NAŠE FOKE OSNOVANE PRE NEGO AMERIČKE

Novosti

Dragan Vujičić
08.11.2020. u 15:00

Zastavnik Mićo Samardžija o nastanku elitne jedinice nekadašnje JNA o kojoj se malo znalo

Slika 1

DOBAR deo života zastavnik Mićo Samardžija proveo je "pod Jadranom" kao specijalac JNA. To mu je, kaže, i najlepši period. Rođen je početkom 1941. u Banatskom Novom Selu. Njegovi, kolonisti posle Velikog rata, shvatajući da Švabe ponovo dolaze gde su živele do 1918., prodali su imanje budzašto i ušli u jedan od poslednjih vozova iz Pančeva za Bosnu početkom aprila 1941. Ponovo u aprilu, ali 1991, Mićo, taze penzioner, beži iz Splita i stiže u rodne Humiće kod Ključa. Tu ga je sačekao novi rat.

Ne voli Samardžija da priča o politici i kako su "njegovi" tri puta u veku ostajali bez igde ičeg, ali voli priču o jedinici.

- U podvodne diverzante ne može da se zaluta - kaže Mićo. - Posle 16 meseci pripremnog kursa 1962. i 1963. uspeo sam da uđem kao jedan od osam, dok je njih 40 otpalo. Svi su u 82. odredu bili spartanci, a prvi među nama i najbolji, bio je osnivač jedinice, kapetan bojnog broda Stevo Vujnić, rodom od Kistanja. On beše ratni oficir u NOB i 1960. se vratio iz Vašingtona gde je bio vojni ataše. U Americi je naučio značaj ovog roda vojske i godinu dana pre Amerikanaca napravio je Titove "foke". Ove godine obeležavamo šest decenija, a sem mene iz prve postave, sada kao osamdesetogodišnjaci, tu su i Petar Mihajlović, moj kum, i novosadska legenda Jovo Mrđa.

Selio se Mićo sa svojim diverzantima iz Župe Tivatske, gde je jedinica osnovana, do ostrva Katarina kod Pule, pa u Divulje. Mislio je da zauvek ostane kraj mora dok ga početkom 1991. tadašnji zapovednik, kapetan fregate Josip Grabović, Hrvat, nije pozvao u kancelariju i rekao: "Ostani što se mene tiče koliko hoćeš, ali vidiš šta se sprema, imaš sve za penziju". To ga je nateralo da razmisli.

VREMEŠNI specijalci 82. diverzantskog odreda odnedavno komuniciraju preko "Fejsbuka":

- Ogromna većina se nije obrukala. Mrlja je Srbin Slobodan Preradović, poslednji zapovednik koji je napustio odred, dan pred odlazak na Vis, na nagovor supruge Nemice. On je Hrvatima osnovao jedinicu podvodnih diverzanata u vreme kada je njegov rođeni brat bio u našoj uniformi i borio se protiv ustaša. Razumem da odeš kod svojih, ali da budeš zločinac protiv svojih, nikako.

Poslušao je Mićo ovog časnog oficira. Nije gledao lom nastao u jedinici nekoliko meseci kasnije. Podvodne lisice, kako su zvali naše specijalce, prebačene su u Kumbor. Iz Splita, Samardžija je jedva izašao sa suprugom i sedamnaestogodišnjim sinom Nebojšom u pretrpanom autu. Sin Siniša ostao je na brodu kao vojnik po ugovoru. Pre odlaska iz grada sreo je prvog komandanta Stevu Vujnića koji mu je kroz suze rekao: "Vidiš ti sve ovo, izgleda da ću ponovo protiv ustaša da ratujem!"

- Stvarno je 82. odred bio i ostao elita - vraća se Mićo omiljenoj temi. - Morao si da budeš atleta i da na proveri u komadu roniš četiri milje, plivaš tri, veslaš kajak pet, pa ga potapaš i vadiš. Bio sam 13 godina u "A timu" gde je standard boravka od tri do pet godina. Ni sam ne znam koliko sam busola promenio i koliko je moja puška preplivala sa mnom...

Slika 2

Neobične zadatke imao je 82. pomorski odred diverzanata. Recimo, učili su italijanski jezik, pa su "letovali" u inostranstvu po mesec dana. Nikad se nije pričalo "kako je bilo na odmoru". Čuvali su Broza na njegovim čuvenim putovanjima "Galebom". Iskrcavali se noću iz torpednih cevi podmornica da upoznaju "lepote Jadrana" i plovila na njemu. O tome ni njegova supruga, kaže Mićo, dan-danas ništa ne zna.

- Tokom vežbe "Podgora 72" nadomak Splita, Tito nas je gledao sa broda. Kolega i ja imali smo zadatak da se iskrcamo sa desantnog čamca pred "Galeb" i krenemo dalje na zadatak. Prvi put u životu moj par je pogrešio i umesto na leđa, sa čamca je skočio na trbuh i u tom uzbuđenju zaronio je pogrešno, pravo u dubinu. Izgubio je potom vazduh u sistemu, jedva sam ga dohvatio i izvukao polumrtvog sa dvadesetak metara.

Čamac za spasavanje nije krenuo dok nije dobio naređenje, a ono je čekalo samog Broza na palubi. Tek kada je Tito shvatio da je vežba krenula po zlu i viknuo: "Spasavajte čoveka", reagovali su i "zaleđeni" oficiri.

Slika 3

Priče vremešnog diverzanta o putovanjima sa Brozom Mići su posebno važne. U Alžiru u luci bio je sa kolegom pod "Galebom", kada je video drugog ronioca da se približava. Diverzanti su uljezu prišli sa leđa i pokupili čoveka u teškoj ronilačkoj opremi. Iskrcali su ga na obalu, a ispostavilo se da je u pitanju Alžirac koji se izgubio "po pravcu" na kursu ronjenja. Očajni ruski instruktor je za sve krivio sebe i celu stvar su posle rešavali bezbednjaci, bez galame. Naše "foke" su se kladile da Alžirac više nikad neće zaroniti.

- Zadatak na putovanjima je bio da brod uvek bude obezbeđen dok je u pristanu. Po sedam parova ronilaca je išlo sa Titom kao "nevidljiv prtljag" obezbeđenja. On je voleo da zapitkuje šta mi to radimo - prepričava Samardžija.

U Nišu se Mićo 1963. tokom prve padobranske obuke, u trećem skoku prizemljio na voz u pokretu i slomio sva rebra sa leve strane. Bio je zatim pri ulasku u torpednu cev podmornice spreman za iskrcavanje kada je podmornica greškom udarila u obalu. Spasavao je živote kolegama u dva navrata, a poslednji život koji je spasao bio je kolegi Mustafi Hajrulahoviću, koga su tada zvali Mumin.

- To je bilo u Šibeniku i Mustafa se previše opustio i ostao duže pod vodom na većoj dubini. Nije pazio ni kada je izranjao, nego je izašao bez dekompresije i pozlilo mu je. Izvukao sam ga i stavio u komoru za dekompresiju, a onda sam ga sa doktorom zbrinuo i poslat je u Pulu helikopterom.

Samardžija se svog Ključa i reke Sane dokopao preko Mostara. Tamo su ga policajci sa šahovnicama upozorili da slučajno ne zanoći u dolini Neretve. Stigavši u rodne Humiće, taman kada je počeo da diže kućicu, pozvao ga je prezimenjak Drago, pukovnik i komandant Ključke brigade, da obuče uniformu i da "odgovara za 100 pušaka u selu":

- Naravno da sam brinuo da niko ne strada u selu, a mladež sam obučavao vojnim veštinama. Na Sanu kod mene su dolazili i diverzanti VRS na obuku u kajaku.

Svedoči dalje diverzant da mu je u ratu bilo najteže kada je slušao prenos događaja iz Dobrovoljačke ulice gde je pobijena mlada vojska. Akciju je vodio Mustafa Hajrulahović, isti onaj kome je spasao glavu:

Slika 4

- Posle rata pročitao sam i da je on naredio da se ispuca ona bacačka mina na Markale u februaru 1994. To je svedočio neki Musliman. Nije mi žao što sam spasao Mustafu, nego što on nije spasao sebe ostavljajući decu iz JNA na miru.

Samardžijin drugi sin Nebojša služio je u Mladićevom zaštitnom puku. Još dva brata su bila u VRS. Godine 1995. morali su svi da beže:

- Nisam hteo da ostanem u Bosni. Ne zato što sam nešto loše uradio, nego zato što su oni meni već drugi put napravili zlo.

EKONOMSKI FAKULTET

SAMARDžIJA kaže da je samo jednu stvar pokušao da sakrije od vojske tokom cele službe. Naime, upisao je Ekonomski fakultet u Splitu što je tada bilo zabranjeno.

- Veliki komandant Stevo Vujnić došao je na moj brod nenajavljeno i prvi mi pružio ruku. "Samo nastavi da učiš", rekao mi je. Od tada, u mojoj jedinici ne da je bilo dozvoljeno usavršavanje, nego je Stevo sve diverzante podsticao da uče. Ekonomiju sam završio za četiri godine.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.