ХРОНИКА ПОСРТАЊА

Милан Комар,
морнаричкотехнички
пуковник у пензији

Изабрани делови књиге која је у фази завршне припреме за објављивање. Књига се састоји од изабраних новинских чланака које је аутор објављивао у вишегодишњем периоду. За сваки текст је наведено у којим новинама и када је објављен.

Политика, 1. јул 2003.

ЗАШТО СУ РАТНИ БРОДОВИ ПРОБЛЕМ ПОДГОРИЦЕ

Имати море a немати Морнарицу

Зашто је Ратна морнарица (даље PM) ове земље већ годину дана чиста опсесија војног саветника председника државне заједнице, тачније од прошлојулског наступа генерала Граховца у Бриселу пред петнаестак војних функционера НАТО-а, када је именовани безмало, по речима неких медија, убедио домаћине да подрже његов предлог за хитно укидање РМ. Та теза је поново у жижи откако је актуелизован почетак војних реформи. Питање отвара читав спектар потпитања за све категорије војних мислилаца, оперативаца и коначно политичара.

Одзива на ову врсту провокације још нема. А тема је типично српска: авијацијски генерал говори као стручњак за Морнарицу. Предлог и коначно решење уједно, ако може, уз што јачу дозу игнорисања аутентичности РМ. Без икаквих стратешких претпоставки, модела, прорачуна, усаглашавања, без речи консултација са том истом Ратном морнарицом или Генералштабом, без позивања на иједно слично решење у великом свету коме се тако „ужурбано приближава“ политичка каријера генерала са суперсоничним предзнаком.

Изузев едукативног текста о обалској стражи и фино уочених главних проблема са којима би се сусрела та несрећна стража, из пера господина Лазанског, нема озбиљније анализе опсесије која „држи“ подгорички лоби против РМ у готово бестежинском стању. Српски медији су шкрто пренели речи министра Тадића изговорене на палуби једног ратног брода да он неће дозволити укидање Ратне морнарице, чији су припадници то поздравили и схватили министрове речи као прст у око првом Маровићевом саветнику.

Где су експерти за ову тему, има ли Србија интереса на Јадранском мору, има ли ова земља у овом времену критичну масу аргумената да прихвати здраво за готово тезу да СЦГ не треба РМ? Или треба чекати доношење стратегије одбране, па онда дефинисати могуће актере угрожавања нашег мора, копна и ваздуха, и тада дискутовати о бројном стању Морнарице, па о врстама бродова и борбених система, и никад краја – баш као у непосредно превазиђеном времену.

А време тече, па може и да исцури, стратези из сенке раде свој посао, лобији такође. Данашњи кадар РМ је веома спреман и способан, али докле га изнуравати тоталном неизвесношћу. У маказама између дилетантски срочених најава из Подгорице и, чини се, изнуђеног оптимизма из Београда страдаће прво струка, људи ће се разићи, бродови су већ дебело начети, а све има своју границу растезања.

Прва постава експерата је актуелни адмиралски квинтет СЦГ и сасвим је разумљиво што њихова промишљања не иду у јавност. Идеје, жеље и решења су у облику морнаричке резултанте у бележници генерала Крге, који опет нема, по природи посла и устројства ГШ, позицију да разговара са генералом Граховцем, нити би то имало много смисла. Крга своје стратешке замисли преноси свом шефу Тадићу, чији саветници могу да додају само политичко-економске  реформске ноте.

На крају, на седници ВСО министар Тадић против саветника Граховца – ко је ту моћнији? Политичар високог ранга и највише државне функције без војних знања или први до шефа државе са бројним војним референцама? Свакако треба рачунати да је Тадићев заменик из исте војно-политичко-полицијске опције генерала Граховца.

Друга постава морнаричких експерата као да је у дубоком сну. Је ли могућно да сви ти досадашњи команданти РМ, адмирали, успешни обавештајци, доктори војних наука немају шта да кажу?

Али, вратимо се генералу пилоту: одакле та патологија односа спрам РМ, откуд толико „разумевање“ физиономије морнаричког гледања на рат? Зар нису већи проблеми у копненој војсци и авијацији? Пилот рејтинга генерала Граховца би прво морао да каже шта је са безнадежним стањем летачке технике, која све више личи на партизанску, треба ли њу укидати, шта са нишким падобранцима, итд. Сме ли уопште генерал да се суочи са својим дојучерашњим пилотима и да им каже било шта?

Је ли Морнарица као трећи проблем, по неком објективном поређењу, заслужила да се нађе на првом месту? Свакако да није ако се анализира учешће борбене моћи у укупној снази Војске. Пре ће бити да је то вектор подгоричке номенклатуре измоделиран још у време када је генерал Граховац био истакнути члан Милошевићевог војног врха, а неко време словио и као могући „нови први“ у Војсци.

Укидање РМ – којом динамиком, с колико селективности, да ли то све обавити до развода ороченог међудржавног брака? А онда све распродати. Подгорица зна врло добро велику заинтересованост северног јадранског комшије за вишкове свих морнаричких ефектива. Зна се и цена, исто као и каса у коју би то ишло.

Приче о обалској стражи су још један кобајаги мирољубиви искорак 100-километарске обале према свету. Гранични бродови су у СФРЈ обалу од 1.000 километара држали веома херметичном, а онда са скоро истим бројем бродова не могу ни десетину тога. То није морнаричка струка, већ политика кроз призму шверца. Можда и нагодба. Како другачије тумачити чињенице да је у периоду 1994–1999. РМ затварала очи да не види бројна испловљења шверцерских глисера (читај шлепера цигарета) из црногорских лука ка италијанским. Често и из луке Зеленика, испод прозора кабинета команданта Ратне морнарице. А онда у вечерњем рапорту Генералштабу тачан број глисера који су испловили и одакле (пуни) и број оних који су упловили у наше луке (празни).

Љубитељи финих и луксузу намењених бродова не треба да страхују. Остала би да красе обалу и не би била укинута бар два светски вредна и позната брода – председничка јахта „Јадранка“ са комплетним ентеријером за Титове потребе, и школски једрењак „Јадран“. Први зато што се на претходно купљеној јахти од Морнарице (1995, Влада ЦГ) већ виђају и чиновници нижег ранга, па би ваљало дићи ниво новим пловилом.

На крају: имати море а немати Морнарицу, има ли то игде у свету? О овој непостојећој дилеми је лако експертима из струке да кажу своје мишљење. А дотле имамо три моћне фрегате, две убојите велике и неколико мањих подморница, пет ракетних топовњача, нешто логистичких и парадних бродова, подразумева се и групација командоса. За границу су потребни нови бродови. А Дунавску флоту треба одржавати. Све остало – на тржиште, има купаца, а имамо и проверених продаваца. Па, навали свете, бели и црни…

Политика, 17. мај 2005.

КАКО И ЗАШТО ИМАМО РАТНЕ БРОДОВЕ А НЕМАМО РАТНУ МОРНАРИЦУ?

Скелеџијска посла

У априлским догађањима око Војске СЦГ једна промена је прошла релативно незапажено а тиче се њеног устројства. Наиме, Ратна морнарица као један од три вида наше армије (поред Копнене војске и Ратног ваздухопловства) је следом нејасних околности преименована у „Морнарицу“.

Просечно упућеном читалишту ово вероватно не значи ништа, неком је име тог вида као краће прихватљивије а другом мирољубивије. Неко је сигурно помислио и да се војска бави глупостима у океану проблема, или да можда уводи лексичко прочишћавање које је такође нужно, али није приоритет, итд.

Шта се онда дешавало и на којим релацијама? Ко је кум новог-старог вида наше војне силе? Одакле идеја за ту планетарну глупост, шта се ново тиме добија, губи ли се ишта? Како то одјекује на ширем европском плану наше суздржане кооперативности, како је неки квалификују, или необузданог полтронства како га други виде. Да ли се неко позабавио терминолошким одређењем морнаричких појмова припремајући овај памфлет за проглас. Јесу ли, коначно, стручњаци за језик рекли своје?

Ако је промена назива изнуђена политичким предзнаком и интеграционим захтевима из Брисела, да онда спустимо лопту и кажемо да је све у складу са савременим европским гледиштима. Али није – нема у свету данас ни једне морнарице која у свом саставу има фрегате, корвете и подморнице а да није ратна. То је константа око које нема спора. Као што спора нема ни у превођењу енглеске речи Navy.

Све је дакле без одговора и релативно мемљиво. Неко се грубо поиграо са традицијом Ратне морнарице, са њеним институцијама и генерацијама официра којих је све мање, прилив нових кадрова је мршав, а подручје службовања на обали врло трусно. Све ређе се излази на море па се и занат тањи, бродови остају без посада, борбени и технички системи без инжењера. На рекама је релаксирајуће и мирније па отуда и велика миграција морнаричких кадрова – под налетом неразумљивих притисака или тражећи сигурнији хлеб, свеједно.

Није такође спорно ни да коначно започета трансформација идући ка вредносним циљевима мање, боље, а опремљеније и професионалније војске – треба да крене у више  смерова које јавност свакодневно уочава: визуелном, естетском, језичком, итд.

Делу јавности се реалнијим чини теза да је оно „ратна“ избрисала дукљанска новоевропска лексика као свој допринос промоцији вредности које неко треба да валоризује на сцени којој се жури гарнитура све нервознијих лидера са Мораче. Бољим познаваоцима прилика су позната нека решења на сличан начин проведена па је ово био само један рутински потез. За сваки случај ту је и Врховни савет одбране као моћно менаџерско тело у одбрани идеја примерених једној врсти игара без граница у преобликовању отаџбинске Војске.

Мања чланица државне уније се елегантно решила ваздухопловних ефектива са своје територије и препустила већој да их она преводи у неке друге терминолошке буџаке, јасно ако то буде сматрала целисходним, а она већ зна шта и како са Морнарицом. Нарочито шта са луксузном Титовом јахтом, јер ону на којој се замало утопио бициклистички премијер Панић сада возе неки нижи чиновници из Подгорице па је вапијуће потребно нешто грандиозније.

Чување границе на мору је само једна од рупа на свирали, као што је било и крајем прошлог века када се улога Ратне морнарице сводила на уредно бележење броја глисера из домаћих лука на курсу ка Италији, са цигаретама, у служби шверца званог „државни бизнис ЦГ“.

Може се ствар оголити и до следећег – нема више Ратне морнарице а остали су ратни бродови. Како њима променити имена, следи ли нов удар на здрав разум нације бар док смо још заједно или ће се у креативном хаосу нових идеја сачекати мало па ће онда фрегате постати повелики бродови, корвете налик осредњим, и слично, за какве се варијанте пацифизма одлуче модератори новог уређења Војске. Какво ли име тек следује провокативном и претећем термину „диверзантска подморница“, па „офанзивном минском оружју“ итд.

Било како, Црна Гора добија Морнарицу недефинисаног усмерења и намене којој би уместо назива „ратна“ сасвим лепо пристајало „мондијалистичка“. И то би се некако могло прихватити само да Србија не назове своју морнарицу „скелеџијском“.

Грађански лист, 3. септембар 2005.

АРМИЈА И МОДА

Војни маскенбал

Кад видите лоше одевеног човека обично запамтите његову одећу, а лепо одевеног запамтите човека. Зна се ко је ово рекао и ваљаће ова мисао све док човека будућности не обуку у виртуалну конфекцију, какву нам сугеришу филмови идиотских садржаја.  

Колико се кроз визуелну поруку ове мисли могу посматрати костимиране структуре друштва, важи ли ово и за ватрогасце, официре, пилоте, жандаре, итд. Да ли се у земљи Србији и како гледа и цени човек кроз одело које носи или униформу којој припада?

Просечно упућеног грађанина ових је дана обрадовала информација да је министар одбране формирао Савет за одевање војних лица. Нећемо, значи, више гледати вашарске униформе на нашим официрима, дроњке на војницима, резервисте као солунце и гарду упарађену по нечитком националном коду. Шарене униформе је српски порески обвезник радо прихватио па га видимо тако маскираног у лову, на трактору, на бувљаку а понегде и у сватовима.

Истине ради, није овај Савет никакав евроатлантски продукт. У другачијој обланди и потчињености постојао је и раније. До прошле године, кад се војска бавила свим и свачим, био је то саветодавни „орган“ начелника Генералштаба. Сада је то министрово „органско тело“ и добро да је савет отет од војске која се с једнаким успехом бавила ратом, политиком, пољопривредом, модом и чиме све не.

Стоји ли онда тврдња да је креативност претходних савета од 1977. била врло депресивна и сумњивих вредности? Стоји сасвим утемељено, погледа ли се овлаш било која категорија војних лица у било којој дневној активности. Како у погледу кројева, бројева, дезена и материјала. За радне колико и за парадне униформе, летње или зимске свеједно. Земаљској војсци или морнарици намењено, такође. Без дизајнерског узора, трапаво и кабасто, без повратног утицаја о лошим искуствима корисника, итд.

Тридесетак година је потписник ових редова носио морнаричку униформу, модроплаву, белу и понекад шарену. Раније параћински квалитетну, задњих година праве крпе. Како је Савет акумулирао искуство тако су нас облачили све лошије. Као да су креатори визуелног идентитета војске живели под звоном, никад видели официра стране армије или имали у руци комад материјала њихове одеће, док смо се ми талили у неким абортус комбинацијама вуне и синтетике, a зими у громби моделима.

Како је изгледала, поред те креативне улоге Савета, Ратна морнарица задњих година. Обучене у маскирни дезен посаде бродова су личиле саме себи на морска страшила. Моћна ракетна фрегата на которској риви увеличава локални маскенбал па се бројним туристима нехотично сугерише да је и посада шаљиво обучена за ту прилику. Боље упућеним је бродски персонал изгледао као да је дошао с маневара на Пасуљанским ливадама.

Или једна препорука-наредба о коначном довођењу војске у визуелни ред, пре седам-осам година, по којој је Морнарица уз бела одела добила црне чарапе, ципеле и каиш па је изгледала као лоша карикатура. Игноришући те глупости појединци су повлачили оштре санкције од својих шефова, чланова тог Савета који су бахатошћу и незамерањем градили оно што су једино знали – каријере. Гледам ових летњих вечери једног од бивших креатора војне моде како шета центром Београда, са супругом вероватно, обучен у легендарну белу соколску мајицу.

Свашта су нам приређивали они бивши, очекују ли се какаве промене од ових нових. Хоће ли и њихов еталон бити иста стерилна филозофија о војној моди. Министарство нам саопштава да нова екипа има 17 чланова, и то најстаријих функционера из МО. Људи који у зрелим начелничким годинама имају поприлично друге изазове и које модерно одевена војска интересује колико и чланове МОК-а хемијски састав тартана.

А сад једна непостојећа дилема – ако је председник Савета министров помоћник који му одговара по функцији тј. радном месту, звању, плати, итд. – чему онда саветодавна улога. Другим речима, ако то надлежни генерал може да реши редовном процедуром рада у министарству, чему онда толико  замајавање.

Треба ли јавност да се плаши атлантизације у одевању своје војске? Не и не. Можда је већи страх од неинвентивности чланова тог тела. Хоће ли онда Савет измишљати рупу на саксији или ће стиснути петљу па прекопирати оно што носе уређене војске, право је питање. Прва претпоставка за радикалан старт новог Савета је одрешена кеса, за нове материјале и асортиман униформи. И рећи збогом конфекцији. Сваког новог официра и подофицира пред дизајнерски скенер и све по мери до краја каријере. Као минимум за професионални састав. Али, пошто је војна каса безнадежно празна значи ли то да ће и резултати рада Савета бити негде око ништа.

Политика, 5. април 2006.

Заплет око завода у Тивту

Не претендујући да арбитрирам између господе Петра Филиповића из далеке Канаде и Мирослава Лазанског из блиске „Политике“ о приватизацији Завода „Сава Ковачевић“ из Тивта, и даље судбине овог респективног војног ресурса, а као потпуно компетентно лице, навешћу неколико чињеница ради хармонизације утиска читалаца.

Тендер за продају је затворен 20. децембра 2005, а крај мукама тендерске комисије се не види. За сада се чини да комисија одуговлачи чекајући 21. мај и исход референдума, јер у случају постизања независности Црне Горе, тендер би био решен истог дана. У противном, предлог тендерске комисије мора на Управни одбор Фонда за реформу система одбране на одобрење и даљу процедуру.

И ту може да буде неприлика гледајући састав новог менаџмента Фонда и његовог УО. Претходна гарнитура Фонда није се много мешала у свој посао, па је де факто Црна Гора самостално продала све војне локације на обали системом „на мала врата“ (без закона о имовини државне заједнице). Од тог новца, што је утешно и није никаква тајна, преживљава 1.000 војних лица колико их још има на територији Црне Горе.

Рећи да је тендер био успешан (г. Филиповић) школски је пример ругања памети нације којој припадамо. Понудити 20 милиона евра, а од тога шест за социјални програм, шест за санацију еколошке штете, четири за уређење локације и непуна четири за вредност фирме јесте скандал међународног предзнака. Капитални објекти бродоградње, аутономна енергетика, 20 хектара земљишта поред мора, 30 хала, зграда и магацина, стотине машина и, као приде, колоритни мермерни дом ЈНА достојан предворја сиднејске опере.

Имовина процењена на 170 милиона евра да оде за 20, а пет стотина радника на улицу. О чему онда да преговарају тимови, хоће ли цена бити повећана на 20,5 или 21 милион. Неозбиљно до суштине, од Тивта до Торонта.

То је тачка спорења радништва Завода са купцем и његовим саветничким тимом састављеним од подгоричких експерата, локалних функционера и дела униформисаног руководства Завода које је стало на потпуно супротну страну од радничких интереса.

Упутно је, ради комплетније слике, поменути да је тиватски Завод нестручним вођењем с нивоа Генералштаба избрисан из списка постојећих крајем прошле деценије, да је животарењу заиста дошао крај, да су саучесници Подгорице из реда адмирала Војске Југославије, држећи шприц еутаназије у својим рукама, значајно помогли њихову ствар, и да су заузврат својим скромним поморачким капацитетима додали неслућена обележја.

Сасвим на крају, а далеко од помисли да увредим Новосађане, „Делта систем“ је купио „Данубијус“ за исту вредност (19,5 милиона евра) па се нехотично доводе у исту раван сва тиватска бродограђевно-морска чуда с новосадским машинама за прављење резанаца.

Дан – Подгорица, 5. јул 2006.

Ко је то непожељан у Тивту

У демократским друштвима, од општине до конфедерације, врло се прецизно зна ко може коме и на основу чега да ускрати гостопримство у својој средини. Да ли је у питању криминал, антидржавна активност, субверзивна делатност или шта год слично, процедура се зна. Али када потписнику ових редова због јавно изнетог мишљења у свом ауторском тексту, стигне информација и то из далеког иностранства да је „персона нон грата“ у Тивту, закључак о језивом неспоразуму је више него евидентан.

Неспоразуму неких са нечим, функција са разумом, положаја са памећу, емоција са користољубљем или традиције са мондијализмом? Јасно да је онда могућно да један новински фељтон профилације „ин мемориам“ може толико успалити нечију таштину, узбуркати неке воде или узурпирати нешто што се зове право на мишљење. Јесам ли крајем маја, пишући свој ауторски коментар 118 година тиватског Арсенала могао да досањам ту ЦГ демократску тектонику?

Очекивао сам свакако, реакције, као што сам их уосталом добио безброј коментаришући за Политику, војна кретања и посртања претходне заједничке државе. И кад бих снагом аргумената бивао сатеран у ћошак јавно сам то признавао, а кад сам некомпетентно и паушално био оспораван бранио сам се свим својим рефлексима, знањем и чињеницама.

Јавили су ми се дакле, поводом текста у „Дану“, бројни читаоци и знани и незнани, да стану уз мене због храбрости да напишем то што је читано у наставцима (12-14. јуни), да кажу браво сваком слову и да се присете, што да не, првих борбених редова у којима смо заједнички бранили „Арсенал“. Како од генерала отете памети из Београда и адмирала стасалих и поплави наших заједничких несрећа из Кумбора, тако и од инстант експерата за војну транзициону проблематику из Подгорице.

А јавили су се и неки којима се моја слова нису допала. Казали су ми јасно шта мисле: како касним, како је лако сад бити генерал кад је рат изгубљен и како нажалост „Арсеналу“ нема више помоћи. У фином тону и без ружних речи, у једном обрасцу демократског сучељавања различитих мишљења и све то, свакако спада у један нормалан циклус изговорене јавне речи и критике на исту.

Постајем ли непожељна личност у Тивту због другачијег мишљења о продаји „Арсенала“, па онда вероватно и због речи да ће се злом судбином тиватског Завода окористити група што престоничких, што локалних чауша!? Или можда спорни текст додатно потпирује радничке захтеве? Не и не. Уз додатну констатацију да је зрелост радничких захтева помогла да запослени не буду изиграни на начин како је то првобитно било спаковано.

Тридесетак година сам професијом морнаричког официра био везан за Тиват и успут скупио више година резидентског стажа. Ломатао се по доковима, учио уз мајсторе и пословође по радионицама, усавршавао се уз инжењере по бироима и калио уз официре руководиоце. Бранио боје Ратне морнарице, командовао заводском ратном јединицом, а потом и руководио, стизао на маренде по радионицама, на културне и спортске догађаје. Ронио подморницама 15 година и био сигуран у сваки вентил, цев, танк или мотор, знајући да иза ремонта стоје ауторитети своје струке, тиватски мајстори и инжењери.

Кодекс коментатора, поштовање новинског простора „Дана“ и актуелност теме нису ми дозволили да разиграм перо у том тексту на начин како то актуелни тренутак „Арсенала“ подразумева. Писати о Заводу који вољом домаћих моћника и светског капитала нестаје с лица земље не чини ме нимало поносним, као што не весели ни стотине људи које сам дубоко поштовао и којима сам захвалан за сјајну сарадњу и садржајно дружење.

И данас, кад Црна Гора поносно трчи своју демократску деоницу, а Тиват обузимају виша усхићења, потежу се елементи дискредитације из најбољих де-бе метода: ништа у лице и ништа за јавност, све у полумраку. Где је информативна градска служба, где су пи-арови, што не ударише аргументима по том тексту? „Дан“ би сигурно као новина од угледа уступио адекватан простор реаговањима – да се каже шта то не ваља у коментару и шта и кога треба избацити из текста или из Тивта.

Још није касно да се инкриминисаним текстом погођени тиватски моћници (моћник) огласе, можда је сад прави тренутак да се новом газди покаже новинарска шлајфна како је згажено једно туђе мишљење. Или да ми се декретом заиста забрани улазак у Тиват.

Обогаћен животни пут

Животопис који исписујем значајно је обогаћен баш ту у Тивту, где ми можда више неће дозвољавати ни до „Зорке“ или „Викторије“ да свратим на лозу. Како онда не поменути у једној својеврсној РЗ ретроспективи, сјајног главног инжењера Перу Драгичевића, легенду подморничарства Шљивића, инжењере Ботицу и Петковића, па онда Неђа Старчевића, Тонија Триповића, Рада Штилета, Бориса Бергана, Јошка Триповића, Богдана Радовића, Ђура Чавора… Огрешићу се о многе за чија имена нема места овде, али сви они именом и ликом изазивају моје најдубље поштовање.

Да ли поменути и да су ми те ломне 2000. ломили кичму, како Павковић са својим генералима/адмиралима тако и Мило са својим министрима. Нијесам се дао па сам се од Страшног Небојше бранио једним адутима а од Грдног Мила другим, а све бранећи интересе „Арсенала“ као да сам рођен у Тивту, и себе лично. Поштовао сам политичко шаренило Тивта и отворио нову страницу комуникације с медијима, градском управом и запосленима. Зар нисам тог истог лета, а након неке ситне услуге ФК „Грбаљ“ председнику клуба зажелео успешан старт у Евролиги – ђе си пријатељу Филипе?

Грађански лист, 23. септембар 2006.

ШТА ЈЕ ПОКАЗАЛА СМОТРА ВОЈСКЕ ЗАРЂАЛОГ ОРУЖЈА И ПРАЗНИХ ЏЕПОВА?

Парада на којој ништа није звецкало

СМС синовљево питање гледам ли војну параду затекло ме уз чокањче у антистрес амбијенту Гарашких бреза подно Букуље у сјајном гостопримству госпође Вере Тарбук. Намера да у лепоти сеоског туризма апстинирам десетак дана од ТВ, ПЦ, СГП и сличних окупација ипак се поломила о професионалну радозналост па је убрзо антена била окачена на оближњу брезу и дефиле је могао да почне.

Пријатно нас је изненадио двојац Тадић-Коштуница одлуком да једну типично војну свечаност изведу на легендарни плато српских обрачуна, ломова и дима, пред народ и медије. Да се види та младост која своје најкреативније године дарује отаџбинској војсци, младост која обећава ренесансу уморне, помало поспане и прилично разбијене војске. Војске ускраћених идеала, зарђалог оружја и празних џепова.

Парада: да или не?

Озбиљни параметри указују на то да то није била парада за коју би именовани двојац морао да пита свог кормилара. За дозволу да поведу на улице толико тога и онолико онога а да ништа ни случајно не звецка. За праву параду потребна је и беспрекорна техника коју ова војска нема, бар не на нивоу поузданости да који тенк не пролупа пред свечаном бином а да се нека „двадесетдеветка“ не суноврати на историјски булевар. Неизоставно и људска сила одвојена од редовног занимања на двомесечни егзерцир, големи новци, итд.  

Згодан је без сумње био тренутак да се грађанству у опуштеној суботњој шетњи и родбини младих официра уприличи заиста свечан догађај у срцу престонице и да конфекцијске речи командног двојца одјекну знатно јаче него да су пуштене у етар херметичног миљеа касарне.

Истовремено и разумљив тренутак да се тај позив, традиционално љубављу везан за српску историју, учини мало атрактивнијим па макар и само кроз нетипичну промоцију и привидну бригу шефова државе. И да изазове негативне реакције, не ових од којих се то очекивало, већ од затупљених интелектуалаца из круга београдске двојке. Оних који углавном не разликују официра од ватрогасца а имају решења за све војне недаће и трауме.

Велики брат гледа с Цера

Тадић је доследно свом вокабулару прилично досадних флоскула о безбедносним изазовима, ризицима и претњама, државним дилемама и преломном времену Србије поновио и оно што сваки одраслији српски џивџан већ цвркуће. Да нема пута онамо без овога овде, да нас чекају и желе ако ми то капирамо, итд. Да можемо брзо или споро, сами или уз помоћ пријатеља, да ове генерације бирају пут и да нам је велики брат већ пружио руку.

Коштуница нам је једним историјским крокијем у примереном тренутку непримереног времена поред неизбежног Косова и Метохије поменуо и легенде српске ратничке традиције и моћи. Да нам пружи илузију непрекинуте везе с подвизима на бојном пољу Милоша, Лазара, Стевана, Танаска и Живојина. Да емотивно закуца нове официрске звездице на историјски контекст Газиместана, Чегра и Цера. Да дигне посрнули морал војсци коју држава бесомучно тркељише.

И док председниковим речима није потребан коментар, премијерове заслужују извесна питања: где ће то ови млади официри и коме имати прилику да причају о поменутим легендама, у којој теми борбене или пацифистичке едукације, при каквом виртуелном ратовању ако оног правог више неће бити како нас уверавају тур-оператери наших безбедносних и одбрамбених прилика.

Нека нам неко покаже бар један документ стратешког значаја који ове младе људе треба да учврсти у уверењу да су премијерове речи погодак у праву мету. Исто као и лекција из нетом завршеног школовања, у било којој тематској или наставној целини, на било ком смеру школовања.

Пошто се цени да је војска при крају с чишћењем кадра школованих у ЈНА, вођених по критеријумима ММ двора (Милошевић-Марковић) и компромитованих у „косовском циклусу“, поставља се питање ко ће после основног војног школовања (академија) давати виша знања талентованој официрској популацији. Гелзенкирхен и Лондон овде у Европи или Синсинати и Спрингфилд тамо преко баре. Обећавају нам то јавно и наши и њихови и сви су нешто као усрећени новим визијама.

Потпоручници да роде мечку

А потпоручници ће до пута у Охајо морати да изборе љуте битке с немаштином на радним местима, с неталентованим командантима који газе све пред собом надохват виших чинова, са страначким кључевима, обесним газдарицама ако се усуде да изнајме какво станче. Онда с обећањима државе широког спектра неефикасности, итд, другим речима, да роде мечку ако им потраје до истека оног обавезног дела службе, ако то још увек постоји.

У шаренилу датума разних војних промоција верујем да није проблем свести их све на један прави српски датум. Једна свечаност за све, онако џумле па још прикључити и полицијске дипломце. Држави би вероватно мило било да построји на истом месту све новоодшколоване потенцијале па коме је до пребројавања, процената или статистике, широко им поље.

А ако пресахне даљи интерес за војне школе, свечани дефилеи би могли бити ојачани ватрогасцима, шумарима и железничарима – правом логистичком компонентом, незамењивом у свим разматрањима безбедносних ризика. Бар привремено, док експерти наших промена не имплементирају пуну интероперабилност и сличне глупости.

Грађански лист, 28. јул 2007.

ВОЈСКА СРБИЈЕ НА ПЛУС ПЕДЕСЕТ

Је ли ти вруће, сине?

Најтоплијег дана од свршетка задњег леденог доба у Србији, у градској фуруни (читај у аутобусу) на линији ка ВМА, где сам се запутио да посетим оперисаног рођака, уђе на некој успутној станици и седе поред мене војник, маскирно обучен као и сви остали које виђамо, с авијацијском беретком у џепу. Фин момак, бистрог погледа, али само на лево око.

Је ли ти вруће сине? – приупитах га онако очински, као што се ових паклених дана међусобно питамо, а он, занет неком својом мишљу, лагано се трже и показа руком на своју униформу и додаде нешто што трајно ућутка моју даљу знатижељу да га ишта питам, чак и одакле војнику уређене војске повелика шљива испод десног ока. И рече ми следеће: „У ово су ме, господине, обукли зимус кад је било минус 50 а ево ускоро се скидам из исте униформе на плус 50“.

Партизански стајлинг

Постидео сам се као оверени професионалац у том тренутку – и Поношеве опште праксе и претходних му свемогућих генерала и шарлатанских нијанси министара одбране и немоћи врховних команданата. И свих оних колегијума, савета, науке и генералских помоћника задужених и плаћених да народну војску обуку у квалитетне, удобне и фине униформе, како радне тако и парадне. Па затим и у име модних креатора немерљивих заслуга да нам је војска ушла у 21. век кокетирајући у много чему с партизанским стајлингом. О естетским промашајима, утрошеним и баченим милионима овог или оног новца, да не говоримо.

Видех тог дана, летимично из аутобуса, на Бањици још деце обучене у исти херметично-универзални оклоп тзв. маскирне униформе. У то шарено ткање непропусно и за бојне отрове а камоли за ужарени ваздух, пријатни ветрић или зној двадесетогодишњака на часном служењу војног рока. Ту исту униформу, што је облачише на шумској стражи по цичи зими и сада носе та деца на градском асфалту, где свака шара војничке чизме оставља отисак као кад оно Том Круз гази на свежи бетон своје вињете на булевару славних, тамо негде у Холивуду.

Десила нам се, дакле, елементарна непогода у покушају температуре да закачи педесети подељак Целзијусове скале. И успела је, углавном по градовима, у становима, фабричким халама и касарнама. Једино није у оним белим кавезима што их метео-мајстори пободоше усред травнатих паркова, где држава мери температуру. Непогода која је попут јануарског снега изненадила многе, неприпремљене или неотпорне, задала нам је много мука. Сналажљив је наш човек па је брзо ударена контра афричком ветру, тако да смо фино прошли, а све гледајући суседе како пребројавају стотине топлотних егзекуција.

Присилно пландовање

Како војска подноси врућину, смета ли јој жега у обављању бројних и одговорних дужности? Сигурно да ове врућине ремете нормално функционисање војне силе – како на касарнском нивоу, тако и на вежбовно-полигонском, учионичко-канцеларијском, складишно-радионичком, па чак и кабинетском, ако се којим случајем поквари клима уређаја код неког важног дасе. Императив је свакако заштита својих припадника од тешких физичких напора на отвореном простору, као што се то ради актуелним препорукама државних органа, бар у најтоплијем делу дана. Не би ваљало, а далеко било, да који припадник војске, поготово војник, поред силних ванредних догађаја и самоубистава, страда још од топлотног удара.

Неко ће помислити да војска због смањења интензитета војних покрета, дуже спава. Не, ко уосталом ових дана уопште има сна, па макар имао и палмину грану изнад главе. И нека је то војничко стање својеврсно присилно пландовање, па шта. Зашто терати децу у жежени пакао кад је ионако њихова улога сасвим симболична у овој етапи преображаја српске војне силе. Професионалаца ми и није жао, њихово је да издрже и немогуће, јер ако им је војни врх већ најавио могућност одласка у мировне мисије типа Ирак или Авганистан, онда треба бити приближно спреман за тамошње услове. Код нас је хаос на 45 а тамо је и читавих 60.

Гаси војска пожаре као што је увек и свугде то радила, наравно тамо где још има војске и где ватра угрожава становништво. Видимо их с некаквим грабуљама у борби против стихије, а видимо и хеликоптере прве помоћи како на брдо износе балоне воде. Симболично, скупо и непотребно, па нека је то и два кубика, али шта то значи према хектарима пламена, ако се овим летовима троше драгоцени хелимото ресурси намењени спашавању људских живота и хитним интервенцијама.

Двапут недељно

Пожара у војним објектима у Србији нема, па немамо ни представу о оспособљености војске да размота она црева и локализује стихије на свом терену, својом опремом, својим људима и својом организацијом. Братска ЦГ војска демонстрирала је протеклих дана крајњу немоћ да угаси два мања пожара у својим војним објектима, па је морала да интервенише градска ватрогасна служба. На част оспособљености новоформиране професионалне војске.

Из другог угла гледано, један од бољих глумаца из младе гарде српског филма служи свој рок под пушком, поносно и достојанствено, без икаквих привилегија. И све нас то испуњава поносом да момак не открива језиво поразну чињеницу у овом температурном паклу, а то је – купање двапут недељно! Где су ту команданти и логистичари, бурад и канистери, гумена и пластична црева, приручни алат и војничка домишљатост? Није ваљда да нема ни сапуна, кад већ има сунца за врелу воду. Пада ли војна организација на ниске гране ако јој се то догађа у предграђу главног града, у елитној јединици, где је воде у изобиљу. Како ли је тек онима што су црни од гарежи Старе планине, имају ли они воде и за пиће а камоли за купање.

Војска је последњих година, мора се признати, значајно напредовала у више својих подручја живота и рада. Тако је нпр. купање војницима у ЈНА следовало једном недељно, а ево у Поношевој војсци чак двапут. Какав је то велик искорак на евроатлантском путу српске војске, какво приближавање стандардима НАТО-у, каква кохезија с Охајо гардом. Наговештај да ће ове године и жене регуларно у војску, забринуће многе мајке које се питају хоће ли им њихова женска деца бити у истој периодици контаката с топлом водом и сапуном, као што је то сада случај с мушком.

Грађански лист, 24. новембар 2007.

ФУДБАЛСКО-ВОЈНЕ ПАРАЛЕЛЕ

Квалификације за евроатлантску лигу

Нисам више фудбалофил, поготово откад је почело национално фудбалско посртање, како репрезентације тако и вечитих ривала с Аутокоманде, и њихове сваковрсне бламаже по  трећеразредним европским стадионима, да бих маниром типичног Србина одмах саставио бољу репрезентацију, јачу Звезду или убојитији Партизан. Али, ако сам некад уживо гледао Шекија и Милоша, Галића и Богићевића, Еузебија и Нескенса, тада већ могу, а имајући и нека тактичка знања, рећи покоју и о биткама на зеленом пољу.

Квалификације

Гледано с исте полазне тачке, никад нисам био милитариста, иако сам 36 година био део морнаричке сценографије, костимографије и понекад публике, јер сам се бавио техником и радио у амбијенту сјајног професионализма, а касније и великог фолирања, да бих сада имао решења за део дилема, рецимо млађих колега из Министарства одбране или Генералштаба. Али сам познавајући, што службено што приватно, поједине министре, команданте и начелнике, нашао шифру за експресију утисака стечених у тим временима, па и данас.

Има ли, дакле, вишегодишње тумарање и овонедељни епилог још једног катастрофално лошег циклуса квалификација за шампионат ЕУРО икакве тематске, симболичне или персоналне сличности с путешествијем српске војске у својим квалификацијама за једно слично представљање? Има ли, даље, потписник ових редова право да из свог слободномислећег угла направи неке паралеле између најлепше споредне ствари на свету и најјаче главне ствари наше одбране. Јесу ли коначно, ове две куће – теразијска (фудбалска) и топчидерска (војна) – дале довољно повода да се могу довести у сличну раван разматрања.

Да нису, на овој страници би се већ нешто друго данас крчкало, али кад јесу, да видимо како и колико. Оставимо по страни даљу или ближу прошлост и романтизам типа: велика и срећна држава, јака војска, сјајна фудбалска репрезентација, генијални селектори, велики генерали, итд. Задржимо се на овим задњим циклусима квалификација за излазак на европску сцену. У ефикасности лоптачке репрезентације оманули смо, па се следеће рунде, исто као и учинака војне репрезентације, ваља прибојавати.

Како су у Европи позициониране ове две селекције? Вишеструко мерено, сасвим одговарајуће – местом на табели квалификационе групе или у шеширу транзиционих чекача, односом пораза и победа, честих промашаја и ретких креација, танком клупом и селекторима доста нејасне вокације. Једном треба преводилац лексичког профила а другом терминолошког, око једног јаки клупски утицаји а око другог политички. Притом се не зна се ко све од босова стоји уз фудбалског, али се зна ко не стоји уз одбрамбеног селектора.

Оставимо ли напокон ову игру сличности и разлика, зар се не успоставља права аналогија на врху Терзић – Тадић! Врховни у кући фудбала и врховни у кући одбране земље. Недодирљиви по много тема и неухватљиви за бројне одговоре. Више у Европским форумима него у земаљским, уз Платинија и Блатера или Солану и Шефера. С оптимизмом без покрића у игри орлова или у снази ес-ем-бејаца, с осмехом без израза и слатким причама без екстракта. Овај циклус нисмо прошли, иде следећи, биће шанси, то је живот, и зашто да нација драми.

Механа

Ко им као најближи и најодговорнији полаже рачуне? Клементе и Шутановац. Баск нигде без преводиоца, а Шумадинац свугде сам. Први заснива стратегију игре на зеленом терену, а други је проводи за зеленим столом. Клементе ретко трансформише игру из одбране у напад а Шутановац стално из напада у одбрану. Шпанац каже да нам је фудбалска историја славна али будућност неизвесна, док Србин говори да нам је војска без историје али да има сјајну будућност. Министар српског лоптања није успео у конкуренцији велесила Казахстана и Азербејџана, док нас министар српског пуцања убеђује да ће успети у конкуренцији Албаније и Македоније. Клементе би прво у Европу па онда на глобални ниво, док би Шутановац прво на глобалну сцену па онда на европску.

Ко су им капитени? Станковић и Понош. Градитељи игре или пимплери, играчи средине терена и мозгови екипа, или тркачи без циља. Убоду понешто, онај први опали добар центаршут на свакој петој утакмици, а овај други на виртуелној војној вежби. Станковић је отворио бутик светске моде на Врачару, а Понош канцеларију светске силе у Топчидеру. Први и ресторан талијанске хране, а други кухињу северноатлантских специјалитета. Дејан нам повремено доводи фудбалске звезде из Европе а Здравко резервисте из Америке.

И тако даље. Прва лекција је некад на часовима предвојничке обуке била: процена снага противника, својих снага, простора и времена. Приступ је безмало идентичан и на тржишту челика, здраве памети, естрадног умећа или у понуди друмских механа. Је ли било ишта од темељних одредница борбе, боја или рата у игри Клементеових звезда, колико су само потценили кавкаске тркачке капацитете, а колико преценили своје шетачке, па се стекао утисак да о простору и времену имају представу као Марсовци попадали у сумрак на вашарски трг.

Даље, Клементеови физикуси су с једним црвеним и 27 жутих картона најнедисциплинованији у Европи, док су Шутановчеви трансформери најмирнији. Ови први пљују по терену, хватају судије за рукаве или за гушу, хоће да се бију и стално им Фифа или Уефа наноси неправду, а ови други држе руке у џеповима или на леђима, клањају се пред делегатима, задовољни су и просто љубе НАТО и ЕУ судије. Ови први нам после сваког гола показују боју доњег веша разапињући мајице преко главе, док боју ових других знамо иако су закопчани до грла.

Шта за то време ради публика? Исте масе фудбалских фанатика и патриота посматрају и, неко лакше а неко теже, подносе сва та фудбалска и војна бланширања и врења, неизоставно и досадно „извлачење поука“ у првом случају и чекање „правих прилика“ за доказивање у другом. И једни и други сагоревају у жељи да се докажу, да успеју и да нам се допадну. Оно, да има резултата и задовољстава, све друго би им отишло на опрост.

Аматерски

Ако релативизујемо статус 16 Клементеових играча и 16 Шутановчевих генерала и оптеретимо их „брендом у име Србије“, шта можемо сазнати? Да су сви они бренд за себе, за своје окружење, менаџере и истомишљенике, да историја брендирања почиње с њима, да ће вечност бити њихов савезник. А све то на ширем простору, ту иза тарабе, има значај лањског снега. Таблоидна подршка једнима или ускостраначка другима, таман као еталон личних самолиценцирања. Је ли пао у заборав задњи сајам фудбалских брендова у Немачкој и катастрофа теразијског бренда, па затим још горе и превентивне и корективне мере?

Имамо, дакле, код Терзића декларисане професионалце с аматерским приступом игри који би да носе жиг српског бренда, а код Тадића аматере с професионалним намерама које нема ко да  сертификује, изузмемо ли ранчере из једне федералне чланице САД. Клементе пропушта следећу смотру брендова, док Шутановац не пропушта да сваке недеље направи смотру неког другог брендирања. Капитен Станковић се дуго опоравља од безазлених повреда, док се капитен Понош кондиционо припрема за безазлени 10. децембар.

Грађански лист, 19. јануар 2008.

Спасавање из Пакленог канала

Изборна тишина, па затим концертна, тениска, гробљанска и каква већ не, модел је јавног понашања који прописују законски параграфи, али и обичаји или фино васпитање. Не ометати бирачко тело у пресабирању утисака с безбројних конвенција, билборда и из медијских атака на разум и интегритет, ни диригента и прву виолину пред какав фортисимо, тенисера пред одлучујући сервис или ожалошћену родбину пред растанак од најближих.

Kлаксон

Постоји, међутим, и једна нарочита тишина – у подморници, дубоко зароњеној у морске тмине, на задатку патролирања, кад смена од шест-седам људи управља тим чудом од технике, комуницирајући између себе знацима и гестовима више него речима, док се преостале две смене одмарају да би се након четири сата ротирале. Тишина и посада, имуна на буку енергетских конвертора и вентилатора изнад кревета или хидрауличних пумпи и компресора испод.

И управо је једну такву подморничку идилу касно-поподневне дремке, почетком септембра 1979. прекинуо клаксон својим жестоким тоном, најављујући алармно изроњење. За непун минут посада је запосела своја борбена места, а одлука да изронимо пала је видевши кроз перископ драму неких људи на омањем чамцу како се боре за живот на подивљалом мору, тик до смртно оштре хриди. Акција спашавања – гласила је командантова наредба, па је с истеком другог минута подморница већ била на површини, у ратном триму – делимично наплављених баластних танкова како би палуба била што нижа за предстојећу акцију.

А у чамцу, налик на мало веће банатско корито, посматрамо командант и ја с моста, жућкасто дежмекастог Швабу, ситну риђокосу Швабицу и девојчицу од десетак година. Ко није од чланова посаде никад раније у животу имао прилике да види како изгледа поход смрти на једну породицу, могао је то да види у њиховим очима, покретима и избезумљености којој није требао никакав преводилац. Поглед тог детета обамрлог од страха између беспомоћних родитеља кад је први коноп пао преко чамца се урезује у памћење за цео живот.

Хриди

Шта је неуки Швабо предузимао кад му је пропелерчић на мотору стао, шта је објашњавао жени и детету, или шта су сви они од живота очекивали тих судбинских секунди, кад је поред њих уз прасак воде и шиштање ваздуха изронио мост подморнице – остаће само њихова животна прича. Тек, чињеница да је командант Бепи (Јосип Хрватин) много ризиковао а и ја као најближи сарадник. На страну то што смо изронили без дозволе команде, јер је спашавање живота ипак циљ који нема препрека, него што смо и ми били на талас од убитачних хридина на побеснелом мору. Спасити једну породицу и притом не разбити подморницу – била је замисао о којој смо се, уочивши их кроз перископ, лако договорили пре давања аларма за изроњење. Али није ишло како смо очекивали и желели. Престрављен и охлађен Швабо није умео да ухвати коноп ни кад му је преко главе падао, непрестано показујући на моторчић, ваљда да нам објасни како му пропелер не ради. Операцију спашавања по амплитуди таласа од три метра и, срећом, по ветру који је већ јењавао, требало је окончати у неколико минута, пре него што се проспе туристичка крв по хридима. Све остало не би имало смисла: мртви или повређени странци, разбијена подморница, поморачка брука, итд.

Чивија

Предложио сам зато команданту да Шанту (Иван Шантић), најјачег члана посаде а уз то и рониоца вежемо и „бацимо у море“ јер ће тако најбрже ухватити чамац, да на палуби коју су таласи прекривали, бродоломнике прихватају Јањо (Миљенко Јањетовић) и Ђуро (Дрезга), искусни машинци и подморнички вукови, а да на маневарском пулту буде Тома Нишлија (Пејчић). Кад је Шанта изронио из највећег таласа с везаном девојчицом и кад су је попут пецароша ова двојица на палуби прихватила и узела у наручје – сви смо одахнули. Потом је Шанта увезао и њену мајку, па и оца, којима је доспевање на палубу сигурно означио почетак једног новог живота. Чак је и корито спашено привезом уз подморницу, а само пола миље даље возећи према Старом Граду на Хвару, упловили смо у море мирно као уље. Пожелео је Швабо, туриста авантуриста, да провоза чамцем породицу па је неук зашао мало даље у воде Пакленог канала, не уочивши долазеће невреме. И шта ту бива – први ударац пропелера, претходно избаченог из воде, у велики талас ломи сигурносну чивију и оставља чамац без погона. Иза тога је почела драма породице на чамцу, беспомоћних континенталаца на великим таласима мора, кога су годину дана жељно очекивали, мора које их је бацало право на смртоносне шиљке блиске хридине. Ни први, ни последњи, рече касније у порту један стари поморац, поштовалац мора и његових ћуди.

„Штерн“

По упловљењу у луку био сам уз команданта док је састављан записник у лучким властима, а бродоломци чајем служени. Лагано су долазили себи свако на свој начин: девојчица се весело, с повременим грчевима смејала, мајка је лутала мислима ко зна каквим празнинама па се враћала свом плачу, док је глава породице нешто трабуњао о подвали домаћина који му је изнајмио чамац. Посади подморнице је свакако пријао свеж ваздух, честитке изненада окупљене масе света, по која цигарета, а и по неко љуто пиће. Јер, љута се битка водила за три живота.

Стигла је касније једна захвалност из Немачке и исечак новинске цртице из магазина Штерн о подвигу посаде подморнице 822 у Пакленом каналу. А посада заклетих професионалаца исте је вечери наставила своју неприметну подводну мисију – мисију мира и пријатељства, мисију одвраћања и претњи, или мисију рата – за шта се свака посада у свету и припрема – да борбено употреби подморницу, тј. да испали торпеда, мине или ракете.

Грађански лист, 12. април 2008.

Далеко је 1928.

Обично се уторком у оближњем кафићу налазим на пиву са својим сталним саветником, комшијом с ћошка. Овог уторка, а осми је април, наручујем пиће за шире друштво јер ме знају као подморничара, а тиме и поштују симболику датума. Дакле, 80 је година како су тог 8. априла 1928. у Тивту дигнуте заставе на прве две подморнице Kраљевине СХС, које су тог јутра допловиле из Њукасла где су саграђене за потребе ондашње Kраљевске морнарице.

Српска гарнитура

Трајала је подморничка 88. флотила (дивизион и бригада у међувремену), та најстарија и најубојитија јединица Ратне морнарице, пуних 77 година, док је нису мастиљари Врховног савета одбране 2005. гурнули у запећак историје. А од 1945. на овамо показивала је технолошку моћ земље и доказивала своју супремацију у водама Јадранског поморског војишта. Не каже се узалуд у свету софистицираних борбених система и егзактних пондера да су подморнице најјаче онда када их нико не види и када се не зна где су.

Урагани који су протутњали балканском ветрометином крајем 20. века докрајчили су и више категорије система него што је то подморничарство једне земље нестале у кусурању светских моћника, па је то сигурно једина утеха и пројектантима и произвођачима подморница, као и посадама што су, као по каквом злом колективном уговору остале без оруђа за рад и тешке али часне професије.

Данас се, у општој паради ексклузивности, може чути – хрватско, црногорско и словеначко подморничарство, баш као да су само те државе финансирале, експлоатисале, или имале те сложене борбене системе. Утолико ми је провокативније зазвучало уредничко питање: може ли се употребити појам „Српско подморничарство“? Како би то војнотерминолошки било одређено, шта би географски, а шта техничко-технолошки аспект рекао? Како би се то преломило кроз призму ангажованих људских ресурса у свим овим деценијама? Срља ли се позитивним одговором у какав нонсенс, а негативним у игнорисање историјских факата?

Kакве су, треба прво поћи од тога, биле стратегијске околности непосредно после Првог светског рата, а каква раван промишљања војног и државног врха 1925. када је донета одлука да се набаве прве подморнице за одбрану обале Kраљевине СХС? Kо су били заговорници те идеје, како је текла реализација и шта се добило на крају друге фазе (1925-1930) опремања и модернизације Kраљевске морнарице? Председник владе је био Никола Пашић, министар спољних послова Момчило Нинчић, војни министар Стеван Хаџић а командант морнарице Драгутин Прица – дакле српска гарнитура кључних људи за доношење тако важних одлука као што је набавка подморница. Kад се томе дода и сагласност њ.к.в, намеће се питање, а одговор добија сам по себи – да је српска војно-државна опција рекла не, ко зна кад би и да ли би уопште подморнице биле набављане за одбрану земље. Може ли се, рецимо, само на основу овога, спорити право на „Српско подморничарство“?

Иста гарнитура краљевих намесника је одобрила и набавила још две подморнице 1929. из Француске, што је представљало респективну снагу Kраљевске морнарице и ван поморских граница нашег мора. Стизале су оне и до Бејрута, Малте и Александрије, да се покаже снага наших оружја и умешност наших посада. Средином тридесетих година уговорена је градња серије обалних подморница у Немачкој али је скори почетак 2. СР спречио испоруку.

Три адмирала

У години увођења подморница у оперативну употребу остало је забележено фино предавање једног официра подморничара на Kоларчевом универзитету (1930) на тему „Утицај подморница на одбрану наше земље“, па се наводи да је велика амфитеатарска дворана била дупке пуна а само неколико дана раније готово празна кад је један знаменити француски модни креатор показивао своје најновије креације на врло допадљивим манекенкама. Шта тек рећи за посету подморничара египатском краљу и британском гувернеру, вечери у резиденцији посланика Kраљевине Јована Дучића у Александрији, с којим су после вечере запуцали у најрепрезентативнији ноћни бар с варијететским програмом, плесачицама, итд. А које море су браниле те подморнице? Је ли оно за време краљевине или социјализма било више црногорско него српско, више хрватско него босанскохерцеговачко, или словеначко него македонско?

Заједничко, јединствено, недељиво и непоновљиво – такво је било, и зато је брањено и чувано на вредносним темељима тадашњег система, за који се у катаклизми деведесетих испоставило да и није био квалитетно армиран. Но, то је већ угао гледања историчара, а никако посада подморница, пилота и сличних професионалаца који у свакој земљи беспоговорно следе курс оверене државне политике.

Kо је возио наше подморнице, ко је командовао и где су данас ти људи? Југославија у малом – био би то најкраћи пресек кроз персонални састав сваке подморничке посаде. Послератно подморничарство (1945–2005) је изнедрило три адмирала који су командовали јединицом у њеном златном периоду када је у праскозорје распада СФРЈ било 11 подморница у саставу јединице. Био је то ниво професионализма недостижан осталим армијским снагама а у тој равни налазила се још само суперсонична авијација и поморски диверзанти.

Позове ли се у помоћ национални кључ и место определења за даљи живот, а након разбијања велике, па мале државе и подморничке јединице, ситуација би била следећа: у Словенији живи 60 подморничара, у Пули 100, у Сплиту 140, у Србији 130, у Црној Гори 70, док су у Македонији двојица а у БИХ рецимо тројица. Формирање друштава подморничара ветерана које је у току резултираће једном мини лигом од четири чланице, што обећава низ врло занимљивих активности на више подручја заједничког деловања.

Браво мајстори

Није онда неумесно ни питање где су биле или шта су (у)радиле подморнице у оној ломној ’91? Је ли било циљева, шта је праћено по Јадрану, шта нишањено, а за шта нису добијене дозволе за гађање? Све су то питања за историјске архиве и неопходну временску дистанцу. У светски уређеним војскама борбену употребу подморница наређују искључиво шефови држава, па се у овом сегменту „Српског подморничарства“, а знајући ко је тих година косио а ко воду носио, могу исходовати, с мало кликера, сасвим поуздани одговори.

Шта се на крају десило или шта се дешава с подморничком заоставштином велике државе? Бахатост чиновника МО СЦГ и нестручност МО ЦГ (после развода) није резултирало продајом ни једне подморнице као ратног средства. Продате су две као старо гвожђе, једна је остала ’91. у Хрватској, а три су недавном одлуком МО ЦГ дате за музејску поставку у Тивту. Две су оглашене ових дана за продају као фурда, док три мале још нису „упуцане“ надлежним одлукама које претварају борбена средства у сировину за челичане.

Далеко је иза нас та 1928, и хиљаде сати под водом, као и својеврсно братимљење исковано на минимуму кисеоника и максимуму угљен-диоксида, далеко и сваки радостан или тужан догађај под водом. А сасвим близу поделе на парчиће тог истог мора и својатање заједничке историје као искључиво своје. И све то из угла гледања неутралца или навијача може релативно лако да се прогута, као какав успутни аналгетик, у овој постратној екс-југо анархији.

Савршена аналогија с каснијим учешћем југо-привреде у подморничким пројектима постоји у једној књизи аутора подморничког официра с почетка тридесетих година, о томе шта су од провијанта укрцали у подморницу пред пут за Александрију: неколико сандука најбољег вина штајерца из винарске школе Марибор, изврсног сарајевског експортног пива, познатих специјалитета творнице сардина „Мардешић“ с Виса, неколико комада ужичког пршута и више тисућа најбољих цигарета. Браво мајстори.

1 thought on “ХРОНИКА ПОСРТАЊА”

  1. Da bi ste bolje razumeli probleme u kojima je bila Ratna mornarica o kojima piše autor morate biti svesni činjenice da je Korpus RM sa svim svojim ljudskim i tehničkim kapacitetima bio na teritoriji Crne Gore koja je sa Srbijom od 04.02.2003. činila državnu zajednicu sa pravom raspisivanja referenduma o samostalnosti. Nakon ovog datuma razdvojen je finansijski i poreski sistem i svaka članica finansirala je elemente odbrane na svojoj teritoriji. Od tog datuma nastupili su brojni finansijski problemi za pripadnike Vojske SiCG a i same jedinice. Budžet CG nije bio u mogućnosti da servisira sve potrebe jedinica na teritoriji. Iako su MO i NGŠ nastojali da prevaziđu ove probleme njihova moć je bila vrlo mala, da pošalju, hranu, gorivo, municiju ili pomognu sredstvima za gašenje požara kao u slučaju velikog požara u okolini Tivta. Nastojanje da se pomogne opremanje ŠB Jadran i HIRM naišli su na osporavanje od skupštine Srbije pa je Odbor za odbranu dolaskom u Tivat istraživao nenamensko trošenje novca iz budžeta Srbije na teritoriji Crne Gore. U ovakvim uslovima brodovima je isključivana struja, zatvarana voda i onemogućavan prevoz trajektom na posao. Sve je ovo bio završetak procesa počet Ustavom SFRJ 1974.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.