MORNARIČKO UČEŠĆE U PUČU PROTIV TROJNOG PAKTA (1941)

U Titovoj Jugoslaviji je 27. mart bio dan jugoslovenskog nacionalnog ponosa, zbog rušenja pakta sa fašiszmom, a kapitulacija u Aprilskom ratu predstavljala je dan nacionalne sramote, zbog vojno-državnog defetizma i prepuštanja naroda na milost i nemilost fašističkom okupatoru i domaćim izdajnicima. Smatralo se da su samo Tito i Komunistička partija poveli narod u rat i revoluciju, isterali okupatora iz zemlje i uspostavili „novu”, bolju Jugoslaviju. Međutim, danas se u delu opšte i stručne javnosti i samo proglašenje „ujedinjenja” 1918. godine smatra istorijskom greškom, a puč 27. marta 1941. pravom katastrofom, čija su direktna posledica i aprilska kapitulacija i NDH-azija i Jasenovac i konačna pobeda „komunizma” i cela Titova Jugoslavija. U prilog ovakvih stavova navodi se, između ostalog, izveštaj tadašnjeg poslanika u Berlinu, Ive Andrića, da potpisom pakta nije ništa izgubljeno, već da je sačuvano sve, pa i neutralnost države. Pominje se i „očaj” Ante Pavelića u izjavi da je potpisom pakta „ustaška stvar sasvim propala” i da je još jedina šansa bila da se „neki ludak” u Jugoslaviji pobuni protiv pakta. I naravno, čitava ekipa „vojno-političkih avanturista” ekspresno je izvršila baš tu „ludost” i to u britanskoj režiji. Bilo, kako bilo, nije sporno da je u drugoj godini evropskog rata „fašizma” protiv „antifašizma”, pakt od 25. marta 1941. svrstao Kraljevinu Jugoslaviju na stranu „fašizma”, a puč od 27. marta na stranu „antifašizma”. Ta činjenica odgovarala je Titovoj Jugoslaviji, podjednako kao i današnjoj Srbiji, bez obzira na nova „originalna” mišljenja da Hitleru nije trebalo „lupati šamar” 1941. (sa svim pomenutim posledicama), nego sačekati da njegova vojna moć oslabi, pa onda „udariti svom snagom” i pobedonosno završiti rat, kao Srbija 1918. godine.

Ivo Andrić jugoslovenski poslanik u Berlinu 1940.
Ivo Andrić jugoslovenski poslanik u Berlinu 1940.

Takvih kalkulacija nije bilo među pučističkim „ludacima i avanturistima”, uključujući i nekoliko mornaričkih oficira. Najpoznatiji od njih je tadašnji poručnik bojnog broda I klase Jakov Jovović, mnogo manje je poznat kapetan korvete Josip Saksida, dok je sasvim nepoznat poručnik bojnog broda I klase Mihajlo Lepetić. Sva trojica su u peridu 1940-1941. bili službom raspoređeni u Glavnom generalštabu, Saksida u Saobraćajnom, a Jovović i Lepetić u istom Obaveštajnom odelenju. Jovović i Saksida se pominju među pučistima u publikacijama i emisijama Titove Jugoslavije, u današnjoj Srbiji uglavnom samo Jovović (u vezi „podvale” oko kraljevog govora), a za Lepetića se samo iz personalne dokumentacije vidi gde je u vreme vojnog puča bio u istoj službi, ali ne i da je bio „na licu”. Ipak, cela njegova biografija dokazuje da nikako nije mogao biti među pristalicama pakta, već naprotiv. Takođe, iz biografija sve trojice je vrlo očigledno da nikakvog „avanturizma” (još manje „ludosti”) nije bilo u njihovim pučističkim motivima i postupcima, nego samo čistog patriotizma, čvrstih vojničkih ubeđenja i slobodarskog duha. Istovremeno, njihove različite lične sudbine i ratni putevi vrlo autentično svedoče o svim posledicama, ali i o mogućnostima i perspektivi daljeg otpora posle „šamara Hitleru” – kako u zemlji, tako u inostranstvu, kako na moru, tako na kopnu i to u svim varijantama. Bili su različitog zavičajnog, društvenog, nacionalnog i duhovonog porekla, ali istog vojnog i mornaričkog obrazovanja i jugoslovenskog opredelenja, pa suprotno raznim ondašnjim i današnjim stereotipima, niko od njih nije tokom rata promenio ni stranu na frontu, ni zastavu, ni vrhovnu komandu, ni vojničku zakletvu. Dva pravoslavca, jedan katolik, dvojica etnički Srbi, jedan Slovenac, a nevezano s tim, dvojica su još pre rata bili Beograđani. Svi su se tokom rata povukli u inostranstvo, jedan odmah 1941, drugi 1942, treći 1944, jedan je i posle rata ostao u inostranstvu, a dvojica se vratila svojim porodicama i živela u Beogradu do kraja života. Ko su i kakvi su bili ti mornarički oficiri, najbolje svedoče njihove biografije.

 

Dosledni i verni svom pozivu, porodici i patriotizmu

 Jakov Jovović bio je najmlađi, rođen 21. novembra 1908. u Kosovom Lugu u Bjelopavlićima (Crna Gora) u širem bratstvu Brajovića u porodici zemljoradnika. Osnovno školovanje završio je u Danilovgradu, gimnaziju u Argentini (Tres Arroyos), ponovio sedmi i osmi razred gimnazije sa maturom u Podgorici i zatim dve godine studirao prava u Beogradu.

Pomorsku vojnu akademiju u Dubrovniku pohađao je 1928-1931. godine (VI klasa), a kao pomorski oficir se specijalizovao za artiljeriju. U jugoslavenskoj Kraljevskoj mornarici imao je razne dužnosti na Kraljevskim brodovima „Zmaj” (1931.), „Jastreb” (1932.), „Dalmacija” (1934.) i „Krka” (1935. godine), u Mornaričkoj bolnici kao komandir čete (1936.), na Kr. monitoru „Drava” kao prvi oficir (1938.) i u Glavnom generalštabu vojske i mornarice (1940-1941. godine). Za svoju službu bio je odlikovan „Zlatnom medaljom za vojničke vrline”.

pbb I kl Jakov Jovović
pbb I kl Jakov Jovović

Aprilski rat (1941.) dočekao je u činu poručnika bojnog broda I klase u obaveštajnom odelenju Glavnog generalštaba u Beogradu. Za vreme puča 27. marta 1941. u Beogradu pridružio se vazduhoplovnim oficirima angažovanim u puču i na radio stanici Beograda pročitao deklaraciju kralja Petra II. Pred nadiranjem nemačkih snaga povlačio se sa Vrhovnom komandom i kraljem do Nikšića, a odatle se uputio u svoje Bjelopavliće.

Učestvovao je u ustanku Crne Gore jula 1941. godine protiv politike Italije u stvaranju „nezavisne” Crne Gore. U tom ustanku organizovao je i vodio Kosovoluški bataljon, napadao italijanske garnizone Spuž, Dalinovgrad, Branelovića (13-17. jula 1941.), a zbog represalija posle ugašenog ustanka krio se neko vreme po selima Bjelopavlića. U vreme likvidacija prvaka i viđenijih ljudi u Crnoj Gori stupio je u proleće 1942. u četnicke redove, formirao Zetski četnicki odred i delovao na području Crne Gore, Hercegovine, Boke i Sandžaka, a kasnije bio komandant Zetskog, odnosno Ostroškog četnickog korpusa pod vođstvom Baje Stanišića.

Posle kapitulaciji Italije (1943.) bio je uhapšen od strane Nemaca zbog učešća u puču 1941. godine u Beogradu. Iz zatvora u Podgorici spasavao se preobučen u svešteničku mantiju koju mu je doturio jedan sveštenik i posle komandovao četničkim snagama sa štabom u Bjelopavlićima (1943-1944.). Od strane četnicke vrhovne komande bio je 1944. godine, sa jednom delegacijom, upućen savezničkom komandantu Wilsonu u Italiji, da obavesti saveznike o prilikama u Jugoslaviji, u vezi promene politike Saveznika u snabdevanju četničkih odreda. Prešao je Jadran jednim čamcem, ali su ga u Bariju prvo prihvatili Amerikanci, a zatim preuzeli Englezi i stavili u zatvor da ne padne u ruke partizanima. Kad je oslobođen, krio se neko vreme po Italiji, dok se konačno američkim avionim nije prebacio u Španiju (gde se sklonio neko vreme kod jugoslovenskog ambasadora), a zatim 1947. godine emigrirao u Argentinu.

Potpomognut od tamošnje jugoslovenske kolonije stupio je u argentinsku trgovačku mornaricu kao treći oficir na brodu „Santa Fe” i ubrzo postao drugi oficir. Na putovanju u Đenovu, prihvatio je u Veneciji porodicu (suprugu i dve ćeke), koja je emigrirala iz zemlje. Posle kraćeg vremena postao je prvi ofcir, a 1956. godine i komandant broda, ali je zbog bolesti ubrzo napustio taj položaj. U redovima jugoslovenske kolonije u Argentini bio je vrlo cenjen i uvažen zbog svog nacionalnog delovanja. Osnovao je i crnogorsko kulturno društvo „Njegoš”. Umro je 26. oktobra 1958. i imao vrlo svečanu sahranu u Buenos Airesu.

Josip Saksida (najstariji) se rodio 27. avgusta 1903. u Gorici, školovao u Gorici i Ljubljani, gde je maturirao 1921. godine. U Dubrovniku je 1923-1926. pohađao Pomorsku vojnu akademiju (I. klasa). Kao pomorski oficir službovao je u jugoslovenskoj Kraljevskoj mornarici na raznim brodovima i u ustanovama na kopnu (u Mašinskoj podoficirskoj školi, kod komandanta mornarice, viceadmirala Stankovića, kao njegov ađutant /Flag Lieutenant/ i u Glavnom generalštabu u Beogradu). Po specializaciji bio je podmorničar i šest godina službovao na podmornicama. Od 1935. do 1937. bio je komandant podmornice „Osvetnik” i iste godine bio primljen u Višu vojnopo­morsku akademiju (I. klasa), koju je okončao 1939. Te godine bio je nekoliko meseci komandant torpiljarke „T 5”, a od kraja 1939. službovao u I. otseku Saobraćajnog odelenja Glavnog generalštaba i na tom mestu ostao do Aprilskog rata. U činu kapetana korvete aktivno je 26. i 27. marta 1941. učestvovao u organizaciji i izvođenju vojnog puča, kojim je srušena vlada Cvetković-Maček, zbog sklapanja pakta s Hitlerovom Nemačkom. Odlikovan je Medaljom za vojničke vrline (1936.) i Rumunskom zvezdom IV reda (1938. godine).

kk Josip Saksida
kk Josip Saksida

Od 6. aprila do 16. aprila 1941. bio je šef Plovidbenog otseka Komande operativne železničke plovidbene službe Saobraćajnog odelenja Komande Pozadine Vrhovne Komande (u Beogradu, Valjevu, Kralje­vu i Sarajevu). Po kapitulaciji Jugoslavije bio je 16.-17. aprila 1941. u Boki Kotorskoj. . Računao je da će se ukrcati na brodove naše mornarice, koji isplove iz Jugoslavije da nastave borbu na strani saveznika. Kad mu to nije uspelo, odleteo je 17. aprila 1941. iz Boke Kotorske s engleskim hidroplanom.

Sleteli su istog dana u Grčku (Scaramanga). U Grčkoj je bio do 27. aprila 1941. kada se s većom grupom jugoslovenskih oficira i vojnika ukrcao na engleski transportni brod City of London, koji je u sastavu engleskog kon­voja isplovio iz Kalamate (na jugu Peloponeza) i 29. aprila 1941. stigao u Aleksandriju (Egipat).

Od 9. do 25. maja 1941. bio je u Kairu oficir za vezu s engleskom Vrhovnom komandom (British General Headquarters), a od 27. maja 1941. do 15. septembra 1945. komandant Sastava Jugoslovenskih pomorskih snaga u inostranstvu (na Sredozemnom moru). Sastav je u početku imao dve motorne torpiljarke („Durmitor” i „Kajmakčalan”), podmornicu „Nebojša” i 9 hidroplana, koje je ubrzo preuzelo jugoslovensko vazduhoplovstvo u Egiptu. Po kapitulaciji Italije, septembra 1943. preuzeo je od Italijana veći broj manjih ratnih brodova na Malti, koje je Italija zaplenila aprila 1941. po kapitulaciji Jugoslavije. Sastav je 1943. godine u Engleskoj preuzeo korvetu Mallow, koja je dobila ime „Nada”, a 1944. je od engleske mornarice na Malti dobio osam motornih topovnjača.

Tokom rata je naša mornarica u inostranstvu bila u operativnom pogledu pod komandom komandanta engleske morna­rice Sredozemnog mora, isto kao sve savezničke mornarice. Štab Sastava je naizmenično bio u Aleksaadriji, Port Saidu, opet u Aleksandriji i na Malti. Po vlastitoj želji, Saksida se u decembru 1941. ukrcao na englesku krstaricu Euryalus, koja je u sklopu eskadre krstarica, učestvovala u dve veće operacije u Sredozemnom moru. U jednoj od njih je nemačka podmornica potopila englesku krstaricu Galatea iz iste eskadre, nedaleko od Aleksandrije.

Posle rata, je između jugoslovenske i engleske vlade postignut sporazum, da se brodovi jugoslovenske flote moraju vratiti u Jugoslaviju, a njihove posade su se po vlastitoj želji mogle vratiti ili ostati u inostranstvu. Po tom sporazumu, Saksida je avgusta i septembra 1945. poslao svoje brodove po grupama s Malte, preko italijanske luke Bari u domovinu (Šibenik). Oni, koji se nisu hteli vratiti, poslati su u logore za raseljena lica (displaced persons), a Saksida se sredinom septembra 1945. vratio s Malte u Jugoslaviju (Split) na zadnjem ratnom brodu („Hvar”).

Po dokasku u Jugoslaviju je 14 dana čekao u Šibeniku. Zatim su ga po­slali u Komandu mornarice u Split, gde su ga obavestili, da će predavati na mornaričkoj školi u Divuljama (kod Splita). Nisu udovoljili njegovoj molbi da ga otpuste iz mornarice i zadržali ga u mornarici. Kasnije je bio postavljen za predavača na Vojnopomorskoj akademiji u Divuljama i tek 1947. godine bio unapređen u čin kapetana fregate. U decembru 1948. bio je uhapšen i u junu 1949. osuđen od Vojnog suda u Splitu na 5 godina zatvora sa teškim radom zbog (navodnih) izjava smatranih za „neprijateljsku propagandu” (u korist Velike Britanije i S.A.D.). U septembru 1951. bio je pušten iz zatvora.

Sledeće godine, 11. februara 1952. zaposlio se kao prevodilac Združenog prevodilačkog servisa (u Američkoj ambasadi) u Beogradu. Tada je prevodio uglavnom za mornaričkog atašea S.A.D. a jedna kopija njegovih prevoda išla je britanskom mornaričkom atašeu. Od 7. novembra 1955. radio je samo za američkog i britanskog mornaričkog atašea (koji je opet dobijao kopije prevoda rađenih za atašea S.A.D.) do penzionisanja 1983. godine. Umro je 1987. godine, bez ikakve rehabilitacije.

Mihajlo Lepetić rođen je 24 aprila 1905. u Cetinju,  u građanstvu je završio 4 razreda osnovne škole u Podgorici i Sofiji, a 8 razreda gimnazije sa velikom maturom 1925. u Novom Sadu.

pbb I kl Mihajlo Lepetić
pbb I kl Mihajlo Lepetić

Na Pomorskoj vojnoj akademiji u Dubrovniku školovao se od 6. oktobra 1925. do 28. juna 1928. godine (III klasa). Tokom službe u mornarici završio je 1931. oficirski torpedno-minerski kurs, 1933. II oficirski kurs za bojne otrove kod Artiljeriske škole mornarice i 1935. godine XVII klasu nižeg kursa redovnog tečaja Pešadijske oficirske škole.

Kao pomorski oficir bio je 1928-1929. godine III i II oficir na Kraljevskom brodu „Sokol” i Kr. monitoru „Sava”, vodnik pitomačke klase u Mašinskoj školi mornarice i nadzorni oficir raspreme jedinica u Parku rečne obalne komande. U periodu 1930. - 1932. bio je I oficir na Kr. torpiljarkama „T 4”, „T 8” i na Kr. brodu „Jaki”, zatim do 1935. zastupnik I oficira, komandir 1. čete, manevarski oficir i ađutant na Kr. brodu „Neretva” i u Mornarskoj komandi. Iste godine bio je slušalac u Pešadijskoj oficirskoj školi, a do kraja sledeće 1936. godine komandir četa u Mornarskoj komandi i Pomorskom arsenalu. U periodu 1937-1939. bio je komandant na minopolagaču „Marjan” i borbenom čamcu „Četnik”, a zatim od novembra 1939. na službi u III otseku organizaciskog odeljka II direkcije Glavnog generalštaba. Za svoju službu odlikovan je 1928. Ordenom Belog orla V reda i Medaljom za vojničke vrline 1938. godine. U Aprilskom ratu 1941. njegov je otsek bio u sastavu Obaveštajnog Odelenja Vrhovne komande i sa svojom jedinicom Lepetić se tokom kratkotrajnog rata povlačio do Sarajeva, gde je 15 aprila bio zarobljen.

Iz zarobljeništva je 1. oktobra 1941. bio repatriran, a ubrzo po povratku u domovinu obezbedio je isprave za put u Bugarsku, odakle je preko Carigrada stigao na Bliski istok i priključio se Sastavu jugoslovenskih pomorskih snaga u Aleksandriji. U vreme „Kairske afere” (aprila 1942.) ostao je veran kralju tokom pobune pristalica generala Mirkovića, a godinu dana kasnije raspoređen je za komandanta Mornaričkog odreda E (England), koji se u Engleskoj obučavao za posadu dodeljene korvete HMS Mallow. Posle završene obuke, postao je prvi komandant korvete, preimenovane u Kraljevski brod „Nada” (posle Aprilskog rata 1941. najveći jugoslovenski ratni brod) i s njim vršio eskortnu i protivpodmorničku službu u zapadnom Sredozemlju. Posle kraće službe u Štabu SJPS i bolovanja zbog izvršene operacije, postao je u oktobru 1944. komandant Odreda MGB (Motor Gun Boats), odnosno motornih topovnjača dodeljenih od strane saveznika, a posle završene obuke, bio je do kraja rata komandant Flotile motornih topovnjača i komandovao mešovitim jugoslovensko-britanskim odredom od tri jedinice, koji je u noći 16/17.4.1945. napadom na nemački konvoj postigao najveći jugoslovenski pomorski borbeni uspeh (razneo nemački tenkonosac, verovatno potopio 1 R-boot i oštetio još 2 manje jedinice). U kapetana korvete bio je unapređen 1943. godine sa rangom od 6.9.1942.

brig gen Vuko Lepetić
brig gen Vuko Lepetić

Posle rata, Lepetić se vratio u domovinu, živeo povučeno, bio hapšen zbog svoje ratne biografije i zajedno sa svojim ratnim drugovima učestvovao u odbrani istine o svom i ratnom putu SJPS (detalji nisu poznati). Bio je oženjen Dragicom, ćerkom Ante Despota trgovca i Ivanke, rođene Pavković, iz Šibenika. Lepetićev sin Vuko rođen je 1935. godine.

Lepetićev otac, Vuko, imao je zanimljivu karijeru. Završio je bugarsko Vojno učilište u Sofiji 1903. godine, gde je oženio Maru Genišev i godinu dana službovao u bugarskoj vojsci. Vratio se u Crnu Goru 1904. godine, bio primljen u crnogorsku vojsku, a posle otpuštanja 1907. iz političkih razloga, otišao je u Sofiju i bio u bugarskoj vojsci do 1919. godine. Vratio se u domovinu, gde je 1920. bio obuhvaćen amnestijom i preveden u Vojsku Kraljevine SHS i na svoj zahtev dobio penziju 1940. godine kao artiljerijski brigadni general. Aktiviran je u Aprilskom ratu 1941. i bio načelnik artiljerije Prve Amije. Po slomu Jugoslavije, interniran je u logor u Njemačkoj, gde je ostao do oslobođenja 1945. godine, a posle povratka u Jugoslaviju bio primljen u JNA kao general-major.

 

Događaji iz mornaričke „prve ruke”

 Sledi zapis sastavljen u Beogradu, 8.10.1972. na osnovu kratkih beleški, koje je Josip Saksida koristio 19.10. 1941. godine u Kairu, prilikom ponovnog pisanja izveštaja o njegovom učešću u vojnom puču 26-27.3.1941. godine:

Od novembra 1939. god. nalazio sam se na službi u 1. otseku (železničko-plovidbeni otsek) Saobraćajnog odeljenja Glavnog Generalštaba u Beogradu, u početku u činu poručnika bojnog broda l.kl., a od decembra 1940. god. u činu kapetana korvete. Vesti o mogućom predstojećem sporazumu između Jugoslavije i Hitlerove Nemačke i pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu pobudile su u meni otpor.

O nastaloj situaciji i eventualnom pristupanju naše države tom paktu razgovarao sam često sa nekim drugovima - oficirima iz 1. otseka Saobraćajnog odeljenja, gde smo zajedno radili. To su bili generalštabni major Đorđe Stanojlović, pešadiski major Radoje Aleksić, generalštabni kapetan (od 1. aprila 1941. major) Živorad Andrić, generalštabni kapetan 1. kl. Slavko Andrić i generalštabni kapetan II kl. Stojadin Katič. Razgovorima o nastaloj situaciji, koje smo zajedno vodili, prisustvovao je povremeno i naš prvopretpostavljeni, generalštabni potpukovnik Živojin Radojičić, šef 1. otseka Saobraćajnog odeljenja Glavnog Generalštaba. Svi smo bili istog mišljenja, t.j. protiv potpisivanja sporazuma sa Nemačkom i pristupanja Trojnom paktu.

Kad je Cvetkovićeva vlada odlučila da potpiše taj sramni sporazum, odlučio sam da pomognem svaku akciju, koja bi sprečila pristupanje Jugoslavije pomenutom paktu. Major Đ. Stanojlović, koji je, zajedno sa potpukovnikom Z. Radojičićem, bio u vezi sa arm. generalom Dušanom Simovićem i brigadnim generalom Borivojem Mirkovicem, obavesttio je nas, nekoliko oficira iz 1. otseka Saobraćajnog odeljenja, da je početak akcije (puča) predviđen za dan 26. marta uveće. Dogovoreno je bilo da se tog dana u 21 čas nađemo u velikoj kancelariji 1. otseka Saobrać. odeljenja, da svaki uzme sobom svoj pištolj i da tamo čekamo početak akcije. U određeno vreme sastali smo se u napred pomenutoj kancelariji: generalštabni major Đ. Stanojlović, pešad. major Radoje Aleksić, generalštabni kapetan 1.kl. Živorad Andrić, generalštabni kapetan II. kl, Stojadin Katić, pešad. kapetan Panta Aleksić (nije bio na službi u Glavnom Generalštabu; brat majora Radoja Aleksića), jedan kapetan I. kl, (generalštabni pripravnik, čijeg se imena ne sećam) i ja. Oko 23 časa došao je u našu kancelariju neki pukovnik, koji je, kao nadzorni oficir, obilazio kancelarije Glavnog Generalštaba. Videći da radimo, brzo je otišao. Čekajući početak akcije, radili smo službene stvari (prevozenje trupa), da bi iskoristili vreme i opravdali svoj boravak u kancelariji pred nadzornim oficirom.

major Radoje Aleksić
major Radoje Aleksić
kap Pantelija Aleksić
kap Pantelija Aleksić

Naš prvi zadatak bio je, da posle dolaska trupa određenih za blokiranje zgrada Glavnog Generalštaba i Ministarstva vojske i mornarice, otvorimo glavni ulaz u Glavni Generalštab (iz ulice Kneza Miloša), kako bi vojnici mogli da uđu u zgradu, da isključimo telefonsku centralu u Ministarstvu vojske i mornarice i da zaposednemo obe pomenute zgrade. Sledeći naš zadatak je bio da u Ratnoj Sali Glavnog Generalštaba čuvamo stražu nad licima (generalima i ministrima), koja je trebalo da budu dovedena u ratnu salu posle hapšenja.

Kad smo oko 1 čas i 30 minuta ujutro 27. III. primetili, odnosno čuli, dolazak trupa (jedinica kraljeve garde), potrčali smo svi iz kancelarije i ključem, koji smo prethodno dobili od sefa kabineta Načelnika Glavnog Generalštaba, otvorili vrata koja su vodila iz Generalštaba u krilo zgrade gde je bila i kancelarija Ministra vojske i mornarice i otvorili vrata glavnog ulaza u Glavni Generalštab i Ministarstvo vojska i mornarice. Tom prilikom je probuđen neki stari kapetan, koji je spavao u kancelariji šefa kabineta Ministra vojske i mornarice. Ovaj kapetan se je u početku bunio i odupirao, ali je ubrzo popustio. Odveden je u ratnu salu na čuvanje. U to vreme je kapetan II. kl. Panta Aleksic isključio telefonsku centralu u Ministarstvu vojske i mornarice. Dežurni oficir u Glavnom Generalštabu bio je artil. kapetan II. kl. (generalštabni pripravnik) Stanislav Podboj. Njega sam znao od ranije, kao brata mog školskog druga iz prve klase Vojno pomorske akademije. Objasnio sam mu šta se događa. Video sam da neće praviti nikakve smetnje i teškoće i da je na našoj strani. Dežurnog oficira u Ministarstvu vojske i mornarice odveli smo u ratnu salu. Otišao je bez protivljenja. U ratnu salu smo odmah u početku odveli nekog starijeg čoveka (verovatno čistač), koga smo našli u tom krilu Ministarstva vojske i mornarice, i jedan mladi bračni par koji se zatekao pred glavnim ulazom u Generalštab baš kad su tamo stigle jedinice kraljeve garde.

Stražu u ratnoj sali preuzeli amo major R. Aleksić i ja - kod glavnog ulaza, a napred navedeni kapetan I. kl. (Čijeg se imena ne sećam) - kod sporednog, stražnjeg ulaza. Sa licima, i onim uhapšenima, koja su tada i posle, tokom noći, bila dovedena u ratnu salu, postupljeno je korektno. Oko 3 sata ujutro 27.III. s tigao je u Glavni Generalštab arm. gneral Dušan Simović, sa majorom Živanom Kneževićem, i otišao u kancelariju Ministra vojske i mornarice. Pre toga došlo je u ratnu salu nekoliko mladih oficira (generalštabnih pripravnika), koji su te noći radili u Glav. Generalštabu i koji su se priključili nama kad je akcija već bila u toku i kad im je saopšteno o čemu se radi. Ove oficire rasporedio sam u ratnoj sali i odredio im mesta za čuvanje uhapšenih lica, koja je trebalo da još dođu. Među oficirima, koji su se tokom te noći priključili nama, bio je i poručnik bojnog broda I. kl. Jakov Jovović, koji je te noći bio dežurni oficir šifre u Glavnom Generalštabu.

Uskoro posle dolaska generala Simovića u Glavni Generalštab, došao je u ratnu salu major Radoje Aleksić i kazao da je Simović naredio da se potraže i dovedu u Generalštab ministar predsednik Dnagiša Cvetković i upravnik grada Beograda. Major R. Aleksić, kapetan II. kl. S. Katić i ja otišli smo odmah, Aleksićevim autom, u Upravu grada, gde smo zatekli vazduhoplovnog pukovnika Burazovića, koji je sa svojim vojnicima već zaposeo Upravu grada. Zamolili smo ga da nam pozajmi veći auto da odemo po tražena lica. Dok smo razgovarali, naišao je jedan autotobus komande vazduhoplovstva i stao pred Upravom grada. Iz autobusa izašlo je nekoliko oficira. Sa njima bio je i ministar predsednik Dragiša Cvetković (Doveden te noći posle hapšenja). Major Aleksić, kapetan Katić i ja prišli smo odmah Cvetkoviću i zamolili ga da pođe sa nama u naš auto. Cvetković je išao sa nama bez reči. Kada je ulazio u auto, zamolio je prisutnog pukovnika Burazovića da javi njegovoj (Cvetkovićevoj) ženi gde se on nalazi. Zatim je seo u auto i ja pored njega. Kada je auto krenuo, pitao je kuda idemo.

Uhapšeni predsednik Dragiša Cvetković
Uhapšeni predsednik Dragiša Cvetković

Odgovoreno mu je da imamo naređenje da ga vodimo u Ministarstvo vojske i mornarice. Kada smo stigli u Glavni Generalštab, odveli smo Cvetkovica u ratnu salu. Kad je, vidno uzbuđen, skinuo ogrtač, zamolio me je za cigaretu. Pružio sam mu cigaretu, koju je odmah pripalio. Major Aleksić je međutim otišao u kancelariju Ministra vojske i mornarice, da javi generalu Simoviću da smo doveli Cvetkovića. Aleksić se uskoro vratio i odveo Cvetkovića (sprat više) kod generala Simovića.

Posle toga ostao sam još kraće vreme u ratnoj sali, u koju su bila dovedena tri generala i nekoliko ministara Cvetkovićeve vlade. Pošto je bilo dovoljno mlađih oficira, koji su čuvali stražu u ratnoj sali, otišao sam u kancelariju šefa kabineta Ministra vojske i mornarice (iz koje se ulazilo u kancelariju Ministra vojske i mornarice, gde je te noći bio general Simović, posle njegovog dolaska u Generalštab).

Tokom te noći sreo sam u toj prvo pomenutoj kancelariji pojedina lica, koja su dolazila kod generala Simovića i lica koia su iz te kancelarije izdavala naređenja i direktive u vezi sa događajima, koji su se upravo odigravali. To su bili arm. general Bogoljub Ilić, profesor Radoje Knežević, potpukovnik Živojin Radojičić, major Živan Knežević i drugi, kao i pojedina civilna lica, koja su bila docnije pozvana na razgovor u vezi sa sastavom nove vlade, kao n.pr, Srđan Budisavljević, Branko Čubrilović i t.d.

Sa nekoliko drugih oficira bio sam u toj kancelariji kada je arm. general Bogoljub Ilić izdao preko telefona naređenje da se dvorski voz, kojim je knez Pavle trebalo da prođe kroz Zagreb, zaustavi i odmah vrati u Beograd. Profesor Radoje Knežević je ispravljao već napisani proglas, koji je trebalo da bude u ime kralja objavljen preko radija. Proglas je pisao na pisaćoj mašini vodnik Momčilo Popović, koji je inače bio u službi, kao pisar, u 1. otseku Saobraćajnog odeljenja Gl. Generalštaba. Popović je proglas pisao nekoliko puta i ja sam mu diktirao već ispravljeni proglas.

Rano u jutro 27. III. otišao sam autom, zajedno sa poručnikom bojnog broda I. kl. Jakovom Jovovićem, sa tim proglasom u studio radio stanice Beograd, u Knez Mihajlovoj ulici. U prostorijama studija radio stanice zatekao, sam vazduhoplovnog kapetana I. kl. Simića i još nekoliko oficira i vojnika, koji su tokom noći zaposeli studio. U sporazumu sa kap. Simićem tražio sam od direktora radio stanice da po naređenju pretsednika vlade, generala Simovića, počne odmah saobjavljivanjem proglasa preko radija i da se posle čitanja proglasa svira državna himna. Direktor je odmah pristao na to i naredio da se sve prjpremi za prenos. Poručnik boj. broda Jovović je jako želeo da on prvi čita proglas. Ja sam se s tim složio. Kad je sve bilo dogovoreno, ostavio sam u studiju poručnika boj. broda Jovovića da čita proglas i zatim se vratio autom u Gl. Generalštab, odnosno u kancelarije Ministra vojske i mornarice. Na molbu majora Živana Kneževića otišao sam ponovo u studio radio stanice Beograd i tražio da se objavljivanje proglasa uz sviranje državne himne, marševa i borbenih pesama vrši u kraćim intervalima. Zatim sam se odmah vratio, zajedno sa poručnikom bojnog broda Jovovićem, u Glavni Generalštab. Posle toga otišao sam u kancelarije Ministra vojska i mornarice, gde me je Radoje Knežević zamolio da se pobrinem da leci sa proglasom budu što pre otštampani, a zatim dostavljeni u Komandu Vazduhoplovstva u Zemun i razaslati avionima u sva veća mesta Jugoslavije. Tom prilikom molio me je ministar Budisavljević da se pobrinem takođe da se novom vršiocu dužnosti upravnika grada (pukovniku Burazoviću) pošalje 5.000 primeraka tih letaka, da se istaknu svuda po gradu. Telefonski sam stupio u vezu sa upravnikom državne štamparije, koji mi je saopštio da će leci biti skoro gotovi. Tražio sam da ih što pre pošalje autom u Komandu Vazduhoplovstva u Zemun, a prvih 5.000 primeraka da dostavi Ministarstvu vojske i mornarice. Posle toga sastavio sam spisak svih većih mesta u Jugoslaviji u koja je trebalo baciti određen broj letaka. U tom poslu pomagao mi je generalštabni kapetan I. kl. (od 1. aprila major) Slavko André. Načelniku Štaba Komande Vazduhoplovstva (pukovniku Saviću) javio sam telefonski da će leci uskoro stići u pomenuti štab i napomenuo da bi ih trebalo avionima razaslati i baciti na mesta prema načinjenom pregledu. (Pregled sam docnije telefonski saopštio štabu Komande Vazduhoplovstva). Odmah zatim stiglo je traženih 5000 primeraka letaka u Ministarstvo vojske i mornarice. Ministar Budisavljević me je zamolio da se pobrinem da se ti leci što pre dostave upravniku grada. Otišao sam autom lično u Upravu grada i predao te letke vazd. pukovniku Burazoviću, vršiocu dužnosti upravnika grada, sa porukom S. Budisavljevića, da se leci istaknu po gradu. Pukovnik Burazović zamolio me je da ministra Budisavljevića obavestim o incidentu koji se tog jutra desio razbijanjem nemačkog saobraćajnog biroa i o preduzetim merama.

Kad sam se vratio iz Uprave grada u Ministarstvo vojske i mornarice, saopštio sam ministru Budisavljeviću poruku pukovnika Burazovića. Ostao sam još neko vreme u prostorijama Ministra vojske i mornarice, gde se je u međuvremenu sakupilo mnogo oficira, među njima i onih koji nisu imali nikakve veze sa pučem. Pošto sam smatrao da je moj posao ovde završen, otišao sam, nešto pre 11 časova pre podne, u svoju kancelariju u Glavnom Generalštabu.

Puč je omogućilo i korišćenje širokog nezadovoljstva masa izazvanog kapitu­lacijom vlade Cvetković-Maček pred Hitlerom i u toku 27. marta demonstracije su dostigle vrhunac. Istog dana Hitler je doneo odluku da, pored Grčke, napadne i Jugoslaviju, uništi njene oružane snage,

gen Simović i kralj Petar II posle puča 1941.
gen Simović i kralj Petar II posle puča 1941.

razbije jugoslovensku državu i odgodi napad na Sovjetski Savez (Direktiva br. 25). Naravno da Hitleru nije trebalo svih 220 divizija da okupira Jugoslaviju (bilo je dovoljno i dvadesetak).

Međutim, ipak je u jugoslovenskoj vojsci bilo modernog oružja, oruđa, jedinica, transpornih i telekomunikacionih sredstava, negde čak većinom, kao u Simovićevom vazduhoplovstvu, i postavlja se pitanje kako to da upravo general ubeđen da je „gerilsko ratovanje jedini način borbe protiv nemačkog munjevitog rata” nije kao predsednik vlade i načelnik Štaba Vrhovne komande ništa učinio da iskoristi svoje barem najelitnije, najmodernije i najmobilnije jedinice da omogući takvo vođenje rata, čak i ako se ne može „ponoviti Solunski front”.

 

Moć i nemoć države, vojske i mornarice

U Kraljevini Jugoslaviji su glavni rodovi vojske bili pešadija, artiljerija, konjica, inžinjerija i vazdu­hoplovstvo. Ratni plan „R-41” predviđao je mobilizaciju 3 grupe armija, 7 armija, 28 pešadiskih, 3 konjičke i 1 gardisku diviziju, 18 združenih odreda i 16 posadnih pukova sa oko 1.200.000 ljudi u operativnoj i 500.000 ljudi u re­zervnoj vojsci (zaštita granice, unutrašnjost i pozadina) uključujući mobilizaciju vazduhoplovstva i mornarice. Februara 1941 u vojsci se nalazilo ukupno oko 250.000 ljudi. Do kraja marta brojno stanje se povećalo na oko 600.000 ljudi, od čega 30.000 u vazduhoplovstvu i 10.000 u mornarici. Vrhovni komandant bio je 18-togodišnji kralj Petar II, njegov zamenik 83-godišnji vojvoda Petar Bojović. Obojica su, razume se, bili samo nominalne ličnosti bez ikakvog uticaja na operacije kojima je rukovodio pretsednik vlade general Dušan Simović koji je, ujedno, bio i načelnik štaba Vrhovne ko­mande.

Mornarica se u operativnom smislu sastojala od 36 ratnih brodova i podmornica, od čega je 14 bilo sasvim savremenih, 11 minopolagača dobrih za minsku službu, dok je 11 ratnih brodova bilo ograničeno sposobno, ali je ipak imala svo­ju borbenu vrednost (ne samo) za odbranu zemlje. Za razliku od Srbije u Velikom ratu, Kraljevina Jugoslavija je 1941. imala i trgovačke brodove širom domaćih i međunarodnih voda, ali ni pre ni posle saznanja da neće biti „novog Solunskog fronta”, niti „Denkerka” na Balkanu, nigde se ne pominje ni pokušaj da ti brodovi izvuku na neko „ostrvo spasa” ni deo jugoslovenske vojske – ni kod pristalica Trojnog pakta, kao ni njegovih „rušitelja”, niti u bilo kakvim naknadnim istraživanjima. Očigledno je takva (ne)mogućnost podrazumevala negativan odgovor. Da li je tako bilo?

Mala obalna plovidba u Jadranu imala je 10 putničkih brodova (iznad 800 brt), najpogodnijih za izvlačenje vojnih jedinica i sa naše i sa grčke obale (ukupnog kapaciteta 11.802 brt), uz još 1 brod duge plovidbe (1.480 brt) i 6 brodova velike obalne plovidbe (ukupno 8.544 brt). U Sredozemlju (Genova, Oran, Gibraltar) i bližem Atlantika (Lisabon) u aprilu 1941. bilo je 7 brodova duge plovidbe (12.872 brt) i 2 broda velike obalne plovidbe (4.129 brt). To znači da je ukupno bilo 17 trgovačkih brodova u domaćim i 9 brodova u inostranim vodama, koje je u aprilu 1941. jugoslovenska vojska mogla da koristi za evakuaciju na grčka ostrva u slučaju „jačeg pritiska neprijatelja”. Njihov najmanji kapacitet (1 čovek na 1 brt) iznosio je 17.000 ljudi za brodove u inostranstvu i 21.826 za brodove u zemlji, a ukupno 38.827 ljudi. Koliki kapaciteti i kako bi se oni koristili u realnoj situaciji je, naravno, teško proceniti i svakako bi zavisili od ratne veštine, ali ostaje činjenica da za početnu pripremu ili bar informacije o tome, Glavni generalštab nije morao da se obraća Komandi mornarice u Zemunu nego svom Saobraćajnom odelenju i Plovidbenom otseku u njegovom sastavu. Taj bi zadatak došao u ruke šefu tog otseka, a (igrom slučaja) to je bio kapetan korvete Josip Saksida. Zapravo, to se i dogodilo, ali ne u njegovoj kancelariji u zgradi Glavnog generalštaba u Beogradu (ni pre, ni posle puča), nego tek u Atini, kad se u Aprilskom ratu povukao britanskim hidroplanom u Grčku, što je Saksida takođe opisao u jednom drugom svom izveštaju.

 

Avala, 26. marta 2021. godine                                                                                   Vladimir Požeg

 

 

 

Osnovni izvori

Literatura: Mihailo Šaškijević, „Sećanje na kraljevsku mornaricu” (Knjiga prva, Novi Sad 2018, str. 73-74 /Albin Unger, Spomenica VI klase PVA u Dubrovniku 1931. - 1991./); Vojna enciklopedija (Beograd 1958-1969.  (Svetski rat II, Grčka, Nemačka, Italija, Aprilski rat, Rodovi vojske, Baza, Planinske jedinice, Garda, Četovanje, Motorizacija, Oklopne jedinice, Motorizovane jedinice, Mehanizovane jedinice, Motociklističke jedinice, Biciklističke jedinice, Transportne jedinice, Jedinice veze, Puk veze, Pionri, Pontonri); Josip Černi „Flota kraljevske mornarice u aprilskom ratu 1941” (MG 1981. str. 292-310); Pomorska enciklopedija (Zagreb 1972-1989, Jugoslavija); Kažimir Pribilović „Ratna mornarica Kraljevine SHS i Kraljevine Jugoslavije (1918 – 1941)” Split, 1980. (str. 476, 483, 562-563, 765); V. Terzić, Slom KRJ 1941. (knj. II, str. 157-164, 186-190, 379-380, 396-397, 410-411, 453, 650-651, 668);  Ferdo Čulinović, „Slom stare Jugoslavije” (Zagreb 1958. str. 123); Dušan Babac „Specijalne jedinice jugoslovenske vojske u Aprilskom ratu” (Beograd, 2006. str. 7-9, 18-19, 25-33); „Sto godina automobila u srpskoj vojsci 1908-2008” (Odbrana br. 72 15-9-2008. str. 9-16).

Neobjavljeni rukopisi: Izvodi iz biografskih zapisa Jospa Sakside (na slovenačkom i engleskom jeziku od 15.1.1963. i 14.10.1969. pisanih u Beogradu; Preveo: V. Požeg); Emilijan K. Mladenović, „Genealogija Milića Nikolajevića” (interna porodična skripta, Beograd 1979.); Saksida Josip, „O događajima 26. - 27. marta 1941. godine” (Pomorski muzej „Sergej Mašera” Piran, Poročilo kapitana fregate Josipa Sakside o svojem sodelovanju v državnem udaru 26.- 27. marca 1941.)

Dokumentacija: Vojni arhiv Instituta za strateška istraživanja, fond Emigrantske vlade u Londonu, kutija 60, fascikla 2, dokument 10 (datum 17.7.1942.); K59, F5, D6 (datum 22.6.1943.) (deo spiska bez datuma /1941./); K95, F7, D1 (datum 24.11.1943.); K104, F1, D15 (datum 1.2.1944.); K85, F6, D3 (datum 28.9.1944.); K103, F3, D27 (datumi 17.11, 1. i 5.12.1944.); K102, F7, D22 (datumi 15.1. i 6.4.1945.); fond E, K17, F8, D50, Podaci za Karton, ličnih, službenih i imovinskih odnosa; Personalna dosijea, K-886/35); AISI Popisnik 17 (Izjave iz aprilskog rata, K 66, F 5, D 199, Anton Metelko, samovozni satnik 11.1.1942. Sarajevo; K 66, F 2, D 76, Ilija Lasić, zrakoplovni nadporučnik 17.12.1941. g. Rajlovac); Arhiv Jugoslavije – fond 103 (Emigrantska vlada KRJ), fascikla 15, jedinica opisa 113-117; fascikla 51, jedinica opisa 249-251; fascikla 99, jedinica opisa 381-383.

Priručnici: Pomenik poginulih i pomrlih lekara 1912-1918 redovnih, dopisnih i počasnih članova, osnivača, dobrotvora i zadužbinara 1872-1922 (Srpsko lekarsko društvo, Beograd, 1922. str. 78); Savez pomorskih brodovlasnika Kraljevine Jugoslavije (Izveštaj za 1939-40. godinu, Beograd 1940. str. 21); Pomorski Godišnjak za godine 1941-1951. (Beograd 1952. str. 80-87).

Internet: Srđa Martinović  „Generali iz Crne Gore u jugoslovenskoj vojsci (1919-1941)” /www. maticacrnogorska.me MATICA, br. 67, jesen 2016. 327/; (https://jadovno.com/plemeniti-holandjanin-u-valjevskoj-bolnici/?lng=lat#.X7vAkbco-71); /http://oklop3.tripod.com/drugisvetski.htm /; (https://krila72.wordpress.com/razno/vozila/praga-rv-ftf-30/); (https://sr.wikipedia.org/wiki/Прага_РН);

Ilustracije: Politika INTERVJU (Specijalno izdanje, Beograd, 10-24. mart 1989); Milan Đuran „Ratna mornarica Kraljevine Jugoslavije” (Beograd 2020. godine, str. 419); Zbirka Saksida-Grozdanić (Dokumenti); AISI Personalna dosijea, K-886/35); Mile Bjelajac, Generali i admirali Kraljevine Jugoslavije 1918-1941. (Beograd, 2004. str. 195); WEB (http://www.27mart.com/); (http://www.oklop.net23.net/reno35/reno35.htm)

2 thoughts on “MORNARIČKO UČEŠĆE U PUČU PROTIV TROJNOG PAKTA (1941)”

  1. Slika „Žrtve majora…“ je mjom greškom ostala ovde posle skraćivanja teksta.
    Moli adminstratora da je ukloni.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.