ЖАЛОСНА ИСТИНА О СРАМОТИ СВЕТА

Увод

Прошло је 25 година од бездушне агресије НАТО-а, суровог бомбардовања и не мање сурових ракетних удара по Србији и Црној Гори. И ову годишњицу обележавамо, као и сваке године до сада, са нашим унутрашњим немирима који попримају судбину неизвесности, можда више неодређеног ишчекивања решавања проблема на Косову и Метохији (у даљем тексту КиМ), бољег, хуманијег, лепшег и неког новог живота Срба на КиМ. Срби на КиМ, па и у осталим деловима где живе, осећају егзистенцијални страх, јер су под великим теретом да у удаљеном сивилу успоставе додир својег живота са царством земаљским, царством људским, у коме би Срби једнако успешно господарили својим биолошким, духовним и материјалним снагама. Нико као Срби немају већу потребу да се окрену свом духовном препороду, јер никоме као Србима историјска путања није била тако искривљена у простору и закривљена у времену. Парче планете на којем Срби живе је више него игде, од коре до средишта, натопљена крвљу и сузама људским. Можда никада у свету нема више равнодушности, хладних и празних срца у српском окружењу, а сетимо се Срби су омогућили стварање држава на свом етничком простору Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Македоније, Албаније, па чак и већину народа уз помоћ непријатеља Срба који су од људства чије је порекло било српско: католичењем, исламизацијом, суровим прогоном, и свим облицима уништавања Срба и превођењем у католичанство како би повећали бројност Хрвата, или исламизацијом како би повећали број Бошњака и Албанаца.

 

Бездушност савремених инквизитора

Први пут у суровој српској историји 1999. године Срби су доживели праву Апокалипсу: на њеном небу месецима су јездили црни и зелени јахачи, са заставама натопљеним крвљу милиона људи широм планете, сејући огањ, болести, мрак, смрт, тровали им атмосферу и тло, разарали и размицали гробове, скрнавили ритуале сахрана, рушили мостове и болнице, убијали живе и мртве. Све што је живот у Србији и Црној Гори значио био је циљ њихових ужарених „анђела”. Чак и да Срби хоће, не могу да избегну подударност између онога што им се дешавало и библијског пророковања Апокалипсе. Председник Савезне Републике Југославије Слободан Милошевић је 1998. године на РТС-у изјавио: „Постоји неко веће зло иза Америке са којим се борим, постоји нешто сатанско у том лажном осмеху Американаца. То њихово зло није са овога света. Видео сам. Ово више није борба слободољубивог народа против империјалиста. Ово је борба против непријатеља људског рода. Древне приче су истините. Оне ће заузимати једну по једну нацију. Ја сам усамљен у овој борби. По први пут се бојим за свој народ.” Није мислио на амерички народ него на дубоку сатанистичку државу са седиштем у Америци.

Они који су смислили и учинили напад на Србе имали су идентичне бројеве на својим симболима као што су бројеви на печату ђавола, Антихриста у опису Апокалипсе. Печати свих седам тајни из Апокалипсе отварани су и извршавани изнад Србије и Црне Горе, а сатани су пут показале земље НАТО-а. Највише огња је бачено на српском тврдом Вавилону, на српском Косову и Метохији.

Срби имају право да се питају није ли ово смислио и извршио параноични ум, није ли ово дело сумануте мисли да треба разорити, спалити овај и овакав свет, поништити овакав живот и започети неко ново Постање, а Срби нису случајно изабрани за почетак, за пробу. У том експерименту Србин је постао мета „ђаволског хаоса”.

У историји људског постојања успостављена је најбестиднија формула злочињења: у раскошним салонима смишљају се злочини, злодела која су извршиле њихове психопате са безбедне удаљености, затим се жртва оптужи за почињено недело, а како се злочин не прашта, жртва се опет кажњава.

 

Болесни концепт сила Агресије

Самопроглашене промоције глобализације и универзалних вредности немилосрдно су рушили мостове, запречавали токове река, а затим „генијално” утврђивали да су Срби за све криви, и још више и бесније рушили, јер како јетко изрази њихово безумље наш знаменити песник Рајко Петров Ного „они нам никад неће опростити њихове злочине”. Није ли то и крајња тачка хипокризије западне цивилизације. Перфидно су користили средства информисања понављајући агресивне информације у слици и речи на чула својих и других гледалаца. Они су обрађивали слике „са терена”, стереотипно насртали на чула, праве циљеве одевали у костиме хуманиста, а метафоричким интерпретацијама обарали све унутрашње отпоре и ментална стања гледалаца претварали у обичне информације.

Као и до тада, пеглали су српску историју а културу, духовну вишезначност и полифоничност бацали у канализацију својих информационих центара. Све (осим пролазних вредности њихове цивилизације) српске вредности потапали и претапали у сивило анонимности. Свирепог ума и леденог срца су себи „прибавили” неограничену слободу, своје злочине промовисали у планетарни чин и све завршавали чудовишном тиранијом. Тако су заставе достојанства, истине, правде слободе и љубави спаљивали у сумраку досад најнижег моралног пада, од првог светског потопа па до агресије на Србију и Црну Гору.

Агресија се одвијала и завршила библијски: била је то борба између Голијата и Давида. Голијат је имао превише снаге, јездио је и зло чинио као „разум без ума” што је и савршено нечовечно, како рече српски филозоф Ђурић. Давид је имао и ума и разума, али и срце које је овде на косовском миту надахнуто, на вратима духа и слободе се грејало.

Народ Србије и Црне Горе у већини никад пре виђеној, одмах је био пробуђен топотом коњаника Апокалипсе, и своје заставе слободе, правде и љубави смело и високо подигао. Био је то наддостојанствени призор чија ће светлост заћи у најдубље, најскривеније одаје у лавиринту људског постојања. Онима који су мрачили никада није било јасан српски надреални позив „Нека буде што бити не може” нити су разумели да је то унутрашња снага којом се разгоревао српски отпор и будила нада да зло није несавладиво. Та стварност, без обзира на одрицање и суровост, код српског народа је подизала енергију која је пред призорима ратних пожара прокључала и пробудила свест о слободи, животу, љубави и снажну веру да је Страшни суд намењен звери, ђаволу који би да опустоше што њихово није.

 

Истина о величанственој снази српског народа

Срби су поносни народ, народ храбрости, части и достојанства. Све највеће империје су на врхунцу своје моћи нападале Србију, и све су редом тај напад платиле својим сломом. Клица пропасти Римског царства био је Илирски рат (Илири је само назив којим су други звали Србе до средине 19. века). Турско царство је 500 година владало са пола света и на крају је морало са Балкана бежати пред Србима, да би се на крају потпуно урушило. Аустро-Угарска, највећа европска царевина, 1914. са великом војском је покушала да Србију избрише са мапе. Четири године касније Аустро-Угарска није више постојала на мапи. Моћна Хитлерова Немачка ради Срба је морала одгодити напад на СССР за чак седам недеља. Седам недеља које су спасиле свет, толико су изгубили јер су морали да нападну Србију. Разбијање СФРЈ од стране Англоамериканаца, Ватикана и Немаца 1991–1995. године било је у сврху терања Срба западно од Дрине и слабљења и понижавања Срба источно од Дрине. У таквој ситуацији, без иједног савезника, Срби су успели немогуће – након више од пет векова поново направили српску државу западно од Дрине, Републику Српску. У агресији НАТО-а на СР Југославију 1999. године и рату на Косову и Метохији, коју су извршиле снаге НАТО-а, 19 земаља удружило се против Србије. Косово и Методија су окупирани, али се српска војска, готово нетакнута, Кумановским споразумом повукла и препустила безбедност народа снагама Уједињених нација, а Резолуцијом 1244 Косово и Метохија је остало и даље у саставу Републике Србије.

Норвешки пуковник Карстен Ангел, пре више од 100 година, написао је: О српској храбрости, духовности и жељом за слободом говорили су светски великани. „Дошли смо са мало поштовања за њих, а враћали смо се пуни дивљења. Видели смо народ миран, самопоуздан, родољубив. Нашли смо најбоље војнике на свету, храбре, послушне, трезвене, вољне да жртвују живот за земљу и националну идеју”, док Џавид-паша, турски заповедник Битоља, истиче: „Српски војник је непобедив. Не можемо ништа против Срба. Српски сељак је без порока, нежан и великодушан. Српски војник стално односи победу зато што је финији, интелигентнији, дисциплинован и високог морала”итд.

Треба да добро запамтите: прво, број српских жртава у Првом светском рату био је 1.247.435. Да би одали жртвама почаст морала би тишина да влада 866 дана и 6 часова; друго, у Другом светском рату цифра српских жртава је још већа, у логору Јасеновац је убијено око 700.000 Срба, само у једном дану у Крагујевцу је стрељано 2.800 цивили, у многим логорима у Србији преко 70.000, у Војводини око 50.000, на Косову и Метохији убијено је око 60.000 итд. Истовремено, у Независној Држави Хрватској је преко 200.000 Срба покатоличено и протерано 250.000, док је са Косова и Метохије протерано преко 200.000.

Злочини над Србима настављени су у току разбијања Југославије, број убијених и погинулих Срба креће се преко 50.000, а број прогнаних из Хрватске и Босне и Херцеговине се креће до 500.000, а са Косова и Метохије око 300.000.

У агресији НАТО-а и рату на Косову и Метохији 1999. године, Срби треба да буду поносни јер су једни народ који се деведесетих храбро супротставио америчком империјализму, онда када су Америка и НАТО били на врхунцу моћи, а Срби сами, без иједног јединог савезника. О том суровом и ужасном рату, снагама НАТО-а и њиховом злоделу говоре следеће цифре: било је 2.300 ваздушних удара НАТО; коришћено је 1.150 авиона из 59 НАТО база у 12 земаља; уништено је 28.000 стамбених објеката; бачено је 22.000 тона експлозива; лансирано 1.300 крстарећих ракета, 37.000 касетних бомби и 10 тона осиромашеног уранијума. Погинуло је 1.031 војника и полицајаца; 5.173 припадника ВС и МУП је рањено; погинуло је 2.500 цивила (89 деце), а рањено 6.000 цивила; уништено је 1.065 km путева и пруга; оштећено 176 споменика културе; разорено 45 мостова путне мреже; погођено 28 железничких мостова; уништен 561 објекат ВЈ; погођено 686 објеката ВЈ. Штета је до 150 милијарди долара.

Свет је заборавио да је Србија на Балкану, посебно Европа јер је понела своје име са Балкана, балканску отвореност и ширину. На Балкану су ударени темељи Европе, а српски народ је био носилац тих темеља јер је после Првог светског рата ујединио све Словене на Балкану, а разбијањем Југославије на том простору створио нове државе на српској територији: Словенију, Хрватску, Босну и Херцеговину, Северну Македонију и Црну Гору. И друге савремене државе Балкана имају свој почетак на просторима које је ослободио српски војник.

Србија је била вечита младост и обнова Балкана и Европе. И увек када се Европа на прави начин враћала Србији и Грчкој настао је хуманизам и ренесанса. Србија је имала своје векове, своје краљеве и цареве, векове културе и архитектуре на коју су се угледале многе државе и многи народи Европе.

 

Отаџбинска народна војска

Отаџбина је света реч српског народа, а војничка част српског официра-војника је славна војничка застава истакнута на највишој кули света. На ту висину поставиле су је многе генерације часних официра-војника који су јунаштвом и чашћу бранили своју Отаџбину, а љубављу према чашћу Српство, даровали су му најдрагоценији дијамант људског рода – дијамант војничке части на престолу врлина. У његове кристале уписали су моралне, етичке и часне вредности српског народа утемељене на вредностима Светосавља, Косовског култа и мита, Видовдана, духа Обилића, Мишића, Његоша, Дучића, Тесле, Пупина и других знаних и незнаних војсковођа, научника, књижевника, спортиста.

На многим етичким и научним законима, као моралном облику људске свести, и 1999. године дошло је да војничка част и част народа Србије и Црне Горе постаје признање за највиши домет бића у етичком и моралном смислу у одбрани Отаџбине од најјаче силе света, НАТО-а, и албанске терористичке групације која је први пут, уједињеним снагама, напала једну малу земљу Србију и Црну Гору, са убитачним ракетним и ваздухопловним снагама на које војска Србије и Црне Горе није имала одговарајућа средства да одговара, већ је срцем, војничком, официрском и националном чашћу наглана Агресора на страх да одустане од копнених операција јер би претрпела уништавајуће губитке. Таквим херојством Војска Југославије, народ Србије и Црне Горе достигла је светску максималну војничку и официрску репутацију, углед и реноме, човечност и високу част. Тако је част Војске Југославије и народа Србије и Црне Горе достигла моралну лепоту, човечност, знак чистоте и смисла живота и заветне дужности Отаџбини.

То богатство моћи, произашло је из духовног разговора и најузвишенијег осећаја Српству. Само је оно пресудан ментор, заточеница поштења и угледа, приврженица мита о часном српском и црногорском војнику. И зато, без обзира на бројна и савремена средства ратне технике, предност у Војсци Југославије увек је била на страни части. Она им је омогућавала да се не плаше јахача Апокалипсе, да забораве на ране, да маштају и сањају оно што желе, свесни величанствене истине да је част успех почетак снова којима може да се врати први и сто први пут, свеједно. То је мотив којима дивни људи света теже да одагнају скептицизам и егзибицијалну тескобу, променљивост осећања и колебљивост у веру, наду и љубав, поштујући српску светосавску великодушност и прослављену војничку и народну част.

Време је показало да су земље НАТО-а заборавиле или више немају етичке, морлалне и духовне, односно људске вредности, одмах по завршетку преговора и усвајања Резолуције 1244 ОУН, уместо да казне своје политичке и војне руководиоце за наношење људских и материјалних губитака народу Србије и Црне Горе и окупирања дела територије Републике Србије, ухапсе све припаднике терористичких снага на Косову и Метохији, сву одговорност за Агресију приписали су највишем руководству Србије и Војске Југославије. Оптужиле председника СРЈ Слободана Милошевића, председника Србије Милана Милутиновића, председника Владе Србије Николу Шаиновића, начелника ГШ ВЈ генерала армије Драгољуба Ојданића, команданта 3.Армије генерал-пуковника Небојшу Павковића, команданта Приштинског корпуса генерал-пуковника Владимира Лазаревића, генерала полиције Сретена Лукића и друге. Сви су они отишли у Хаг да бране своју част и на правди бога и срамоту света који их је оптужио што су бранили своју отаџбину.

 

Морална чврстина српског народа

Као увек и до сада народ Србије и Црне Горе је страдао али и реаговао паметно, рационално, ефикасно и свеобухватно, без професионалних и моралних дилема. Поред високостручног и високопрофесионалног рада оржаних снага СРЈ и многих других институција биле су материјално и кадровски обезбеђене све јединице одбране на целој територији Србије и Црне Горе. Све функције одбране спремно су дочекале агресију.

Неделима твораца и извршиоцима злочина, окупације дела територије Србије, требало је да Србе зауставе у организованости, моралној чврстини и да цео систем буде претворен у хаос. Бомбе су падале око Срба, разарале материјала добра и објекте, убијале и рањавале људе, често више дана непрекидно били су без воде и струје, уништавало се све оно што је вековима стварао српски народ и наносили штете убијајући неколико хиљада људи и наносећи  преко 150 милијарди долара штете.

Српски народ је показао херојску снагу првенствено на извориштима патриотизма. Сваки Србин снажно је потврдио да је Србија његова кућа од границе до границе са окупираним делом Косовом и Метохијом. Та њихова кућа је симбол чежње за идентитетом, завичајем, са истакнутом заставом патриотизма и наглашене идентификације својој вековној постојбини Косову и Метохији. На њему су српски снови, српска историја и преци, сво српско памћење и сећање и само на Косову и Метохији Срби имају осећања и снагу и смисао.

Србија је, и после 25 година, усамљена Нојева барка, усидрена у општем потопу морала и духа, који су били мостови и путеви опстанка српског народа и зато за свој опстанак Срби имају снагу и морају је налазити још више у вери да у „ђаволском хаосу” српски народ мора победити јер је то услов његовог опстанка, живота и љубави, која је основа и потка суштине постојања. Српски народ је и до сада опстао упркос сваковременим катаклизмама. Само развојем, љубављу заливен морал може успоставити контролу српске слободе и сачувати се од свих замки и загонетки које у себи носи слободно српско хтење.

 

Свет је заборавио истину о великим подвизима Срба

Западни народи били су себични да нешто науче од Срба и њихових великих људи. Били су сувише арогантни да проуче своје велике политичке и друте личности шта су рекли о Србима и ко су Срби. Сматрали су да су представници њихових власти донели такве одлуке које су на месту и да нема о чему да се размишља. Толико су грешили у односу на Србе, и никада им озбиљно није падало на памет – да можда нису у праву. Време је сазрело да се сазна нешто о Србима и то од њихових сународника.

И у Првом светском рату, пре 100 и више година, било је планирано њено уништење. Када је почео рат нико није веровао у херојске подвиге српске војске. На извештаје који су стизали са ратишта у Србији, свет није веровао у њихову тачност нити су могли да прикрију своје изненађење. Симпатије целог света, па и непријатеља, биле су достојне дивљења и чуђења да тако мален српски народ је учинио за спас цивилизације. Почнимо редом:

 

Достојно дивљења: „Њујорк Тајмс“

„Били су већ одштампане посмртне листе за Србију... све је било свршено... Дивљења је достојан, чуђења је достојан овај мали српски народ који не само да одбија већ у прах и пепео сатире армију једне моћне царевине. И то малени српски народ чини још неопорављен од два ранија рата, које је издржао прошле године.“

 

Председник британске владе Лорд Џери

„Напад Срба на непријатеља, који је био укопан у стену изнад њих, представља један од најсјајнијих подвига у овом рату.“

 

Ален Палмер, енглески историчар

„Срби су били најупорнији војници у Европи. Били су чврсти и мало захтевали, маршевали су данима без редовног снабдевања, живели од онога што нађу на територији...“

 

„Обсервер“ – енглески часопис

„Срби су извели оно што је било немогуће. До сада никада није било већег војничког похода и никада победа није добијана са више неодољиве смелости и неуморне енергије.“

 

„Обсервер“ – енглески часопис

„...Ниједан народ у целој историји света није дао за слободу и јединство јуначнијих, светлијих жртава од српског народа...“

 

Винстон Черчил, први лорд Адмиралитета и министар рата

„Што се тиче Србије, она се заиста борила очајнички и славно, не узимајући у обзир никакве друге интересе, осим својих властитих, са страшним последицама по себе.“

 

Маршал Жофр, врховни командант снага Антанте

„Деликатни маневри на Церу и Колубари, вођени сигурним просуђивањем, слободом духа и снагом који испољавају мајсторство српског командовања – заслужују да заузму сјајно место у нашим стратегијским студијама.“

 

Албер Саро, француски министар просвете на српски дан у Француској

„Поздравите дубоким признањем и бескрајном захвалношћу оне који су били дивни, болни и узвишени градитељи ваше будућности. Поздравите их и помозите им свим што може ваше срце, ваша мисао, ваша рука...“

 

Пари Миди

„Никад један народ није примио овакав дар симпатије и дивљења. Цела Француска га је поздравила. Три милиона ђака клицала је јуче херојском народу који је тамо доле на Балкану, на коме ће се решити будућност Европе, народу који је свету дао тако величанствен пример.“

 

Генерал Франше д'Епере председнику Клемансоу

„Дајем нарочитог израза према српским трупама које су, кроз направљени пролом са дивном жестином, појуриле напред у отаџбину. Маневри извршени од стране њихове команде, достојне њених трупа у сваком погледу, остаће као узор планинском ратовању.“

 

Франше д'Епере о незнаним јунацима

„Авај, колико пешака, артиљераца и других бораца српске војске јуначки падоше на бојном пољу као незнани јунаци, о којима нови нараштаји неће ништа знати. Нека сени и јуначка смрт тих незнаних јунака увек лебде у мислима нових нараштаја.“

 

Жорж Клемансо, председник француске владе после конференције у Паризу 1919.

„Жао ми је што је са светске мапе ишчезла мала и храбра Србија, уступајући место Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.“

 

Немачки цар Вилхелм II – бугарском краљу Фердинанду

„Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је исход рата. Срамота!“

 

Немачки цар Вилхелм II – бугарском краљу Фердинанду

„Штета што тај мали народ није мој савезник.“

 

Фон Шталд, командант групе армја

„Били су учињени надчовечански напори да се одрже положаји, али све је било узалуд. Налету Срба није се могло одолети. Част нека је палим борцима, али част нека је и Србима који су пожњели успех.“

 

Јозеф Хабзбуршки, мађарски маршал

„Српска војска је права и најславнија војска у Европи. После борбе која је трајала свега пола часа, Срби су уништили моју дивизију. Моји батаљони су били потпуно збрисани.“

 

Херман Венде, немачки политичар и публициста

„Не само да се немачка команда поклонила пред жилавим отпором непријатеља, привикнутог на рат, који се храбро бори и, по жилавости и непопустљивости у енергији, једва може да се премаши, него су стотине хиљада Немаца својим очима виделе највише оклеветан народ и земљу, чудећи се како је велика разлика између њихових представа потхрањеним црножутим лажима, и стварности која се не може оспорити.“

 

Фелдмаршал Мекензи о Србији, као прави витез остао је до краја са својом војском заробљен у Мађарској и предат Србији, а возећи се бродом до Смедерева у разговору са командантом брода Србином изјавио је:

„Ступајући на ваш брод био сам уверен да сте ви из наше морнарице. Па ми је, знате, било мучно да ступим под заштиту бившег... Да, аустроугарског официра који је погазио заклетву! Али ви сте Србијанац. Ја много волим и ценим вас из Србије. Ви сте херојски народ, пун части и поноса... Допустите мени, бившем непријатељу, да вам поздравим херојску Србију.“

 

После рата у једном ресторану у Немачкој, бивши српски војник, ратни сликар Радомир Стевановић, срео је заробљеника Немца, који га је одвео у свој стан и представио синовима следећим речима:

„Децо моја, овај господин је спасао живот мени и десеторици мојих другова на Солунском фронту 1918. године. Он је мој највећи добротвор. Том приликом сам се уверио да су Срби не само велики јунаци већ и племенити људи.“

 

Непознати грчки песник у атинском листу „Патрис“, у броју од 7. новембра 1916. године

„Земљо, натопљена крвљу јаче но кишом, ударана својом судбином јаче но својим громовима. Легенда урезана у мишице деце твоје, у мишице које су осећале бол али нису задрхтале, у мишице руку осветничких и часних у страшним праведним и тешким ратовима...“

... „Груди су ти Србијо, пламтале новим силним полетом и кипеле смрћу и ратом. А твоји погледи, у тами твојих планина, сипали су муње. Твој глас, широко отворених поља, личио је на оркан. И твој ход на нестрпљивој земљи твојој био је земљотрес...“

 

Ервин Егон Киш, чешки писац, аустроугарски каплар

„Тек у Србији, 1914. године, схватио сам да је љубав према слободи малих народа јача сила од насиља великих и моћних. Тек сам овде схватио Шатобријана да неумитна сила воље савлађује све и да је слабост силе у томе што верује само у силу.“

 

Кемал Ататурк, председник Турске Републике (приликом пријема акредитива српског посланика 1919)

„Срећан сам што примам представника најхрабријег народа на свету, Србина, који је помрачио славу старе Европе.“

 

Е. Д. Мјахков, новинар руског листа „Слово“

„Какав је хероизам, какво стоичко пожртвовање у овим несрећама показао овај дивни народ који је после балканских ратова, изненада заблистао на историјској позорници пред забезекнутим очима Европе...“

 

И 1999. године и 2004. године, као у Првом и Другом светском рату, Србија припремана за погубљење, а да би то остварили преко штампе вршена је планска кампања против Срба, а Срби су називани погрдним именима, међутим, било је храбрих људи код непријатеља који су поштовали Србе и Србију и одавали им посебна признања за часно, храбро и достојанствено понашање српског народа и његове војске.

Случај агресије на СРЈ – Србију је пример како су САД и НАТО и на који начин су својим агресивним акцијама дестабилизовали међународни поредак и промовисали себе као браниоце мањине и правде, само да би оправдали војну интервенцију. Радило се о брисању Србије са карте политичких утицаја, а да би то остварили морали су створити ратну пропаганду. Медији су преносили и манипулисали изјавама политичара највећих сила НАТО да би бомбардовали Србију камуфлирајући са хуманитарном катастрофом. Изјаве: Бил Клинтон: „Србија је срце европског мрака, регион бомбардованих џамија, убијених мушкараца и деце, силованих девојака. Срби ће ово скупо платити.“ Мадлен Олбрајт: „Срби ће клечати на коленима и молити за милост.“ Весли Кларк: „Србију треба претворити у пепео.“ Ричард Холбрук: „Срби су злочиначки дупеглавци.” Тони Блер: „То бомбардовање није војни сукоб већ борба добра и зла, између цивилизације и варварства.“ Жак Ширак: „Срби су народ без закона и вере. То је народ разбојника и терориста.“ Хелмут Кол „Уништавање последње оазе комунизма у Европи.“ „Морамо натерати Србију да клекне на колена... Нека се Срби подаве у сопственом смраду...“ Џо Бајден „Предлагао сам да бомбардују Београд; предлагао сам да пошаљемо амерчке пилоте и срушимо све мостове на Дрини...” итд.

Ради се о изјавама руководећих људи из „културних“ земаља, чија је одлика, одлика силника, и да им је све допуштено и да низашта не одговарају нити се кају. Они су наступали као свемогуће божанство које никоме не полаже рачуне за оно што чини. Показали су да све оно што су говорили о Србима, да су то они: срце светског мрака, зли људи, људи без закона и вере, разбојници и терористи, смрад и злочинци и слично. Да је правде у свету клечали би и молили за милост. Били су убеђени да им је памет у снази и војној опремљености и да их је привиђење задужило да силом „усреће” људски род.

 

Косовско-метохијска судбина српског народа

Не постоји ниједан свеобухватнији појам једног народа који се може сажети само једном речи као код српског народа а то је – Косово.

Судбина им је унапред одређена, не само као живот појединцу, већ је оно у животу и опстајању целог народа. Косово се унапред предсказало чак од Стефана Немање да ће се на Косову убудуће одлучивати о Србији и Србима. Зато је Косово српска судбина. Косовски јунаци и по историји и по миту обележени су знаком усудности. Посебно после боја на Косову 1389. године постала је тешка судбина народа, не само веровање, већ трагична и мучна судбина вековног робовања, косовска судбина српског народа.

Од Боја на Косову српски народ и њени песници јављају вековима нове вести са бојног поља Косова. Певају о оном заветном барјаку који непрекидно лебди над Косовом, као непрекидна небеска прилика Србима. Косово никада неће престати да буде српско. Са причом и песмом о Косову Срби намирују своју душу. Тренови Косова су векови, а и шта би друго било. Звезде на Косову јесу ужарене свеће небеске Србије. А само Сунце је највећа звезда – жртвеница. Све српске свадбарине једино се могу памтити на Косову. Ако се хоће у царство небеско – ваља се једино преко Косова.

Косово је тачка српског ослонца преко које се покрећу полуге српске историје и битисања. И на данашњи дан Срби на Косову намирују душу криком целокупног народа а косовски јунаци постају мера за оне које Српкиње још родиле нису.

Све што смо изгубили у Боју на Косову 1389. године спасили смо у ослободилачким ратовима против Турака, Аустро-Угарске, Немачке. Све што су чинили 1999. године чинили су с мишљу о Косову. Косово је Србима мера народа, векова и слободе, по својој вољи, по вољи божијој. Заветовали се у Себе и Бога. Предодређени да буду и Исток Запада и Запад Истока и да изнад себе никога не признају осим Бога и небески Јерусалим. Ко улази у српске светиње, посебно на Косову и Метохији, улази у душу српског народа. Сетимо се поруке патријарха Павла: „За Србе је Косово и Метохија не само место рођења, већ део српског идентитета, оно је српска душа. Не будемо ли достојни Косова, нећемо бити достојни ни нашег земаљског постојања.”

 

Усамљени вечни народ

Живот Србе учи да живе са болом и незаборављањем неправде отимања вековног дела њихове територије, Косова и Метохије. Неизмерним отимањем територије и прогона Срба са њихових вековних огњишта често се врата за Србе и Србију затварају у свим институцијама УН и ЕУ. Лако је то косовским Албанцима кад имају великог брата који их штити и брани и увек стоји на њиховој страни. Од свих јачи. На светској позорници за правду Срба нема. Велики газда само махне и на своју страну дигне велики број јахача Апокалипсе.

Србима је било тешко јер нису имали заштитнике и ако су пазили с ким се играју рата, јер знали су да многи нису на њиховој страни. И тако, пошто нису имали заштитника, морали су да буду поново храбри и да одрастају и даље сасвим сами, али знали су да од свега што на свету постоји најстрашније је бити сам. И после 25 година Србима не пролази бол, туга и патња које осећају због неправде света и отимања њихове територије КиМ. Са отимањем КиМ отишао је део њихове душе, једностано су ућутали. Није им се дало да своју постојбину сачувају од крађе. За њих свет више није исти. Фалиће им косовска прошлост у темељима нове државе. Научили су како се бори, како се постижу велика дела и како се воли. Створили су дивне успомене кроз које ће живети. А љубав којом су нас преци обогатили трајаће вечно. Срби треба да памте, не заборављају, не опраштају.

 

Завичај Срба је Косово и Метохија

Срби на КиМ не знају да ли сањају, да ли се буде, или доиста луде, али знају да су им отели завичај.

Многи Срби (преко 300.000) изгубили су свој завичај 1999. године после окупације Косова и Метохије, а затим и ових дугих 25 година живе као рањене звери, вегетирају друштвено мртви, биолошки живи, на крају пута. Косово и Метохија – њихов завичај, одузет им је, отет и даље га отимају. Убијају их свих тих година чупајући им срце њихово – Косово и Метохију.

Албанци то зову ослобођењем, а то ослобођење од Срба разумемо као историјски пораз – злочин. Тим више што нису само побијени и прогнани Срби, него су разорени сви њихови антропогени садржаји и знамења, да је ту од давнина живео један народ, Срби, и да на Косову и Метохији, Црној Гори, Далмацији, Славонији, Босни и Херцеговини, Рашкој области, Шумадији има своје државе. Продором Турака на европско тло, Срби су главни терет одбране Европе, сами поднели и заштитили друге европске народе од прогона, патњи, смрти. Битка на Марици (1371), Косовски бој 1389. године, а затим и све до 1459. године, до пада српске престонице Смедерево, европски народи су мирно посматрали погибије Срба.

Турци су покорили Србију, али не и српски народ који је и даље штитио Европу у саставу Војних крајина и остао на простору Србије па и Косова и Метохије све до данас. Што се тиче Албанаца, према турском попису 1455. године, на Косову и Метохији је било и даље преко 98% Срба односно12.840 домаћинстава српских, 46 албанских, 16 влашких, 17 бугарских, 5 грчих, 1 јевреја и 1 католика. Према тим подацима Албанаца уопште није било на Косову и Метохији и они нису учествовали у боју на Косову, већ отимајући српску историју приписују је себи да би лажима прикрили окупацију српских огњишта и територија.

Данас је, уз помоћ западних земаља, посебно САД, уследила пренумерација топонима уписаних у све географске карте и историјске садржаје. Неке већ пола миленијума, а нека вековима. Ономастика је већ добро затрта. Срби који су рођени на Косову и Метохији, према приложеним изводима из књиге рођаних, више нису тамо рођени, већ је по албанском „рођени су где их упишу”.

Конкретни злочини и злочинци су познати и већини њих су подигнути споменици ако су умрли. Међутим, нема никаквих изника и повода за одмазду према српском колективитету и да присиљавају српски народ на фалсификовање историје, па озакоњење злочина убијајући, прогонећи и отимајући завичај невиних српских грађана и то само зато што су другог ентитета и староседеоци на том простору.

Покушаји да појединци опишу историју свога завичаја у виду монографских студија су веома тешки јер је дошло до разарања простора и људи и веома је тешко писати о завичају којег нема. Уништењем људи и простора, прогањањем људи као звери, преноминанисањем топонима, затирањем историје, имена људи и места. Зато сваки Србин са Косова и Метохије има тужна сећања на завичај којег нема.

И сами Срби знају да човек није створен да влада људима него стварима и процесима и да светом владају медиокритети. Обични људи су ишчупани из корена, завичај је уништаван у ратовима, а завичај Срба са Косова и Метохије чупан је у задњих 200 година. Срби су на КиМ постали друштвено мртви, сврстани у етничка гета, а албанска интелигенција издала је свој идентитет и бесрамно учествује у фалсификовању историје и тријумфу злочина, да би уништили дух индивидуалности и перосналну аутономију појединаца. Дошло је до чудног времена. Када разговараш са појединцем чини ти се разборит и нормалан. Док га сусрећеш у етничкој групи чини ти се идиотом, јер више приказује проказитеље злочина, него саме злочинце. Тако се Албанци на КиМ навикавају да живе са терористима и НАТО злочинцима.

Никакви споменици на постаментима мржње нити изводи из књиге рођених неће преживети, јер задиру у природно и позитивно право. Нема више многих српских места, нема многим Србима завичаја. Нема људи, нема школа, нема цркава. Школе и цркве су разорене. Нема више чак ни гробља. Нису поштеђени ни гробови предака. Бројне Србе прогнаше или су погинули, неки се преселише у друге делове Србије, неки одоше широм света, неки умиру од туге. Угасише се многи родови и презимена. Куће су порушене. Немају где да се Срби врате, а и они који се врате нису сигурни да ће доживети следећу годину. То слеђује крв у жилама, јер тамо доиста „живи завиде мртвима”.

Па ипак, Србима са Косова и Метохије најтеже пада што им је живима погажен идентитет, одузето достојанство, струково потврђивање, што их тера у вегетацију и етнички тор јер ће тамо „по највећим светским стандардима дати – осигурати право”. Срби са КиМ се зато питају: „Ма ко су ти ниткови и заклете хипократе, које је историја већ осудила да Србима нешто дају. Срби од њих ништа не траже нити би ишта примили. Они су за њих доказани злочинци.”

Међутим, Срби траже и захтевају да бране своје достојанство и истину, да свет прекине шутњу и равнодушност према историјском злочину агресије НАТО, окупације дела Србије и предају дела Србије терористима и злочинцима, да им врате завичај, да им не газе достојанство и самопоштовање и персоналну аутономност. Не учини ли то, свет пристаје на апсурд колективне кривње, постаће колективни злочинци с историјском осудом.

Преноминација топонима завичаја са КиМ и њихово нестајање, Срби вапијући сазивају: „Не дирајте моје кругове”, не схватајући да сте своје пре разорили него што сте на српске насрнули. Ма шта ви који сте повели рат против Србије о себи измишљали, историја такве чине деструкције и хомицида не прашта, а цивилизацијски свет осуђује као геноцид.

И даље, свих прошлих 25 година, агресор је подржао терористичке банде косовских Албанаца и заједно са њима гасие ватру на многим српским огњиштима како би Срби изгубили све. Они су знали да имати огњиште за Србе, и на њему ватру и пепео, значи имати запис о свом постојању, имати књигу која се без престанка исписује. За напуштеном кућом, прво паучина прекрије све, а онда и све остало, па и сећање и снове. Огњишта нас враћају у сећања на своје претке, на наше претке који су одмах после рођења појели први комад хлеба. На огњишту је завичај хлеба, око њега је увек било много деце. Ту су биле прве учионице где су деца учила једно од другог. Огњишта су претеча данашњих играоница за децу, међутим, и више од тога, око њега су били људи, а где су људи тамо је и бог. Све што је чинило живот једне породице у прошлости записано је на огњишту и његовом пепелу. Протеривањем Срба са њихових огњишта омогућило је сепаратистима и терористима да угасе српска огњишта и на њима створе своју тзв. државу Косово.

И данас смо изложени загађеним политичким саботажама и опасностима које српском народу прети. Велики Гете је написао: „Срби су велики народ“, али и поручио: „Човек на улици не примећује ђавола чак и кад га ђаво држи за врат“. Претње српском народу, ма где живео, претње су огромне, и даље нас ђаволи даве, и једина одбрана је јединство и слога српског народа и Војске, јер још увек постоје Срби у Србији, српским државама и свету за које је одбрана Србије њихова света дужност, јер Срби се рађају као слободни људи, па чак и кад гину, храбро гину за слободу и част свог народа и отаџбине.

 

Видовдан – највећи српски празник

Видовдан је празник националног поноса, испит српске части и опредељење, огледало моралног лика српског народа. То су кроз историју боље знали српски непријатељи који су управо 1999. године небројено пута покушали да понизе Србију, често бирајући датум српских суштинских победа, они су све чинили да их претворе у поразе, да их исмеју и обезвреде, јер знају да у том видовданском иденитету лежи снага народа који је бранио слободу.

Међутим, агресија НАТО-а, окупација Косова и Метохије и предавање територије на управљање терористима учинила је да свет више није моралан, да за Србе нема правде. Ти терористи немају ни један културни споменик. Када Албанци са КиМ показују споменике неким странцима, исти их питају, обишли смо до сада српске споменике већ неколико пута, а где су ваши. Немају их. Сада имају нове споменике и то њихових и светских терориста.

Срби не смеју дозволити да се диче собом само зато јер у потомци великих предака. Они треба да се на њих угледају и да иду даље од њих, да оправдају име које су им оставили, земљу, образ, да их славе како доликује, сложни, умножени и обожени. И да не забораве да је земаљско за малена царства, а Небеско увек и довека, како су нас учили, не речју, но животом.

Косово је резервоар народне снаге, који се прелио у крајеве у које су Срби давно отишли. Византија је у Косову видела драгуљ царевине. Немањићи су ту изградили центре државе – краљевине и царевине Срба подижући дворце, руднике, ковнице новца, рибњаке, пчелињаке. Посебно величанствене драгоцене манастире, који су својом архитектуром и сликарством чинили претечу ренесансе и велику епоху европске уметности. На манастирским имањима Срби су створили велика богатства која су преточена у злато, сребро и драгоцености. Под Турцима она пропада. Срби су изложени терору и убијањима. То чине Турци, Шиптари и други који окупирају Косово и Метохију. Срби су били увек спремни да крену у збег и спасу чељад и стоку, плачући што напуштају гробове предака и стара огњишта. Косови и Метохија су због тога симбол постојаности и издржљивости Срба, па то и данас показују славећи своју победу над Турцима 1389. године и спасавање Европе, да би им та иста Европа окупирала Косово и Метохију и предала је терористима, а Косово и Метохију прогласили „за терористичку државу” (Милош Земан) у срцу Србије.

 

Данас, после свега

Многе европске земље, чланице НАТО-а и САД и после агресије на СРЈ и окупације дела Србије – Косова и Метохије, и даље покушавају да изиграју демократију и правду, настављајући да шире кругове лажи око Србије и Косова и Метохије. Грађани у тим земљама нису могли да искажу своје мишљење о Србији нити да пристану на чланство у НАТО. Свет данас, нажалост, води „демократији заснованој на правилима” која значи уцене, економске санкције, страх, терор и неправду.

НАТО са албанским терористима од 1999. године укључен је у окупацију косовског дела Србије, иако је УН Резолуцијом 1244 одлучио да је Косово део Србије. САД су почеле илегално да граде огромну војну базу „Бондстил” на Косову. То је дало моћ албанским сепаратистима који живе на Косову да почну да тероришу Србе на невероватне начине, што је готово онемогућено српским породицама да тамо наставе живот. Преговарачи око мира на КиМ добили су задатак да предводе комисије за планирање одузимања српске имовине, без сагласности власника. Србима није дозвољено ни да уђу на Косово и виде шта се ради. И после осам година рада комисија, предложено је проглашење независности Косова – не уз изборе или преговоре, или уз дозволу УН које су одлучиле да Косово буде део Србије. Уствари, Савет безбедности УН није прихватио комисију на челу са Ахтисаријем ни било какве промене Резолуције 1244.

Стварност је другачија. Настављено је етничко чишћење и лов на Србе у коме су учествовали демобилисани припадници терористичке тзв. Ослободилачке војске Косова (ОВК), радикални исламисти и албански шовинисти. Посебно су унапред планиране и организоване операције са којима је руковођено из једног центра и обухватало је целокупну област КиМ. План је био да се изазове општа побуна и тако очисте покрајину од Срба, а циљ је био да се револтира међународна заједница и натера на хитно признавање тзв. Косова као државе. Повод је био информација коју су лажирали албански медији 16. марта 2004. године, лажну вест о страдању три албанска дечака из села Чабре у Ибарском Колашину, који су се наводно удавили у Ибру јер су их Срби из суседног села Зупче јурили са псима. УМНИК полиција је то демантовала. Тада је почео тродневни лов на Србе и поред присуства међународних оружаних снага. Та тродневна кампања етничког чишћења за собом је оставила 19 мртвих 954 повређена и 4.100 расељених Срба; 550 кућа и 27 православних цркава и манастира је спаљено и додатно 182 куће и две цркве – манастира оштећено, написано је у службеном извештају мисије ОЕБС и УМНИК.[1]

Етничко чишћење Срба 2004. године било је оправдано лицемерје Запада за што хитније признавање Косова, да се сличан „спонтан” злочин не би поновио, као и да ће прећутно „зажмурити” на припреме за етничко чишћење Срба на КиМ.

Окупатори САД и земље НАТО-ЕУ одобрили су 2008. године незакониту декларацију о независности Косова. Већина земаља ЕУ међу првима (пет чланица ЕУ ни до данас није прихватило независност Косова), после САД-а, признале су лажну терористичку државу. Потврдила се истина: „изван САД су сви равноправни, али под америчком чизмом”. И Косово је под чизмом САД.

Што је најгоре, међународно право је умрло када су многе земље Запада признале државност Косова и Метохије на челу са терористичком организацијом тзв. Ослободилачком војском Косова, које су уз помоћ земаља НАТО-а изградиле државу на туђој земљи. Уствари, први пут једна терористичка организација добија државу. Тај преседан ће веома скупо коштати свет и постати пример како се уз помоћ НАТО-а може формирати држава.

Самопроглашење косовске независности је легализација етничког чишћења Срба. Србима је ускраћено право на слободу, кретање, чак и употребу свог језика, право на живот и то све пред очима међународне заједнице која је дошла да успостави мир и слободу на целокупном простору територије Косова и Метохије у држави Србији. Питање слободе Срба на КиМ је постало компликовано, поготову што Уједињене нације и Европска заједница нису својим снагама ЕУЛЕКС-ом и КФОР-ом успеле да обезбеде мир и ред на КиМ а снагама безбедности Србије забранили да то ураде на својој територији.

На примеру Србије чини се да колонијализам није завршен. Међутим, многи умни људи света, политичари и дописници разних медијских издања, када су подржавали снаге НАТО-а за време агресије, примали „црне вести” и гледали разарање Србије без згражавања, без емпатије према жртви, стиде се себе и дуго им је требало да схвате истину и науче да је: „Србија била њихов уџбеник за неправду”... „Оно што се догађало у Рамбујеу било је Маскарада”... „Запад је рат испланирао и пре Рамбујеа”... „Тзв. егзодус Албанаца са КиМ је била представа за светске медије”... „Терористи на КиМ су се толико осилили да им свет неће или не може ништа”...

Свет је показао да не воли истину, нити начин окупације дела једне земље него у зависности од идентитета, снаге и моћи џелата извршава његова наређења. Обећања Србији и Црној Гори да ће ући у „обећану земљу и да су пред вратима ЕУ” ако: прво, ухапсити Слободана Милошевића и испоручити га Хагу заједно са највишим генералима Војске Југославије (Ојданића, Павковића, Лазаревића, Лукића и друге); друго, ухапсити и испоручити Хагу Радована Караџића и генерала Ратка Младића и друге официре Војске Репулике Српке; треће, расформирати Војску Југославије и свести је на минималан број; четврто, наоружање и војну опрему уништити и истопити у железари; пето, растурити све материјалне ресурсе и богатство Србије и продати исте у бесцење; шесто, погасити домаће банке, растуре (расформирају) судску власт и образовне институције; седмо, потписати међународне уговоре на штету Србије итд. Србија је све то узалуд урадила. Данас јој траже да: прво, Србија призна тзв Косово као самосталну државу; друго, да уведе санкције Руској Федерацији итд. Докле, зато Србија и српски народ немају више жеље да уђу у ЕУ.

 

Што ћутиш Свете, силни?

Поштовани Свете, знам да занемарујете Божју и људску правду, убијате сопствену савест и савест човечанства, схвати да поједини моћници умишљају да су они, а не Бог, господари живота и смрти, и да припадају српском народу особине варвара. Без трунке стида и одговорности, претећи силом, отворено поручују Србима „пристаните да косовскометохијски Албанци, који су протеривањем Срба постали већина, на Српској земљи, остваре своју независну државу, а ми ћемо вам поклонити улазницу у Европску унију”.Па збиља, ко би то, при чистом разуму пристао? Који би народ на свету, показујући ________ на своју кућу, на сваку светињу, не само парче земље, пристао на такву отимачину? И који би Србин да са пасошем иде у део своје отаџбине да види Пећку патријаршију, те Дечане и свету Грачаницу, да види Богородицу Љевишку, да види своју спаљену кућу, преорао гробље својих предака, да види царски град Призрен, некадашњу престоницу српских царева, да гледа умукла звона на српским храмовима? И како што смо ми то Европској унији потребни овако осакаћени и сломљени без очињег вида, без своје земље и светих светиња. Ћутиш свете, када су отимали српске делове територије у Хрватској, Босни и Херцеговини, Македонији. Зашто тада ниси рекао да су ти делови били српски? Један песник је рекао: „Што ћутиш, ћутиш Србине тужни?” И наставио „ћутањем, кукавичлуком и удварничким понашањем нећемо изазвати самилост моћника, који туђом земљом награђују терористе, а ако одлучно и неопозиво кажемо НЕ насиљу и отимачини, изазваћемо поштовање света! Хоће ли се свет, помињући Србе, упитати: какав је то народ који ћути док му отимају комаде отаџбине...” (Антоније Ђурић)

Свете, замислите тренутке, када би рецимо у САД, Великој Британији, Француској, Немачкој и другим земљама НАТО, велики број дошљака почео да истерује ваше грађане из њихових домова, да силују ваше кћери, да пале ваша поља и фабрике, да руше ваше храмове и културна добра, да отимају вашу имовину, да скрнаве гробове предака, да забрањују да говоре својим језиком, да врше културни геноцид. Замислите када би дошљаци заузели пола Вашингтона, Лондона, Париза, Берлина или неку област САД, Велике Британије, Немачке, Француске или неку област у тим државама, прогласе себе већинским народом и на туђој земљи стварају неку своју независну државу. Данас, сваког данаа, већ двадесет пет година, а пре тога и читав један век, изгоне Србе, убијају их, руше и пале српске светиње. Колико год је у минулом веку Србија водила одбрамбене ратове бранећи своју слободу и своју независну државу, толико су Албанци са КиМ били на страни њених нападача и окупатора. И сада, уз помоћ западних светских моћника, на српској земљи, на српским огњиштима и костима и на срушеним и спаљеним црквама и манастирима да створе своју независну државу.

Узгред, Срби траже одговор на питање има ли шта савесно и свето у свету. Што ћутиш, ћутиш Свете силни. Подигни чело, погледај смело, како око Србије данас пенуша, ври, кључа. Кажу да Срба има у Србији нешто око седем милиона и да их у свету има око три до четири милиона. Нема места на свету, на свим континентима које расути Срби нису залили својим сузама и нема земље у којој нема српских гробова. Српска гробља су највећа, наш бол је најдубљи, Србе и данас прогоне са својих огњишта.

Пробуди се Свете. Да имаш моћ, позвао би Србе широм света да бране своје достојанство и посведоче оданост отаџбини. Рекао би, ма где живели, изађите на улице, на тргове, зауставите саобраћај, ухватите неког пролазника за руку, додирните му раме, загрлите га братски и упитајте: умире ли савест човечанства? Може ли да свет буде спокојан, да гледа како један мали народ прогоне, убијају, отимају његову земљу? И то усред цивилизоване и демократске Европе.

Знај свете, Косово и Метохија није парче обичне земље, није долина, није ни равница, ни брежуљак на Газиместану, ни житно поље крај Лаба и Ситнице, нису ни виногради које су наши преци засадили, није ни костурница, ни непрегледни, нису само древне светиње, ни рудно богатство. Косово и Метохија је душа Србинова, његова рана незацељена, крв његова, његова клетва и молитва, његово памћење и његова клетва у којој је свако дете са сваком капи млека из мајчиних груди примило и Свето Причешће и свети завет: спремност умирања у борби за слободу и мржња на ропство.

Косово и Метохија су непрекидни духовни кладенац који преци оставише својим потомцима да их надахњују снагом и Истином, како би се, усправни и достојанствени, одржали кроз векове и како би између ропског понижења и смрти радије изабрали смрт као вечни живот, као вечно памћење.

Има нешто ново Свете. У Београду је 22, 23. и 24. марта 2024. године одржана међународна конференција поводом 25 година од агресије НАТО. На конференцији су учествовали делегати из 30 земаља. Реферате је саопштило три министра из Србије, 50 странаца лично (многи из агресорских земаља), плус осам преко видеа и 15 домаћих.

Сви су они били племенити и благородни и на зло које су њихове државе нанели Србима, својим рефератима добром и истином узвратили. Чујмо их:

Сергеј Бабурин – Русија: Не куле САД на месту извршеног злочина.

Жак Огар – Француска: Европа је умрла у Приштини 1999. године.

Хенри Ловендорф – САД: Народ у Србији није капитулирао, САД организовале пуч у Украјини. Говорити истину у САД је опасна работа, Русија није Југославија, а 2022. година није 1999. година.

Бенегдит Мартин – ЈАР: Спремни да плате цену што говоре истину.

Маразани Висконтини – Италија: На усташке симболе и покрете нико не реагује. Србију оптужују за све. Нацистички официри председавају разним форумима и припремају сценарио из прошлости.

Кристофер Блек – Канада: Критикује аплауз Зеленском у парламенту. Позива се на одлуке несврстаних у вези разоружања. Хвали СССР односно РФ у вези разоружања.

Владимир Капуралин – Хрватска: Притисак на Србију за улазак у НАТО као кад жртва мора да се придружи злочинцу.

Џорџ Самуели – Мађарска: Нема мира док постоји НАТО. Опозван секретар за безбедност на интервенцију САД. Одрекли се неутралности.

Јан Оберг – Шведска: Није Шведска тражила пријем у НАТО него су их натерали.

Елизабет Пејн: Цитира „Били смо само деца”, Британци немају никакву представу о последицама нити се знало за дејства НАТО.

Фулвио Грималдаи – Италија: Познавао сам Слободана Милошевића и посетио сам га у Хагу. Стена која падне у океан покреће га, та стена се зове Србија, 1999. године позвао их уредник и наредио да извештајима морају да подрже бомбардовање као хуманитарну мисију... итд.

Било је ту многих реферата који су величали српску племенитост, праведну борбу, а посебно истицали да тај мали народ воли слободу и жртвује се до последњег. Чули су се гласови да што више НАТО жели да сакрије неправду и слику зла и даље ће бити зли. Одговор за своје акције земље НАТО не могу сакрити. И на неки начин упозорио НАТО и САД да пазе да не помраче своју славу.

Зна Свет да Србима не може се силом отимати отечество, протерати са њихових огњишта, лишити их слободе, али никад не могу убити памћење. Знају Срби да Бог силу не воли. И да ће његова бити последња.

 

Закључак

Данас после 25 година надзлочина над српским народом још увек се није нашла права адреса сотоне која је надзлочином укинула све претходне злочине, па српском народу остаје неопходност да се врати себи и просветли своја и општа размеђа, препозна српске универзалне светионике, подигне знамења непролазних знакова: духовног препорода и моралне слободе. Свет треба да схвати да Срби не терају инат већ одбијају да живе у мраку и да буду заборављени.

Агресија на Србију и Црну Гору показала је духовну истрошеност и пустош народа агресорских земаља. На тој аномалији, на тој бездушности могући су духовни и морални гушци и дебљи мрак од заједница Старог века јер би та светска влада била нека врста Страшног суда, а живот обичног неелитног народа био би оживотворење пакла. Та неподношљива сурова историја човечанства сведочи да је ђаво у човеку, да човек носи и специфичну љубав према злу, да је он то непрекидно усавршавао, нарочито када је наука померала тајне природних закона. Све то може помоћи српском народу на путу духовног избављења. Духовне и високе моралне вредности српског народа морају произаћи из српског традиционалног и опште прихваћеног понашања.

Српски народ се с поштовањем односио према албанском народу. Поштовао његове обичаје и примајући их на Косово и Метохију почетком шеснаестог века није ни сањао коме су дали уточиште. Међутим, свет мора да схвати да албански, бошњачки, македонски, црногорски и хрватски идентитет без Срба не постоји. Како ћеш Косово и Метохију звати албанском, или како ћеш Хрватску звати Хрватском који је по Ленрих Бенхаусу, главном картографу Аустроугарског царства, 1846. године објавио етнографску карту Аустријског царства. „На простору данашње Хрватске живело је 836.000 Хрвата и 2.643.000 Срба, или како ћеш звати БиХ и ЦГ ако се уважи Етнографска карта Османског царства која показује да је на простору данашње Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине живело 99% Срба.” Свете, питајте се где су нестали Срби у задња два века.

Рат у СРЈ 1999. године био је бестијално медијско усаглашавање са говором америчке војске када су „пуњене главе“ засићавале јавност манипулаторима и „испирачима мозга“ који су мрачили светски јавни простор. Одговор нису могли наћи у рачунарима Пентагона, неће га нигде наћи, неће јер не разумеју српску унутрашњу снагу која пали ватру и разгорева отпор, буди наду да зло није несавладиво. У поновљеном, више пута, одрицању сурове стварности, непосредних опасности, у српском народу нарастала је енергија која је увек пред призорима ратних пожара прокључала, пробудила свест о слободи, живљењу, љубави и оснажила веру да је Страшни суд намењен звери, ђаволу који је опустошио Србију и ако њихова није.

„Рат НАТО савеза предвођен САД-ом против Србије био је међународно-правно илегалан, морално-нелегитиман; изведен са опресивним предумишљајем; правдан грубим неистинама и поразан по својим последицама“ (др Срђа Трипковић), а генерал Лазаревић истиче: „Српски народ чиста образа стоји пред историјом НАТО бесчашћа.”

Зато Свете схвати да је Агресор 1999. године био пун себе, арогантан, безгрешан и непогрешив, дрзак, незналица из презира према знању и истини, дволичан, огрезао у лажљивости. Основали су Суд у Хагу према свом моралном профиту и духовном обичају, начинивши тако карикатуални ауторитет једне посредне обезбожене цивилизације, са циљем да се оптуже Србија и Срби. Оптужише врховног команданта Војске Србије и наше претпостављене генерале због рођене дрскости и непослушности српског рода, због непоштовања старијег и јачег. Смисле да Србији одузму Косово и Метохију, Србија и Срби не пристану. Срби им пружише отпор. Своје злочине назваше случајним и као колатералну штету, а Србе за одбрану Србије као намерне. Они Србима приреде судски процес за одбрану отаџбине, а Срби њима само писмо. Злодела нападача била су пуна потока српске крви, а злодела Срба су била без проливене крви нападача. И због те величине жртве, храбрости и љубави Срба према отаџбини покренуше тужбу. Тужилац је себе извукао из сукоба, уздигао се на статус недужног и пренераженог посматрача, а суд је пресудио да је НАТО бомбардовање Србије изван његове надлежности и да је задужен за чувара пожељног светског поретка и планетарног жандарма.

Српски народ мора да учини напор да свету покаже праве ликове надзлочинаца. Нека слика црних рупа на нашој планети са руком на Библији док изричу „високоморалне” заклетве свом народу буде знак на лицу демона живота и слободе, симбол на споменику зла разбарушеног и помахниталог на почетку 21. миленијума, који по законима живота мора доживети још један потоп. Довољно смо научени, паметни и храбри, са огромним искуством да више не можемо веровати свету и Албанцима са КиМ.

Српска је судбина наменила напорну битку за победу добра, за слободу, јер како каже Чомски: „битка за слободу никад није завршена”, српска је будућност победа, макар била по Његошевом завету „Боље један дан соколом, него сто година враном”.

 

Литература

1. Агресија НАТО – узроци, карактер и последице кризе на Косову и Метохији, зборник радова, Клуб генерала и адмирала Војске Србије, Београд, 2008.
2. Међународни научни скуп у Београду 23. марта 2019. године, Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије, Београд.
3. Војска Југославије у одбраменом рату 1999. године, зборник радова, Клуб генерала и адмирала Србије и Медија центар „Одбрана”, Београд, 2019.
4. Проф. др сц мед. Аца Јовичић, „Бездушност савремених инквизитора”, Војномедицинска академија, 2. марта 2000 године, Београд, март 2024.
5. Антониије Ђурић, „Што ћутиш, Србине тужни?”, Борба за истину, историја, 10. 3. 2024.
6. Мислов Хорват, загребачки новинар, „Милошевић је био прва жртва Глобализма и последњи Српски државник”, 2017.

 

[1] „Те 2004. године албански екстремисти покушали су да затру све српско, све што нису успели 1999. године. Ипак јединство и слога успели су да сачувају Србе на овим просторима. Живот Срба на Косову је привилегија, ту живе храбри Срби и Српкиње.” (др Златан Елек)