ЈУРИШ НА АТЛАНТСКИ БЕДЕМ
Битка за Нормандију водила се 1944. између снага нацистичке Немачке, које су окупирале западну Европу, и десантних савезничких снага у Другом светском рату. Десант на Нормандију, познат и као Опррација «Оверлорд», остаје највећа поморска инвазија у историји. У десанту је учествовал преко три милиона војника који су превезени преко канала Ла Манш из Енглеске у Нормандију у окупираној Француској.
Већину савезничких снага чиниле су америчке, британске, канадске и француске јединице. Друге земље, чији војници су такође учествовали у бици, биле су Аустралија, Белгија, Чехословачка, Грчка, Холандија, Нови Зеланд, Норвешка и Пољска. Ангажовaно је 3.500.000 људи, 7.000 ратних бродова и око 13.000 борбених и транспортних авиона – укупно.
Операција «Оверлорд» је имала у потпуности особине поморско-ваздушног десанта, али и касније усвојене концепције ваздушно-копнене битке Успешним извођењем овог десанта стратегијског значаја створени су услови за ослобођење целе Француске и продор ка срцу Немачке – Берлину.
АТЛАНТСКИ БЕДЕМ
Немци су неколико година организовали одбрану обале и изграђивали «Атлантски бедем». Предпостављали су да ће десантне снаге у првом јуришу морати да заузму неко пристаниште ради искрцавања тешког материјала и обезбеђења својих трупа. Због тога су првенствено утврђивани рејони пристаништа, тако да их је 1944. године било немогуће заузети са морске стране. После лука највећа пажња била је обраћена на област Па де Калеа, која се пружала на најужем делу Канала, пошто се сматрало да ће десант највероватније бити у тој области.
Одбрана обале у Сенском заливу састојала се из једне линије бункера са посадама обалских јединица. Ватрени положаји за топове били су заштићени бетоном и гвожђем од бомбардовања са мора и из ваздуха, а минска поља, жичне и друге препреке сваке врсте били су обимно употребљени за њихово ојачање. У обалском појасу, нарочито у мочварама око Карантанског залива, поплављена су велика пространства. Постојећи насипи на обали били су појачани и продужени да би образовали противтенковске препреке иза обалског појаса, док су саме обале запречене густим минским пољима.
Испред обале постављени су појасеви подводних препрека које су се простирале на различитим удаљењима од линије највишег водостаја за време плиме. Ове препреке имале су улогу да задрже чамце за искрцавање, да их униште или оштете експлозивом. То су били различити типови подводних препрека, као «елеменат Ц» са минама на предњој страни, дрвене препреке у виду нагнуте ограде са минама на свом врху, дрвени стубови са причвршећним минама, челични јежеви и крстови.
Немци су располагали далекометном обалском и пољском артиљеријом. Далекометни топови били су прилично истурени унапред. Они су нарочито штитили прилазе Шербуру и заливима код Карантана и Сене. Тешке топовске батерије које биле су постављене у области Шербура и око Авра, скоро су укрштале своје ватрене секторе, тако да су представљале најозбиљнију опасност за сваки већи брод. Око две три миље позади обалске артиљерије биле су постављене јединице пољске и средње артиљерије дивизија које су држале обалске одсеке. Ова артиљерија имала је задатак да туче бродове који би се приближили обали као и саму обалу.
Немци су у Француској, Белгији и Холандији имали две групе армија. Већа Група армија «Б» имала је две трећине распооживих снага којим је располагао Врховни командант Запада фелдмаршал Фон Рундштед. Обухватила је 7. армију (Нормандија и Бретања), 15. армију (област Калеа и Француске) и 88 корпус (Холандија). Овом групом армија командовао је генерал Ервин Ромел на лични Хитлеров захтев.
ВРХОВНИ КОМАНДАНТ НЕМАЧКИХ СНАГА РУНДШТЕД У ОДБРАНИ АТЛАНТСКОГ БЕДЕМА И КОМАНДАНТ ГРУПЕ АРМИЈА «Б» ЕРВИН РОМЕЛ
Група армија «Г», којом је командовао генерал-пуковник Јохан Бласковиц, имала је у свом саставу 1. и 19. армију, од којих је једна била на бискајској обали, а друга на Ривијери.
У Француској се налазио и трећи штаб у рангу групе армија, тзв. Тенковска група «Запад», којом је командовао генерал Швепенбург. Овај штаб је водио позадинске послове и обуку тенковских јединица из састава обе групе армија.
На Д-дан, ове групе армија имале су око шесдесет дивизија, око четвртину немачке копнене војске.
ТРИ ГОДИНЕ ПРИПРЕМЕ
Већ 1942. године Савезници су почели са разрадом планова и одлука за отварање фронта на западу Европе. Одлука да се то учини донешена је на састанку између Рузвелта и Черчила у Казабалнци од 14. до 24. јануара 1943. године. Итоврермено је донешена одлука о формирању заједничког англо-америчког штаба под називом «Косак» који је разрадио план операције искрцавања севезникчих снага у Западној Европи, познатог као Операција «Оверлорд». План је поднешен на разматрање Рузвелту и Черчилу на састанку у Вашингтону крајем маја 1943. године.
На конференцији «Велике тројке» - Рузвелта, Черчила и Стаљина у Техерану донешена је одлука да се то учини 1. маја 1944. године, али је касније овај датум померен за 6. јуни 1944. године. За команданта свих снага постављен је амерички генерал Двајт Ајзенхауер, за његовог заменика маршал британске армије Тедер, а за команданта 21. групе армија британски фелдмаршал Бернард Монтгомери.
ДВАЈТ АЈЗЕНХАУЕР И БЕРНАРД МОНТГОМЕРИ
Изабран је рејон источне обале полуострва Котантена и шире подручје Кана, подручје које се налази у радијусу дејстава савезничке авијације и где је процењено да је обала слабије брањена и недовољно утврђена. Река Сена је онемогућавала брзу интервенцију Немаца из области Па де Калеа. Обала је имала довољно пространих и равних плажа за искрцавање, али је благо заталасано земљиште са стрмим брежуљцима било погодно за одбрану по дубини, добре заклоне за пешадију и противоклопна оруђа.
Посебан проблем пред савезницима било је обезбеђење довољног бродског простора, посебно за први десантни ешелон за пробој одбрамбеног појаса. После доласка генерала Двајта Ајзнехауера за врховног команданта и фелдмаршала Монгомерија за команданта 21. групе армија одлучено је да се повећа број транспортних средстава како би снаге у пром ешелону биле јачине од укупно осам дивизија. Изабрана зона на коју ће се извести десант, названа «Нептун», била је ширине 80 километара и подељена је на пет одсека.
ОБМАНУТИ НЕМЦИ
Израђен је обиман план обмане о маскирања који је требао Немце да доведе у заблуду о месту и времену десанта.
У том циљу израђен је и лажни план десанта, назван «Бодигард», са циљем да наведе Немце на закључак да ће се десант извести у трећој седмици јула 1944. године у подручју Па де Калеа. У том циљу је савезничко ваздухопловство бомбардовало циљеве и ван Нормандије.
Организован је посебан радио саобраћај и на њему саопштавана наређења о припреми за десант у подручју око Па де Калеа, десантне снаге концентрисане су око Довера, бродови су усидрени у Темзи, с циљем убеђивања Немаца да ће се десант упутити најкраћим путем од британске до француске обале. Око Довера је постављено мноштво лажних мета, па је ту остављен и део снага.
Овим обманама је насела и остала пасивна током извођења десанта немачка 15. армија размештена око Па де Калеа.
САСТАВ И ЗАДАТАК ПРВОГ СТРАТЕГИЈСКОГ ЕШЕЛОНА
За искрацавање у Нормандији савезници су на Британским острвима концентрисали 39 дивизија (22 америчке, 12 британских, 3 канадске, 1 француска и 1 пољска), више самосталних бригада и специјалних јединица – ренџер батаљона са око 7.000 ратних бродова и око 13.000 борбених и транспортних авиона – укупно од 2.870.000 људи.
Први стратегијски ешелон, који су чиниле снаге 21. групе армија, имао је у саставу две армије са укупно 31 дивизијом. Имао је задатак:
- Америчка 1. армија требало је да се искрца на два десантна одсека («Утах» и «Омаха») са задатком да разбије одбрану Немаца и образује мостобран, да одбије евентуални протвнапад, да се 7. копрус споји са снагама 101. и 82. ваздушнодесатне дивизије и овладају заједно линијом Сент Мер Еглиз - река Дув, а снаге 5. корпуса овладају линијом Карантан - Изињи. У наредним дејствима пресеца полуострво Кортантен и осваја луку Шербур.
- Британска 2. армија имала је задатак да у првом ешелону изврши десант у зони Порт ан Бесен - ушће реке Орне и образује три одвојена мостобрана на одсецима «Голд», « Џуно» и « Сворд», а затим успостави јединствени мостобран на линији Баје - Кан.
- Америчка 3. армија требало је да изводи демонстративне нападе према Булоњу и Авру, а после стварања мостобрана да се искрца на одсеку америчке 1. армије са задатком чишћења Бретање и продужетка дејстава ка Сени и Паризу.
- Канадска 1. армија добила је задатак да се искрца на десантном одсеку британске 2. армије као други ешелон и са њом продужи дејства као 21. група армија.
- Савезничко ваздухопловство, чији је командант британски генерал Тедер, добило је задатак да систематски бомбардује циљеве на територији Немачке и окупиране Европе, уништава немачку авијацију, подморничке базе и рампе за лансирање «V» оружја, затим комуникацијске чворове, обезбеђује поморске конвоје, учествује у ватреној припреми напада и пружа подршку непосредно искрцаним снагама.
- Савезничке поморске снаге, под командом адмирала Ремзија, биле су подељене на два оперативна одсека: западни (амерички) и источни (британски). Задатак им је био да десантне снаге сигурно и на време пребаце до предвиђених места искрцавања, пруже им ватрену подршку и онемогуће брзо и несметано пристизање појачања на мостобран.
- Снаге Покрета отпора у Француској (око 200.000 људи) организују обавештавање, саботаже и диверзије на правцима дејстава немачких снага.
- У резерви 21. групе армија налазиле су се три дивизије и 11 разних бригада, а на територији САД формирано је још 40 дивизија намењних за европско ратиште.
Према плану требало је да се за прва два дана искрца 176.000 људи и 20.000 моторних возила, а за шест дана 15 дивизија.
НАЈДУЖИ ДАН
Под заштитом авијације и поморске пратње укрцане савезничке десантне снаге кренуле су 5. јуна ујутро ка нормандијској обали. Истовремено је 5/6. јуна отпочело спуштање америчке 82. и 101. ваздушнодесантне дивизије на полуострво Котантен и британске 6. ваздушнодесантне дивизије источно од реке Орне. За превожење 18.000 падобранаца ангажовано је око 2.395 транспортних авиона и 867 једрилица.
Обе америчке ваздушнодесанстне дивизије искрцале су се на знатно већу просторију од предвиђене, а један део падобранаца спуштен је на мочварно подручје. Други део спуштен је у насеља где су биле немачке јединице, што је проузроковало знатне губитке и отежало прикупљање. И поред тога, 101. ваздушнодесантна дивизија је пружила помоћ 7. корпусу да се искрца на одсеку «Утах». Снаге 82. ваздушнодесантне дивизије су бачене делом у зону немачке 91. авио-дивзије, али су успеле да заузму раскрсницу Сент Мер - Еглиз и простор са обе стране реке Мердере. Овим је омогућено искрцавање америчког 7. корпуса.
Британска 6. ваздушнодесантна дивизија се, захваљујући бољој обучености, погоднијем земљишту и слабијем немачком отпору, спустила на одређену просторију. Одмах после поноћи група пешадинаца и инжињераца заузела је мостове на реци Орни и Канском каналу.
Савезничка авијација је одмах после пола ноћи отпочела снажно бомбардовање обале предвиђене за десант. Средњи бомбардери напали су обалске батерије и обалска утврђења између Авра и Шербура и за 30 минута бацили 7.600 тона бомби.
У свануће су авијација и бродска артиљерија наставиле бомбардовање и у знатној мери оштетиле пољска утврђења, препреке и систем веза. Радарски систем је потпуно паралисан и онемогућена је служба осматрања.
Десантна флота од око 5.000 бродова је у пет десантних одреда, уз заштиту ловачке авијације и флоте, кренула ноћу 5/6. јуна ка обали Нормандије. Она је 6. јуна, између 02.00 и 03.00 часа стигла у зону прекрцавања на 15 километара од обале. Док су се десантни чамци приближавалиобали, инжињерци су уклањали подводне препреке, минска поља и полагали димне завесе на правцу кретања десантних снага.
Америчка 1. армија искрцавала се на десном крилу, на два одсека на плажама «Утах» и «Омаха». На десном крилу амерички 7. корпус отпочео је искрцавање и 07.40 часова на одсеку «Утах». Десантни бродови и чамци, због јаких водених струјања и отежане оријентације, снажног ваздушног и бродског бомбардовања искрцали су се око два километра јужније од планираног десантног места готово без губитака. Искрцане јединице постигле су потпуно изненађење и уз подршку амфибијских тенкова убрзо савладале отпор слабо организоване немачке одбране. Од 32 амфибијска тенка 28 је стигло на обалу и наставило дејства у дубину створивши мостобран ширине четири и дубине девет километара.
ЈУГОСЛОВЕНСКИ БРОДОВИ У ДЕСАНТУ НА НОРМАНДИЈУ
У десанту савезника на Нормадију учествовало је 4.200 десантних бродова различитих величина и око 850 ратних бродова. Они су, у времену од 6. до 12. јула 1944. године, искрцали 325.547 људи, 104.428 тона материјала и 54.168 возила.
Међу њима су били и бродови Југословенског Лојда из Сплита – «Исток» од 5.908 БРТ и «Његош» од 4.376 БРТ, као и пароброд «Вицко Ферић», власништво Бродарства Ферић из Сплита.. Сва три брода су потопљена првог дана операције, 6. јула 1944. године. Од њих пароброд «Његош» је имао чудну судбину за време другог светског рата.
На почетку другог светског рата, пароброд «Његош» налазио се у Венецији због извршења потребних поправака на броду. После тога испловио је на своју редовну линију за Буенос Аирес, а одатле за Кардиф. У пролазу француском обалом закупило га је француско Министарство саобраћаја за превоз фосфата за Индокину. Када је стигао у афричку луку Дакар, на брод су дошли наоружани војници квислиншке француске власти и насилно онеспособили најважније делове строја. Пароброд је био усидрен на око 4,5 миље и посада брода се тако налазила у неком чудном заробљеништву. У тој интервенцији Французи су им давали 10 франака по особи на дан. Осим њих на такав начин било је заробљено још око 400 помораца. У тим околностима спријатељили су се са посадом суседног грчког брода «Тасис» и заједнички се бринули за набављање живежних намирница. Чим је извршена савезничка инвазија у северну Африку, Немци су их искрцали и одвели у концентрациони логор. После три године тешког живота посада пароброда «Његош» укрцала се у месецу марту 1943. године на норвешки теретни брод «Heinvard» с којим су преко Фрицтауна дошли у Лондон. До инвазије налазио се пароброд «Његош» у једној енглеској луци, док га
савезници нису укључули међу трговачко бродовље способно за извршење инвазионих задатака. Накрцан песком пловио је према француској обали, како би тамо послужио као покретни мостобран, па је тако и потопљен.
Пароброд «Вицко Ферић» је изграђен 1911. године. Није био тако стар брод ако се узме у обзир да је половина југословенске флоте била старија. Налазио се на листи савезника и уз осталих педесатак старијих бродова одређен је да приликом инвазије на Нормандију буде потопљен. Ти старији бродови требали су да послуже као лукобран како би заштитили инвазионе бродове од немирног мора приликом искрцавања војске и ратног материјала. У једној луци САД скинута је са пароброда сва непотребна надградња. На дно брода постављене су паклене машине које су се палиле с једног места, а бродска складишта су напуњена песком. Са оваквим унакаженим бродом упутио са његов заповедник капетан Анте Пезељ преко Атлантика у Енглеску где је остао неколико дана. Одатле је по наређењу савезника отпловио за Нормандију на одређено место, где је брод потопљен 6. јула 1944. године уз остале бродове како би направио лукобран. На потопљеном броду остао је заповедник Анте Пезељ са посадом још неколико дана, за време најгоре паљбе, све док их није покупио један брод.
Амерички 5. корпус искрцао се на левом крилу на одсеку «Омаха». Услед јаког отпора немачке 352. пешадијске дивизије на одсеку «Омаха» дошло је до кризе код првог ешелона америчког 5. корпуса. Америчке снаге су претрпеле велике губитке на излазима од мора ка унутрашњости копна. Снажним дејством разарача савладано је неколико отпорних тачака. Искрцавањем наредног дана преброђена је почетна криза. Тако су америчке снаге у току дана, уз велике губитке, продрле на неколико места на дубину 2-3 километра и образовале три мања мостобрана. Губици Американаца износили су око
2 .000 војника и старешина. Од укупно планираних 2.400 тона искрцано је само стотинак тона материјала.
Америчка 1. армија првог дана искрцавања створила је два неповезана мостобрана, а ни дневни циљеви нису остварени.
Британска 2. армија је извела десант на три одсека са по једном дивизијом на плаже «Голд», «Џуно» и «Сворд». На одсеку «Џуно» 50. пешадијска дивизија 30. корпуса је уз снажну подршку артиљерије је до мрака успоставила мостобран ширине и дубине 10 километара. Дивизија је достигла свој дневни циљ и успоставила везу лево са Канђанима, али не и са Американцима.
Десант канадске 3. армије закаснио је пола сата услед узбурканог мора и подводних стена од којих је већина амфибијских тенкова потопљена, а бродови оштећени. Искрцани делови успели су за кратко време да овладају већим бројем утврђених тачака, али је њихово напредовање брзо заустављено дејством немачке 21. оклопне дивизије. Упркос томе, Канађани су до краја дана образовали мостобран дубине 11-12 километара, који је представљао јединствену целину са суседном британском 50. дивизијом.
На одсеку «Сворд», и поред узбурканог мора, од 40 амфибија на обалу је стигло 28. За њима се искрцала британска 3. дивизија која је савладала немачку одбрану и образовала мостобран ширине пет и дибине два километра. До краја дана успостављена је веза са 6. ваздушнодесантном дивизијом, али се није повезала са Канађанима, нити је искоришћена неактивност немачке 4. оклопне дивизије да се заузме Кан.
У току 6. јуна севезничке снаге су пробиле немачку одбрану ширине око 50 километара на обали између реке Вира и Орне и на полуострву Котантен ширине 10 километара и успоставиле неколико одвојених мостобрана.
На обалу Нормандије искрцало се првог дана осам дивизија, тј. 156.000 људи уз релативно мале губитке.
ДЕСАНТНА ОСНОВИЦА ЗА ОСЛОБАЂАЊЕ ФРАНЦУСКЕ И ПРОДОР КА БЕРЛИНУ
При крају првог дана десанта штаб 21. групе армија одлучио је да америчка 1. армија продужи дејство, повеже мостобране корпуса и заузме Карантан и Изињи. Затим након пресецања полуострва Котантен и брзим дејствиам да се заузме Шербур. Истовремено британска 2. армија добила је задатак да се повеже са америчком 1. армијом и заузме Кан. У духу ове одлуке снаге америчке 1. армије су продужиле наредног дана дејство и до 12. јуна заузеле градове Изињи и Карантан и повезале мостобране у јединствену десантну основицу. Амерички 7. корпус је пресекао полуострво Котантен и окренуо фронт на север ка Шербуру, који је заузет 26. јуна када је заробљено 39.000 Немаца.
Британска 2. армија наставила је нападе ради проширења мостобрана и заузимања Кана. Борба за Кан вођена је уз јаку подршку авијације која није уродиле плодом и Кан није заузет
Савезници су у времену од 6. до 30. јуна успели да створе мостобран широк 120 и дубок 10-30 километара. У то време пребачено је 27 дивизија, 596.000 тона материјала, 177.000 возила и једна трећина тактичке авијације.
У духу постављеног задатка 1. америчка армија је 3. јула продужила напад на југ и после три недеље избила на друм Лесеј – Перије – Ст. Ло – Комен где је задржана уз губитке од око 10.000 људи.
Британска 2. армија је пред почетак напада на Кан одбила противудар немачких снага, после чега је уз подршку артиљерије и авијације прешла у напад и 8. јуна продрла у град, заузела већи део града, али су се борбе за Кан водиле скоро читав месец.
Британске и америчке снаге су за око месец дана борби успоставиле велики стратегијски мостобран, који је омогућио операције према Бретањи и реци Лоари, али нису створени услови за продор ка Паризу.
После неуспелог противудара Немаца код Мортена и разбијања њихових снага на простиру Фадез – Аржантан савезници су се учврстили на мостобрану и почели организовање пробоја у унутрашњост Француске.
«После ликвидације немачких снага у «џепу» Фадез – Мортен», пише фелд маршал Монтгомери у свом делу 'Од Ел Аламејна до Балтичког мора' и избијања савезничких армија на Сену било је очигледно да су Немци претрпели страховит пораз у Нормандији. Они су изгубили близу пола милиона људи. Заробили смо 210.000, а ценило се да је број погинулих и рањених достигао 240.000. Њихови губици у материјалу такође су били озбиљни – заплењено је или уништено око 3.500 топова и 1.500 тенкова. Поред великог броја моторних возила, запрежних кола и сваковрсне опреме.
Четрдесет и три непријатељске дивизије било је уништено или претрпело тешке губитке, на речунајући посебне формације у пристаништима Бретање и на острвима у Каналу. Двадесет команданата армија, корпуса и дивизија погинуло је или заробљено, два су рањена, док је немачки командант двапут мењан».
Док су се водиле борбе у рејону Фалеза и Аржантана, амерички 12. и 20. корпус 3. армије брзо су наступали на исток између Сене и Лоаре не наилазећи на знатнији отпор Немаца и 18. августа америчке снаге су избиле на Сену, успоставиле мостобран и биле спремне за напад на Париз. Пошто су савезници желели да поштеде Париз од рушења планирано је да се обухватом града одсеку немачке снаге које су се налазиле у њему. Међутим, франциски Покрет отпора ноћу 18/19. августа издао је наређење за дизање устанка у Паризу. Немачки командант је запретио рушењем града, али су борбе после краћег затишја настављене и 25. августа генерал Де Гол је ушао у Париз. Дo краја године ослобођена је цела Фтанцуска. У пролеће 1945. године савезничка војска је прешла Рајну и почела заузимати делове немачких територија са крајњим циљем – стићи пре Руса у Берлин.
Бошко АНТИЋ
Bravo Bole!
Vidi se stručan i konciza prilaz obradi pitanja. Sviđa mi se.
Pozdrav M. Đuran