра 1915. године. Након доласка на Крф купљен је брод коме је дато име “Србија”. Био је то понос српских морнара и целе војске - на броду се поносно завијорила српска застава 7. марта 1916. године.

Брод се са српском војском преместио у Солун, направивши прави подвиг пловећи сам кроз непозната мора, кроз минска поља и многе опасности. У Сокуну је брод обављао низ задатака, а посада је коначно положила заклетву Краљу и Отаџбини. Пред пробој Солунског фронта, коначно је формирана и српска морнарица 18. августа 1918. године. Након пробоја Солунског фронта, бродарци су се вратили на Дунав и Саву, “Србија” се нашла на Јадранском мору и врло брзо у музеју.

Прошло је 90 година од формирања Бродарске команде и првог нашег ратног брода на мору. Нека то буде за сећање и опомену онима који запостављају нашу поморску традицију.

 

ФОРМИРАЊЕ БРОДАРСКЕ КОМАНДЕ

Морнар остаје морнар читав живот било где да се нађе. Чим су сазнали да се у Медовском заливу налазе два потопљена брода са брашном, хлебом и сланином, одмах су наши бродарци почели да ваде храну из потопљених бродова да се нахране избеглице. Са потопљених бродова су искрцавали храну, а на друге укрцавали  болеснике, жене и децу који су преживели албанску голготу.

Бродарци су сами себе назвали Бродарском командом, осећајући потребу за њеним постојањем. Командант пристаништа је Врховној команди предложио да се та Бродарска команда заиста формира и Врховна команда је актом број 58.453 од 15. децембра 1915. године за њеног команданта поставила потпуковника Милана Ј. Радојевића, који је добио задатак да формира Команду.

У међувремену је пристигла и друга група бродараца, која се повлачила са јединицама Одбране Београда.

Бродарци су и дан и ноћ утоваривали рањене и болесне војнике, избеглице и ратни материјал за Крф. Сви су одлазили морем, а бродарци су остајали. Укрцали су се на последњи брод који је одлазио. По речима Милана Ј. Радојевића, била је то француска рибарска барка, „која диже сидро. Бродарци, који су хиљаде људи испратили морем, не могу ићи пешице поред толике воде. На знак пиштаљке сви су бродарци у два, раније припремљена чамца. Снажне руке завеслаше, и док је брод правио „рундо“ ради изласка из пристаништа, ми смо га се прихватили. Као гусари ускакали смо на брод. Француски матрози противе се. Брод је препун. Али за нама плове два црногорска бродића „Пјесник“ и „Дрим“. Они довозе црногорске перјанике који нису отпутовали са краљем Николом. Перјаници улазе у брод, а ми се смештамо преко гомиле артиљеријског кожног материјала на задњем делу брода“.

Оставивши своје чамце у албанској луци, преко Бриндизија, бродарци су стигли на острво Видо. По острву су се кретали живи костури - болесни српски војници. Француска шалупа ретко одржава везу са Крфом. Бродарци, вични чамцима, су се снашли и са грчким чамцима су се пребацили на Крф. Увек спремни на акцију, од Грка су закупили један чамац са веслима и њиме успоставили везу са острвом Видо.

 

СРПСКА ЗАСТАВА НА РАТНОМ БРОДУ

Застава Србије на броду "Србија"
Застава Србије на броду "Србија"

Српске трупе, гладне, голе и босе су се искрцале и распоређивале северно и јужно од града Крфа. Веза између разбацаних логора била је тешка, јер није било превозних средстава, ни копном ни морем.

Ембрион Бродарске команде је постојао. Чланови Врховне команде су знали искуства Команде Аде Циганлије и многи од њих су били уверени да се искуство бродараца може искористити и овде на Крфу. Инжењери Ђорђе Златковић и Миливоје Павловић су код Краљевске Владе, а начелник Саобраћајног одељења Недић код Врховне команде су настојали да се формира, коначно, Бродарска команда и да јој се купи један брод. И Краљевска Влада и Врховна команда су усвојиле предлоге.

Испробано је много малих бродова. Одређена је и стручна комисија, која је изабрала бродић „Авго – Зора“, раније је то била грчка торпиљарка „Паxсо“, чији је депласман био 69,50 тона, дужина 23,10 и ширина 4 метра. Развијао је брзину од 16 чворова. Брод је био наоружан са два митраљеза. До куповине је саобраћао на линији Крф - Санти Каранти. Плаћен је 45.000 драхми, а на опрему је потрошено још 5.000 драхми. Начелник Саобраћајног одељења му је дао име “Србија”. О том догађају Иво Шишевић пише:

“Нико није био  сретнији од наших бродараца, који је примише, поседоше и пустише у саобраћај. На њеном задњем крају немирно је лепршала српска народна тробојна застава. Застава је била мало већих размера, те је њен доњи крај пркосно додиривао плаво крфско море. Морали смо лађу крстити и венчати за море, како је то по поморским обичајима, назвали смо је „Србија“, јер је то била једнодушна жеља. Хтели смо, да нас подсећа весела, пркосна и снажна на оно што нам је најмилије, на изгубљену Отаџбину, на мајку Србију. Крупним ћириличним словима беше написано с једне и друге стране СРБИЈА. Већ сама појава тога брода, са српском заставом на крми, изазвала је и дипломатски инцидент. Италијански посланик замерио је што брод плови под српском заставом, која није призната као поморска и што је у Италији узбуњена штампа појавом српског торпиљара у поморским водама блиским самој Италији”

Брод је примљен 7. марта 1916. године. Француска команда пристаништа га није радо прихватила и није дала своје људство за помоћ на броду. Сматрали су да овај брод није оспособљен за обалну службу. Дали су само једног подофицира и једног мотористу.

“Послуга на броду састављена је од наших капетана и лађара, са Дунава и Саве, који су избегли на Крф са нашом војском преко Албаније, а доцније, дошао је добровољно и приличан број наших Бокељаца и Далматинаца из Египта, Француске, Енглеске, Италије и других земаља. Међу њима било је капетана помораца дуге пловидбе, машиниста и обичних морнара, те је брод добио прописну посаду од 28 људи, као и остали персонал за радионицу”, пише  Ж.Ј. Кезић. Број чланова посаде се касније мењао.

На броду се вијорила српска застава, иако вијање српске заставе није било у складу са међународним поморским прописима - Србија није била поморска земља и њена застава није призната на мору. Међутим, “спор” је изглађен уз објашњење да српска застава служи за дизање морала код српских војника. Без обзира што је та тврдња искоришћена као лукавство, застава је заиста подизала морал српских војника, они су били поносни на њу.

Цела бродска посада била је састављена од добровољаца са Саве и Дунава, а бродом су заповедали капетани речних бродова. Посада се смењивала на броду, а они који нису били чланови посаде образовали су радионицу за оправке. Радили су на једном новом чамцу и градили весла.

На самом почетку рада, брод је доживео и хаварију. Брод се насукао на стене уз кеј, а при том је моториста сломио вентил сигурности. Квар је отклоњен, команду над бродом преузео је потпуковник Милан Ј. Радојевић, а са бродом и сву одговорност за брод и његово функционисање.

Брод је саобраћао на редовним линијама између Крфа и Говина на северу и Ахилеона, Бенице и Мориатике на југу. Брод је увек био тако крцан “да ни игла не би пала”, како пише његов командант Милан Ј. Радојевић, “на кров брода”. Превозили су се генерали, виши официри, али и здрави и болесни редови. Сва места на броду су била свима приступачна, без обзира на чин и положај. “Србија” под српском заставом је била понос српских војника, пружала им је у туђини неку топлину.

На броду се често чула најпопуларнија песма са Крфа, а касније и Солуна - “Тамо далеко”... Певали су је српски и савезнички војници и свако је додавао нешто своје.

 

ПУТ БРОДА „СРБИЈА“

Када су српске трупе напустиле Крф, после реорганизације која је завршена 26. априла 1916. године, на пут се спремала и Бродарска команда са посадом “Србије”. За време релативно кратког боравка на Крфу људство се опоравило и повратило моралну снагу и веру у повратак у Србију.

У међувремену је посада ојачана - добила је лекара, ађутанта, једног официра, машинског инжењера, а и укрцавано је и друго особље.

Одласком српских трупа све је мање било потребе за превожењем. Позадинске установе, које су остале на Крфу, су желеле да брод и даље остане на Крфу, али је Врховна команда сматрала да је Бродарска команда њена јединица, која треба да буде са осталим њеним јединицама. Било је пуно дилема око способности брода за такав пут. Командант и његова посада су били упорни, тражили су за брод било какво наоружање, “митраљез или један Хочкисов топчић”, како пише Милан Ј. Радојевић, али код Савезника су наишли на подругљив осмех. Онај ко има крстарице, разараче и подморнице не може схватити да се неко таквим бродом усуђује на пут од Крфа до Солуна, кроз Коринтски канал, између многобројних егејских острва, хриди и пличина и, што је најопасније, поред многобројних минских препрека и опасности од немачких подморница. Уместо наоружања упућен им је један подофицир - “Метр Пупон”, како га назива Милан Ј. Радојевић, који треба да их води као навигатор. Команданта “навалне” (назив како је зове Милан Ј. Радојевић) дивизије са крстарице “Валдек Русо” им је послао поморску карту са уцртаним путем којим требају пловити.

Потпуковник Милан Ј. Радојевић је прибавио и бродске документе, те формирао посаду, а остатак оставио капетану Мостарчићу да их касније пребаци у Солун.

Храбри командант са Аде Циганлије је био храбар и на Јонском мору, где је са својом посадом за кратко време стекао одређена искуства, али и поверење у своје људе. Истина, та искуства су стечена у превожењима око острва Крфа, а сада се требало отиснути на тако далек пут, са бродом у који верује само он и његова посада - било је то довољно за подвиг.

Командант је био пешадијски потпуковник Милан Ј. Радојевић, ађутант пешадијски поручник Бранко Мишић, помоћник команданта бродски капетан Милан Петровић, лекар Милутин Гачић, машински инжењер Милоје Здравковић, мотористи Милан Павловић и Лазар Максимовић, кормилари Коста Мирчетић и Петар Јовановић, ложачи Глиша Стефановић, Јован  Ивковић и Јован Копчалић, редар Момчило Дамјановић, “матрози” Илија Ташић, Александар Беговић, Миодраг Манић, Јован Ристић и Алекснадар Луковић. У посади се налазио и поменути Француз Пупон.

Брод је био спреман за пут до Солуна, најдужи који је прошао. Савезници нису имали поверења у овај брод, али српски војници су веровали у своју “Србију”. Посада бродараца на чијем челу је био пешадијски официр, већ искусни поморац, кренула је  на следећу етапу на свом повратку у Отаџбину.

Са својом војском кренуо је и њен први ратни брод, њихова “Србија”. Тешко се било одлучити на такав пут са тако старим бродом. Међутим, за српске морнаре није било дилеме - правац Солун са “Србијом”, а одатле је лакше за родну Србију.

Дванаестог маја 1916. године стигло је одобрење да “Србија” може кренути на пут.

Брод је испловио у 13.00 часова. Потпуковник Милан Ј. Радојевић тај моменат описује: “Тачно у 13 часова полазимо. Пролазимо поред крстарице „Валдек Русо“. Официри са брода машу нам и желе срећан пут. Са обале заостали Срби машу нам марамицама. Ми смо горди што идемо пре њих, као да смо пошли својим кућама, а не на нову етапу чамовања. Ложачи пуним лопатама нагрчу угаљ у ложиште. Импонира нам густ црни дим као да смо и ми на неком ратном броду. Брод јури пуном паром”.

Са обале, поред српских војника, машу нам и крфске мајке дајући нам свој благослов, али и с тугом младе Крфљанке чија су срца освојили српски војници.

Пролазак поред острва Итака, родног места Одисеја, посетио је српске Одисеје на Хомера и његово време, на време митова и легенди. Уместо античких чудовишта вребале су немачке подморнице и мине.

Од наиласка на мине спасила их је француска торпиљарка. Укрцани француски подофицир замало их није довео на минско поље. Није од тада више био арогантан, нити је више потцењивао ове људе који су дошли са река, а неки од њих нису чак пловили раније ни реком. Пут је водио западно до Паксоса и Антипаксоса, па отвореним Јонским морем уз вертикалне стеновите обале. Овакву пловидбу бродарци нису имали на Дунаву и Сави. Ноћу се није назирала обала, у даљини се видео само светионик.

После проласка кроз теснац Рион и Антирион према Невпаксосу посада је била уморна и брод се насукао на плићак, али штете није било.

Српски војници крећу са Крфа у Солун
Српски војници крећу са Крфа у Солун

Тачно у подне 13. маја стигли су пред улазак у Коринтски канал. Српска застава плови кроз канал који повезује Јонско и Егејско море. Грчки војници са обале узвикују: “Зито Сербо”. На изласку контролори, кад су угледали српску заставу, нису обавили никакву контролу. За бродарце то и није била нека атракција, само их је та пловидба посетила на пловидбу кроз Ђердап због околних стена, као да плове кроз Мали и Велики Казан и виде Мали и Велики Штрбац изнад њих. Они су научили да плове кроз вртлоге Ђердапа. На њиховим лицима огледала се сета. сета.

У пирејском пристаништу их у француском конзулату упозоравају да се без заштите ратних бродова не путује Егејским морем, јер има “сумарена” и мина. Француски адмирал није веровао ни да ће “Србија” стићи довде. Од српског почасног конзула у Пиреју добијена је српска тробојка са великим државним грбом у средини.

У 10.00 часова 15. маја пут је настављен. Море је било узбуркано. Мали брод се љуљао као орахова љуска. Приче о сумаренима не престају. Код моста између Еубеје и копна, у месту Халкису на брод долази француски конзул Гал. Сва упозорења о немогућности даље пловидбе због тренутног правца морске струје и подсећања на страдање бродова у таквим условима била су безуспешна - “Србија” је наставила даље.

“Пред поноћ поче море да бесни. Сасвим изненада почеше да се ваљају све већи таласи. Са запада севале су муње. Мала „Србија“ изгледала је као орахова љуска. Брод се њихао у свима правцима, како су га таласи бацали. Изгледало је као да бели врхови побеснелих таласа додирују врх катарке. Метр (звање) Пупон чинио се да спава на крову брода”, пише Милан Ј. Радојевић, “Изнад валова у  даљини црнели су се брегови као авети, који се спремају да нас прогутају. Бљесак муња засењивао нам очи”.

Крмар Коста је сигурно водио брод, а на питање потпуковника Радојевића одговорио је: “Не брините, господине потпуковниче, ово није страшније од кошаве у Ђердапу”.

Француз Пупон од страха се држао за ограду, а крмар Коста је хладан. Пред непознатом обалом су се усидрили. Случајно су се зауставили пре оштрих стена, којих на поморској карти , коју су имали, није било.

Ујутро се све смирило, море је било глатко. Дижу сидро и крећу између рта Книмас и каменитог острвцета Лисица, а од рта Ставрос курс води на север.

И поред сталних упозорења у Валосу да “мине плове са Дарданела право на излаз Валоског залива, да сумарени ишчекују сваки брод, па потапају чак и рибарске барке”, брод у 15.00 часова 17. маја напушта Валос.

У зору 18. маја опет је брод наишао на песак, али опет је била велика срећа - нема оштећења. У пет часова брод прелази кроз обележене пролазе кроз минска поља, а  већ у седам часова угледали су кеј у Солуну. Нико ништа није чуо о броду у Солуну од његовог поласка с Крфа. Потпуковник Милан Ј. Радојевић се одмах јавио Врховној команди. Сачекао их је и француски командант у Солуну контраадмирал Моро.

 

Ратни брод “Србија” у солунској луци
Ратни брод “Србија” у солунској луци

Срећа прати храбре и одисеја „Србије“ се срећно завршила. Посада је била на прагу Отаџбине. Посада је веровала да је била под заштитом заштитника свих морнара Светог Николе, па онда је лако објаснити стихове које је српска војска певала у Солуну: „Сви моле Светог Николу, његову силу на мору“.

Лако је објаснити и познату поморску узречицу: „Ко не зна да се моли Богу нека пође на море“.

 

ЗАКЛЕТВА ПРВЕ СРПСКЕ РАТНЕ МОРНАРИЦЕ

Одмах по доласку у Солун, „Србија“ је почела са превожењем људства и материјала на линији Солун - Микра. Од набавке брода на Крфу па до новембра 1916. године “Србија” је превезла 33.062 војника и официра и 759.965 килограма разне робе. Био је то подвиг обзиром да је то био брод стар 35 година и са дотрајалим котлом. Брод је поправљен и ремонтован на енглеском доку.

Команда брода била је војничка. Врховна команда је наредила да посада положи заклетву. Била је то прва заклетва коју полажу српски морнари. На дан заклетве код посаде је завладало „неко необично, огромно и свето осећање“, пише Ж.Ј. Кезић у „Војничком гласнику“ 1927. године, „како код морнара тако и код старешина. Сваки је једва чекао да дође на заклетву, а нарочито стари морнари, који су били дуги низ година на мору, али увек под туђим заставама, а  нису ни слутили да ће дочекати да путују у свом животу под својом заставом“.

Морнари су се у новим морнарским униформама, које су купљене на енглеској крстарици “Сен Жорж”, шеткали нервозни из жеље да оставе што бољи утисак када улицама Солуна крену на заклетву. Желели су да буду пример осталим морнарима на бродовима у Солунском заливу. Касарна је била окићена цвећем, на капији се вијала велика српска застава, а грађани Солуна и савезнички војници су се окупили да виде свечаност полагања заклетве морнарице која се заклиње у туђој земљи, која нема ни једног  метра слободне своје земље, ни једног метра слободне своје обале. Али то је војска народа који никада није признао туђу власт, који има своју државу и који је пре десет векова имао своје море и своју морнарицу.

„Србија“ је свеже офарбана, име брода истакнуто је јасним живим бојама, а на јарболу се вијала државна застава са савезничким заставама. На прамцу и крми вијала се такође застава Отаџбине. Заставе су везле српске девојке.

Посада ратног брода „Србија“
Посада ратног брода „Србија“

„Гледајући ово“, пише Ж.Ј. Кезић, „наша срца су силно куцала од радости, јер нам се чини, да је ова заклетва претеча будућих великих заклетви наше моћне морнарице, на нашем будућем лепом и слободном Јадрану, и чини нам се, да су они силни и многобројни бродови, укотвљени у Солунском заливу, већ наши бродови на Јадранском мору и да су они морнари, који се спремају да положе заклетву, сишли са оних бродова у Солунском заливу”.

Музика Краљеве гарде, одевена у нова гардијска одела, свира српску народну музику, а у колу су наши војници, Енглези, Французи и Сенегалци - црнци први пут играју коло, коло из поробљене Србије, а они добро знају што је робија и далека, поробљена, земља.

„Србија“ је и до дана заклетве била понос српских војника. Није било оваквог весеља на улицама Солуна.

Командир 1. саобраћајне чете води морнаре улицама Солуна, на челу је музика, а иза свих огромна маса радозналог народа. „Наши морнари“, по речима Ж.Ј. Кезића, „иако у туђини и без своје Отаџбине били су више него поносни, јер они иду на свечану реч, иду на заклетву Краљу и Отаџбини“.

Било је то 18. маја 1916. године.

По завршеној заклетви морнари су се вратили у своју Касарну. Настало је весеље. Свечаности су присуствовали представници свих савезничких армија и сви су пожелели да у будућности виде наше бродове, под нашом заставом.

„Када су наши морнари“, пише Ж.Ј. Кезић, „положили заклетву на верност Краљу и Отаџбини, осећали су се сасвим други војници, лађа „Србија“ им је била и изгледала лепша и милија, него до тога часа, јер они су сада заклети војници. Чували су свој брод као мало воде на длану, а одакле су сви ишли сваки је по нешто носио за њу. Неки конопац. Неки четку, неки саргију, да се опере, неки кутију фарбе, да је зафарба, на месту где се фарба ољушти, тако да никада њихова лађа „на мору“ не сме изостати иза лађа других великих држава. Застава њихова морала је увек бити чиста и испеглана па макар каква киша и олуја владала на мору. Једном речју чували су свој брод као мајка своје дете, а када путују за Микру или обратно за „Бејаз кулу“ увек су сви на палуби, те их увек савезнички морнари гледали како терају свој брод смело и куражно иако је стар, преко највећих бура и непогода, па и чист као злато, под заставом њихове будуће државе, која ће такође имати своје море и своје бродове, као и остали сретни народи”.

„Србија“ је имала посаду од 12 људи. Поред већ поменутог Милана Петровића, који је званично био командант брода, на броду је био касније Андро Бенић из Дубровника, те ложач Шпиро Јокић, а морнар Лука Старчевић. Ова два последња били су из Кртола. Звали су их Египћани, јер су на Крф дошли из Египта где су радили на ископавању Суецког канала. Њихов долазак је узвишен чин јер у Египту није било борби и тамо су били безбедни. Ови Бокељи су дошли да помогну својој браћи и прикључе се српској војсци као добровољци.

Српски војници, посебно морнари с брода „Србија“, живели су свој живот и на копну, веселили се по кафанама и чинили оно што чине и остали морнари у лукама. Град и његова лука су живели свој живот. Много је згода из тог времена. Једна од њих објављена је у књизи „Велики дани Србије 1914 – 1918“.

„Увече, око седам часова, седели смо у башти кафане „Београд“ баш поред саме морске обале, вечерали и пили у весељу. Башта пуна света, а свирала је и нека циганска капела. У близини нашега стола неко грчко друштво с лепом, млечном и као уписаном Гркињом. Гркиња је, седећи позади нашег стола, правила покретима и погледом немирних очију, неку игру уметничког кокетирања. Све што је било у њеној близини, уздисало је и чезнуло за њом. Само они што су седели поред ње, изгледали су као да седе поред неке бабе, у хладној соби, а не поред женског створа тако младог и лепог, поред кога све расте и све буја. Велике црне очи биле су у складу са живим цртама њеног лица, и урођеном грацијом погледала је дискретно на наш сто. Лице је често додиривала прстима њених облих руку.

Музика је по нашој жељи свирала и певала „Да су мени очи твоје“. Та песма се често понављала и за свако понављање музичари су добијали по неколико стотина драхми.

„Ако ме ова Гркиња још једном страсно погледа, ја ћу све што је на столу побацати у море! Она, после тога погледа дуго и дубоко мене и ја све флаше бацих у море”.

Келнери су донели нове чаше, добили бакшиш, а Цигани још јаче засвираше песму “Да су мени очи твоје”, уз нови бакшиш. На нов „изазов“ Гркиње, Ђера баца читав сто у море, келнери доносе нови сто, Цигани појачавају музику, читава башта посматра „русвај“. У заносу он сада изјављује да ће скочити у море, ако га Гркиња још једном погледа.

„Гркиња поче да уздише гледајући и извињавајући се... Ја устадох са столице и скочих у море. Пре него што сам скочио, видео сам у близини један чамац са рибаром. Рачунао сам да ћу допливати до њега. Али рибар поче намерно да весла и бежи од мене”.

Нашег љубавника спасили су француски морнари који су на позив српских официра дојурили моторним чамцем. Кад су сазнали да је Србин скочио у море због лепих очију, покупили су читаво Ђерино друштво на свој торпиљар и наставили весеље уз  француска вина. А лепа Гркиња, кад је видела последице свог кокетирања, вриснула је и пала у несвест, док је њено друштво мирно посматрало ову морску „Параду“.

„Кад је свануло, људи су дошли себи. Команда у Солуну већ је обавештена, узела ме је на саслушање. Пала је казна и одмах на фронт“.

 

ФОРМИРА СЕ И РАТНА МОРНАРИЦА

Од свог формирања, Бродарска команда се налазила у саставу Одсека војнодрумског саобраћаја Врховне команде. Када је у Инжињеријско - техничком одељењу Војног министарства одржана конференција, којој је присуствовао и Милан Ј. Радојевић, он је стално истицао да је неопходно да се рад Бродарске команде унапреди и да се ради на стварању пловног парка „ради ефикасније борбе против непријатеља и ослобађања домовине“. На конференцији је постигнута сагласност да се Команда издвоји из Одељења војнодрумског саобраћаја и потчини Саобраћајном одељењу Врховне команде. Писмена одлука о томе није никада донета, а захтеву се супротставио и шеф војнодрумског саобраћаја Врховне команде потпуковник Душан Радосављевић, који није ни присуствовао конференцији.

Командант Бродарске команде био је упоран у образлагању потребе за издвајањем из институције која није имала никакве везе са задацима Команде, па је на његов захтев, шеф Саобраћајног одељења Врховне команде српске војске 10. августа 1918. године поднео предлог начелнику Штаба Врховне команде војводи Мишићу:

„Разматрајући предлог Бродарске команде, пов. број 559, од 9.августа т.г., налазим да би Бродарска команда требала да буде под непосредну управу Саобраћајног одељења из следећих разлога:

Иако Уредба о служби у позадини војске у чл. 18. предвиђа да у надлежности шефа Одсека за обичне путеве спадају преноси и на рекама, ипак налазим да Бродарска команда као нова установа у нашој војсци, која носи карактер основе за нашу будућу марину, нема у своме правцу развијања никакве везе са Друмским одсеком”.

Наченик Штаба Врховне команде војвода Мишић прихватио је ово образложење и истог дана донео решење:

 

ШТАБ ВРХОВНЕ КОМАНДЕ
САОБРАЋАЈНО ОДЕЛЕЊЕ
ОСБР. 12.491

 

10.август 1918. год.
С  О  Л  У  Н

 

Усвајајући предње мишљење начелника Саобраћајног одељења,

 

Р Е Ш А В А М

Да се Бродарска команда издвоји из састава Војнодрумског одсека и стави под непосредну управу Саобраћајног одељења.

Начелник Саобраћајног одељења учиниће по овоме даље што треба.

 

Начелник штаба
Војвода Мишић, ср.

 

Тако је Бродарска команда издвојена из састава Војнодрумског одсека и 10. августа 1918. године постала установа у саставу Саобраћајног одељења Врховне команде.

Бродарска команда је ангажована у многобројним задацима у припреми за пробој Солунског фронта. У њеном саставу је био и наш први ратни брод „Србија“.

Интересантно је забележити да су на броду у мају 1918. године боравили чланови југословенског одбора - Трумбић, Тринаестић и Васиљевић.

Брод је неколико пута пловио до Пиреја, а и превозио наше делегације до Свете Горе. Када је пловио морем где се могао срести са швапским сумаренима, своје митраљезе је посада увијала у црну ћебад како би непријатељ мислио да су топови.

Према платном списку посаде ратног брода посада је имала 10 -12 чланова,  дотле је Бродарска команда у свом саставу имала 160 људи, и то: два активна и шест резервних официра, 17 чиновника, 25 подофицира, 98 редова (од којих 25 добровољаца) и остало повремено прекомандовано особље. На платном списку налазе се: Андро Бенић, резервни потпоручник; Лазар Максимовић, бродарски; Љубомир Јовановић, машиниста; Вучић Глишић, крмар; Здравко Миловановић, редар; Душан Стојановић, ложач; Шпиро Јакић, ложач; Ђуро Старчевић, морнар; Антон Летић, морнар; Лука Старчевић, морнар; Јосип Будунић, морнар; Петар Ристић, морнар (платни списак 20. августа 1919. године).

 

СА БРОДА „СРБИЈА“ У РОЂЕНУ СРБИЈУ

Као што се митски Одисеј, након „лутања“ и искушења, вратио на своју Итаку и својој Пенелопи, тако су се и српски бродарци, након три године и пута преко три мора, вратили на своје реке - Саву и Дунав.

Десило се то након што је српска војска ослободила Београд 1. новембра 1918. године. Док су пешадинци, артиљерци и коњаници на броду „Србија“ савладавали буру и олују на мору, морнари и бродарци су заузврат јуришали на бугарске, аустријске и немачке ровове. Пред њиховим налетом непријатељ је панично бежао. Врховна команда је 6. новембра наредила команданту Српске бродарске команде да се са људством одмах пребаци из Солуна, преко Скопља за Београд. Потпуковник Милан Радојевић је са групом бродараца (105 људи, наоружаних са 80 карабина и два митраљеза) на Дунав стигао преко Бугарске, добивши наређење од Врховне команде да се одмах пребаци из Солуна у Београд.  Требало је да се тај пут одвија преко Скопља, али је командант савезничких снага у Солуну, генерал Франш д’Епере, наредио се путује преко Бугарске. Путовали су возом из Солуна (7. новембра) до Куманова, а одатле камионима преко Криве Паланке за Ђушево, Александрово и Видин, где су стигли 15. новембра.

О свом путу Милан Ј. Радојевић ће касније написати чланак „Српска бродарска команда кроз Бугарску 1918“, који је објављен у „Ратничком гласнику“ за 1937, свеска II и III.

У пристаништу није било брода да се одмах пребаце у Србију. Радојевић је тражио помоћ од француског команданта. После низа покушаја да се спрече да српски бродарци пре стигну у Србију од Француза, бродарци су поправивши једну ведету, њих 21, кренули ведетом у 10 часова 20. новембра. Стигли су до ушћа Суводолске реке, где се ведета насукала, а одатле пешице до Брзе Паланке. Ведета је у међувремену одсукана и  упловила је у Брзу Паланку вијући српску заставу. Из Брзе Паланке је отпловила за Кладово. Други део бродараца је ишао пешице и камионима, Радојевић се вратио бродом “Апатин” (бивши српски „Београд“) по остале бродарце у Видин. Након још једног путешествија допловили су у Београд 29. новембра. Бродарска команда је у Солуну била потчињена Саобраћајном одељењу српске Врховне команде, а по доласку у Београд Бродарска команда је стављена под команду Инжињеријског одељења српске врховне команде.

Potpukovnik Milan Radojević

Када је „Решењем команданта Савезничких војска” о. бр. 5802/3 адмирал Трубриџ постављен за команданта пловидбе на Дунаву, Бродарска команда је стављена под његову команду. Овај енглески адмирал био је у Солуну командант свих савезничких поморских транспортних снага и снабдевања морем. Њему је била индиректно потчињена и наша Бродарска команда након доласка у Београд. Трубриџ је једно време био командант вез војске. Број припадника српске Бродарске команде је био недовољан. Због тога је наређено да командант Бродарске команде запосли сав бродарски персонал на војној дужности у српској војсци и прикупи сав незапослени персонал Српског бродарског друштва. У дисциплинском погледу целокупно бродарско особље у српској служби стављено је под команду Бродарске команде.

Нажалост, са својим морнарима, на обале Саве и Дунава није могла и њихова „Србија“. Тешко су се с њом растали, носили су је у срцу читавог живота.

Први командант српске Речне ратне флотиле и први командант српске ратне морнарице Милан Ј. Радојевић је са својим бродарцима кренуо на нови пробој преко Балканског полуострва - овај пута у супротном правцу, ка слободи. И овај пута су успели. Команду над својим бродом оставио је Дубровчанину Андри Бенићу, који је у писму својој породици писао 23. октобра 1918. године:

“... Од назад осам дана узео сам заповјед брода „Србија“, јер је дошао мој ред, а како командант другима каже, можда постанем сталним заповједником, а Стипановић командир чете, будући да наши људи с потпуковником и другим официрима крећу за ослобођене крајеве. Било би ми мило да останем заповједником брода, јер по свој прилици кад час дође биће налог да се иде за наше ослобођене крајеве на Јадрану. Без сумње Дубровник”.

Пут једног од последњих команданата „Србије“ био је занимљив. Одмах после избијања првог светског рата Андро Бенић, који се тада налазио у служби на Суецком каналу и то од 1907. године као пилот, јавља се у добровољце у српску војску. Полазећи на пут, Андро Бенић оставља у Египту своју породицу у доста тешким материјалним приликама, али он не одустаје од своје намере да се као добровољац прикључи српској војсци и да свој допринос у ослобођењу земље. Међутим, с Крфа га савезничке власти враћају поново на службу у Суецки канал. Не наводе се разлози враћања или вероватно је то уследило због тога што је он био потребан у Суецком каналу, као искусан поморац, а можда и због тога што су га савезничке власти сматрале подаником Аустроугарске.

Но, ипак, Бенић налази начина и одлази  у Солун, где стиже 1. марта 1918. године и као добровољац одмах се ставља на расположење српској војној команди  и неко време ради као преводилац, да би најзад постао заповедник брода „Србија“, а 14. новембра 1918. постао је командант логора бродарске команде, да би ту дужност предао Лазару Максимовићу августа 1919. године.

И Бродарска команда се преселила у Београд. Након рата, брод „Србија“ је посебним наређењем Министарства војног, септембра 1919. године, дотегљен у Груж и предат команди пристаништа, а затим је упућен у Арсенал у Тивту где је расходован. Од Солуна до луке Бар брод је тегљен нашим паробродом „Србин“, а ко ће други да тегли своју „Србију“ него „Србин“? За команданта је постављен Анђел Јовановић са Брача, кадет са пароброда „Србин“. Време доласка у Бар није тачно регистровано, али се ради о септембру 1919. године.

Из луке Бар је брод на свој погон пребазирао за луку Груж, где се лучким властима јавио 19. септембра 1919. године. Два дана после брод је пребазирао у Арсенал у Тивту у циљу ремонта. У Тиват је стигло седам чланова посаде - Бокељи, Црногорци и један Баначанин. По подацима из монографије Арсенала видљиво је да Арсенал није радио до 1921. године када су га Французи коначно предали Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. За то време брод је служио за смештај официра.

Било је идеја да се брод, ради улоге коју је имао у рату, пресели у Београд и овековечи као музејска вредност. Нема података зашто то није учињено.

Тако је завршио своју пловидбу први ратни брод Србије на мору.

 

 

Бошко АНТИЋ
контраадмирал у пензији

1 thoughts on “ПРВИ СРПСКИ РАТНИ БРОД НА МОРУ”

  1. SRBIJU nije doteglio Srbin nego Sparta, mada je prvi slučaj poetski bolji.. Tek 1923 je Sparta promjenila ime.
    Bilo bi podosta toga za napisati…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *