МОРНАРИЧКИ ОДРЕД НА ОХРИДСКОМ ЈЕЗЕРУ

У АПРИЛСКОМ РАТУ 1941. ГОДИНЕ

О јединицама Ратне морнарице у Априлском рату 1941. године доста је писано, о Морнаричком одреду на Охридском језеру готово ништа. Захваљујићи сећањима која је написао поручник фрегате Божидар Јелисавчић, командант граничног патролног чамца „Граничар“, могуће је било сагледати ток догађаја приказаних у овом тексту.

Ohridsko jezero

Гранични чамци „Стражар“ и „Граничар“, оклопни моторни чамац и помоћни брод „Краљ Петар Други“ снимљени код Светог Наума.(Снимак објављен на порталу „Палуба“)

Морнарички одред на Охридском језеру био је оперативно потчињен Трећој армијској области. У свом саставу има је граничне патролне чамце „Стражар“ (командант поручник корвете Јово Покрајац) и „Граничар“ (командант поручник фрегате Божидар Јелисавчић), помоћни брод „Краљ Петар Други“ и оклопни моторни чамац[i]. Командант је био капетан корвете Иван Н. Бакотић, рођен 21. јуна 1898. године. Завршио је 1. класу Поморске академије и телеграфску специјализацију. У чин капетана корвете унапређен је 6. септембра 1937. године.

Своје сећање на догађаје у Априлском рату оставио је написане поручник фрегате Божидар Стеве Јелисавчић, помоћник команданта Морнаричког одреда на Охридском језеру. Рођен је 21. новембра 1914. године, завршио је 11. класу Поморске академије 28. јуна 1937. године када је произведен у чин поручника корвете. У чин поручника фрегате унапређен је 28. јуна 1940. године. Завршио је артиљеријску специјализацију. Априлски рат дочекао је као 323 на “Ранг листи указног особља Краљевске морнарице“. Умро је 28. августа 1996. године.

 

Сарадња са грчким граничарима

Поручник фрегате Божидар С. Јелисавчић са пуно одушевљења пише о грчком народу, међусобној сарадњи наших и грчких граничара, о разочарењима након потписивања Тројног пакта и одушевљења након 27. марта.

„Храбри Грци! Мали народ који је као један устао у одбрану слободе своје земље против подлог завојевача, заустави га и успешно потисне у албанске планине од своје границе“, пише Јелисавчић. „Задивили су цео свет својом храброшћу! Моје симпатије су биле одмах на страни правде, на страни угроженог грчког народа од првог дана сукоба, од првог слушања ојађене спикерке из Атине, која је вапила за помоћ пред помахниталим талијанским завојевачима. Те симпатије за Грчку нисам крио, гледао сам да им изађем у сусрет кад год сам могао. Наша караула код Светог Наума је била место свакодневних састанака између нашег граничарског официра, поручника Славка Милутиновића, и грчког официра за везу, поручника Бенакиа. У сумрак је Бенаки у пратњи неколико војника прелазио границу и у нашој караули му је Милутиновић подносио извештај добивен са наше карауле према Лину, о кретању италијанских трупа, Грци су нам били веома захвални за ове податке. Од мене је Бенаки затражио податак о положају далекометног топа што је тукао грчку позадину. Са језера сам одредио тачну позицију топа и доставио Бенакију. Енглески авиони су га потом брзо учуткали.“

Потпис Пакта је збунио Грке. Поверљиви извештаји настављени су истом искреношћу. Грци су ипак остали хладни и неповерљиви. Тек 27. март донео је крај неповерењу. Заорила се песма са грчке кааруле. Нађени су и хармоникаши и коло се спустило до наше карауле. Наши граничари и морнари измешани са грчким војницима и граничарима весело су наздрављали и грлили се озарени срећом. Свима је пао камен са срца.

Одушевљење код посаде и људства Морнаричког одреда трајало је неколико дана. Сви су ишли поносни и били ревноснији. Слично одушевљење владало је и код становништва Охрида. Понос је , како каже, обузео и Јелисавчића, али не за дуго.

„Две ведете“, пише Јелисавчић, „Граничар' и 'Стражар' су више служиле да заштите границу од илегалног прелаза...  него за модерну ратну сврху. Према ратном плану, требале су да потпомогну напредовању левог крила Копнене војске. Од наоружања су имале по јесан застарели топ 40 мм домета пет километара, митраљез 'Hotschiks' из Првог светског рата и по шест пушака. Нису узеле учешћа ни у једној операцији. Рат је трајао и сувише кратко,“

 

Рат је почео

„Како се граница према Албанији, поседнута од Италијана, стрмо дизала са језерске обале“, пише Јелисавчић,  „напад на италијанске положаје извршен је на коси која доминира путем Драч-Лин. далеко од домета топова ведета. Понесени успесима грчке војске граничарски одред је у снажном налету успео да заузме италијанску караулу, али је претрпео велике губитке у људству кад је продужио напад између карауле и утврђених итлијанских положаја. Италијански бацачи бомби су формално били створили зид од ватре. Напад наших храбрих граничара је заустављен, а фронт се стабилизовао.

Био сам на језеру на домету италијанских пушака кад је рат започео.“

Ноћу, између петог и шестог априла, Јелисавчић је свој брод зауставио да плута пред самим Лином. Око 7.00 кренуо је са бродом ка Команди. Рат је већ почео. На језеру је све било мирно. Добио је позив од капетана корвете Бакотића да се јави у команду, који му је саопштио да је рат почео.

Шестог априла, првог дана рата, високо изнад језера, надлетео је италијански извиђачки авион.

Генерал Наумовић[ii], командант једног одсека према Албанији, са начелником штаба пуковником Вркљаном и неколико официра, служио се добрим комуникацијским везама Морнаричке каманде. Радио, телефон, аутомобили и ведете су му стављене на расположење 7. априла од Врховне команде.

Генерал Наумовић је припадао генерацији бораца са Солунског фронта. Чин је добио на бојном пољу. Био је снажно грађен у пуној снази. Био је оптимистички расположен. Није могао да предвиди, нити да посумња у брзу пропаст Војске. Био је идеалиста. Веровао је да ће нас Енглези извучи из очајне сиутуације. Вест о преласку Немаца 8. априла преко Вардара и њихиво брзо напредовање према Битољу га је пренеразила, што је испољавао у телефонским разговорима са Битољском дивизијом.

„Покушао је да организује отпор за очување 'Дебарске војске“, пише Јелисавчић, „која је показала извесне резултате првих дана рата и требала је да буде одлучан фактор у ликвидирању италијанске војске у Албанији. Битољска дивизија требала је да буде заштитница Дебарске восјке...

На вечери, 9. априла, генерал је седео за столом суморан. Био је сасвим скрхан. Навикли смо да га видимо насмејаног уз пуно оптимизма у исход ситуације. Ове вечери је изгледао потпуно престарио. Осеетио је да су све шансе изгубљене, тешка срца примио је вест да су Немци ушли у Битољ. Болело га је да види пропаст творевине у којој је он био учесник-градилац. Болело га је да види издаје на све стране. Брзу пропаст без отпора, без борбе. Пропаст земље, пропаст једног поретка, пропаст генерације, народа, његову личну пропаст.

 

Морнарички одред се повлачи преко Грчке

Ноћу између 9. и 10. априла генерал Наумовић напустио је са Штабом Команду Морнаричког одреда. Пре напуштања капетану корвете Бакотићу наредио је да се Морнарички одред повуче кроз Грчку и придружи савезничкој енглеској флоти у Северној Африци.

Јелисавчић је ступио у везу са мајором Дортасом и већ након неколико минута грчка Врховна каманда је одобрила пролаз Морнаричког одреда кроз њену територију. По наређењу капетана корвете Бакотића извршено је спаљивање поверљиве архиве и већ око 8.00 часова испловила је „флотила“ Морнаричког одреда у поретку бразде (колоне). Први је испловиио „Стражар“,  затим помоћни брод „Краљ Петар Други“,  „Граничар“ и на зачељу оклопни моторни чамац.

Јелисавчић каже да је “маршевски поредак као код највеће флоте. Магленици су били спремни ако нас Талијани нападну далекометним топовима. Топови и митраљези су били спремни на обема ведетама за сваку евентуалност. Вожња је трајала око један час без икаквог инцидента“.

На молу Светог Наума сачекао их је капетан корвете Бакотић, одржао је кратак говор пред постројеним посадама свих пловних објеката и предао команду поручнику фрегате Јекисавчићу.

У грчкој караули мајор Дортас је Јелисавчићу саопштио да се од тог тренутка налазе под командом  грчке војске, изразивши задовољство што су наши граничари раме уз раме са грчким војницима запосели пут из Охрида више села Пештана.

Једанаестог априла Грци су тражили људе за полагање мина на путу Свети Наум - Стара граница. Сви морнари и подофицири скоро целу ноћ су са грчким војницима полагали нагазне мине. Пред зору им је мајор Дортас саопштио да се напушта овај сектор ради скраћења фронта и да људство Морнаричког одреда може да се повуче на грчку територију, али до Корче морају пешке.

Полагање мина је прекинуто, јединица је испловила и када се удаљила око пола миље од обале наређено је „Обори сидро“, а потом „Отвори вентиле“. Зора је почела да свиче када је пламенац са „Граничара“ нестао са водене површине.[iii]

Посаде су се одмарале у манастирском конаку,  а у подне 12. априла кренула је колона бродских посада у правцу старе албанске границе. Пут их је водио кроз Албанију и Грчку на југ, до Каламате на јужној обали Пелопонеза.

Грчки пуковник који је добио наређење да крене за Атину понудио је Јелисавчићу да њега и његовог млађег официра повезе аутомобилом. Добио је одговор: „Веома сам Вам захавалан на Вашој понуди, али не могу да је прихватим. Ја сам командант Морнаричког одреда. Мени је дужност да водим своје људе, а не да их препустим неком другом“.

Пуковник им је препоручио да сачекају грчку ариљерију која се појавила око осам часова у вече. Храбри подофицири и морнари, који су прошле ноћи полагали мине, ове ноћи пешаче. Знали су за понуду грчког пуковника и из захвалности што их командант није напустио нико се није жалио, нико није посустао, са пушком о рамену, храбро су корачали, без жалбе.

Командант места у Корчи дочекао их је са поклонима – васкршњим пакетима намењеним за борце на фронту. Препоручио им је да се убаце у камионе који иду за Каламбаку, а онда возом за Атину. То су и учинили, а на путу су доживели ваздушни напад на мост на реци Војуши. Ескадрила италијанских авиона обрушила се на мост и у неколико напада истоварила бомбе, али га ни једна није погодила, па су могли прећи преко њега.

У јутро 14 апрала стигли су Каламбаку. Одмах су се упутили ка железничкој станици. Воз је наишао тек пред вече. У возу Јелсивачић доживаљава романсу, честу у животу морнара:

                Кроз прозоре на вагонима безброј истурених глава. Поглед ми се сусрете и заустави на једној болничарки. Поглед пун топлине као да је очекивао да се сретне са мојим. Ускачем у њен вагон пре него се воз потпуно зауставио. Вагон пун рањеника. Цела композиција је формирана да евакуише пољску болницу негде даље од фронта. Пружа ми руку као да смо се знали од раније. Као да је одавно чекала мој долазак.

               - Одакле сте? – питам на франуском.

               - Из Солуна, Била сам прва година на Универзитету  када је почео рат. Јавила сам се добровољно за болничарку, да помогнем земљи. Од завршетка курса сво време провела сам на фронту – зварши са пуно поноса.

               -Ми смо на путу за Африку да продужимо борбу против заједничког непријатеља наци-фашиста – објасним јој наше присуство у Грчкој.

               - Имала је лепе правилне црте лица, косе црне. А очи, очи крупне кестењасте, пуне топлине и неке мистике. Сва је била нежна, нека мешавина грчке и славенске расе. Припија се уз мене и гледа ме љупко погледом пуним жара. Још више идући кроз тунел. Нисам ни приметио да смо изашли из тунела када ме глас неколицине грчких војника трже:

               - Ореа! Ореа! Деспинис! (Живели! Живели! Госпођице!).

               На лицима им је био осмејак неког одобравања. Било им је мило да виде своју  госпођицу болничарку у друштву веселу и сретну.

               Часови среће у животу су кратки, само прегорење у борби за опстанак преовлађује. Да човек не налази у том самопрегорењу извесно задовољство живео би у сталном очајању.

                На станици у Кардици наређење од грчке команде: „Само рањеници продужавају остали морају да чекају до идућег јутра на други воз“. Нисмо имали много времена за опроштај. Очи су јој биле тужне, замагљене сузама, као да су говориле да се никада више неће сусрести са мојим. Дужност и самопрегорење су опет узели ток грубе стварности.

Кардица је била пуста. Још се нису ни разместили у некој великој згради, школи или касарни, када је почео напад из ваздуха.

Ујутро на станици велико изненађење. Капаетан корвете Бакотић и остало људство из Морнаричког одреда стигли су пре. Провели су и они ноћ у Кардици.  По њихивом причању бомба је одсекла пола хотела у коме су били смештени. Срећа, нико није погинуо.

Читав дан им је требало да дођу до Атине. Воз је стајао на свакој станици, а често и на отвореној прузи.  У Атини су смештени у касарни ван града. Покушај Јелисавчића да успостави контакт са енглеским адмиралом и обезбеди укрцавање људства остао је без успеха, али је то успео ујак једног од официра. Сутра изјутра крећу за Мегалополис на Пелопонезу, зборно место за све југословенске јединице.

Док су се одмарали на пољани код касарне камионом је наишао поручник корвете Антон Пожег, хидроавијатичар који је избегао из земље хидроавионом. Поручник корвете Јово Покрајац је био његов добар пријатељ. Јово Покрајац и Божидар Јелисавчић су одбили да иду са њим и остали су да деле судбину са својим људством.

 

На Пелопонезу – крај Морнаричког одреда

У Атини је била општа паника. Купује се све, и што треба и што не треба. На улицама страх – Хитлерове хорде су пред вратима. На станици огромна гомила чека воз. Војска прави ред и наши граничари се први укрцавају.

Цео дан су путовали до Мегалополиса. На станици их је дочекао грчки офцир уз поздрав: „Христос Анести! Кало Пасха!“ (Христос воскресе! Сретан Васкрс!) и сваком даје офарбано јаје, комад сира и јагњечег печења.

Људе су сместили у школи, а они су нашли смештај у соби без кревета. Спавали су потпуно обучени, само са изувеним ципелама. Из оближње кафане чула се граја. Јеласавачић каже да „Грци и када нешто најобичније расправљају изгледа да се свађају“.

Сутрадан Јелисавчић је на улици случајно срео капетана корвете Јосипа Саксиду, који му је рекао да ће сви бити пребачени. Са том надом провели су још једну ноћ у центру Пелопонеза очекујући транспорт на југ, а потом возом за Каламату, која ће бити преокрет у судбини Морнаричког одреда.

Пелопонез (Извор Википедија)
Пелопонез (Извор Википедија)

„Већ трећа ноћ како се постројавамо за укрцавање на енглеске бродове“, пише Јелисавчић. „На друму што води за пристанипте формирала се колона дужа од километра. Збијени један уз другога стрпљиво чекамо уверени да нас савезници Енглези неће оставити, када смо већ уз много напора успели да стигнемо у ово најјужније пристаниште Грчке.

Нисмо сами, има скоро десет хиљада енглеских и колонијалних војника постројених испред нас. Чули смо да су бродови коначно стигли и да су ту на сидру пред луком спремни да нас приме. Ноћ тамна без месечине, идеална за укрцавање. Треба само стрпљиво чекати на ред.

Пред само вече 25. априла немачки тенкови стигли су у само предграђе Каламате и ту застали да се групишу и преноће. Свима је сада јасно да је задња ноћ задња шанса, ако се не укрцамо ове ноћи кад се раздани постајемо немачки заробљеници. Али нико не губи наду, нико не посустаје, сви стоје дисциплиновано у строју чекају команду са покрет. Иако преморени не осећамо умор...“

Од доласка у Каламату ретко када су имали прилику да мало придремају. Преко ноћи су се постројавали, а дању крили од немачких „Штука“, које два дана долазе у таласима.

Одмах у сумрак формирају се колоне. По нечијем наређењу Морнарички одред се постројио одмах иаз енглеских трупа. Долекали су зору тако постројнеи, беспрекорно досциплиновани чекајући сигнал за укрцавање.

Уместо команде за укрцавање, на друму се појављује мотоцикл са приколицом из које немачки војник, на чистом српском језику а потом на енглеском, објављује: „Сви на пристаниште! У року од пола сата „Штуке“ ће бомбардовати овај простор!“.

Изнемогли од надчовечанских напора последњих дана, преморени од силног неспавања, разочарани до гнушања у слабост савезничке енглеске флоте што нас оставља на милост и немилост непријатељу, постајемо лак плен немаћког Вермахта. Чета Немаца заробљава преко десет хиљада савезничких војника да није испалила ни метак.

Тог дана престао је да постоји Морнарички одред.

 

Бродолом у Солунском заливу

Од обећања да ће припадници Морнаричког одреда бити пребачени енглеским бродовима у Африку није било ништа. Од 26. априла сви су заробљени у Каламати и чекали су на транспорт за Немачку.

„Лос! Лос'! - деру се немачки стражари и кундаком пушкомитраљеза мувају оне што силазе из борних кола. Поглед им је пун презира као да пред собом имају гомилу разуздане стоке. Тако их је учио вођа тог великог Немачког Рајха, који сада треба да донесу свету нови поредак, а у том његовом поретку одредио не нама место међу последњима. Понеки од заробљеника би хтели да протестују, да се жале на овакав поступак, док већина не реагира него пасивно подноси сва понижења. Многе је обузела нека апатија као да је ово што их је задесило морало тако да буде... Мада разочарани у немоћ савезника Енглеза што их не евакуисаше са грчке територије и пребацише у Африку, ипак су тврдо уверени у њихову коначну победу и слом наци-фашизма. Врућина и умор од дугог неспавања чини их резигнираним.“

Око 13.00 часова постројени су за покрет на железничпкус станицу. Цивили су одвојени од војних лица који су потројени по четири у ред. С обе стране били су немачки стражари са упереним пушкомитраљезима.

Док се колона креће учлицама Каламате, грчке жене се крсте. Упркос забрани, са крчазима и тестијама прилазе колони.  Одједанпут зачу се јаук једне жене. На друму је лежала грчка мајка, држала је разбијену тестију. Немачки војник је њу немилосрдно треснуо кундаком митраљеза посред лица.

Већ се разданило када је воз са заробљеницима стигао у Коринт. Подофицири и морнари смештени су у дрвене бараке ограђене бодљикавом жицом. У једној соби скупио се цео Морнарички одред. Спавали су на слами, обучени. Ту су се појавиле вашке, које су Немци истребили, јер је ту била комплетна пољска болница.

„Бројно стање логора се повећавало из дана у дан. После болнице стигоше и заробљене енглеске трупе. Официри углавном Енглези, а војници свих народности сем правих Енглеза. Највећи је број Индуса, са повезаним главама у турбане, кошћати и суви као да су гладовали; неких чудних очију пуних оријенталне мистике и лење равнодушности. Велики број Арапа и Јевреја из Палестине, добровљаца из Јужне Африке и ко зна којих још надодности. Да гужва буде још и већа Немци су довели однекле још и бивше грчке заробљенике Талијане. Наравно као савезнике њих су третирали мало боље, могли су у извесно време да изађу у варош и тамо купују намирнице. У логору је од првог дана настала глад. Чај без шећера за доручак, за ручак и вечеру супа без меса са мало макарона и хлеб на петорицу дневно – није било довољно да одржи човека дуго. Под строгом стражом дозволили су Грцима да донесу и продају нам воће и поврће. Ово нас је одржало и припремило за пут на север. Пред сам дан одласка из Коринта Немци доводе у логор поручника бојног брода Жупана и поручника корвете Зајдлера. Немци су их заробили кад су због недостатка бензина морали да се спусте авионом код Патраса на прелету за Африку.“

Брод „Хелена Канавариоти“
Брод „Хелена Канавариоти“

Двадесет седмог маја заробљеници су укрцани у воз и пред вече су стигли у Пиреј, где их је чекао брод „Хелена Канавариоти“, брод грађен пре Првог светског рата. „Укрцано је“, наводи Јелсиавчић, „око 500 официра, подофицира и морнара, под пратњом од око педесет немачих стражара“.  Сви морнарички официри, осим Бакотића, попели су се на надгарђе. Сви чамци за спасавање су „истурени ван брода“, спремни за брзо спуштање у море у случају несреће. Немци су одбили да их снабдеју појасевима за спасавање. Изговор немачког капетана је да нигде у Пиреју не могу да нађу ни један појас за спасавање била је „најобичнија лаж и подла пидвала јер су ускоро сви немачки стражари били снабдевени појасевима“. Грци су намерно направили хаварију на стројевима да осујете испловљавање, али су Немци довели своје људе да надзиру поправак, који је трајао целу ноћ.

Коначно су изјутра 28. маја испловили из Пиреја за Солун. Ујутро 29. маја упловили су у Солунски залив.

„Подвијам шињел да се заштитим од свежег ветрића“, пише Јелисавчић, „и док ме сан полако хвата, један страховити тресак проломи тишину. Брод се затресао као у грозници, скоро укопао у месту за неколико тренутака да опет продужи. А мало затим пљесак воде сручио ми се на врат као да је неко излио на мене кабао воде...

... Сви смо на ногама, збуњени, застрашени; још полусањиви не знамо шта нас је задесило. Први се сналази Дубровчанин, капетан дуге пловидбе и резервни поручник корвете Шоша, који је већ два брода напустио на Атлантику, када су оба пута немачке подморнице разбиле конвој и потопиле наш трговачки брод на којем је и он пловио... – 'Ова карампана неће дуго истрајати! Мина нас је ударила, зар не видете?'...

... Одозго са надоградње поглед на бродску палубу је као из птичјег гнезда. На хоризонту ниједног пловног објекта. Доле на крми стоје официри, генерали, пуковници мајори. Стоје окамењени, као омађијани, престрављени. бледих лица, без речи, без покрета, као да чекају страшни суд и као да виде да ће и ово бити нова плава гробница за многе.

Окупљени на командном мосту стоје немачки стражари. И њима су лица бледа, а погледи пуни страха. Лукави Грци осећају да је стражаре обузео панични страх и на челу са командантом брода целокупна посада напушта брод чамцима за спасавање. Тако су хитро вешто радили да нико сем њих није успео да се укрца у чамце, а застрашени Немци нису их у том послу покушавали да осујете.

Напуштени стројеви још увек раде. Изгледа да Грци нису имали времена да добро затворе вентиле. Брод почиње да полако скреће са курса. Поручник бојног брода Жупан, веома узрујан, спушта се са наше надградње и трчи на мост да узме кормило и упути брод према источној, ближој, обали. Гледам на сат, 5.15, већ је десет минута од експлизије, а брод још увек плови, мада смањеном брзином. Мина је ударила са десне стране брода испред командног моста, у празан простор у којем се обично роба превозила. Ово је велика срећа, јер да је ударила у предео где су котлови и стројеви вероватно да би од експлозије парних котлова многи погинули. Овако од саме експлозије страдали су само они, њих неколико, који су спавали директно изнад места где је мина ударила.

Брод се све више нагиње на десну страну. Под надоградњу долазе моји подофицири и морнари да ме питају шта да раде. Дајем им савет да нађу неку даску, свуку одела и ципеле и скачу у море. Треба пливати скоро десет миља од обале, а даска ће им послужити кад се уморе од пливања да се одрже на површини. И осталима дајемо слична упутства. Многи нас слушпају, али има и оних који не обраћају пажњу на наше речи.  Гледам неке како скачу потпуно обучени чак  са шињелима и чизмама. Ови су нестајали брзо са морске површине као да су њихове чизме биле оловне.

Још увек лагано плови брод и све се више нагиње на десну страну. Свлачим са себе све, изузев шорца и поткошуље, скачем у море и пливам брзо да се удаљим од брода, да избегнем да ме повуче са собом када потоне. Окрећем се да видим да ли могу неком да помогнем. Довикујем једном близу брода да плива даље од брода. Недалеко други покушава да стави празно буренце под стомак. Видим како не успева, јер се буре стално измиче и врти. а он пије све више воде. Вичем из свег гласа да ухвати буренце са стране, пливам даље. Испред себе видим тројицу како се једном руком држе за даску, а другом сложно пливају.

- Браво! – довикује им. – Само тако продужите не бојте се.

Окрећем главу да видим шта је са оним што је имао буренце. Језа ме хвата. Буренце је и даље скакутало на морској површини, а њега је море прогутало.

Брод као рањена звер почиње нагло да скреће у десно и све више тоне на прамцу да у једном моменту покаже ужасну слику трагедије. Очајан јаук оних што су остали на броду губи се у страховитом треску брода који са високо уздигнутом крмом нагло понире у морску дубину. Један несрећник у задњем моменту скаће са крме да падне тачно на пропелер који се још увек врти. Оштре као нож ивице пропелара разносе га на комаде. На месту где је био брод остаје само пена измешана са крвљу, да и она ускоро ишчезне.“ [iv]

 

            Бошко АНТИЋ

_____________________________

[i] У току првог периода развоја Морнарице, Речна флотила није добила ниједан нови брод, само су из редовног буџета купљена у Немачкој два гранична чамца. Оба су пребачена на Охридско језеро у састав тамошњег  Морнаричког одреда.

Језерски гранични патролни чамци: Краљевске ведете „Стражар“ и „Граничар“ су изграђени 1929. године. Имали су депласман од 36 тона и развијали су брзина 9 км/час. Били су наоружани топом калибра 40 мм и са по два митраљеза 7,9 мм. Посаду је чинило 10 чланова посаде: командант (официр чина поручника фрегате), четири подофицира (морнарички наредник водник и три морнаричка поднаредника) и пет каплара и морнара.

[ii] Генерал Јован Наумовић био је командант Пете армијске области до 12. септембра 1940. године, када је пензионисан и преведен у резерву. Реактивиран је 27. марта 1941. године и постављен за команданта трупа Треће армијске области. Његова јединица била је у саставу 3. групе армија под командом армијског генерала Милана Недића, са задатком да брани источну Македонију, тј. одступницу и везу југословенске војске са Савезницима у Грчкој од Немаца који ће у напад кренути из правца Бугарске.

[iii] Интересантно је да су скоро у исто време потопљени монитори у београдском Савском  пристаништу, а неколико сати касније и монитор „Драва“ код Челарева.

[iv] Детаљније о бродолому види: Бошко Антић, Друга плава гробница, сајт „Ветерани Ратне морнарице, 28. 5. 2020.

1 thought on “МОРНАРИЧКИ ОДРЕД НА ОХРИДСКОМ ЈЕЗЕРУ”

  1. Malo se znalo o jezerskim plovnim jedinicama: Ovaj prilog rasvjetljava mnogo toga što naše kolege i kolege iz RM Kr. Jug. nisu poznavali

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.