БЕСМРТНА ПЛОВИДБА МОНИТОРА “ДРАВА”

Бошко АНТИЋ, контраадмирал у пензији

У хладно јутро 12. априла 1941. године, у близини Чиба (данашње Челарево) немачке „штуке“ су се обрушавале на монитор „Драва” , који је, погођен, после седмодневног отпора немачким освајачима, тонуо на дно Дунава. На његовом јарболу вијорила се изрешетана застава, а испод ње на командном мосту, у ставу мирно, стајао је рањен командант брода поздрављајући симбол оданости посаде земљи и народу коме припада. Два симбола – застава и командант брода тонули су заједно са њим стојећи на свом месту – застава на јарболу, а командант на командном мосту.

Монитор „Драва“

Придржавајући се старог морнарског принципа, командант монитора „Драва“ није напустио свој брод ни мртве другове на палуби брода и у његовој утроби, који су полако нестајали у вртлогу који је брод, тонући, стварао, док су ка обали пливали морнари носећи са собом успомену на свог храброг команданта, на своје погинуле другове, као и сећање које ће овај брод одвести у легенду. У легенду која говори о посади брода као нераздвојивој целини, о родољубљу, о другарству и поносу, о несаломивости оних који воле слободу, чак и онда када се за њу иде у смрт.

Посада монитора „Драва” упалила је светла у сумрак који се надносио над Југославијом, светла која су упозорила освајача да неће дуго уживати у тако олако поробљеној земљи, јер су ту земљу издали они који су били обавезни да је бране. Појединачни подвизи су дали на знање да ће ускоро букнути народни устанак и он је букнуо и распламсао се све док земља није била слободна. Фашизам је загризао орах о који је, после четири крваве године борби, поломио зубе.

Јунаци са „Драве”, као и већина јунака, дуго су остали анонимни, што због чињенице да су подвиг направили у време када је све било у расулу, што због скромности преживелих, а највише због чињенице да понекада умемо да из злих немара или сујете заборавимо праве вредности. Познато је да смо након сваке смене династија рушили све оно што је створила претходна, а овај пут је промењен и друштвени систем, па су појединци неоправдано запоставили и оне који су подвиг учинили на почетку рата.

МОНИТОР „ДРАВА” – ПЛОВЕЋА ТВРЂАВА

Овај монитор је својим подвигом, односно подвигом своје посаде, ушао у легенду и историју ратовања на рекама. Може се слободно речи да је то и најпознатији речни монитор. Брод је изграђен 1914. године у Будимпешти и у саставу је аустроугарске Дунавске флотиле под именом „Енс” од 29. јуна 1914. године. Учествовао је у нападу снага фелдмаршала Макензена на Београд октобра 1915. године, када га је у прамац погодила батерија 140mm српске војске са Топчидерског брда. Извукли су га монитори „Кереш” и „Лајта”.

Након уласка у састав југословенске Речне флотиле, брод је добио име „Драва“. Био је то брод са снажним наоружањем и јаким оклопом, посада му је бројала 80 чланова (негде има података да је било 95 – пет официра, 32 подофицира и 58 морнара.  Брод је имао депласман 536 тона, дужину 60,10 метара, ширину 10,50 метара и газ 1,30 метра. Био је наоружан са два топа 120mm СФК К 10 Л/45 Шкода у предњој оклопљеној кули, домет 11.000 метара, и три хаубице калибра 120mm Л/10  у крменим оклопљеним кулама. Имао је и два брзометна топа 66mm Л/50 намењена за противавионску одбрану. На брод је постављен један митраљез 15mm „Збројовка” , и то на куполу прамчаног топа. Од средстава везе брод је имао радиостаницу, а погон су чиниле модерне турбине од 1.140 коњских снага, којима је остваривана брзина од 24,9 км/час.. Палуба му је била оклопљена за одбрану од авионских бомби, а оклоп је био деблљине 25 до 30mm.

Због недостатка противавионских митраљеза пред сам рат адаптирани су митраљези 7,9mm „шварцлозе“ са којима су се могли гађати само авиони који се обрушавају на брод, јер су им нишанске справе биле обичне. Њихов ефикасни домет био је мали. „Драва“ је имала седам таквих митраљеза.

НОВИ КОМАНДАНТ ЈЕ СТИГАО

Дванаестог децембра 1940. године на платоу између обале реке и насипа у Текији стајала је постројена посада монитора „Драва”. Све је било спремно за смену команданта, а то је за сваки брод и за сваку посаду посебан доживљај.

Поручник бојног брода прве класе Александар Берић

Нови командант монитора „Драва” Александар Берић рођен је у Новом Бечеју 13. јуна 1906. године. Отац Иван, син Александра и Данице Стратимировић,  је родом из Старог Бечеја (данас Бечеј), а мајка Драга, рођена Димитријевић, је из Суботице. Берићева кућа имала је број 560 (у то време улице нису биле обележене именима), а данас се на месту куће у којој је рођен Александар  налази  ватрогасни дом, у улици Иве Лоле Рибара.

Александар је због своје љубави према мору желео одмах да по завршетку школе ступи у Поморску академију, али се отац томе противио и по његовој жељи син се уписао на факултет. Жеља за морем није престала и отац је попустио, па се Александар пријавио у Поморску академију и пријемни испит положио са одличним успехом.

Двадесет осмога јуна 1928. године, на Видовдан, прочитан је указ о производњи Треће класе Поморске академије у официре. Међу њима, у белој свечаној униформи, био је и Александар Берић. Постао је поморски официр, широки морски путеви били су му отворени и чинило се да је цео свет његов. Сан дечака са обале Тисе се испунио, море и брод су га чекали.

БРОД СЕ НИКАД НЕ НАПУШТА

У јесен 1940. године Берић је био поручник бојног брода прве класе и на дужности је био у Боки Которској. Према условима за напредовање, јасно је да је имао богато искуство стечено у пракси на бродовима. Са породицом је становао у Ђеновићима. Сасвим неочекивано позван је у команду и саопштено му је да је премештен по потреби службе у Речну флотилу у Новом  Саду. Тај премештај га је погодио, јер није желео да иде са мора, а из разлога што је уочио да последње две године официре стално селе с једне на другу дужност, као да не желе да их задрже дуже на једном месту, како би се посаде бродова консолидовале и припремиле за рат.

Већ десетог децембра Александар је био у Команди Речне флотиле. Команданта капетана бојног брода Едгара Ангелија није познавао, али је био већ искусан официр да би се збунио пред оцењивачким погледом при уласку у његов салон. Одмах му је ставио до знања да му је познат удес који је имао на броду „Малинска“ , али и за његово храбро држање.

„Господине капетане бојног брода” , полугласно је то прокоментарисао Берић, „то је дужност сваког команданта, брод се несме напустити ни у најтежој ситуацији”.

„Осим ако се другачије не нареди” , додао је Ангели. „Примићете дужност команданта монитора ‘Драва, који се сада налази у Текији, где ћете одмах отпутовати.“

РАТ ПРЕД ВРАТИМА

Крајем фебруара брод је упловио у матичну луку, у Нови Сад. Берић није стигао ни да упозна тај град, најлепши град на Дунаву, а и у Југославији, како су говорили чланови посаде за време боравка у Текији и у Београду. Одмах по упловљењу у Нови Сад, командант Речне флотиле позвао је чланове команде и команданте монитора и саопштио им места лоцирања у случају мобилизације:

„Командни брод ‘Цер’ налазиће се у Вуковару; прва група монитора (‘Вардар’ и ‘Сава’) налазиће се у Дубовцу; прва минерско-баражна група, у којој су монитор ‘Драва“ , реморкер ‘Шабац’, два пописна миноловца и један теретни брод биће у Бездану; друга минерско-баражна група (монитор ‘Морава“ , реморкер Р-21 и један теретни брод) налазиће се у Сенти; трећа минерско-баражна група (реморкер „Сисак“ , два пописна миноловца и један теретни брод) налазиће се у Сремским Карловцима; четврта минерско-баражна група (један реморкер, два пописна миноловца и један теретни брод) налазиће се у Смедереву; Команда Ђердапског сектора (реморкер ‘Витез’ и два теретна брода) у Доњем Милановцу.“

„Ништа се не сме предузимати“ , завршио је излагање Ангели, „без мог наређења.“

„Ако сви извршимо своје задатке“ , прокоментарисао је Берић, “ нико неће проћи нашим Дунавом.“

„Само ви извршавајте задатке које вам ја издајем“, одговорио је љутито Ангели. „Када вам наредим испловићете из Новог Сада и пристати између богојевског моста, ако знате где је то, и Ердута, са задатком да га штитите, јер постоје подаци да енглески обавештајци намеравају да руше мостове на Дунаву. Сигнал за предислокацију за Бездан добићете накнадно. Не чините ништа без моје наредбе.“

Један за другим испловљавали су четвртог марта, по мраку, бродови из новосадског зимовника. „Драва“ је запловила узводно Дунавом, а остали су усмерили своје прамце низ реку. Понеки пролазник кејом крај Дунава, видевши сенке ратних бродова како парају воде Дунава кроз новосадско пристаниште, прокоментарисао би: „Одоше и они.“ Посада је на својим местима. Напуштају Нови Сад, а многи од њих нису стигли ни да изађу у град.

У Ердут је брод упловио у зору петог марта. Усидрили су се уз десну обалу, на 1.368. километру (на реци се удаљености мере од ушћа).

Од самог доласка у Ердут, посада је знала да наступају одлучујући дани, да све ово што се чини нису више вежбе, већ напорна обука, припрема за рат. Видело се то по озбиљности команданта, из гласина које су стизале на брод, из разговора са људима и при ретким изласцима чланова посаде у село.

У својим сећањима Карло Банаух пише:

„Када је 27. марта одбачен Тројни пакт, дочекана је та вест на монитору ‘Драва“ са великим одушевљењем, иако смо били свесни да је рат неизбежан. Сви смо се посебно обрадовали када смо чули да је Југославија успоставила дипломатске односе са Совјетским Савезом. Тог дана, после подне, ‘Драви’ је наређено да исплови за Бездан.”

Двадесет седмог марта, у сумрак, командант брода наредио је да се брод припреми са пловидбу и ускоро прамац „Драве“ засекао је Дунав ка југословенско-мађарској граници, која је од Ердута удаљена шесдесет и пет километара. Брод се упутио према својој позицији у складу са ратним планом.

„У пограничном сектору Мохача“ , сећа се Банаух., „видели су се мађарски и немачки војници, тачније речено, видела се немачка и мађарска војска. Били смо сведоци ужурбаног напуштања мађарских и немачких бродова са шлеповима из нашег дела Дунава. Сваким даном је било све више повреда југословенског ваздушног простора на том граничном подручју од мађарско-немачких авиона. Исто тако, покрети наших јединица на пограничне положаје били су свакодневна појава”.

ИЗДАЈНИК СТУПА НА СЦЕНУ

Командант монитора Берић је често био у контакту са разним војним старешинама тога подручја. Све је предсказивало да се спремају озбиљни догађаји, да је рат неизбежан и да је само питање дана када ће избити. „Драва“ је била спремна за борбу. Улази у разне просторије били су демонтирани и на отворима су постављени панцирни поклопци. Исто тако, демонтирана је бродска ограда и на палубу су монтирана митраљеска „гнезда“.

Четвртог и петог априла минерско-баражна група је минирала Дунав од границе, па скоро до Бездана и Батине, у дужини од пет до шест километара. После тога бродови су провођени од стране пилота (крмара). „Драва“ је премештена на десну обалу узводно од Батине (на 1.427 км) уз густи врбак.

Ноћ уочи рата добијен је телеграм са командног брода Речне флотиле, који се налазио у Осијеку. Изненађење је било велико, јер је требало да буде у Новом Саду, а још веће изненађење је био текст телеграма. Командант Речне флотиле је наређивао команданту монитора „Драва“ да са својим бродом и комплетном минерско-баражном групом пређе мађарску границу и бродове преда Немцима. Била је то издаја о којој Берић није обавестио посаду, јер то није могао учинити и да је хтео. Прво, било је то и за њега велико изненађење, тако нешто није ни у сну очекивао. Друго, такво наређење не преноси се посади без провере. Треће, он такво наређење не би извршио, јер је оно било у супротности с његовим моралом. Али, одмах је известио Команду Морнарице у Земуну. Тамо није ништа предузето. Није ни могло да се предузме јер тај телеграм није ни уручен одговорном официру, већ га је склонио немачки обавештајац у Команди Морнарице. Била је то издаја, али то су знали само Берић и његови официри, а ни он ни посада тог момента нису знали да то није никаква грешка, никаква погрешна наредба, нису знали да је њихов командант Речне флотиле агент Абвера.

Тек сада су Берићу били јасни Ангелијеви поступци, упозорења да се ништа не предузима без његовог наређења и стална пецкања у контактима с њим. Издајник није био сигуран у Берића, није био сигуран да ће он извршити наређење које је одавно било припремљено.

ОДБРАНА ЈЕ НАША ДУЖНОСТ

Шестог априла у зору стигла је депеша која никога није изненадила, а гласила је: „Рат је отпочео! Поступите по раније добијеном наређењу“. Нико од преживелих се не сећа ко је послао ово наређење, а највероватније је да је то учинио преостали део Команде Речне флотиле, након одласка командног брода „Цер“ за Осијек. Могуће је да је то учинио и Ангели из Осијека, настојећи да се његова наредба о предаји Немцима изврши.

Одмах по добијању наређења Берић је позвао официре и подофицире, а потом се обратио постројеној посади:

„Господо официри! Подофицири! Морнари! Непријатељ је напао нашу земљу. Наша је дужност да бранимо овај део границе. Сигуран сам да ћете сви бити до краја верни отаџбини! Брод мора бити сваког тренутка спреман за пловидбу. Артиљерци непрекидно морају бити код својих оружја.“ У таквим моментима поглед сваког члана посаде упрт је у команданта. У том моменту његово понашање је одлучујуће за понашање посаде у будућим догађајима. Посада „Драве“ имала је чврстог и одлучног команданта.

Берић је очекивао нападе немачке авијације која је по општем мишљењу чланова посаде полетела са оближњих мађарских аеродрома, а најближи је био у Мохачу.            

Два сата касније изнад „Драве“ су прелетели непријатељски бомбардери и ловци. Били су то велики таласи па се ватра није могла отворити због велике висине на којој су летели, а ни вез брода се није смео откривати.

„ДРАВА” УЗВРАЋА УДАРАЦ

Депешом је База Речне флотиле обавестила да велике формације непријатељских авиона лети у правцу Новог Сада и Београда. Око девет часова, изнад „Драве“ појавио се извиђачки авион који је кружио високо тако да се ватра на њега није могла отворити. По процени био је мађарски. Брод је потпуно био спреман за дејство по авијацији, артиљерци су били на својим местима. Иако још никада нису учествовали у рату, сви чланови посаде су знали да се сваки час може очекивати напад непријатељских авиона. Ускоро се, у ниском лету, појавила група бомбардера. Грмљавина њихових мотора је деловала застрашујуће, али је јака ватра са „Драве“ приморала ову прву групу да се повуче. И голим оком се видело да су погоци оштећивали трупове авиона, који су нестајали иза хоризонта. Посада није знала да ли је неки од њих пао у шуме око Дунава на мађарској територији.

„ДРАВА“ ОТВАРА ВАТРУ

Командант Берић је често и веома вешто мењао позицију брода и после сваког напада „Драва“ се померала за неколико стотина метара узводно, односно низводно. Како је била добро камуфлирана, непријатељски авиони нису успевали да је открију, него су одређивали њену позицију према томе одакле су примећивали ватру из оружја, али је сигурно и непријатељска обавештајна служба јављала о позицији брода. Авиони који су долетали из правца Мохача бомбардовали су претежно десну обалу Дунава, а митраљески рафали су често погађали брод. „Драва“ им није остајала дужна, него им је одговарала ватром. Како су авиони ниско летели, посада је била у могућности да голим оком прати дејство своје противавионске одбране. Видели смо многе поготке којима су наши артиљерци погађали авионе. Били су убеђени да су неки од њих за краће или дуже време избачени из борбе, а можда је неки авион у даљем лету и пао, што они, због његовог ниског лета и врбака, нису могли видети, ни пратити њихов лет“.

Приликом употребе тешког митраљеза, како је тада посада звала ово оружје, типа „шкода“ дошло је до заглављивања метака. Обично је то био средњи метак у шаржеру од 20 метака. Неисправна муниција је остављена као доказ да је извршена саботажа у Бази Речне флотиле или је то тако већ стигло од продавца, а муниција за противавионске митраљезе добијена је од фабрике „Шкода“ у лименим сандуцима. Чехословачка је у то време била окупирана од Немачке, па је намерно извршена саботажа убацивањем метака мањег калибра, те је за време употребе долазило до застоја. У лименим сандуцима их је било немогуће контролисати.

НАПАД НА АЕРОДРОМ МОХАЧ

Издајом Ангелија прекинута је веза командовања, па је Берићу једино преостало да успостави везу са Командом Морнарице у Земуну, Генералштабом или Министарством Војске и Морнарице. На радио позиве нико се није одазивао, па чак ни радио-станица Осијечке дивизије.

Берић је одлучио да покуша успоставити везу телефоном преко поште у Бездану. Упутио је поднаредника Мирослава Шурдиловића и двојицу морнара са задатком да из поштанске централе у Бездану успостави везу са Командом Морнарице. Добили су и шифру. Брод је био изнад Батине, па се морало чамцем прећи на леву обалу. Затим је пут до села Бездан водио делом насипом. Место је од Дунава удаљено око пет километара. Мост на каналу, који је спајао Бездан са Бечејом на Тиси, био је миниран, али је неко пресекао каблове.

Шурдиловић није никога нашао у безданској пошти, а онда су приметили телефонисткињу везану за столицу и, на запрепашћење, открили да је заклана. Учинили су то петоколонаши из моћне организације која се звала „Јупитер“ , чији су сви пунктови шестог априла, ујутро, по већ уговореном плану, ступили у дејство.

Одмах по сазнању шта се дешава у непосредној близини брода, Берић је одлучио да „Драва“ дејствује по неком значајном објекту. Уочио је да немачки авиони долећу из правца Мохача, иако Мађарска још није званично била у рату са Југославијом. Очито је да су Немци већ користили Мађарску као своје полазиште за агресију на нашу земљу. Због свега овога Берић је одлучио да изврши артиљеријски напад на аеродром у Мохачу удаљен око двадесетак километара од места где се брод маскирао. Тиме је преузео велику одговорност јер је дејствовао против објекта који се налазио на територији земље која није још у рату са Југославијом, али је било очито да таласи бомбардера долазе баш са тог аеродрома, да су ти авиони немилосрдно рушили градове, убијали људе, а са те територије кретале су се и оклопне немачке колоне према нашој земљи. Било је само питање дана и сата када ће мађарске трупе кренути преко границе. Берић је, војнички речено, пренео дејства на непријатељску територију, а територија која служи агресору је непријатељска без обзира да ли са ње долазе трупе земље чија је или неке друге која је користи као полазиште за напад. Берић је преузео ризик, а сваки војник мора да ризикује.

„Гађали смо жестоко из свих оружја која су била на броду“ , сећа се Тодор Скерлетовић, „и Мађари и Немци су били изненађени овим нападом који је трајао читав сат. Уништили смо доста авиона и повукли се. Просто смо осакатили немачку флоту на аеродрому одакле је бомбардован Београд. Поново смо брод завукли у густе врбаке. Али због нашег успелог напада скренули смо на себе још већу пажњу Немаца.“

„Драва“ је поново седмог априла извршила напад на мохачки аеродром и повукла се у скровиште“. „Драва“ је узвратила ударац, али посада није знала какви су били резултати њихове акције. Били су сигурно велики, јер је настала права јурњава обавештајних група за откривање позиције брода са кога је тучен аеродром, јер је тиме била угрожена Трећа немачка ваздушна флота која је базирала баш на овом аеродрому и са њега је полазила у бомбардовање Београда. Уништено је доста авиона на аеродрому. Ватра је трајала готово сат времена, баш онолико како је изјавио Тодор Скерлетовић.

АВИОНИ НАПАДАЈУ МОНИТОР

Седмог априла изнад „Драве“ појавио се, поново, извиђачки авион. Дуго је кружио изнад брода, али га није могао открити, јер је био добро маскиран грањем и није могао да се уочи из авиона са велике висине, а извиђач се није смео спустити ниже. На авион је отворена ватра и по тврђењу Мирослава Шурдиловића оборен је и пао је на десну обалу Дунава иза Батине.

Истог дана „Драва“ се поново упутила уз Дунав и гађала аеродром, а потом се повукла у претходни рејон променивши вез, онемогућавајући тако да је авиони затекну на старом месту.

Напади из ваздуха нису престајали. Авиони су се појављивали у ниском лету и митраљирали позиције где су мислили да се налази брод, али оштећења на броду није било, а посада је сваки напад препричавала и коментарисала поготке својих артиљераца. Али резултати тих погодака нису били приступачни, јер су авиони нестајали иза пошумљене обале. Ради спречавања откривања брода из ваздуха није пуштана пара из котлова.

Осмог априла у нападу шест „штука“ , уз поновно завијање сирена и штектање митраљеза, рањен је командант Берић. Зрно из авионског митраљеза погодило га је у шаку леве руке, којом је био наслоњен на ограду командног моста. Рана му је превијена и он је остао на свом месту.  Уз њега, тог дана, рањена су и двојица морнара. Биле су то прве ране посаде „Драва“.

ПРАМЦЕМ У БЕСМРТНОСТ

Једанаестог априла, мрак је већ пао, део посаде налазио се на својим борбеним станицама, а остали, иако преморени шестодневним напорима, били су сви будни.

ОДИСЕЈА НА ДУНАВУ

На сигнал за збор посаде на палуби се већ постројио велики део посаде. Сви су гледали у правцу одакле се приближавао командант. Свима је било јасно да је коначна одлука ту. У ноћи су јасно и одсечно зазвониле командантове речи:

„По вестима које сам примио, изгледа да губимо на свим фронтовима. Хрватска је прогласила Независну Државу Хрватску. Знам, међу нама има Хрвата, Срба, Словенаца, Немаца, Мађара… Многима ће бити тешко да се сутра, можда, боре против своје браће! Не знам шта нам доноси сутрашњи дан, а поготово следећи, и да ли ћемо уопште остати живи… Ја сам брод примио и нећу га предати непријатељу у руке! Ко од вас хоће да иде са брода, може ићи, решавам га заклетве.“

Настао је мук. Многе очи биле су упрте у команданта, а затим су погледи скренули ка нареднику Карлу Банауху, који је био како је посада мислила Немац. Био је то, по многим сећањима и тврђењима преживелих, можда одлучујући тренутак, а онда је млади наредник изашао из строја и изговорио судбоносно: „Остајем“. За њим су кренули остали чланови посаде, а брод је напустило само пет морнара, мађарске и немачке народности, углавном из околних села.

Одлучност да се остане на броду, Каменко Петров овако описује:

„… Одмах смо сви стали уз свог команданта, чврсто решени да останемо, без обзира на оно што нас чека. Било нас је из разних крајева – из Србије, Хрватске, из Словеније и Босне, чак и петорица фолксдојчера. Само ови последњи су једва дочекали командантов говор и одмах рекоше да напуштају брод. Умало их не побисмо.“

ПОСЛЕДЊЕ ИСПЛОВЉАВАЊЕ

Након збора, по наређењу команданта, потопљени су сви пловни објекти минерско-баражне групе која се налазила уз „Драву“ , а део људства је укрцан на брод, па је сада на њему било осамдесет до осамдесет пет људи. Тачан број чланова посаде никада није утврђен. Наређено је да се брод припреми за пловидбу. Била је ноћ, хладно, требало је пловити кроз подручје на коме су већ биле мине, кретало се у непознато.

Око двадесет и три часа поново је постројена посада. Берић се поново појавио пред посадом, спреман да хладну ноћ проведе на командном мосту изложен ветру и хладноћи. Саопштио је да планира да се пробије до Новог Сада, а у случају да је Нови Сад заузет требало је домоћи се Фрушке горе. „Драва“ ће у случају искрцавања посаде бити онеспособљена да не падне непријатељу у руке. Још по доласку у Бездан неколико пута су увежбавали напуштање брода у случају продора воде, великог пожара или насукивања. Са Фрушке горе требало се пробити до Боке и прикључити јединицама Морнарице.

„Од личних ствари узети само оружје и најнеопходније“ , говорио је командант, „добро се обучи, да сваки појединац буде спреман за напуштање брода.“

Тачно у двадесет и три часа једанаестог априла, монитор „Драва“ је испловио на своју последњу пловидбу усмеривши свој прамац у бесмртност. На циљ није стигао, али је упловио у историју. Постао је брод легенда. Била је то одисеја једног брода до сада незабележена у аналима ратовања на рекама.

На командном мосту, поред команданта и кормилара Чучковића, стално су се налазили Бруно Шегвић и Сулејман Шеховић. Заиста је посада „Драве“ имала среће да на свом командном мосту сва три официра – један Србин, други Хрват и трећи муслиман – буду непоколебљиви родољуби.

Без већих проблема брод је допловио до моста код Богојева (шездесетак километара удаљен од Бездана). На мине брод није наишао и то је била велика срећа, али мост у Богојеву је био срушен. Срушили су га те ноћи инжињерци који су га чували и који су имали задатак да то учине када се буду повлачили. Те ноћи срушени су и други мостови на Дунаву и Сави. Под мостом на Сави у Београду одиграла се друга драма Речне флотиле – страдале су посаде осталих монитора.

ЖИВЕО КОМАНДАНТ !

Управо у време када су страдали чланови посаде осталих монитора, „Драва“ се пробијала кроз мост у Богојеву. Због отварања пролаза кроз срушени мост изгубљено је драгоцено време. Поручник бојног брода Шегвић и крмар Чучковић са неколико морнара у чамцу прегледали су мост, а потом експлозивом уклонили траверзу која је затварала пролаз испод моста. Зато је требало двадесет минута и да није било срушеног моста зора би брод затекла тридесетак километара низводније, па би му можда и судбина била другачија од оне која га је чекала у зору. За све време рада на мосту брод се одржавао на води.

Радове око отварања моста и заузетост команданта искористио је поручник Аничић и са два подофицира и четири морнара је моторним чамцем побегао са брода. Око један час и тридесет минута пловидба је настављена и око пет часова и тридесет минута брод се нашао код Борова, након  пловљења двадесетак километара. О томе Каменко Петров пише:

„Сантиметар по сантиметар провукли смо се преко олупина порушеног моста. Ноћ. А ратна застава пркоси.“

Одмах после провлачења кроз рушевине богојевског моста, које је изгледало као легендарна пловидба између Сциле и Харибде, постројена је посада на палуби. Дувао је хладан ветар, а брод се налазио у пловидби, што је још више повећавало јачину ветра. Пред постројеном посадом појавио се командант, трећи пут ове ноћи и последњи пут, без речи је пришао првом морнару на десном крилу, загрлио га снажно, пољубио га, симболично се тако опраштајући од оних који су му остали верни у најтежем моменту његовог и њиховог живота и војничке каријере. Потом је поздравио заставу која се и ноћу вијорила на јарболу.

„Збогом другови“ , последњи пут је постројеним морнарима говорио њихов командант, „ја више не очекујем, ја знам, јер сте сви од првог тренутка то доказали, да наш брод неће постати плен непријатеља.“

Настао је мук на броду. Застава је још поносније залепршала на јарболу, а ковитлац снежних пахуљица засипао је лица морнара. Одједном из младих груди, спонтано, се заорило:

„Живео командант!“

Строј се усталасао, морнари су се међусобно љубили. Био је то диван тренутак, тренутак за понос. Опраштали су се другови потпуно свесни да се крај броду приближава, а ко преживи поздравиће родбину оних који су пали. Врло брзо су морнари заузели своје место у строју.

„Нека свако врши своју дужност“ , биле су последње речи Берића. Поносно је погледао своје морнаре, нико му није видео очи у мраку, а он се потом упутио ка командном мосту, кога је још само једном напустио, када је бацио појас за спасавање члановима посаде која је, по његовом наређењу, напуштала брод који је тонуо.

„Тако смо у свитање допловили до Даља“, сећа се и записује Каменко Петров. „Са обале неки пуцњи. Леп поздрав. Пловимо даље. И Борово и Вуковар нас дочекују пуцњевима, а наша топовска кула тражи непријатеља на обали.“

„Не пуцај! То су усташе! Нема смисла да због неколико тих глава страдају невини грађани“, биле су речи команданта Берића.

„Само један метак!“ , молио је поднаредник Мијушковић крај тешких топова, како су морнари звали прамчани топ.

„Ни један!“

Усташе, каква је то војска, питала се посада, јер за разлику од Берића и официра, посада није знала ко су нови војници Независне Државе Хрватске. Берић није дозволио да се отвори ватра по месту, јер није хтео да због неколико издајника страда велики број невиних људи, који су живели у Борову, које је одувек било радничко насеље.

ТАКО УМИРУ ХЕРОЈИ

Око седам часова и петнаест минута примећен је непријатељски извиђачки авион на великој висини. Свима је било јасно да је „Драва“ откривена и да предстоји окршај са немачком авијацијом. Посада се налазила на својим борбеним местима. Није то више била она посада од пре шест дана, већ су то били прекаљени борци, страха није било, а одлучност се видела на сваком лицу.

„У седам часова и тридесет минута појавила се формација од дванаест ‘штука’ , које се обрушавајући устремише на брод. Наилазиле су у групи по три, а онда се један по један авион обрушавао на страну на којој је брод. Одмах су жестоко обасули ‘Драву’ бомбама, а у моментима хоризонталног лета митраљирали су по палуби брода. ‘Драва’ је пловила у цик-цак курсу, а бродски артиљерци су пакленом ватром одговорили на њихове нападе. У том првом хоризонталном лету су избацили тридесетак бомби.“

Видећи да им први напад на „Драву“ није успео авиони су у таласима од по три летелице кренули у други напад, уз страховито завијање чувених сирена, којима су располагали ови авиони, почело је обрушавање и прва бомба је пала с леве стране брода, али је авион који ју је избацио погођен рафалом тешког митраљеза пао у Дунав. Бољу судбину није доживела ни друга „штука“ јер је и она свој последњи лет завршила у Дунаву.

„Трећа ‘штука“ је погођена већ у првом покушају“ , сећа се Банаух, „и сва у пламену одлетела према Бачкој, где је пала у поље, у близини села Гложањ. Тако је уништена једна ескадрила од три апарата. Наша противавионска одбрана била је без заштите, осим нишанџија на противавионским топовима који су били заштићени панцирним лимом.“

Током првог и другог напада рањено је и убијено доста артиљераца, а нови, трећи, напад, „Драва“ је дочекала са проређеном посадом.

У том нападу, према сећању Карла Банауха, погођен је леви бок брода, близу стројарнице, где су се налазили помоћни стројеви, што је изазвало продор воде и престанак рада стројева.

Друга бомба пала је између тешког митраљеза и куполе прамчаног топа, близу муниционе коморе, што није изазвало њену експлозију јер бомба није пробила оклопљену палубу, али је побила послугу тешког митраљеза за време преношења муниције.

„Поред свег настојања стројарског особља да заустави продор воде“ , наводи Банаух, „па да оспособи помоћне стројеве, ‘Драва’ је полако почела да тоне.“

И поред тога што су артиљерци били проређени, свом жестином је отварана ватра на наилазеће авионе. Командант је схватио да долази крај. Позвао је Станка Перића и наредио му да спали документе за шифровање.

РАЊЕНИ БРОД СЕ БРАНИ

Брод је полако тонуо и нагињао се на један бок. „Штуке“ су се свом силином обрушавале на „рањени“ брод, као стрвинари. Следећа бомба погодила је стамбену просторију морнара која се налазила на крменом делу брода и том приликом побила више од десет морнара, међу њима и групу минераца који с укрцани у Бездану, као и оног војника кога је на брод довео Шурдиловић, када је био у патроли у Бездану.

„Потом је бомба погодила леви бок брода код просторије машинских подофицира и проузроковала продор воде“ , сећа се Банаух, „следећа је пала на прамчани део брода. Противавионска одбрана је малаксавала и престала са дејствима, јер су бомбе и митраљески меци онеспособили највећи део оружја, послуга је побијена или рањена. У просторији, у којој сам  се налазио за време напада, са мном је било још машинских подофицира који су заједно са мном требали да преузму смену у осам часова. Ту су били и наредник кувар Обрен Мијушковић, подофицир из минерско-баражне групе, који се укрцао у Бездану, и један морнар за послугу. Мислим да нас је било седам.

Вода је све више продирала у ту просторију и претила је опасност да се подавимо, а због митраљеске ватре излазак на палубу би био погибељан. Ипак, одлучио сам се да изађем и покушам да се склоним на десном боку код пловака и противминских мрежа удаљених три до четири метра од излаза из машинске просторије. Чучнуо сам иза пловака, надајући се да ће митраљеска ватра и меци док пробију лим пловака изгубити на својој убитачној снази. Остали, који су још били у просторији, колебали су се да ли да изађу или не. У том часу, поново се чуло завијање ‘штука’ и бачена бомба пала је на шест метара од мене. Сви они који су били у том моменту на улазу погинули су, ја сам, тога се сећам, видео пламен експлозије и себе у ваздуху заједно са пловцима, након чега сам изгубио свест.“

У последњим тренуцима борбе Мирослав Шурдиловић се налазио са митраљезом на прамчаној топовској кули, своје виђење последњих тренутака монитора „Драва“ видео је овако:

„Чули смо брујање мотора. Знали смо да наилази последњи обрачун, одлучујући окршај који нас је очекивао. Свако је био на свом месту. Прво се појавило десет-дванаест “штука“ , почеле су да круже око нас, а онда да се стрмоглављују на брод, уз завијање сирена.

Командант Берић је стајао на командном мосту и неуморно, преко бродског телефона, издавао заповести час кормилару, час артиљерцима. Бруно Шегвић и Сулејман Шеховић били су на палуби крај противавионских топова, уз морнаре.“

Бродска артиљерија, којом је командовао Сулејман Шеховић, узвраћала је пакленом паљбом, а по тврђењу Шурдиловића немачки пилоти су летели тако ниско да се разазнавало њихово лице. Од грмљавине, звиждука и експлозија бомби и урлања авионских сирена није се ништа чуло.

„Док је монитор полако тонуо“ , сећа се Шурдиловић, „ми смо и даље дејствовали. Сви моји помоћници су се смењивали, тако су гинули. Неким чудом остајао сам жив. На тренутак сам помишљао да ће ме нека ‘штука“ закачити ‘њушком“ , толико су летеле близу, још ближе него у почетку.

Немци нису успевали да погоде брод тако да га потопе, а парчад бомби летела су на све стране. Једно је убило Шурдиловићевог помоћника, друго је погодило њега. У жару борбе није одмах  видео да је рањен.

„Било је ужасно и величанствено“ , наставља Шурдиловић, „ако смо запамтили тај окршај, памте га и Немци који су у њему учествовали.“

ГРОМОВНИК ИЗ ТРЕБИЊА

Бомба која је пала поред топа, којим је лично нишанио Сулејман Шеховић, побила је целокупну посаду прамчаног топа и главног артиљерца Сулејмана Шеховића, чија је проређена артиљерија наставила да грми по „штукама“ које су као осице нападале већ упола потонули брод. Чуо се узвик међу преживелим морнарима: „Погину и наш Свети Илија“, јер тако су звали свог командира артиљерци са „Драве“ после дејстава код Бездана. Посаду су заменили други. Не зна се тачно колико су артиљерци оборили „штука“. Помиње се цифра од три до дванаест, али је сасвим свеједно, битно је да се посада „Драве“ борила, да се није предала и да није дозволила да немачки авиони слободно парају небо изнад нашег Дунава. А ко је Сулејман Шеховић који је погинуо са својим артиљерцима – муслиман кога су његови морнари звали Свети Илија?

О Сулејману Шеховићу, храбром артиљерцу са „Драве“ , дуго није било довољно података. Празнину су попунили његови рођаци и пријатељи Милорад Корач, др. инж. Мухамед Риђановић и др. инж. Емир Хумо из Сарајева.  

Сулејман је рођен 21. марта 1916. године у Требињу, од оца Јусуфа и мајке Ђулсе, рођене Рибица. Породица Шеховић је била једна од најнапреднијих требињских породица. Сулејман се школовао у Требињу и Мостару, где је матурирао 1934. године. Све је разреде завршавао са одличним успехом, а матурирао је као најбољи ђак мостарске гимназије у својој генерацији. Имао је још три сестре: најстарију Мурту, удату Риђановић; млађу Алмасу, удату Хумо; најстарију Бисеру, удату Ефендић. Отац Јусуф умро је у Сарајеву 1943. године, а мајка Ђулса 1951. године, такође у Сарајеву.

По завршеној гимназији и матури 1934. године отишао је у Поморску академију заједно са својим другом Милом Пажином. За време школовања у Академији Сулејман је био најбољи и завршио је школовање као први по рангу, ради чега је добио златну сабљу. Његова породица располаже фоторафијом са пријема те сабље на школском броду Поморске академије.

По завршеном школовању 1937. године Сулејман је укрцан на разарач „Дубровник“ , као потпоручник, одакле је у лето 1940. године премештен на Охридско језеро у чину поручника корвете. Нема података зашто је тако врстан официр, најбољи у својој класи, отишао на службу на језеро, али сигурно је да му је место било у најелитнијим јединицама Морнарице. Уочи самог рата, с обзиром на показане квалитете у служби на Охридском језеру, и очекивање рата, премештен је на монитор „Драва“. Тако је имао ретку прилику да за веома кратко време упозна море, језеро и реку, где је завршио своју кратку војничку каријеру погинувши поред својих топова, који су седам дана „грмили“ под командом младог Требињца.

КОМАНДАНТ НЕ НАПУШТА СВОЈ БРОД ВЕЋ ТОНЕ СА ЊИМ ЗАЈЕДНО

„Командант Берић није ни напуштао командно место“, каже Мирослав Шурдиловић, „позвао ме је да сиђем са митраљеза. Кад сам стигао до официрске кабине, одјекнуо је пуцањ. Врата су била отворена. Први официр Бруно Шегвић убио се, скоро, на моје очи из пиштоља.“

„Кад сам пришао команданту, снажно ме загрлио, пољубио, прикачио свој орден са блузе на моја прса, рекао ми да ме унапређује, а затим неочекивано наредио:
– Брзо скини одело, скачи у воду, иначе нећеш испливати.
– А ви, господине? – упитао сам збуњен.
– Наређујем ти да слушаш! Пожури, вода се пење…“

Изнад „Драве“ су и даље кружиле „штуке“, Шурдиловић је скочио у воду, која је била узбуркана, јер је монитор тонуо и стварао вирове око себе.

„Кад сам мало даље отпливао, окренуо сам се и видео команданта на мосту са руком на ободу шапке, док се застава непрекидно вијорила. Долазило ми је да се вратим. Но, тек тада сам осетио да сам малаксао и приметио сам да је вода ужасно хладна. Пошао сам се грчевито одупирати и пливати ка обали, која ми се, због разливеног Дунава, чинила далеко, веома далеко.“

Заставу је Аександар Берић поздрављао потврђујући речи совјетског народног хероја Зоје Космодемскаје“ да је сваки брод снажан онолико колико је посада верна застави која се вије на његовом јарболу“. „Драва“ је, заиста, био јак брод – њена посада била је верна застави која се вијори на њеном јарболу.

  ОТАЦ НА ПОПРИШТУ БИТКЕ

Александров отац Иван одмах након избијања рата одлучио да крене у Нови Сад, а када је проглашена Независна Држава Хрватска више није могао чекати. Дванаестог априла ујутро нашао се на салашу Дунђерских у Чибу, а игром случаја, среће или несреће, недалеко од њега његов син Саша је водио животну битку са немачким „штукама“, које су уз хуку јуришале преко салаша ка Дунаву, али се брод са тог места није видео.

Његов Саша, јунак априлског рата, командант каквог би свака посада и морнарица пожелела да има, частан официр, већ седам дана ратује с овим ваздушним пиратима, бранећи наше небо и земљу, тог момента завршавао је свој живот на својој „Драви“. Отац тада није знао каквог хероја сина има, каквог морнара је одгојила мајка Драга. Да је знао било би му тешко, али сигурно би био поносан, јер његов Саша другачије и није могао. Па, тако га је васпитао.

Иван Берић је убрзо сазнао шта су тог дана „штуке“ учиниле и ко је био тај храбри командант који им је запржио чорбу.“ Гледао је својим очима јурише „штука“ и како запаљене нестају да би се „закуцале“ у плодну бачку земљу. Бол за његовим Александром ублажавао је понос због његовог јуначког подвига, беспримерног у априлском рату. О херојској борби монитора „Драва“ причала је цела Војводина.

ФАШИСТИЧКИ ПИР ПОЧИЊЕ

Ова група преживелих није знала за друге преживеле, али су касније сазнали да су мртве морнаре фолксдојчери опљачкали, а неке рањене и изнемогле на обали и побили. Међу њима је био и један морнар из Шапца. Захваљујући баш томе касније се сазнало ко су мучке убице храброг морнара. Један од лимара из Челарева нашао је у штедњаку, који је требао поправити, писмо које је убијени морнар из Шапца почео да пише својој мајци.

Издајице нису могле да верују да постоје тако храбри људи, а Берић је само остао доследан својим речима изговореним раније пред посадом. Преживели Иван Доротић касније изјављује:

„Човек његовог кова, ватрени патриота, свестан величине своје жртве за даљи продужетак отпора, другачије није ни могао поступити. Он се држао традиције најхрабријих поморских команданата…

Дакле, командант Берић и његов први официр Шегвић умрли су заједно са својим бродом, а поручник фрегате Шеховић пао је пре тога.“

Преживели Карло Банаух пише:

„… брод је потопљен на 1.287 километру… По потонућу из воде је остао да вири јарбол иза командног моста, а на њему се још вила застава југословенске ратне морнарице… Преживеле са брода вода је однела ка бачкој страни и већина их је испливала на обали близу Чиба, места  четири километра од обале. Ја сам се на површини одржавао више несвесно него пливајући.”

ИСТИНА О ЈУНАЧКОЈ СМРТИ

После рата неки бивши припадници Краљевске морнарице, они који нису извршили своју обавезу у одбрани отаџбине, лансирали су тезу да су Александра Берића „убили петоколонаши“. Та верзија је недвојбено јасна, јер се желело доказати да он није остао на свом броду, да га је напустио. На примедбу да је Бруно Шегвић отишао добровољно у смрт злобно су коментарисали у тим круговима да је он био „нервчик“ , па да није чудо што се убио. Жеља је то да се ником не ода признање, да се растерети нечија савест, јер су у тадашњој Морнарици многе савести затајиле. Међутим, да командант „Драве“ Александар Берић и његови официри Шегвић и Шеховић нису напустили брод и своје мртве морнаре сведоче њихови преживели другови, Јоца Маринковић из Белегиша, који је са својим зетом кришом ноћи сахранио Александра Берића на гробљу у Белегишу, чињеница да су фолксдојчери од преживелих тражили да кажу где им је командант, сељаци са десне обале Дунава који су посматрали неравноправну борбу „Драве“ с немачким штукама говоре другачије.

Последњи преживели сведок Тодор Скерлетовић је новинару „Илустроване политике“ рекао: „Недуго по мом повратку дође ми тадашњи лекар доктор Сулејман Љутовић. Зову га, каже, да иде у Белегиш. Тамо је Дунав избацио бродског официра. Па траже да он утврди ко је тај несрећник. Пошто си ти Тодоре био у Речној флотили на оном броду који је недавно потопљен код Чиба пођи са мном, можда ћеш ми помоћи.“ Кренуо сам одмах, а срце ми се стисло, ноге клецају. Све ми нешто говори: то је твој командант Берић. Кад тамо заиста он. После га је Јоца Маринковић сахранио на белегишком гробљу.“

ЈУНАЦИ ЗА СВА ВРЕМЕНА

Није лако, сусревши се лице у лице са смрћу, погинути као херој. Али, још је теже погинути као безимени херој, када знаш да твој подвиг неће запамтити људи, да твоје име нико никада неће знати, и да слава твог јуначког подвига неће озарити чак ни твоје пријатеље. Тако записа аутор фељтона „Хероји тврђаве Брест“, тако мисле и сви који су преживели и надживели своје другове са „Драве“.

О херојском подвигу команданта монитора „Драва“ поручника бојног брода прве класе Александра Берића и његове храбре посаде још ће писати историја, јер се не сме заборавити да је овај једини брод бивше југословенске Монарице који се, од првог дана, борио с непријатељем, пркосио му и наносио ударце све док није потонуо у ледене дубине Дунава.

Међутим, да командант монитора „Драва“ Алексанадар Берић и његови официри Шегвић и Шеховић нису напустили свој брод и своје мртве морнаре и да Берића нису убили фолксдојчери на обали код Чиба, сведочи Јоца Маринковић из Белегиша, који је са својим зетом сахранио команданта Берића.

„Дунав је код спруда, уз леву обалу, избацио тело морнара. Међу њима и командантово тело. Нисмо могли од усташа да их прикупимо, зато смо команданта пренели ноћу на наше гробље и сахранили га. Код њега смо, у новчанику, нашли хиљаду динара и часовник…“

Тај часовник предат је родбини, имао је угравирану посвету којом му његов отац Иван поклања часовник приликом завршетка Поморске академије.

Дуго је Берићев гроб био запуштен и на њему се налазила само плоча коју је поставио син Иван. Дуго је требало да се тај гроб уреди и до 1973. године на Дан Ратне морнарице, поморства и речног бродарства, на гроб се полаже венац. Тиме се одаје пошта храброј посади „Драве“. Присутни су увек били и преживели са брода у чијем оку су сузе за својим храбрим командантом.

Судбина потопљеног брода „Драва“ није у потпуности расветљена. Зна се да су брод извадили Мађари и отеглили у Будимпешту. Нису га уврстили у своју Дунавску флотилу, нити расходовали. Монитор се после рата налазио распремљен и без наоружања, конзервисан на навозу бродоградилишту у Будимпешти. Понуду Мађара 1947. године да преузмемо “Драву” нисмо прихватили, јер се сматрало да монитори немају више перспективу

Сличан је случај и са посадом овог брода. Никада није утврђен списак чланова посаде. Документа брода су нестала са бродом, а преживели су касно почели да пишу своја сећања, па се многих чланова посаде нису могли ни сетити.

ЗАДАТАК ЈЕ ИЗВРШЕН

И поред тога што је командант Речне флотиле капетан бојног брода Едгар Ангели издао своју јединицу и прешао издајничкој Независној Држави Хрватској и у њој чак постао командант ратне морнарице, Речна флотила је извршила свој задатак. Учинила би и далеко више да је њена команда функционисала, да је командовано дејствима њених бродова, који нису имали довољно информација о догађајима у њиховом окружењу.

У складу са овом тврдњом говоре и чињенице, као што су: извршено је полагање минских препрека и оне су знатно успориле напредовање  Немаца Дунавом, учешће монитора „Драва” у превожењу копнених јединица код Бездана, пружање отпора монитора „Морава“ немачкој авијацији, покушај запречавања Сипског канала и поступак посаде брода „Витез”, рушење свих мостова истовремено (истина, учинила је то инжињерија), снажан отпор монитора „Драва“ агресору и целокупан поступак посаде и њеног команданта од почетка борбе до потонућа, истовремено повлачење ка Београду, ни један објекат Речне флотиле није доспео у руке непријатељу (или су потопљени у борби или су их потопиле посаде) и покушај повлачења посада ка Београду и Обреновцу, а потом прикључење јединицама Морнарице на мору.

Тако је са дунавске сцене нестала још једна речна ратна флотила, да би као птица феникс из пепела никла друга од бродараца, рибара и сељака са обала Дунава и његових притока. Убрзо су засијала светла која је најавила посада „Драве” храбро се борећи до последњег даха против надмоћнијег непријатеља, скоро сама.

ЈУНАЦИ СУ ИПАК ОДЛИКОВАНИ

Годинама се објављују фељтони и чланци о монитору „Драва” и сваки пут поставља се питање одавања признања овим херојима. Тако то код нас буде – најхрабријим, најчешће, не одајемо никакво признање.

Када је у „Политици експрес“ објављен мој фељтон  под насловом „Прамцем у бесмртност“ , који је у потпуности обухватио догађаје на Дунаву у то време, многи су после тога питали како то да Александар Берић није проглашен народним херојем, и како то да нису одата никаква признања свим осталим јунацима. Одмах после тога, Иван – син Александра Берића, ми је дао копију документа који указује да су официри овог монитора ипак одликовани Орденом Карађорђеве звезде четвртог степена.

„Сваки је народ славан који имаде велика дела“ , написао је Јован Мишковић, начелник Ђенеарлштаба српске војске у свом чланку „Наши споменици“ , „али поред великих дела народ може бити без славе, ако му дела остану незнана. Стога је увек нужно да се та славна дела скупе и забележе, да се метну у историју као чуварку народног живота, па да их потомство зна, знајући уважава и поштује, уважавајући и поштујући одржава. Велики су утисци на потомство ти спомени, и народ се увек с достојанством понаша у свету, с карактером влада у животу, с јунаштвом улази у посао. И кад не буде више народа на земљи, који је велика и славна дела чинио, опет остају описана а његова дела, и свет им се клања после толико векова – она користе осталом човечанству.“

Има ли већег дела од овог кога је учинила посада монитора „Драва“ са својим командантом? Одговор ће сви дати: Нема!. Учинимо да постане и славно, да нам буде путоказ у одбрани отаџбине, која је непрекидно на удару светских силника, који стално „уводе нови светски поредак” , а после таквог увођења нас Срба је све мање.

ЕПИЛОГ

Уместо заслуга због храбрости сина, мужа и оца Александра Берића, његов отац Иван,  супруга Вера и син Иван доживели су само непријатности, о којима се мало зна, јер је ова скромна породица, разочарана, ћутала.

Александрова супруга Вера је са сином Иваном, преко Загреба, стигла у окупирани Београд. На Сави је тада већ била успостављена граница. Из колоне, у којој је стајала у црнини на граничном прелазу са сином, извео ју је немачки војник. Опазила је немачког официра коме се обратила желећи да зна због чега је изведена из колоне. Он ју је питао због чега је у црнини, а када му је рекла да јој је погинуо муж као војник и изговорила његово име рекао јој је да је чуо за Александра Берића и да је био велики јунак.

Иако је знала пет страних језика, Вера није никада добила посао, а син Иван се у школи често морао потући јер је означен као син краљевског официра.

И коначно, након 61 годину, председник Савезне Републике Југославије др Војислав Коштуница  је 10. априла 2002. године поводом 61. годишњице Априлског рата“ за испољену храброст и одлучност у Априлском рату 1941. године Великим одликовањем – Медаљом Части одликовао посмртно поручника бојног брода Александра Берића, команданта монитора „Драва“.

Борба, вођена преко средстава информисања, готово 30 година уродила је плодом – храбри командант монитора „Драва“ поручник бојног брода 1. класе Александар Берић, највећи јунак Априлског рата, одликован је и тиме је, бар делимично, одато признање целокупној посади.

Нажалост, син Иван је у међувремену умро, а унуке Александра Берића Александра и Биљана нису ни обавештене о томе, па ипак пристале су да приме медаљу иако су се колебале.

И на крају, Речна флотила је поставила бисту Александра Берића на гробљу у Белегишу, кеју у Новом Бечеју и у Касарни у Новом Саду, која носи његово име.

СЛАВА ПАЛИМ ЈУНАЦИМА СА МОНИТОРА „ДРАВА“ !

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.