TRAGEDIJA BRODA „NIŠ“

NAJVEĆA KATASTROFA U MIRU NA NAŠIM REKAMA

Putnički brod "Niš" je građen 1896. godine u Kilu. Bio je vlasništvo privatnog brodarstva "Blažek" iz Beograda, osnovanog 1920. godine, pod imenom "Nera". Kupljen je 1922. godine u Hamburgu. Između dva svetska rata prevozio je putnike na liniji između Beograda i Zemuna. Godine 1948. bio je u dotrajalom stanju. Rekonstruisan je u brodogradilištu u Apatinu. Umesto parne mašine ugrađen mu je motor i pod imenom "Niš" ponovo je prevozio na liniji Beograd - Zemun. Nakon potapanja 9. septembra 1952. godine brod je ponovo generalno popravljen, a 1956. godine, ugrađena su mu i bočna proširenja radi poboljšanja stabiliteta.

MAKETA BRODA "NIŠ", RAD KAPETANA ĐORĐA LATOVLJEVIĆA
MAKETA BRODA "NIŠ", RAD KAPETANA ĐORĐA LATOVLJEVIĆA

Devetog septembra 1952. godine brod “Niš” je ukrcao oko 120 putnika i isplovio iz Savskog pristaništa u 13.07 časova za Zemun.  Već u 13.12 časova brod je, kod Velikog ratnog ostrva, na ušću Save u Dunav, potonuo. Spasilo se samo oko 30 putnika, a računa se da se, većinom u trupu broda, utopilo oko devedeset putnika. Deset čamaca s obale odmah je priteklo u pomoć, ali su mogli pomoći samo onima koji su mogli iskočiti iz broda. Preduzete su sve mere da se žrtve što pre izvade iz vode. To je u našem rečnom brodarstvu najveća nesreća.

Tih godina je popravljan most preko Save, pa je saobraćaj  iz Beograda do Zemuna obavljan brodovima “Niš” i “Zagreb”. Tog dana most je bio zatvoren i za pešake. Brodovi su polazili iz Savskog pristaništa i iz Zemuna, kod današnje kafane “Venecija”. Prevoženo je više putnika od predviđenog kapaciteta broda, nije se posvećivala posebna pažnja stabilitetu brodova i Kapetanija pristaništa nije to sprečavala, a bila je dužna. U takvoj situaciji jednog dana je moralo doći do nesreće.

NESTAO ZA PET MINUTA

Sinoptičari Uprave hidro-meteorološke službe zabeležili su to kao “prilazi neobično hladnog fronta… došlo je do iznenadnog olujnog vetra sa kišom” iz pravca sever-severozapad. Dijagram intenziteta padavina u vreme nesreće broda “Niš” pokazao je 80 milimetara padavina za 20 minuta ili četiri milimetra za minut. Vetar je bio jačine 10 Bofora (brzina preko 100 kilometara na sat).

"Nikada nije utvrđen broj putnika koji se ukrcao na brod, a navodi se cifra od 120 do 150. Zvanično se zna da je prodato 106 karata. Hroničar Zemuna Branko Najhold zabeležio je da je brod “Niš” bio kapaciteta do 60 putnika, ali da je tih dana zbog popravke mosta prevozio veći broj putnika. Obrazovana je specijalna Komisija sa zadatkom da ispita ovaj brodolom, ali zbog kontradiktornih izjava članova posade i preživelih putnika kapetan je privremeno zadržan u pritvoru, a Komisija je zaključila da je za nesreću kriva “viša sila” – vetar orkanske jačine.

Na mesto nesreće, kako piše "Politika" od 10. septembra 1952. godine, izašao je Aleksandar Ranković, potpredsednik i ministar unutrašnjih poslova Vlade FNRJ, sa članovima Vlade Srbije Jovanom Veselinovom i Slobodanom Penezićem Krcunom. Interesantno je da ovu posetu ne pominju mnogi autori članaka o ovom događaju poslednjih godina, iako se vidi da itekako koriste članak u kome se navode podaci o ovoj poseti. Oko 15 časova stigla je i ekipa lekara sa Vojnomedicinske akademije. Vlada FNRJ  je proglasila trodnevnu žalost, kako piše T. Krsmanović u "Dnevniku" od 13. juna 1953. godine.

Ministarstvo unutrašnjih poslova Narodne Republike Srbije izdalo je istog dana saopštenje: "U 13.12 časova magla i veoma jaka bura prevrnula je brod 'Niš', koji redovno saobraća na liniji Beograd – Zemun. Ovaj brod krenuo je iz Beograda u 13.07 časova. Brod je odmah potonuo. Spasilo se oko 30 osoba, a računa se da se utopilo, većinom u brodu, oko devedeset osoba. Deset čamaca sa obale odmah je priteklo u pomoć, ali su mogli da pomognu samo onima koji su uspeli da iskoče iz broda...".

Državni osiguravajući zavod obavestio je porodice žrtava da su svi putnici bili osigurani i da će za svakog nastradalog biti isplaćena odšteta od 50.000 dinara. Nije li zbog toga Komisija zaključila da je do nesreće došlo usred "više sile"?

Sutradan i dugo posle tragedije zvona na zemunskim crkvama zvonila su, a na grobljima su držana opela stradalima.

"Politika" je u broju od 10. septembra 1952. pisala: "Oblaci su se gomilali sve više i, iako je bilo podne, izgledalo je kao da je već sumrak. Putnički brod 'Niš' plovio je  sasvim normalno sve do ušća Save u Dunav. Tada se dotle teška tišina iznenada pretvorila u oluju".

"Borba" je u broju od 11. septembra 1952. godine pisala: "Najmanje sto ljudi (prema nekim izveštajima i 126-oro njih) izgubilo je život. Neopisiva panika, prevrnut brod u uskovitlanoj vodi, magla, vrisci na sve strane, ljudi koji se grčevito bore za poslednji udah pre nego što će ih zauvek prekriti zapenušana voda reke".

SUDBINE PUTNIKA

Najveći broj sudbina putnika ostao je nepoznat. Neke su zabeležene.

Zoran Petrović iz Smederevske Palanke je razbio prozor u salonu i uspeo da ispliva na Ratno ostrvo. U nesreći su se udavili mnogi dobri plivači, a spasila se  Ana Bajzet koja uopšte nije znala da pliva, ali nažalost njena dvanaestogodišnja kćerka nije uspela da se spase. Jedan major spasio se plivajući jednom rukom, u drugoj je držao dete. Tek kada je bio na drugoj obali video je da dete koje je spasao nije njegovo, a žena mu je potonula zajedno sa detetom. Jedna devojka je uspela da ispliva, ali je samo minut kasnije preminula. Dragoljub Jovanović iz Zemuna došao je u Beograd da kupi poklone ženi koja mu se porodila, ostali su u vodi i on i pokloni. Marija Dimitrijević se udavila zajedno sa svoje dve kćerke, treća je preživela jer ju je majka ostavila prijateljici da je preveze sledećim brodom. Gordana Jeftić-Đukić se spasila, ali su joj u sećanju ostale reči majke koja je vikala: "Deca! Moja deca". Mihajlo Grkinić iz Zemuna je u poslednji trenutak uskočio na brod, kada je isplivao na obalu prvo je pogledao da li mu je u džepu nalivpero "pelikan" koje mu je otac poklonio za položenu maturu, a onda video da mu je sat stao nekoliko munuta pre nesreće. Više ga nije navio. Grkinić kaže da je video kako je jedan stariji čovek isplivao na obalu i izdahnuo, a kasnije je saznao da je bio kapetan duge plovidbe. Tu je video i devojčicu iz Bosne koja se spasila, a kukala je za majkom koja se utopila. Spasila se i glumica Alenka Rančić. Preživeli su i Momčilo Ilić i Ljubomir Todorović. Grkinićevu razrednu Emiliju Kitić spasio je njen učenik Vasa koga je oborila na popravnom ispitu.

Polaganje venca

PREŽIVELI ALENKA RANČIĆ, MIHAILO GRKINIĆ, LJUBOMIR TODOROVIĆ I MOMČILO ILIĆ POLAŽU VENAC U DUNAV NA MESTU NESREĆE NA KOMEMORACIJI 2002. GODINE

Brod je bio krcat i isplovio je nešto ranije, trebalo je da isplovi u 13.30 časova jer je još putnika želelo na brod.  Videvši da se sprema nevreme i da bi izbegao pritisak putnika za ukrcavanjem, kapetan Ferdinand Nobilo je od dežurnog službenika zatražio dozvolu da isplovi ranije i dobio je tu dozvolu. Oblaci iznad Bežanije su se naglo pojavljivali, vetar je naglo počeo da duva, uz kapi kiše. Putnici su se sklanjali od kiše pod palubu. Kada je brod stigao na ušće, naglo se smračilo i vetar je pojačao i duvao brzinom do 100 kilometara na sat, kapetan broda je naredio krmaru Jovanu Gvozdiću da okrene brod u vetar izloživši bok broda vetru i rečnoj struji pod čijim pritiskom se brod nageo na desnu stranu. Začuli su se uzvici: "Lađa tone!". Sve se odigralo neverovatnom brzinom. Putnici sa palube su skakali u vodu. Brod je nestao u vodi, stvarajući vrtlog koji je povlačio neke plivače u sebe. Oluja je bila takva da se ništa nije videlo. Sve je brzo prestalo, ali broda više nije bilo na površini, ni 90-ak putnika, koji su ostali na dnu zarobljeni pod palubom. Dubina na  mestu potonuća bila je 14 metara.

IZVAĐEN VEĆ SUTRADAN

Već sledećeg dana brodska dizalica "Soča" je izvadila potonuli "Niš", a to vađenje T. Krsmanović opisuje ovako: "... Bio je oblačan i svež dan, milicija i radnici su bili tamo, brodovi sa dizalicama, rekli su nam da se udaljimo, mi smo sa dozvoljene razdaljine posmatrali operaciju vađenja broda sa dna Save. Kupio sam novine i čitao imena davljenika, našao sam i ime moje dve školske drugarice iz Zemuna, i još neke poznate ljude iz Zemuna...". Prema pisanju "Borbe" od 11. septembra 1952. godine, "gnjurac Bogoljub Perić prvo se spustio do kabine u kojoj je zatekao jeziv prizor – mrtvog mornara kako grli katarku broda i još 55 leševa". Počelo je izvlačenje broda pomoću nekoliko dizalica, gnjurci su izašli iz reke, i popeli se na motorne čamce. Telo i paluba koji su polako izvlačili sa dna Save izađe iz vode, paluba je bila prazna, polomljen inventar, jarboli, tragovi mulja, ali na njoj mrtvo telo jednog mladog crnokosog vojnika,

"NIŠ" POSLE VAĐENJA
"NIŠ" POSLE VAĐENJA

NEDOPUSTIVE GREŠKE

Niko optužen za nesreću i sve je pripisano nesrećnim okolnostima. Bez obzira na te okolnosti, učinjeno je niz nedopustivih grešaka koji su prethodile tragediji. Na brod je ukrcano više putnika od dozvoljenog, tačan broj nije nikada ni ustanovljen. Kapetan je samoinicijativno odlučio da isplovi pre vremena po redu plovidbe, iako je nevreme nailazilo. Okrećući brod u pravcu vetra na levi bok istovremeno je dejstvovala dunavska I savska rečna struja, pojačana vetrom, i sam vetar koji je "udarao" tačno u bok broda prilikom okretanja broda uzvodno ka Zemunu. Došlo je do velikog nagiba i brod je potonuo. U takvim slučajevima putnici su u panici krenuli ka desnom boku i još više doprineli naginjanju broda.

Interesantno je navesti da je istraga poverena stručnjacima Jugoslovenskog rečnog brodarstva, vlasnicima broda i sigurno odgovornim za ovu nesreću, jer bez obzira na potrebe za prevoženjem putnika nije se smelo dozvoliti da se na brodove ukrcava više putnika od predviđenog broja, a da je to činjeno za znanjem vlasnika govori i činjenica da je za ovu plovidbu prodato 106 karata.

Brod je isplovio pre vremena i to baš kada je nailazilo nevreme i nadležni službenik nije smeo odobriti to isplovljenje, morao je poznavati uslove plovidbe na ušću Save u Dunav i uticaj rečne struje i vetra na stabilitet broda pod njihovim zajedničkim delovanjem.

         Kao komandant rečnog minolovca RML-321 našao sam se 1969. godine u sličnoj situaciji. Dok smo plovili kroz novosadsko pristanište nismo ni osećali uticaj vetra jer smo bili zaštićeni gradom. Kad smo prošli ispod Žeželjevog mosta zahvatio nas  je jak vetar iz pravca spoja Dunava sa kanalom Novi Sad – Savino Selo. Valovi su bili ogromni. Trebali smo okrenuti nešto nizvodnije, ali je to bilo nemoguće jer bi se brod izložio dejstvu vetra i rečne struje na bok. Nismo to učinili nego smo produžili nizvodno sve dok nizvodno od Karlovaca nismo došli u zavetrinu gde smo okrenuli i nastavili vožnju uzvodno ploveći pramcem uz vetar.

Kapetan broda je morao poznavati osobine svog broda, nije smeo ukrcavati više putnika od dozvoljenog broja, a ako je to bilo van njegove moći morao je u svojoj izjavi navesti razloge narušavanja sigurnosti broda. On nije smeo isplovljavati kada je znao da nailazi nevreme, a kad je već isplovio nije smeo istovremeno izlagati bok rečnoj struji i vetru, jer je znao da mu brod ima visoko nadgrađe, što ga je u ovakvim uslovima, i bez velikog broja ukrcanih putnika, činilo nestabilnim. Neko je morao ukrcane putnike ravnomerno rasporediti po brodu vodeći računa o stabilitetu, a putnici su samoinicijativno tražili zaklon od kiše pod palubom.

Neko je, ipak, kriv za nesreću. Sigurno je u pitanju ljudski faktor kako se to danas moderno kaže.

Boško ANTIĆ

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.