ПОЛИТИКА, 07.12.2021.
Милан Комар
МТ пуковник
подморничар
Не памти се да је на глобалној светској сцени међу најјачим земљама хегемонизма улога подморница – ако се искључе трагедије Шкорпиона, Трешера, Курска – добила планетарни публицитет, као претходних дана оснивањем „одбрамбеног“ пакта АУКУС (Аустралија, В. Британија и САД), иницираног из Вашингтона за супротстављање, како они кажу, растућем малигном утицају Кине на збивања у Индо-пацифичком региону.
Од САД се могу очекивати свакојаке војно-глобалне акробације за „заштиту“ њихових интереса у регионима удаљеним хиљадама миља. Аустралија је увучена у овај пакт и прихватила је то као какав ђачић очекујући само добитке – а да ли ће тако бити? Трећа чланица, помало успавана и ваљда од Брегзита уморна В. Британија, а као најоданији пратилац америчке администрације утрчала је у пакт и сад се враћа у воде одакле је деценијама чупала огромна природна богатства.
С невиђеном лакоћом је Француска пометена из уговора о капиталном послу градње 12 подморница за Аустралију, али је еруптивна огорченост на одлуку новог пакта исто тако нагло спасла као што је и настала, након разговора Макрона с Бајденом. Пуче, дакле, као мехур сан француске бродоградње вредан стартних 56 милијарди долара (по Макрону), па онда још охо-хо милијарди у послу који је требао да потраје с гарантним роковима до 2040.
Слом подморничког бизниса је почео јануарском посетом премијера Морисона Њујорку где је изјавио да предметни уговор с Француском више није у интересу Аустралије!? Потом је његов кабинет основао некакав панел на коме су доминирали бочни удари анти-француских лобија у владу да раскине уговор, све до ових дана кад нам је то АУКУС обелоданио. Интересантна су притом питања је ли Француска добро „прочитала“ два жута картона (јануар и јун) и јесу ли имали информације с којих адреса им се буши светски вредан посао.
Пошто су прилично понижавајуће склонили Француску, савезници из новог пакта су чврсто обећали Аустралији увођење у клуб нуклеарних сила (засад само погон, а не и оружје), чему се могу радовати колико и бринути домицилни борбени ресурси. Аустралија је с имајућим подморницама (шест, класа Колинс) релативно подмиривала своје мирнодопске мисије, без већег удаљавања од обале, па ни пропали пројекат Баракуда није обећавао много јаче перформансе (15-30 % по најважнијим параметрима) али дуплиран број подморница. И то је вероватно био окидач у оперативном центру АУКУС-а да кажу „дајемо вам нуклеарни погон и зоне одговорности што ближе кинеској обали“.
Евидентан страх чланица новог пакта од кинеског ширења утицаја у Индо-пацифичким водама и предузимање ових мера у Пекингу се тумачи без видљивијег узбуђења као хладноратовски менталитет и ширење идеолошких предрасуда савезника, док руска страна АУКУС види као својеврстан „прототип азијског НАТО-а“.
Морисонова прича о сијасет неусаглашености при уговарању с Французима као један од разлога поништавања уговора, генерисана је из зна се којих центара, а тобоже ослоњена на доказе из доста трапаве градње постојећих подморница (1989-2003. у Аделаиди), не стоји бар из два јака разлога – први, да нема пројектовања и градње шест објеката без мин 12 година, и други, да одличне француске подморнице изграђене у савршено прецизним роковима, годинама несметано служе морнарицама Пакистана, Малезије и Индије (да останемо у том региону).
Које, чије и какве подморнице нови савезници сад нуде Аустралији? Нормално, напа-дне тзв ловце, с нуклеарним погоном које имају и граде за себе и Британија и САД. Британци су пети објекат из класе Астуте тек поринули и предстоји им градња шестог и седмог што ће потрајати до 2026, па тек онда би дошао на
ред нови савезник, који би прву подморницу могао имати рецимо 2032. ако би се градња изводила у Аделаиди. Други савезник има заузета оба бродоградилишта градњом класе Вирџинија а тренутно је на половини плана да изгради 40 објеката, што ће потрајати до 2033/4, па би у тој варијанти неки далеки Морисонов наследник могао да разбије шампањац тамо негде за деценију и по.
Премијеров план о 50 милијарди аустралијских долара за француски пројекат већ се у стручним рачуницама пење на 90, рачунајући трансфер технологије (ако Аустралија остане при молби/захтеву да се то гради код њих). Па потом прескупа инфраструктура за одржавање нуклеарног погона и свега осталог, тако да се будуће буџетске ставке још не могу ни замислити.
Ваља нагласити да су на тендеру 2016. Французи бољом понудом победили Немце и Јапанце, па им сад џаба јадиковке да су тада могли и они да понуде нуклеарни погон, јер се управо гради класа Баракуда (први објекат Суфрен већ плови) којој је за понуду Аустралији реакторски погон замењен конвенционалним дизел-електричним. Сумњу у ниво квалитета француске нуклеарне технологије једноставно треба игнорисати јер је то земља која 75 % потреба за електричном енергијом (највише на свету) подмирује из својих 58 нуклеарних електрана.
Посебан акценат је однос цена нуклеарних спрам конвенционалних подморница који се креће на релацији 1:5, а ако се овим другим дода тзв. АИП погон онда могу остати под водом 20-30 дана без изроњавања што значи да се борбени капацитет 4-6 оваквих објеката итекако приближава, изједначује или чак премашује једну нуклеарку. Ако ову рачуницу преведемо на актуелно сторнирање француског уговора значи да би Аустралија добила класом Баракуда моћ две, евентуално три, нуклеарне подморнице, а сад видимо да им АУКУС пројектује моћ на осам објеката, што ће Аустралију неслућено ојачати у војно-поморском смислу. А колико ће то да кошта, сигурно ни Вашингтон ни Лондон не брину много.
И на крају нешто за љубитеље подморница. Аустралија би класом Баракуда подигла свој депласмански рејтинг са садашњих 20.400 т класе Колинс (која ће у расход) на 54.000 т и нашла би се раме уз раме са Северном Корејом а иза Јапана који је на врху не-нуклеарних капацитета са својих 86.200 т. У варијанти АУКУС-а (класа Астуте) имала би 60.000 т, а класом Вирџинија 68.000 т и била би у рангу с Индијом на шестом месту у блоку имаоца нуклеарних подморница.