ОРГАНИЗАЦИЈА И БРОДОВИ
Због сукоба са Угарском и борбе за превласт у средњој Европи,
Аустрија је приступила градњи своје ратне флотиле на Дунаву. За разлику од Угара, Аустријанцу су се определили за градњу већих ратних бродова по угледу на морске и тако је створена Дунавска армада која је са мање или више успеха дејствовала на Дунаву од 15.д о 18. века. Према величини, висини и наоружању, нови бродови су били надмоћнији од турских бродова на Дунаву, али су били тешки, дубоко су газили, били су непокретни, слабих маневарских особина и скоро беспомоћни за борбу против непријатељских лаких и брзих бродова. С обзиром на хидролошке и хидрографске прилике ти велики бродови били су скоро неупотребљиви на горњем Дунаву.
Пре сваког ратног похода Аустрија је градила нове бродове. Страни бродоградитељи, којима нису биле потпуно познате пловидбене прилике на рекама, стварали су увек нове типове ратних бродова.
У почетку, за посаде на бродовима врбовани су страни најамници, а тек касније, под Маријом Терезијом и Јосипом Другим посаде су се састојале већим делом од аустријских држављана разних народности, међу којима је био велики број
Срба и Хрвата.
Прави повод за организовање аустријске флоте (армаде) на Дунаву крајем 15. века били су политички односи са Угарском.
У току ратова Фридриха Трећег на граничном подручју доње Аустрије и Угарске против Матије Корвина, у аустријској војсци се указала потреба за речним ратним снагама на Дунаву, како би се успешно супротставили чувеним мађарским шајкашким флотилама, које су биле испробане у току многих ратова са Турцима.
У бечком арсеналу, који је постојао много раније, почела је градња ратних бродова који се први пут спомињу 1442. године, приликом опсаде Пожуна (Прессбург).
Када је Матија Корвин 1477. и 1482. године надирао ка Бечу, први резултати у стварању аустријске Дунавске армаде поново су нестали и брзо су заборављени. Неколико наредних деценија није се ништа радило на томе. Из тог временског периода нема никаквих података о начину градње и типовима аустријских ратних бродова на Дунаву, нити о организацији Дунавске армаде.
Нови снажан подстрек за формирање Дунавске армаде уследио је након избора Фердинанда Првог (1526. године) за краља Угарске. Фердинанд је после пораза угарске војске код Мохача наследио неколико угарских бродова. У Хабзбуршкој монархији нису знали шта ће са овим бродовима, нити су веровали у њихову борбену вредност. Тада је одлучено да се гради армада по узору на шпанску и италијанску армаду. Изграђене су галије са високом палубом и великим газом, које се упркос великим једрима нису могле кретати узводно, а за управљање њима унајмљивани су Италијани и Шпанци, док су на веслачким клупама често седели злочинци. Била је то верна слика галија на мору.
У то време десеткована угарска флотила није представљала озбиљнијег такмаца турској флотили, па је због тога и одлучено да се гради још једна ратна снага на потпуно новим принципима.
Изграђен у краљевском арсеналу у Бечу од шпанских мајстора по угледу на шпанску наву. Био је дуг 28 м и широк 6,5 м. Поред весала, имао је јарбол са једним крсним једром и косник са посртним једром.
Према величини, висини и наоружању, нови бродови су били надмоћнији од турских бродова на Дунаву, али су били тешки, дубоко су газили, били су непокретни, слабих маневарских особина и скоро беспомоћни за борбу против непријатељских лаких и брзих бродова. С обзиром на хидролошке и хидрографске прилике ти велики бродови били су скоро неупотребљиви на горњем Дунаву.
Пре сваког ратног похода Аустрија је градила нове бродове. Страни бродоградитељи, којима нису биле потпуно познате пловидбене прилике на рекама, стварали су увек нове типове ратних бродова. Стога је флотна листа аустријске Дунавске армаде имала у саставу следеће ратне бродове:
- галере, велике, дуге и узане бродове са 16 до 22 уграђене клупе за веслаче, наоружане са по два тешка топа на прамцу и крми, 10-20 фалконета (малих топова) на боковима брода и 40 аркебуза, постављених на рашљама на крменом и прамчаном каштелу. Године 1532. галере су биле наоружане са два тешка топа који су избацивали ђулад од 20 фунти, четири фалконета са ђуладима од пет фунти и 30 фалконета са ђуладима од по четири фунте. Галере су биле намењене у првом реду за запречавање пловидбе непријатељским флотилама. Најјача галера "капитанеа" (адмиралску брод) армаде била је увек командни брод. Нарочити тип галере "барбота" имала је на прамцу уграђен гвоздени кљун за тактику удара у непријатељски брод;
- брегантини (или прегантини) били су мањи бродови од галере са 13-14 клупа за веслаче. Ти бродови били су бржи, па су могли успешно да се супротставе турским шајкама и лаким бродовима, били су наоружани једним топом на прамцу и са 25-30 аркебуза;
- фусте су били мали, лаки и брзи бродови са 10-14 уграђених клупа за веслаче, намењени за извиђање и осматрање, а звали су их и "бродови уходе";
- баркелонге су имале 10 уграђених клупа за веслаче, намењене су биле за искрцавање трупа (десантних јединица), наоружане једном фалконетом на прамцу;
- руфинеле су имале 6-7 клупа за веслаче и биле су намењене за одржавање везе између бродова и копнених јединица и уопште за курирску службу;
- помоћне бродове (пловна складишта) за провијант, муницију, кухиње, пекаре итд.
Касније је армада располагала фрегатама и другим типовима великих ратних бродова и са више типова разних топовњача, брандерима, шајкама и разним другим бродовима. Посаде на бродовима армаде састојале су се од два одреда - бродског (палубног) и борачког, за одбрану и абордаж. Борачки одред на галери састојао се од једног официра и 20-60 стрелаца.
После првог неуспеха са градњом великих бродова требало је да прође 150 година. Тада је изграђено 12 огромних бродова, са по 60 топова. Били су то прави ратни бродови, који нису ушли у употребу. Са градњом ратних бродова се почињало тек кад је рат био на помолу, па је тек за време Марије Терезије почело дугорочније грађење бродова. Прва изграђена фрегата "Мариа Тхересиа" имала је исте недостатке као и њени претходници и лоше је маневрисала и није могла пловити узводно.
У почетку, за посаде на бродовима врбовани су страни најамници, а тек касније, под Маријом Терезијом и Јосипом Другим посаде су се састојале већим делом од аустријских држављана разних народности, међу којима је био велики број Срба и Хрвата.
Армада је била подељена у ескадре, које су означаване заставама разних боја.
Службу на веслачким клупама, која је била врло тешка на рекама, најбоље су обављали чувени сењски ускоци.
АУСТРИЈСКО-ТУРСКИ РАТ 1683-1699. ГОДИНЕ
Неуспех султана Сулејмана у опсади Беча 1529. године зауставио је продоре турске војске на запад, а пораз великог везира Кара-Мустафе у другој опсади 1683. године означио је почетак повлачења Турака на исток.
Пораз Турака под Бечом 1683. године и њихово повлачење из Угарске крајем 17. века и почетком 18. века имао је знатне последице за речни саобраћај на Дунаву. Спуштајући се низ Дунав преко Панонске равнице у правцу Балканског полуострва, Хабзбуршка монархија се појављује у средњем Подунављу као моћна велика сила, спремајући путеве својој привредној и политичкој експанзији према Балкану и истоку, а један од најважнијих трговачких путева из средње Европе према Балкану ишао је Дунавом преко Београда, а одатле или истом реком до њеног ушћа у Црно море или Цариградским друмом до Солуна и Цариграда. Тако је порастао значај Дунава и његових притока у средњем и доњем Подунављу.
После пораза код Беча 1683. године аустријско-пољска војска у стопу је пратила турску војску преко угарске територије и 27. јуна је ослободила Пешту, а затим Будим 2. септембра 1686. године, после друге опсаде града. У свим тим борбама видну улогу имала је аустријска шајкашка флотила, која је постигла велики успех код Естергома 2. октобра 1685. године, где је уништила или заробила скоро све бродове турске флотиле.
За време освајања Будима флотила је петардама бомбардовала зидине и капије доње приобалске вароши, и тиме је помогла војсци војводе Карла да продре у град.
Шајкаши су обезбеђивали два понтонска моста између Будима и Пеште и 13. августа одбили напад турских бродова који су покушали да запале оба моста. Међутим, највећи успех постигла је аустријска флотила када је, у садејству са копненим снагама, одбила велики комбиновани напад турске флотиле и војске великог везира, која је дунавским путем стизала у помоћ опседнутом граду.
После пораза турске војске код Будима 2. септембра 1686. године, аустријски бродови су вршили извиђање и обавештавање о покретима турске војске, прикупљање хране, сена и других потрепштина за војску по дунавским острвима. Осим тога, бродови су за војску превозили храну и материјал из аустријских области и западне Угарске.
После пораза турске војске код Мохача 12. августа 1687, аустријска војска је крајем септембра заузела Осијек, а у даљем надирању ка Београду, преко Вуковара, Ердута и Илока, 1688. године и дунавску тврђаву Петроварадин. Од тада је Дунавска армада преузела улогу од Шајкашке флотиле за предстојећа дејства на Дунаву.
Са армадом су допловили у Петроварадин транспортни бродови на којима су се налазили пољска артиљерија, храна, пекаре и остали материјал за потребе војске. У Петроварадину су обављене све припреме за предстојећу опсаду Београда и за постављање понтонског моста на Сави.
Крајем јула логор аустријске војске налазио се код Сланкамена, али за напад на Београд требало је претходно освојити Тител (28. јула 1688. године), где се налазило упориште турске војске, која је могла паралисати и пресећи пловидбу Дунавом и везу са Београдом ради снабдевања војске свим ратним потрепштинама. Аустријска војска је 5. августа концентрисала своје снаге у рејону Бежанијске косе. Пошто је установљено да су Турци јако утврдили Аду Циганлију, а лева обала Саве је била поплављена, те је створено мочварно земљиште, одлучено је да се река пређе код Остружнице. Да би прикрио стварно место преласка, командант аустријске војске кнез Максимилијан Емануел прво је распоредио своју војску према Ади Циганлији, коју је у току ноћи 6. августа прикривеним путем пребацио на место преласка код Остружнице. Са војском су у току ноћи колима пребачена и сва превозна средства и делови понтонског моста.
Прелазак преко Саве отпочео је у току ноћи чамцима чије су посаде биле састављене претежно од Срба који су најбоље познавали место преласка. Упоредо са прелажењем, шајкаши су отпочели градњу моста, који је завршен за један дан. Касније је мост постављен преко Аде Циганлије до Чукарице.
Пошто се турска посада града на позив кнеза Емануела није хтела предати, аустријска војска је 12. августа отпочела опсаду града. Ради ефикасније опсаде Београда са стране Дунава, аустријски ратни бродови су по тамној ноћи спустили низводно, поред града, око 150 пловних објеката, па су на Дунаву поред града подигли мост и тиме са речне стране турској одбрани града пресекли ту до тада једину саобраћајну везу.
Када је 6. септембра почео општи јуриш, Шајкашка флотила је извршила десант и заузела доњи део града (испод Калемегдана) и међу Турцима изазвала велики неред. Истог дана, Аустријанци су освојили Београд након покоља над Турцима. Град је по ко зна који пут опљачкан и опустошен, а пљачкали су га и Турци и Аустријанци.
На Дунаву, недалеко од Кладова, на путу за Видин, зауставило се око 500 турских лађа са евакуисаним турским породицама, које су напустиле Београд пре опсаде, и опљачканим драгоценостима. Иако им је аустријска војска запречила пут у Ђердапу, они су искористили моменат одсутности аустријских ратних бродова и допловили у Видин и Никопољ. Изгубили су 42 лађе, које су се насукале на хридине и плићаке у Ђердапу.
У току борбе за Београд српски шајкаши из Сенте и Сегедина заробили су четири турска теретна брода са целокупним теретом.
У редове аустријске војске у овом рату масовно су ступали Срби, очекујући тако ослобођење од Турака. Многи од њих су ступили у Шајкашку флотилу, јер су били вични служби на броду.
РАТНЕ ОПЕРАЦИЈЕ 1689. ГОДИНЕ И ПОВЛАЧЕЊЕ АУСТРИЈСКЕ ВОЈСКЕ ИЗ СРБИЈЕ
Године 1689. велики везир Мустафа-паша Ћуприлић (Кеприли) спровео је велике реформе у турској војсци и повећао њену борбену снагу, управо у време када су савезници (Аустрија, Пољска и Русија) постали неактивни на ратишту и када је Венеција била исцрпљена дугим ратовањима. Војни положај Аустрије погоршао се почетком 1689. године, када је Француска објавила рат Аустрији, која је била присиљена да отвори други фронт на западу. У таквој ситуацији Турци су коначно употребили сву снагу против Аустрије.
Да би попунио насталу празнину на фронту, главнокомандујући аустријске војске принц Лудвиг Баденски позвао је Србе на устанак. Крајем 1688. године аустријска флотила је оскудевала у транспортним и ратним бродовима. Многи бродови су страдали у олуји или је одржавање било потпуно занемарено. Није било довољно ни понтонских мостова, јер је за један мост на Дунаву било потребно и до 200 пловних објеката.
Због помањкања јаке аустријске флотиле Турци су врло успешно бранили дунавске позиције. Код Кладова су концентрисали око 70 добро наоружаних шајки, које су аустријској војсци на том сектору пресекле саобраћај и снабдевање Дунавом.
Турска војска је 26. јуна 1689. помоћу 21 шајке опколила Кладово и 8. јула освојила град. После освајања Кладова турска флотила је пребацила војску на леву обалу Дунава и заузела Оршаву.
Принц Баденски наредио је српским шајкама у Смедереву (било их је 28) да са српским устаницима поново освоје Кладово и Оршаву. Међутим, турска флотила је код Голупца изненада напала српске шајке и нанела им тежак пораз. Турци су отели 10 шајки, а остале су се спасле бекством.
Повлачење аустријске војске из Србије отпочело је 1690. године. У периоду између пада Ниша (6. августа 1690. године) и почетка опсаде Београда извршена је сеоба Срба у Угарску. Велики број Срба превозио се разним пловним средствима узводним током, под врло тешким условима. Населили су околини Будима, Вишеграда, Естергома и Ђера. Велики број Срба, превезених са 300 пловних средстава, искрцао се у Сент Андреји.
Турци су 6. октобра поново освојили Београд. Аустријска војска се повукла из Србије и сакупила се узводно од Земуна, па је наставила да се повлачи према Петроварадину. Дунавска армада је штитила и пратила повлачење војске од напада турске флотиле. Шајкашка флотила се кретала узводно помоћу весала, док су тешке бродове армаде теглиле посаде по копитници. Стање у коме су се нашли бродови армаде Турци су вешто искористили тукући их енергичном топовском ватром са четири галере и 50 шајки које су следиле аустријске бродове у узводној вожњи. Стање се погоршало када се једно одељење турских војника искрцало са турских бродова и напало људство које је теглило аустријске бродове по копитници. Аустријски бродови су се потом отиснули од обале и у борбеном поретку напали турске бродове. Напад су подржавали топови са обале реке, који су искрцани са бродова Дунавске армаде. После двочасовне борбе аустријски бродови су присилили турске да се уз извесна оштећења повуку у земунско пристаниште.
Када су 1690. године Турци поново отпочели са ратним операцијама, аустријска Дунавска армада била је ојачана са неколико великих бродова са две палубе, дугих 44,3 метра и наоружаних са по 40 великих и 20 малих топова. Посаду на тим бродовима чинили су морнари најамници, међу којима се налазио капетан Осенберг.
У току маја 1691. године аустријска војска се концентрисала код Петроварадина, а код Сланкамена је 29. августа дошло до сукоба између аустријске и турске војске великог везира Мустафе Ћуприлића. Том приликом Аустријанци су извојевали велику победу.
У аустријској војсци налазило се 10.000 Срба, са својим војводом Моностирлијом. За време велике сеобе Срба 1690. године, Леополд Први именовао је 24. марта 1691. Јована Моностирлију за подвојводу српског народа, који је постао војни и грађански поглавар и вођ српског народа. Значајно је да је бечки двор за подвојводу узео из круга староседелаца коморанских Срба, а не од досељеника.
Код Сланкамена је дошло до судара 55.000 аустријских војника (са 90 топова) и 100.000 Турака (са 150 топова). У припреми новог ратног сукоба са Угарском Ћуприлић је, прешавши Саву код Београда, прикупљао своје снаге у Земуну. Аустроугарске снаге, прикупљене код Петроварадина, кренуле су 12. августа 1691. године на Земун. Пошто је оценио бројну надмоћност Турака, Лудвиг Баденски се повукао према Сланкамену, а Ћуприлић је кренуо за њим и обишао га код Крчедина, пресекао му везу са базом у Петроварадину и обрнутим фронтом ка Сланкамену запосео положаје са пешадијом и свим артиљеријским оруђима на левом крилу, коњицом у центру, а Туркменима, снагама из Дамаска и 300 Угара на десном крилу. Пошто је извршио промену фронта, Баденски је поставио целокупну артиљерију на десно крило и око подне 29. августа прешао у напад. Снажном артиљеријском ватром и противнападом пешадије Турци су одбили овај напад. По прегруписању снага Баденски је прешао у напад и сломио отпор на турском десном крилу. У одсудном тренутку, када су турске снаге вршиле противнапад, погинуо је Мустафа-паша, што је унело пометњу у турске редове, који су затим прешли у панично повлачење. Због исцрпљености аустријске снаге нису прешле у гоњење, па су Турци повукли своје снаге ка Београду.
Дунавска армада и Шајкашка флотила нису биле у стању да искористе победу код Сланкамена и обезбеде превласт на Дунаву, а аустријска копнена војска се под командном војводе од Кроја (Croy) окупила код Земуна.
У међувремену Турци су знатно ојачали своју флотилу у Београду, која је имала 75 великих и малих бродова. Највећи су били са 44 весла, наоружани са по девет топова. У то време турски транспортни бродови највише су страдали од српских шајкаша. Тако је новембра 1692. једна чета продрла далеко низводним током Дунава и у Ђердапу заробила 15 турских пловних објеката, а посаде побила.
За време припрема за опсаду Београда 1692. године, армада је под командом адмирала Флерија имала у саставу 12 великих бродова, са 860 људи и 275 топова, затим 12 брандера,12 пловних батерија, велики број шајки и помоћних бродова. Међутим, када је наступила зима, а и због обавештења добијених септембра 1692. да се Београду приближава јака турска војска, аустријска војска је одустала од опсаде града, па се повукла на зимовање у Петроварадин.
Године 1693. Турци су почели припремати наставак ратовања. Последњих дана јула 1694. аустријска војска, праћена бродовима армаде и транспортним бродовима, кренула је из Петроварадина према Београду. Тридесетог јула је успоставила понтонски мост на Сави изнад Аде Циганлије, па су њени делови прешли на десну обалу реке. Турска флотила је покушала више пута да спречи прелажење аустријске војске, али су њени напади одбијени.
Приликом опсаде Београда са дунавске стране изграђен је мост преко Великог ратног острва до банатске стране. Аустријске јединице које су прешле на острво напале су и уништиле, уз подршку армаде, турске батерије и утврђење на острву и присилиле око 40 турских бродова, који су били усидрени уз југоисточни рт Великог ратног острва, да се уз оштећења повуку у Београд.
Међутим, напад који је аустријска војска започела на турску контраескарпу одбране Београда није успео. Пошто је 10. септембра добијена вест да се преко 100.000 турских војника налази на маршу да ослободи град опсаде, војвода Крој је дигао војску и повукао се у Земун. Војска се 14. септембра повукла даље према Петроварадину, где је допловила и Дунавска армада.
БИТКА КОД ПЕТРОВАРАДИНА 1694. ГОДИНЕ
Петроварадин, као насеље је подигнуто на стени изнад Дунава, а постојало је још у римско доба. Римљани су га утврдили под називом Кузум, у склопу панонског лимеса. У 5. веку су га освојили Хуни, а затим Словени. У 7. веку припада Византији, а током 12. века га освајају Угари. Монголи су га порушили 1241. године. Калуђери Цисторитског реда подигли су град 1330-1340. године. Турци су га заузели 1526. године и напустили 1688. године.
Пред новом опасношћу од Турака 1694. године изграђене су две палисадне одбрамбене линије. Са левом обалом тврђава је повезана мостовима на чијим су крајевима била утврђења са по осам топова, а на Дунаву су били усидрени бродови наоружани топовима.
Везир Али-паша стигао је са око 100.000 војника, 87 топова и 12 мерзера пред Петроварадин. Са јужне стране груписао је своје снаге за напад на тврђаву и 12. септембра је почео турски јуриш на тврђаву. Ослонцем на тврђаву, Аустријанци су 14. септембра са око 33.000 људи прешли у противнапад, али су одбијени. По пристизању још 12.000 војника напад је поновљен 19. септембра. Вишедневне борбе су исцрпиле турске снаге, те су у јесен прекинуле опсаду и повукле се ка Београду.
У нападу на Петроварадин Али-пашу је подржавала јака турска флотила од 50 бродова, 51 шајке, 80 наоружаних чамаца и 181 једрењака.
Између Петроварадина и Новог Сада налазили су се, један поред другог, два понтонска моста, дуга 600 метара. Са низводне стране, у непосредној близини моста, Дунавска армада адмирала Осенберга запречила је турској флотили прилаз мостовима са два реда великих бродова. Ради заштите од ноћних препада на мостове преко реке су постављене балванске препреке.
У међувремену, Турцима је успело да без отпора запоседну Велико острво и да на његовом горњем делу, у близини бродова армаде, поставе батерију топова. До битке између бродова армаде и турске флотиле, коју су подржавале батерије са острва, дошло је 8. септембра, када се турски састав од шест галера, 12 фрегата и великог броја шајки појавио код узводног рта острва. Адмирал Осенберг је дозволио турским бродовима да се приближе на одстојање пушчаног метка (мускете), па је изненада, врло спретно окренуо бродове и напао турску флотилу из свих бочних топова. Турска флотила се након тога повукла на удаљеност ван топовског домета великих бродова и непрекидно тукла остале бродове армаде до мрака.
Осенберг је намеравао да исплови и нападне турску флотилу, али није добио одобрење од команданта Петроварадина. Он није хтео да изложи армаду, од које је зависила безбедност мостова и великим делом одбрана Петроварадина. Ради појачања безбедности мостова, Аустријанци су поставили неколико обалских батерија, али и поред тога турски бродови су више пута по дану напали бродове армаде. Истовремено, да би порушили мостове, Турци су и са узводне стране низ реку пуштали балване, а копном су пребацивали више чамаца ради напада на мостове. Оба та подухвата су пропала. Откривени су и пливачи са маказама, који су се спустили низ речну струју ради кидања ужади мостова.
У одбрани Петроварадина велику улогу је одиграла Дунавска армада. Она је преко мостова обезбедила једину слободну везу за слање помоћи у људству и материјалу у опкољени Београд. На аустријским бродовима било је 100 погинулих и теже рањених. И адмирал Осенберг је био рањен.
При повлачењу турске војске од Петроварадина се повукла и турска флотила.
БИТКА КОД УШЋА ТИСЕ 1696. ГОДИНЕ
Након што је преузео команду на ратишту, султан Мустафа Други је 28. септембра 1695. године прешао са војском у Панчево, преко моста код Вишњице, и наставио напредовање кроз Банат, да би септембра исте године освојио Тител. У то време Турци су код Београда имали флотилу од 100 бродова.
Да би задржао турску војску од даљег напредовања, фелдмаршал Старемберг је јаким снагама поново освојио Тител. Уједно, Аустријанци су највећу пажњу поклонили јачању Дунавске армаде и Шајкашке флотиле. Било је предвиђено да се од Срба из Титела, Ковина и Петроварадина састави посада за 30 шајки и 20 лаких бродова.
Увиђајући важност ратне флотиле, султан Мустафа Други упутио је у Дунав 16 галера, 30 фрегата и 186 шајки, да у садејству са војском продру у Тису и поново освоје Тител. Међутим, када се турска флотила појавила на улазу у Тису, њу су бродови Дунавске армаде, 16. и 17. августа 1696. године, са повољних положаја код Сланкамена и на ушћу Тисе, присилили на повлачење.
Дунавска армада запречила је Дунав испред острва Кобила, узводно од Сланкамена, са шест великих и два мања брода, а Тису на ушћу са четири велика брода.
Почетком августа турска флотила од око 50 бродова искрцала је код ушћа Тисе јаче копнене снаге, са намером да нападну Старембергову војску. У то време, четири велика брода Дунавске армаде, за садејство са снагама Старемберга, под командом вицеадмирала Сафорина, налазила су се усидрена у близини ушћа Тисе, заштићена једним обалским утврђењем од евентуалних турских напада са копна. После подне 16. августа бродове Сафорина су жестоко напале три турске батерије и више шајки, а у међувремену, турска војска је на јуриш освојила аустријско утврђење, које је штитило аустријске бродове. Турци су утврђење поново припремили са више топова и непрекидно тукли Сафорина. Због тешке ситуације у којој се нашао, Сафорин је одлучио да се под заштитом копнених јединица повуче узводно према Тителу. Приликом повлачења бродови су четири сата били под ватром турских батерија, а да им копнене јединице нису пружиле помоћ, што је по ко зна који пут указало на неопходност добро организованог садејства пловних и копнених снага.
Упркос великог напрезања посада, неповољан ветар и јака струја знатно су отежали кретање бродова према Тителу, који је од ушћа Тисе удаљен девет километара. Од четири брода само је први стигао у Тител. Због неактивности турских јединица са копна, посаде са бродова су предузеле тегљење бродова по копитници. Турци су у току мрака неочекивано напали људство које је вукло бродове и онемогућили даље повлачење. Након тога, Сафорин је одлучио да се са бродовима врати низводно и да се на Дунаву сједини са главнином армаде адмирала Осенберга. Та одлука изазвала је велики неред код посада, а још већи је настао када су се за време маневрисања бродови ношени јаком речном струјом почели међусобно сударати, па су их Турци жестоко нападали са обале топовима и мушкетама.
Пошто Сафорин није добио тражену помоћ од адмирала Осенберга, експлозијом је уништио сва три брода. Адмирал Осенберг је са осам бродова испловио да притекне у помоћ Сафорину и своје бродове је усидрио на удаљености два топовска хица од бродова турске флотиле, који су му спречили низводну пловидбу. На три изгубљена брода на ушћу Тисе изгубљен је и 121 топ.
На Тиси су Турци били знатно надмоћнији, пошто су против аустријских бродова вешто употребили пољску артиљерију и пешадијске јединице. На Дунаву је премоћ припала Дунавској армади која је турској флотили ефикасно затварала пролаз узводним путем. Међутим, командант армаде није искористио повољан узводни положај, да са својим тешким бродовима нападне усидрене бродове турске флотиле. Поред тога, није организовао садејство међу својим раздвојеним снагама, па је Сафорин изгубио три велика брода. Међутим, и поред свега тога турска флотила није остварила свој главни циљ - продор у Тису.
БИТКА КОД СЕНТЕ 1697. ГОДИНЕ
У наставку рата 1697. године турској флотили је, ипак, успело да се одржи око ушћа Тисе. Јака турска флотила је у то време господарила Дунавом, али је Петроварадинска тврђава спречавала њене продоре узводним правцем. Међутим, ништа није спречило турску флотилу да продире Тисом све до Сегедина.
Коначно је принц Еуген Савојски прекинуо дотадашњи начин вођења лабавог рата. Почетком 1697. године Дунавска армада је располагала са девет великих ратних бродова старог типа, наоружаних са по 30-40 топова. Осим тога, реорганизована је Шајкашка флотила, у којој су посаде биле састављене од Срба досељеника, располагала је знатним бројем шајки разних типова.
Вицеадмирал Сафорин захтевао је од команданта Петроварадинске тврђаве да му за посаде бродова упути Србе шајкаше. Поред 230 шајкаша Срба, колико је сакупљено у Петроварадину, подвојводи Моностирлији је наређено да одређени број својих војника стави на располагање Сафорину. Дворски ратни савет је наредио да се Србима који служе у Шајкашкој флотили изда уверење да се ослобађају пореза и других терета. На челу турске војске налазио се сам султан Мухамед Други. Турци су тада имали флотилу од 16 галера, 30 фрегата и 30 шајки.
Када су се 1697. године припремали за наставак ратних операција, поново се поставило питање формирање Дунавске армаде. Вицеадмирал Сафорин је на основу својих искустава предлагао да се изграде бродови дуги 30 метара, широки девет, са једном потпалубом, наоружани са 20 топова од 12 до 14 фунти и са по 30 веслача. Било је одобрено да се од предложеног броја бродова изгради свега шест са јаким наоружањем, али се ни то није остварило, него се ограничило на оправку старих великих бродова армаде.
Принц Еуген је 25. јула 1697. стигао са војском из Осијека у Футог, а 26. јула је био код Новог Сада. Он је 5. августа прешао са војском у Ковиљ, где је пратио покрете турске војске и флотиле. Дунавска армада заузела је положај испред Сремских Карловаца, да би аустријску војску заштитила код Ковиља од изненадног напада Турака са реке.
У међувремену, 19. августа, Мухамед Други са војском прешао је Дунав код Панчева и напредовао према Тителу, кога је освојио 28. августа и потом доспео у близину Ковиља. У турском нападу на Тител учествовала је скоро цела турска флотила. Истовремено су друге турске снаге прешле Саву и напредовале ка Сланкамену. Са њима је упоредо напредовало и једно одељење флотиле.
После пада Титела турска флотила, са 27 великих бродова и више шајки, појавила се код Петроварадина и 1. септембра напала на Петроварадинско острво, али су је бродови Дунавске армаде и обалске батерије присилиле на повлачење. Ти покрети турске флотиле откривали су евентуалну намеру султана да нападне Петроварадин, па је 2. септембра Еуген Савојски заузео положаје преко пута Петроварадина. Међутим, када је турска војска кренула из Ковиља десном обалом Тисе, у правцу Сегедина, принц Еуген је 9. септембра пошао за њима и стално пратио њихове покрете. Са турском војском ушла је у Тису и флотила која је пратила копнене снаге на маршу.
Када се 10. септембра аустријска војска налазила код Сентомаша, Турци који су опљачкали Сенту одлучили су да се врате у Банат. Наредног дана ујутро принц Еуген је изненада напао турску војску на прелазним местима преко Тисе, код Сенте, и потпуно је разбио. У тој последњој бици у Бачкој турска војска је изгубила 25.000 људи и 62 шајке, које је заробила аустријска војска. После те победе, шајкаши су превозили преко Саве у Босну војску принца Еугена, која је продрла све до Сарајева.
Оперативна дејства су вођена и 1698. године, без одлучујућих успеха, па је 10. септембра 1698. у Ковиљу објављено примирје између зараћених страна. После дуготрајног споразумевања, 26. јануара 1699. у Сремским Карловцима потписан је уговор о миру за наредних 20 година. По уговору о миру Бачка и Барања припале су Аустрији, док је Срем подељен граничном линијом од Сланкамена до Моровића. Банат са Темишваром, све до Мориша, припао је Турцима. Реке Мориш и Тиса постале су граница два царства.
Карловачким миром завршен је тзв. други рат, по некима "шеснаестогодишњи рат", који је почео поразом турске војске 1683. код Беча и завршио се поразом турске војске 1697. године код Сенте.
Октобра 1697. принц Еуген је захтевао да се армада ојача новим бродовима, па се приступило изградњи 40 полугалера, 24 пловне батерије и 50 брандера. Од тада се Дунавска армада, према типу бродова, састоји од две ескадре. Бродови који су већ изграђени стављени су принцу Еугену на располагање да их, по потреби, употреби за транспорт или за градњу понтонских мостова.
РАТОВАЊА ЕУГЕНА САВОЈСКОГ
Турска флотила је на почетку 18. века била веома јака. Учествовала је у опсади Петроварадина и крајем 17. века налазила се код Сланкамена и на ушћу Тисе. Из тог подручја турска флотила је неометано продирала све до Сегедина. Иако је у то доба имала 16 галија и 30 фрегата, та флотила није могла савладати јака утврђења Петроварадина и пут Дунавом узводно јој је био затворен.
После победе код Сенте аустријска флотила је учествовала у пребацивању војске преко Саве у Босну и успешно садејствовала с војском на Дунаву све до мира у Сремским Карловцима.
Од 1703. до 1711. године аустријска флотила је учествовала у угушивању Ракоцијевог устанка. Устаничка војска је такође располагала флотилом која је ометала превожење, прелазе преко река и снабдевање аустријске војске, али се она није могла супротставити јакој аустријској флотили, па је устанак Ракоција угушен. Ракоци је у редовима своје флотиле имао неколико бродова обложених бакарним плочама, које су служиле као оклоп. Сматра се да су то били први оклопљени бродови на Дунаву.
У 17. веку почела је да опада турска снага у Европи. После битке код Беча 1683. године, Аустријанци почињу продирати на исток. Против Турске је склопљен "свети савез" између Млетачке Републике, Аустрије и Пољске. Већ 1686. године Турци су изгубили Барању и Бачку, следеће године и Петроварадин, а у јесен почиње први упад Аустрије у Србију.
Турци су 1714. године захтевали од Венеције да им, према једној допуни уговора у Сремским Карловцима, преда Мореју (Пелопонез), па су због тога објавили Венецији рат. Венеција је захтевала од Аустрије да донесе хитну одлуку о извршењу узајамних уговорних обавеза и да објави рат Турској. Међутим, Аустрија се нашла потпуно неспремна да удовољи својим савезницима, па су Турци 1715. године освојили Мореју. Принц Еуген Савојски саветовао је цару да се сместа предузму све припреме за вођење рата са Турском Царевином. До битке је дошло тек 5. августа 1716. године, три километра од Петроварадина. На челу аустријске војске био је принц Еуген, а турске Али-паша. После пет часова борбе турске снаге биле су одлучно поражене, без учешћа ратних флотила зараћених страна. Велики ратни бродови Дунавске армаде налазили су се тада на путу за Петроварадин, где је требало да се прикључе армији принца Еугена. После победе код Петроварадина, и заузимања Баната, 1716. године принц Еуген је био спреман да крене ка Београду. Пут му је био слободан, али су припреме за прелазак преко река и за градњу ратних бродова трајале скоро годину дана.
На основу дотадашњих искустава, за прелазак преко река извршене су брижљиве припреме, нарочито техничке. Аустријанци су имали јаку флотилу од десет већих ратних бродова (галија) са око 240 топова. У Бечу је припреман материјал за два понтонска моста на Дунаву и један на Сави. Осим тога, на Дунаву је прикупљено 20 српских и девет мађарских шајки, око 200 дереглија и 100 сплавова за пребацивање коња и артиљерије. Према првобитној замисли прелазак је требало извршити преко Саве, али је касније одлучено да се изврши преко Дунава, због повољнијег снабдевања воденим путем (Тамишем), пошто је Банат био у рукама Аустријанаца.
Концентрација снага и средстава под командом принца Еугена Савојског (69 батаљона, 208 ескадрона и око 200 опсадних топова, са око 100.000 људи) извршена је почетком 1717. године на простору Опово - Панчево. Пловни материјал пуштен је Дунавом до Сурдука, а онда је пребациван Дунавом (старим коритом Дунава кроз Панчевачки рит) у Тамиш. У Тамишу је код села Опово формиран конвој, који је спуштен до ушћа Тамиша у Дунав. Мостовни материјал је склопљен у чланке још у Тамишу и тако пребациван даље. Један део снага остао је код Петроварадина, са материјалом за подизање моста на Сави.
Турци су на десној обали Дунава имали посаде само у тврђави Београд, у Пожаревцу и на Сави код Шапца, а на самим обалама реке налазили су се осматрачки делови. На Дунаву су имали флотилу од око 70 шајки.
Након што је завршено концентрисање војске, 14. јула извршено је извиђање места преласка. За прелазак је изабран најужи део Дунава, пет километара низводно од ушћа Тамиша, код Великог Села, ширине око 800 метара, на удаљености од Београда око 15 километара.
Почетком рата 1717. године Дунавска армада је имала у свом саставу десет великих ратних бродова (галера) под командом вицеадмирала Петра Андерсона, најамника из Ротердама. Бродови су били дуги до 42 метра и широки 8,5 метара, наоружани топовима који су избацивали ђулад од три до 12 фунти. Поред Дунавске армаде, принц Еуген је располагао и Шајкашком флотилом, великим бројем наоружаних и врло покретних шајки и ораница - бродова за превоз војника.
На сигнал генерала Мерција (Мерцy), коме је било поверено форсирање Дунава, конвој је у зору 15. јуна из Тамиша ушао у Дунав, у следећем поретку: у претходници - пет шајки, три галере, које су са обале Тамиша вукли људи по копитници, затим 10 шајки и неколико ораница; иза претходнице налазили су се транспортни бродови - прво сплавови са гренадирима и топовима, разни пловни објекти са пешадијским јединицама, артиљеријом и 1.000 коњаника, и на крају мостовни материјал. По два понтона за градњу моста била су привезана заједно, а теглиле су их шајке. Заштитница тог великог конвоја састојала се од 10 шајки и неколико ораница. На 115 пловних објеката било је укрцано 27 пешадијских батаљона и 32 гренадирске чете. Једна галера се одмах усидрила јужно од Панчева, да би заштитила конвој од Београда, где се претпостављало да се налази 70 турских ратних бродова. У исто време, две галере, неколико шајки и ораница под командом комодора Гашпара Швендермана, данског најамника, усидрилие су се низводно од места преласка, према Винчи, ради обезбеђења од евентуалних препада турске флотиле, која се налазила у Смедереву.
Када је конвој стигао на средину Дунава, са командног брода испаљен је један хитац из топа, на који су сви бродови одговорили са по једним хицем. У том моменту све посаде и трупне јединице на пловном саставу, према договору, ради подизања морала и исказивања ратничког духа почеле су да узвикују "Софија - Истамбул".
У 10.00 часова пловна прелазна средства су пристала на десну обалу Дунава, код Великог Села, а да их Турци нису узнемиравали. У пола ноћи бродови флотиле су дотеглили делове моста и почели да га постављају преко острва код Великог Села. Мост је довршен до јутра 16. јуна, а састојао се од 84 чланка. Међутим, приликом преласка коњице и артиљерије, мост је оштећен и померен испод острва.
До 17. јуна преко Дунава је пребачен 61 батаљон и 201 ескадрон аустријске војске. Касније, приликом премештања логора ближе Београду, за време израде контравалационе и циркумвалационе линије, скинут је понтонски мост код Великог Села и премештен код Вишњице, а подигнут је један и преко Саве, на месту где се данас налази железнички мост.
Након што је аустријска војска прешла на десну обалу Дунава код Великог Села. Дунавска армада се налазила на следећим положајима: галере "Ст. Елисабетх" и "Ст. Јосепх" на ушћу Тамиша, ради обезбеђења транспортних бродова који су преко Тамиша снабдевали аустријску војску; галере "Ст. Францискус" и "Ст. Степханес" на ушћу Дунавца, узводно од Београда, ради онемогућавања турским ратним бродовима да се из Београда кроз тај рукавац пробију у Тамиш и на тој реци нападну аустријске транспортне бродове. Остале четири галере касније су стигле на ратиште. Тај положај пловних снага није био повољан, јер су их Турци могли напасти од Београда и Смедерева. Посебно су биле угрожене снаге на ушћу Тамиша, али главна пажња турске флотиле била је усмерена на положај пловних снага није био повољан, јер су их Турци могли напасти од Београда и Смедерева. Посебно су биле угрожене снаге на ушћу Тамиша, али главна пажња турске флотиле била је усмерена на место преласка, затим на ометање опсадних радова, рушење мостова, спречавање дејства аустријске флотиле и постизање превласти на Дунаву ради заштите сопственог транспорта.
Снабдевање београдске тврђаве било је онемогућено. Турци су непрекидном ватром или искрцавањем мањих одреда покушавали да омету опсадне радове и на воду су пуштали пловне воденице и брандере да би разорили мост. Дведесет трећег јуна 16 турских фрегата напало је место на коме је постављен мост и при томе је галера "Ст. Леополд" напала турске бродове и потопила једну турску фрегату. Након тога, турски бродови су се повукли под заштиту београдских топова.
Током опсаде Београда бродови Дунавске армаде су више пута мењали положај, а Турци су узалуд покушавали да пробију обруч којим је затворена београдска тврђава. Петог јуна у нападу на аустријске галере "Ст. Францискус" и "Ст. Степханес" учествовало је 50 турских бродова, са пуним једрима и у борбеном поретку, чије су посаде засуле аустријске бродове топовском и пушчаном ватром. Истовремено су Турци искрцали око 1.000 коњаника на леву обалу Саве, код Земуна, и неколико стотина јањичара. Тиме су желели да обезбеде прелазак својим бродовима из Саве у Дунав, и обратно. Турци су били присиљени да се повуку на десну обалу Саве. На води су се после четворочасовне жестоке борбе турски бродови повукли уз тешке губитке од 200 погинулих, рањених и несталих.
Након што је 13. јула јака олуја однела оба моста на Дунаву и Сави и уништила много пловних објеката, Турци су наредног дана бродовима флотиле искрцали око 1.000 војника на северну (леву) обалу Дунава, али су и поред надмоћности били приморани да се повуку на београдску обалу.
Као помоћ опседнутом граду стигла је 19. јула турска флотила из Смедерева. Имала је 10 галера и 50 шајки. Обезбеђивале су је коњица са обале и извиђачке шајке. Када се приближила аустријским бродовима који су затварали ушће Тамиша, испалила је неколико хитаца на њих и наредног дана се повукла у Смедерево.
Борбе на копну почеле су 11. августа, када су Аустријанци напали турска утврђења на левој обали Дунава. Након напада у вечерњим часовима, Турци су се укрцали у своје галере и шајке и повукли се у београдско пристаниште. Три аустријске галере и неколико шајки напали су турске бродове и заробили једну турску галеру.
Одлучна битка за Београд почела је 16. августа и у њој је учествовало 6.000 српских добровољаца и шајкаша. После дводневне борбе Мустафа-паша је предао Београд, а у београдском пристаништу је заробљена целокупна турска флотила. Након победе код Београда принц Еуген је намеравао да ојача Дунавску армаду и ускоро је опремљено десет великих ратних бродова и наоружано новим топовима, међу којима је било оних од гвожђа и оних од разних других метала. За Шајкашку флотилу је набављено 100 шајки, а у Банатској Паланци је организована још једна шајкашка флотила од турских бродова заплењених приликом освајања Београда.
Победа над Турцима није искоришћена, јер је изненада почео сукоб са Шпанијом због Сардиније, па је с турском потписан мир у Пожаревцу и тиме су престала дејства аустријских флотила на Дунаву све до новог рата 1736. године.
Опуномоћеник аустријског цара Карла Шестог на мировним преговорима у Пожаревцу допловио је из Беча у близину Пожаревца, на једном великом броду у пратњи 18 ратних бродова Дунавске армаде, без икаквих сметњи у пловидби, што је доказ да је Морава тада била пловна и за веће пловне објекте.
АУСТРИЈСКО-ТУРСКИ РАТ 1736-1739. ГОДИНЕ
Када је Русија 1736. године започела рат са Турском, покренуто је питање извршења обавеза из уговора о савезу између Аустрије и Русије 1726. године. Намера Аустрије била је да обезбеди територијалне претензије на Балкану и излаз на Егејско море код Солуна.
Аустријска Дунавска армада је након завршетка рата 1717-1718. године била у врло лошем стању, па се приступило изградњи шест нових великих ратних бродова у Београду и Бечу, наоружаних са по 40 топова и четири шалупе-топовњаче. За команданта армаде постављен је Лука Палавичини, организатор аустријске морнарице у Трсту 1733. године. Он је за посаде на бродовима, који су грађени у Бечу, примио у Хамбургу 300 морнара-најамника, који су се у првој пробној вожњи показали потпуно неспособни за службу на бродовима. Бродови су се насукали на плићацима, па су морали чекати и по пет седмица на високи водостај, јер се на други начин нису могли ослободити.
Осим поменутих бродова, било је изграђено више шајки и пловећих батерија, састављених од по два транспортна брода са платформом за топове.
Аустријским оперативним планом из 1737. године било је предвиђено да се прво освоји јака дунавска тврђава Видин, која је затварала важну дунавску саобраћајницу за дејства у правцу Црног мора, а затим Ниш, који је затварао пут ка Солуну. У операцијама код Ниша и Видина аустријска војска је у другој половини 1737. године претрпела тежак пораз, од којег се није могла опоравити ни у наставку рата 1738-1739. године. Аустрија је изгубила целу територију јужно од Дунава и Саве, осим Београда, Смедерева и Шапца.
Од бродова Дунавске армаде у рату 1737. године учествовале су само галере "Ст. Елисабетх" и "Ст. Карл", које су на ушћу Тимока обезбеђивале понтонски мост. После пораза аустријских трупа код Видина, ти бродови су штитили транспортне бродове који су се повлачили узводним током и на којима су се налазили делови моста и рањени и болесни војници. Том приликом дошло је до више окршаја са турским обалским батеријама и бродовима турске флотиле, који су у стопу пратили аустријске бродове.
Јаке нападе на конвој извели су турски бродови у првој половини септембра код Радујевца. У првом нападу 13 шајки Турци су изгубили две шајке, а у другом нападу запленили су и довукли у Видин 14 аустријских празних транспортних бродова. Најјачи последњи напад код Радујевца Турци су извели са 19 великих шајки и једном обалском батеријом од 14 топова, али са потпуним неуспехом.
Приликом даљег повлачења узводним током тешки бродови су се споро кретали. Осим тога, низак водостај је још више отежавао пловидбу. Због тога су бродске посаде биле принуђене да бродове тегле по копитници, што је представљало добру мету за турске батерије са леве обале Дунава. Такође, због ниског водостаја бродови су се морали растеретити бацањем у воду топова, муниције и других тешких предмета.
Аустријски бродови су се усидрили низводно од Оршаве, иза острва Адакале, али су их ту неочекивано напали турски војници, који су 10. новембра заузели острво. Аустријанци нису имали довољно времена да потпуно униште бродове, него само да их потопе и спасу посаде. Турци су са потопљених бродова одмах скинули топове, а како је водостај порастао, дигли су "Ст. Елисабетх" и одвукли у Видин.
После губитка бродова армаде, турској флотили био је отворен пролаз узводно Дунавом, на коме је добила потпуну превласт.
Пошто савезницима није успело да са Турском закључе мир, Аустрија је 1737-1738. године обавила све припреме за наставак рата. Четири велика брода Дунавске армаде, изграђена су у Бечу, због многих недостатака нису употребљена у рату 1737. године. У другој половини 1738. године Дунавска армада је имала састав од шест великих бродова, са преко 200 топова и преко 1.000 морнара, артиљеријом и борцима-пешацима. У то време Шајкашка флотила је располагала са 75 наоружаних шајки, свака по два топа и посадом од 50 шајкаша.
Према аустријском оперативном плану, са којим је 1738. године упозната Русија, аустријска армија је требало да дејствује дуж Дунава, у правцу Видина. Међутим, за тај план била су потребна знатно јача речна средства, па је почетком 1739. године Дунавска армада имала шест великих ратних бродова ("Тритоне", "Леоне", "Кавали", "Ст. Карл", "Ст. Францеско" и "Ст. Тхерезиа"), на сваком око 260 чланова посаде, затим пет пловних батерија ("Ст. Елисабетх", "Ст. Мариа- Ана", "Ст. Катарина", "Ст. Францеско де Пауло" и "Ст. Стефано"), на свакој до 173 члана посаде.
Када су турске снаге септембра 1738. запоселе Смедерево, а на левој обали Дунава Банатску Паланку, турска флотила је добила потпуну превласт на Дунаву од Оршаве до Гроцке. Команданту Дунавске армаде Палавичинију наређено је да садејствује левом крилу копнених снага, предузима енергична извиђања и обавештава о кретању непријатељских снага на подручју Смедерева.
Извиђањем бродова Дунавске армаде било је утврђено да је турска преходница од 4.000 коњаника запосела висораван источно од Гроцке и да се у њеној близини налази јака турска флотила састављена од галера и великог броја шајки. Аустријска војска под командом фелдмаршала Валиса (Георг Оливер гроф Wаллис) пошла је у сусрет турским снагама, па је 22. јула код Гроцке дошло до велике битке између зараћених страна. Палавичини је у почетку са пет великих бродова у близини Гроцке нападао турску претходницу са великим топовима, али су Турци увек избегавали те нападе и повлачили се у брда и ван домета бродских топова.
После напада аустријских бродова, они су се повукли узводно од Грочанске аде, где су заузели положаје да запрече прелазак турској флотили од 40 галера, са намером да искрцају десант и запоседну острво. Турски бродови су покушали да се пробију узводно од аустријских бродова, да их са повољнијег положаја нападну и потом да запоседну Грочанску аду. Иако су Турци били знатно јачи, аустријски бродови Дунавске армаде јаком топовском ватром присилили су турске галере да се повуку испод Смедерева, где се налазио логор њихове војске.
Када је 2. јула турска флотила са великим бројем бродова предузела напад на Дунавску армаду, Палавичини није прихватио борбу, него је приликом повлачења узводним током и даље непрекидно одржавао контакт с непријатељем. Упркос повољном ветру, пловидба великих и тешких аустријских бродова одвијала се споро, па су бродови армаде 23. јула издржали тешку деветочасовну борбу са пет обалских батерија и великим бројем турских бродова. Сви аустријски бродови претрпели су знатне губитке у људству и велике штете на трупу, јер су примили 443 поготка из турских топова.
Да би турској флотили онемогућили продор у Тамиш, наређено је да три велика брода Дунавске армаде затворе ушће Тамиша. Међутим, Турци су приликом напредовања ка Београду поставили више обалских батерија и са флотилом лаких и брзих бродова продрли далеко уз воду и заобишли велике и тешке бродове армаде. Осим тога, потпуна тишина која је владала на реци онемогућила је бродовима било какав маневар са једрима, па се бродови са веслима нису могли супротставити јакој речној струји.
Пошто је постојала опасност да бродови падну непријатељу у руке, командант групе малтешки витез Лемонт наредио је да се сва три брода разбију и потопе. Из истих разлога запаљено је више аустријских шајки из састава Шајкашке флотиле, којима није успело да се извуку из опасне ситуације. Остали бродови Дунавске армаде обезбеђивали су повлачење аустријске војске преко Саве.
Дунавска армада је 1738. године имала следеће бродове: “Дас Пферд” (Цавало марини) или “Ст. Јосепхус” (87 морнара, 98 пешака и три пељара) са укупно 40 топова; “Дер Лоwе” или “Ст. Леополдус” (28 морнара и 4 пешака) са 38 топова; “Ст. Карл” или “Ст. Царло” (88 морнара и 98 пешака) са 24 топа; “Дер Адлер” или “Дие Унбефлецкте Емпагнис” (30 морнара и 5 пешака) са 36 топова; “Ст. Францискус” или “Ст. Францеско” (27 морнара и 5 пешака) са 40 топова; “Ст. Тхересиа” (26 морнара и 12 пешака) са 30 топова .
После две године узалудног ратовања, 18. августа 1739. године, у Београду је закључен мир између Аустрије и Турске. Према уговору о миру, Аустрија је изгубила све поседе у Србији добијене Пожаревачким миром, са важним стратегијским градовима Београдом и Шапцом, затим поседе у Босни и Влашкој, са упориштем Оршавом. Велико ратно острво код Београда је Цариградском конвенцијом из 1741. године подељено на два једнака дела. Београдским миром престале су да важе одредбе члана 14. Пожаревачког уговора, по коме је Аустрија стекла право слободне трговине копненим воденим путевима. Према уговору о миру, порушена су сва спољна утврђења београдске тврђаве која су подигнута после освајања Београда 1717. године. Тиме је завршена историја великог дограђивања тврђаве.
За велике неуспехе Дунавске армаде и поразе војске у том рату крив је Бечки ратни савет, због градње великих ратних бродова и пловних батерија који нису одговарали пловним условима на Дунаву. Осим тога, армаду је поверио скитницама - најамницима, неспособним за управљање бродовима на рекама. Страни морнари тешко су подносили климатске и животне прилике на Дунаву.
У овом рату, малобројне шајке, делимично попуњене шајкашима Србима из Коморана, Ђера и Естергома, успешно су се супротставиле и одолевале знатно јачим турским бродовима. Иако ово није било последње ратовање шајкаша на рекама, сматра се да је у том рату престала да постоји дунавска флотила шајкаша као самостална војна организација на води.
БРОДОВИ ДУНАВСКЕ АРМАДЕ
Дужина 32 м, ширина 6 м и газ 1 м. Имала је 1-2 јарбола. Она са једним јарболом имала је на њему једно четвероугаоно једро, са различитим висинама страна. Она са два јарбола имала је на велејарболу једро као и она са једним јарболом, а на предњем јарболу је имала латинско једро. Брод је био наоружан са три топа.
изграђена је по плану вицеадмирала сафорина у бродском арсеналу у Бечу под именом "галере". дужина јој је била 47 м, а газ 2 м. имала је 13 пари весала и три јарбола и косник. На предњем јарболу и велејарболу била су по три крсна једра, а на крменом јарболу доле латинско једро, а изнад њега крсно једро. На коснику се налазило пострано једро. Брод је имао 40 топова.
Дужина му је била 47 м, а ширина 8,85 м. Имао је 11 пари весала, три јарбола и косник. На предњем и велејарболу била су по два крсна једра, на крменом доле латинско једро, а горе крсно, док је испод косника било посртно једро. Посада је имала 150 чланова, а на њему се налазило још 100 војника. Брод је наоружан са 54 топа. Учествовао је у бици код Београда 1717. године.
Дужина брода била је 49 м, ширина 8,85 м и газ 2,3 м. брод је имао 13 пари весала и три јарбола и косник. Снаст је била слична као код галере вицеадмирала Сафорина. Посада је имала 280 чланова. Наоружан је са 64 топа. Учествовао је у борбама за Београд 1717. године.
Дужина му је била 44 м, ширина 8,8 м и газ 2 м. Имао је 11 пари весала и снаст као и претходни брод. Био је наоружан са 20 топова од 18-24 фунте и 20 топова од 6 фунти. Посада је имала 230 чланова. Учествовао је у бици код Београда 1717. године.
Ово је био пројекат грофа Палавичинија. Дужина му је била 35 м и газ 1,4 м. Имао је једну палубу, 19 пари весала и два јарбола исте висине са по једним крсним једром. Наоружање се састојало од 16 топова.
Двопалубна варијанта је била истих димензија, са истом снасти и веслима, али је на свакој палуби имао по 16 топова.
Изграђена је по плану Швеђанина Ерика Агсберка у Клостернбургу 1768. године. Дуга је 31,5 м, ширина 8,53 м и газ 1,26-1,5 м. Има две палубе, два јарбола(предњи са три крсна једра, велејарбола са три крсна и једним сошним једром) и косника са кога су према јарболу везане две пречке. Имала је 14 пари весала. Наоружање се састојало од 38 топова.
Серија од четири брода (Victoria, Fama, Fortuna и Consatnzia) су израђена у Мајнцу, а монитирани у Карловцу на Купи. Дужина је 30,5 м, ширина 5,9 м и газ 0,85 м. Брод има два јарбола са крсним једрима. Наоружање се састојало од 16 топова.
Бошко АНТИЋ
