Слободан Вуковић Пикасо

ЛЕГЕНДА РАТНЕ МОРНАРИЦЕ

Међу припадницима Ратне морнарице много је сликара, песника, књижевника, бродомоделара..., које се некако стидљиво показују јавности. Требали би бити поносни на њих и учинити све да сви припадници нашег вида, али и шира јавност, знају за њих.

Ево представљајући челног од њих, нашег Пикаса, почнимо!

Pikaso

У Панчеву је 4. јула 1947. године рођен највећи уметник Ратне морнарице – Слободан Вуковић Пикасо. Са 15 година определио се за позив поморца. Завршио је Војнопоморску подофицирску школу у Дивуљама 1966. године, када је произведен у чин водника поморства. По завршетку школовања у Пули завршио је радиотелеграфски курс. Прва служба била му је на моторним топовњачама од, 1966. до 1972. године, а потом следи служба на торпедним чамцима типа 211 до 1986. године, а од тада је у Морнарском клубу Морнаричког школског центра у Сплиту, када је 1984. године завршио Филозофски факултет у Сплиту, на основу тога је унапређен у чин поручника корвете и постављен на дужност начелника Дома Морнаричког школског центра. Од 1992. до 1994. начелник је класе у Војној академији Војске Југославије – смер Ратне морнарице, а затим начелник Клуба студената Војне академије до 2002. године када је пензионисан у чину капетана фрегате.

Слободана сам познавао још из времена када смо заједно били на школовању у Дивуљама – он у средњој школи, ја у Академији. Запамтио сам га као мирна дечака – имао је само 15 година када је дошао на школовање.

Када сам био у Генералштабу чуо сам за сликара Пикаса. Једне године сам га срео пред Домом у Морнаричком школском центру. Док смо разговарали наишао је његов колега и ословио га са Пикасо.

- Јеси ли ти тај Пикасо, питао сам га.

- Јесам, насмејао се.

Када је Морнаричка војна академија ушла у састав војне академије као Смер Ратне морнарице често смо се дружили. Помагао ми је, као начелнику Школе националне одбране код организовања завршетка школовања на Текеришу, Иришком Венцу, у Орашцу, Такову и Чегру.

Ратне дане 1999. године провели смо заједно у Одељењу за информисање и психолошко- пропагандна дејства Команде Ратне морнарице у Зеленаки у Херцег Новом.

Захваљујући Слободану објавили смо четири броја „Ратног билтена Ратне морнарице Војске Југославије“, чији је он главни уредник.

Bilten

Пикаса уметника у његово уметничко дело представила је Весна Тодоровић, ликовни критичар, августа 2015. године:

 

Море у срцу, море у сновима

            Рођен на копну, а од  ране младости са морем срођен без остатка. Живећи поново на копну, наставља да о мору и бродовљу сања. Уметничко дело Слободана Вуковића, капетана фрегате и академског сликара, приповеда о његовим свакодневним креативним сањама на јави. О порукама ноћних снова – нагађамо. Јер у медијском разновршју његовог опуса – сликама, графикама, цртежима - надреалне примесе разговетно указују на бајковите трагове ноктуралних збивања. Реална морска бића џиновског стаса преплетена су са бродским труповима, а сирене од давнина амбивалентном митолошком судбином везане за морнаре, прекрасан су поетски зачин једној веома озбиљној животној причи. И осим сновите, подлога су за  очите хуморне примесе.

            Хумор искрсава као нека врста личног жига, у упадљиво већој мери на сликама, које су жанровски опредељене за живот и његове појаве – љубави и свађе, носталгије и тегобе. Слободан се показује као добар опсерватор људских нарави, али се не руга, нити подсмехује, већ уз добру намеру разуме људске слабости. Такав мудар и пријатељски став је определио и ликовни приступ, ведар колорит и много светлости морског неба, благо карикатурално стилизоване фигуре, без икаквог портретског обележја, где у композицији нико није важнији од оног другог, као да су на шаховској табли живота присутни само пиони.

            Графаике су видно другачија прича, у којој је, коликогод хумор и сновитост давали властити допринос много више присутна ауторова приљежност, која се местимично разбуктала у праву стваралачку страст. На нашу срећу, на срећу нашој култури и историји уметности, Слободанова ликовна акрибија помно бележи нешто што иначе не бисмо имали честу прилику да видимо – поморску историју, са потребама кључних људи и поменима великих битака, историјске врсте и облике бродова, разне справе и суштински битне инструменте за пловидбу, којекакве куке и чувене морнарске чворове разних облика и сврха, те оружје разних времена. Читав арсенал једног поморског музеја зналачки је забележен сигурним цртачким рукописом меких, размаханих, распеваних потеза, а урезан у плоче, отиснут је у дубокој штампи, најчешће у бакропису. Некако се природно намеће поређење Слободановог изразито динамичког графичког опуса са музиком. Најпре помишљамо на симфонију и њене променљиве ставове, јер је потпуно нескривена емоција вајала читаво богатство варијанти ритмова, почев од мелодиозног и меланхоличног адађа, преко разиграног алегра и ронда, до темпераментног скерца.

Slika 1
Slika 2
Slika 3

Нашег Пикаса знамо као мирног, тихог и скромног човека, иза чије се мирноће и скромности крије уметничка душа, душа морнара који и даље плови у сновима и на јави. Својим уметничким делима подсећа нас на наше дане проведене на мору и бродовима.

Slika 4a
Slika 4b

Драги поклон мог ратног друга

 

Бошко АНТИЋ
контраадмирал у пензији

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.