МИЛАН ЂУРАН – ЂУТА

Морнаричкотехнички потпуковник у пензији

Milan Đuran

Рођен је 15. јануара 1934. године у ливањском селу Чапразлије од оца Радослава – Раде и мајке Љубице, рођене Јовчић из суседног села Прово. Имао је браћу Недељка – Неђу и Војислава – Воју, те сестре: Саву – Савку и Ружу.

Живећи у браку са  покојном Божицом Ђуран, рођеном Митровић, из Бојмуната код Ливна, родила су му се деца: Весна и Зоран. Обоје су дипломирани правници. Формирали су фамилије, имају децу, а он унуке. Весна је удата за Драгишу Лекића, Зоран је ожењен Бабић Светланом. Лекићи имају сина Бориса, кћерку Мариту и унука Самарџић Павла. Зоран има сина Николу, ожењен је Васић Милицом из Смедерева. Видљиво је да има и праунука.

Супруга са којом данас живи је Зденка Ђуран, рођена Кракер из Славонске Пожеге. Завршила је Вишу војну школу медицинских сестара у Загребу и произведена у санитетског војног службеника седме класе. Радни век је провела у Војној болници Сплит, где је пензионисана као санитетски војни службеник друге класе са дужности главне медицинске сестре.

Завршио је основну школу у свом селу, Нижу реалну гимназију у Ливну и Машинску подофицирску школу у Пули.

 

Ток службе

Након завршетка Машинске подофицирске школе распоређен је у Девети одред торпедних чамаца у Боки Которској, а два месеца послије школе упућен је на Курс енглеског језика. По завршетку курса и полагања испита код америчког војног аташеа у Београду упућен је у Школу за лучку одбрану (Harbour defence schol) Ратне морнарице САД у Сан Франциску на Трезор ајланд (Treasure island).

После повратка са школовања враћен је у своју бившу јединицу, с напоменом да ће га позвати када се реши питање пријема уређаја које је изучавао за потребе лучке одбране. Након дужег времена речено је да се то не добија у виду војне помоћи. Доласком из САД није прекидао са учењем. Желео је да студира светску књижевност. Приватно је завршио гимназију у Котору у року од две године. Војска тада није дала својим припадницима да нешто уче ван војних потреба. Претпостављени су му били наклоњени и данас је захвалан команданту одреда капетану корвете Батрићу Вукићу и командантима бродова, поручницима фрегате Николи Вукојевићу (ТЧ-112) и Звонимиру Костићу (ТЧ-118), касније адмиралу и Титовом ађутанту.

„Било је то 26. јуна 1957. године, око 22 часа“, сећа се Милан свог подвига у которској луци,  „јединица Деветог одреда торпедних чамаца била је спремна за сутрашње испловљење ради бојевог гађања на Барском полигону.         У Которској луци били смо у четверовезу, уз обалу парка и близу главног градског мола са лучком капетанијом грађанство је шетајући парком и обалом могло слободно пратити све наше активности. Те вечери за сваку сигурност с обзиром на сутрашњи задатак, преузео сам контролу агрегата за пуњење бродских акумулатора на мом ТЧ-158. Око 22 часа изненада је дошло до промене у раду агрегата. Мењао је број окретаја и повраћао на расплињач (карбуратор). Брзо сам га растеретио и угасио, али је уз ово избио пожар. Ја сам знао шта то значи за брод, посаду и остале бродове, у осталом све сам их као формацијски стројар учио о томе. У таквој ситуацији човеку кроз главу пролазе хиљаде мисли. Активирао сам централну станицу ЦО2, ручне апарате, које сам прије стигао и видело без критерија о времену да имам успеха, осим ватре у једном ћошку. Знао сам да морам затворити вентил за довод бензина. Тада сам окончао пожар али испекао руке, опекао се по лицу и остао вез косе.

Нисам знао шта се дешавало вани. Послије су ми причали, како су посаде бежале са бродова и народ из парка према граду. Описивали су стравичну слику бензинског пламена, сви су очекивали експлозије на свим бродовима и велику катастрофу за бродове и град Котор. Кад су видели да је пожар у опадању, први ми је у помоћ дошао мој моториста морнар Лино Беатовић, рођени Истријанац из Лабина. Он је у бунилу бацио још један активирани ватрогасни апарат на ЦО2, чијим млазом и тежином ме погодио у главу. Извукли су ме из простора и пребацили и градску которску болницу, где сам преноћио уз пружену помоћ од токсикације плиновима горења.

Команда је мој поступак оценила високо. Нису изостале похвале и награде. Сећам се свога команданта капетана корвете Батрића Вукића, који је занесен мојим успехом изговорио: „У рату се за овакав подвиг добива Орден народног хероја“ ја сам теби предложио Орден за храброст (одликован је Медаљом за војничке врлине, прим. БА).

Дуго сам био у центру интересовања новинара, а имао сам разговор и са општинским органима општине Котор. Они су ми се дивили и били захвални за посао који сам успешно обавио.

Мени је све остало у лепој успомени. Јасно ми је било онда и данас да сам се изложио животној опасности у спашавању војне имовине за коју сам на крају био одговоран.“

Миланови команданти су веровали у његове могућности и инсистирали да ванредно положи официрски испит пред комисијом Морнаричкотехничке војне  академије у Пули. Прихватио је и положио испите у октобру 1961. године, средњом оценом 4,22. Произведен је у чин морнаричкотехничког потпоручника 22. децембра исте године. Одмах је постављен за управитеља строја на МЛ-120 (бродови типа 117 у саставу Деветог одреда миноловаца у Котору). Послије измене формације на миноловцима премештен је у Кумбор у Девети одред патролних бродова на ПБР-501 за командира петог бродског одреда. Почетком 1963. враћен је у Котор у Девети одред миноловаца за референта морнаричкотехничке службе. Са овом јединицом је у другој половини 1964, у оквиру реорганизације „Дрвар 2“, прешао у Плоче и био је референт морнаричкотехничке службе у Другом одреду миноловаца.

У јануару 1965. године премештен је у Сплит на први Курс преобуке за  торпедне и ракетне чамце који су већ по један купљени и стигли у Лору. Били су то РЧ-301 и ТЧ-211. Прве посаде ових бродова су завршиле курс руског језика у Београду, а онда 6 до 7 месеци били  код Руса у Измаилу на обуци.

Са његовом екипом се пробало може ли се то савладати без Руса. Успешно је то  савладано и бродове су примили од руских посада. Следио је долазак осталих бродова и  ангажовање у оспособљавању посада за  пријем.

У току 1968. године постављен је за референта морнаричкотехничке службе у новоформираној јединици - 18. флотили ракетних и торпедних чамаца. Када је 1972. формирана команда Флоте, био је заменик начелника морнаричкотехничке службе, где остаје до 1977. године, када се искрцава са бродова после 22 године укрцања. Остатак радног века провео је као референт у Персоналном одељењу за официре служби и заменик начелника одељења у Команди Војнопоморске области.

Током службе три пута је ванредно унапређиван: у чин капетана прве класе, мајора и потпуковника. Одликован је шест пута, а похвале и награде не памти. Где год је био на дужности развијао је здраве међуљудске односе. Његови претпостављени су са њим били више него задовољни. Није му омогућено сукцесивно војно школовање до Командноштабне академије и Командноштабне школе оператике, због тешкоћа за које нико није крив. Свугде је годинама закаснио, што је разумео. То је надокнађивао индивидуалним радом и учењем. Књижевност и неостварена жеља за студијем били су му преокупација. Поред овога волео је и лингвистику, самостално радећи и кроз курсеве учећи језике. Није прихватао новинарске послове, јер је видео да се те људе заборављало. Писао је повремено за војне и цивилне  листове задовољавајући тако неке апетите

У пензију је отишао 1990. године на властити захтев.

 

Значајан допринос историји родног краја и поморства

Одласком у пензију и у новим друштвеноисторијским околностима написао је књиге: Ливањско поље зов завичаја, Чапразлије, Храм ризница умјетничког блага града Ливна, где је обрадио завичајну тематику. Везан животно за Морнарицу одлучио је  да радове посвети ратним морнарицама које су на Јадрану постојале, ослонцем на источну јадранску обалу, па је написао: Флоте којих више нема, Ратна морнарица Аустрије и Аустроугарске монархије, те Ратна морнарица Краљевине Југославије. Давно је окончао рад на књизи Ратна морнарица ФНРЈ-СФРЈ. Живи у Сплиту и ту не може наћи спонзоре. Трудио се да кроз писање попуни неке историјске празнине узроковане разним предрасудама и политичким ставовима. Није се стављао у улогу судије историјским токовима, личностима и појединцима који су били актери у одређеном времену, остављао је то читаоцу и стручној читалачкој критици.

Livanjsko polje
Čaprazlije
Hram riznica
Flote
RM Austrije
RM Kraljevine

Написао је још пет књига које као рукописи чекају дораду и штампање: Поред већ споменуте Ратне морнарице ФНРЈ и СФРЈ ту су Гусари и пирати на морима и оцеанима, Записи из Азаповине, Заборављени фотограф и Тако је онда било.

Zapisi
Gusari i pirati
RM FNRJ
Zaboravljeni
Tako je onda bilo

У позним годинама има довољно разлога да буде задовољан са протеклим делом живота. Поред свих објективних тешкоћа од најранијег детињства, преко несрећа током Другог светског рата, послератног сиромаштва, борбе за квалификацију и стицање знања, напредовања у служби, успона и падова кроз формирање и подизање фамилије, борбе са најопаснијом болешћу испунио је једну прихватљиву животну целину са којом је задовољан.  Што је најважније има здраву и за живот оквалификовану  децу, здраво њихово потомство, своје унуке и праунука.

 

Судбина о којој говори са сетом

„На крају ипак морам признати и нагласити једну несрећу“, са сетом каже,  „која је стигла мене и моје колеге, свих националности опредељене послије разбијања СФРЈ да живимо у новој држави званично прокламованој Републици Хрватској. Мислили смо да ће се променити само систем и власт, а живот тећи као у свим нормалним демократским земљама, без дискриминације, прогона, пљачке и отимачине. Горко смо се преварили. Нећу ово широко елаборирати, јер се све зна, од тога које су снаге дошле на власт, њихова политика и борба до данашњих дана. Старешине из ЈНА, без обзира на националност и кад је ко отишао у пензију, проглашени су припадницима окупаторске војске, третирају нас  као непријатеље којима држава не признаје чинове. Иако је ова држава преузела обавезу као и све друге републике разбијене СФРЈ да ће нам гарантовати стечена права, то се није десило. Отели су нам 40% пензије, остатак нам исплаћују као неку радничку пензију. Ником није јасно по основу чега смо ми од водника до адмирала постали радници. Чувар печата у Хрватском сабору уједно саборски заступник Иван Милас изјавио је послије једног питања о нашој дискриминацији: „Ви нисте добили пензије него милост хрватске владе!“. Иста ова власт потучене снаге које су се у току Другог светског рата бориле у оквиру фашистичких снага назива Домовинском војском, дајући им пензије уз признавање чинова.“

Нова пријава - Исказивање интересовања за вакцинисање против COVID-19.url

Спаљене куће Ђурана, са кућом Миланових родитеља у селу Чапразлије, општина Ливно. Тамо се нико није вратио. Живот је замро, изгубљене су све наде. Сви они питају, ко им гарантује да некада и њихови унуци одатле неће бити прогањани. Искуства су јадна и нема тога ко би гарантовао. Милан је несрећан због губитка  свега што је везано за завичај. Тамо му остадоше гробови предака, попут војника на вечитој стражи.

Бошко АНТИЋ

1 thought on “МИЛАН ЂУРАН – ЂУТА”

  1. Srdačno zahvaljujem kontraadmiralu u penziji Bosku Antiču, piscu velikog broja knjiga i novinskih priloga na pisanju moje biografije

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.