PODVIG MLADIH MORNARA

U događajima 1991. godine u Vojnopomorskoj oblasti mladi ljudi - mornari (vojnici), podoficiri i oficiri - koju su spasili najveći deo plovnih sredstava načinili su mnoštvo podviga. Neki od njih zabeleženi su na novinskim stupcima i tu su i ostali. Dok su stariji delili zasluge, nemarom njih je prekrio veo zaborava, a tako nije trebalo. Gde su sada ti junac?  Ni mnogi pripadnici Ratne mornarice ne znaju za te junake, pa evo da spomenemo neke od njih bar na ovaj način.

Jedan od tih podviga zabeležio je novinar Nikola Trklja i objavio članak  Četvorica 18-godišnaka spasli brod JRM u Politici od 3. okobra 1991. godine. On ne navodi imena te četvorice, a bilo ih je pet - vodnik prve klase i četiri mornara.

Događaji u Šibeniku, posebno u 8. mešovitom divizionu desantnih brodova, nisu me iznenadili.

Pre ovih događaja bio sam sa Glavnom inspekcijom narodne odbrane u inspekciji 8. vojnopomorskog sektora, Između ostalog, bio sam zadužen za proveru elementa borbene gotovosti „Obučenost“ u ovoj jedinici. Komandant je bio kapetan fregate Ante Budimir, a načelnik Štaba kapetan fregate Hasan Dervišević. Poznavao sam obojicu – Dervišević je bio dve klase stariji od mene, a Budimir jednu klasu mlađi od mene.  Dervišević je bio sa mnom i u Rečnoj ratnoj flotili, odakle je „oteran“. Ni jedan ni drugi nisu bili dorasli tim dužnostima.

Odmah sam uočio da se među njima nešto čudno dešava, a poručnik fregate Gaši mi je rekao da oni međusobno ne govore. Kada tome dodam da mi je pred postrojenom posadom Dervišević rekao: “Ja tebe ne razumem jer ne govoriš mojim maternjim jezikom“. Pred celim strojem sam i njega i njegov maternji jezik „oterao“ u... Tražio sam da dobiju negativnu ocenu, ali stariji to nisu dozvolili da se ne zamere komandantu Vojnopomorskog sektora Šibenik kontraadmiralu Jozi Ercegu, za koga se već tada tvrdilo da je budući komandant Vojnopomorske oblasti. Od tada više nisam išao u Inspekciju.

            Kakva je sudbina ovog vodnika prve klase čije ni ime nije zabeleženo, gde su ova dva Dejana, ko su bila ostala dva mornara...? Iako ih novinar naziva vojnicima, jasno je po postupcima da su to bili mornari

Već gotovo 29 godina pokušavao sam da saznam detalje o ovom podvigu, a uspeo sam tek kada sam na fejsbuk profilu „Veterani Ratne mornarice“ objavio članak ovog novinara i zamolio za pomoć.  Javio se Veselin Daković, legenda borbi u Šibeniku 1991. godine: „Ovo je moj klasić Sava Vojnovic. Živi u Novom Sadu. Malo pre mi je potvrdio ovu priču.

Sava Vojnović
Sava Vojnović

Preko Veselina stupio sam u kontakt sa Savom Vojnovićem, koji se ljubazno odazvao na moju molbu da napiše nešto o tim događajima i evo u originalu njegove priče:

         Prošlo je 29 godina od dešavanja u garnizonu Šibenik, sećanja su dobrim delom izbledela, ali ostaju neke scene koje će ostati večno kao u kamenu uklesane.

 U Osmom mešovitom divizionu desantnih brodova

             Kao pripadnik 33. klase Mornaričko-tehničke srednje vojne škole 1986. godine  proizveden sam u čin vodnika pomorstva i dobio postavljenje na desantnom tenkonoscu-minopolagaču  DTM-213 kao komandir 3. brodskog odreda u 8. mešovitom divizionu desantnih brodova u garnizonu Šibenik. Baš u to vreme dužnost komandanta ove jedinice je od kapetana fregate Boška Trifunovića primio kapetan fregate Ante Budimir. DTM-213 se tad nalazio u Remontnom zavodu “Sava Kovačević” u Tivtu, tako da je to bila odlična prilika da upoznam brod, ali i posadu koja mi je ostala u sećanju kao “tim snova”:

  • komandant broda DTM-213 je bio poručnik fregate Zoran Golubović,
  • pomoćnik komandanta poručnik korvete Radenko Baltić,
  • komandir 5. brodskog odreda stariji vodnik Goran Radović,
  • komandir 4. brodskog odreda vodnik Dragan Rašović i
  • komandir 3. brodskog odreda vodnik Sava Vojnović

            Nakon tri meseca remonta u Tivtu, vraćamo se u Šibenik gde nas čekaju brojni zadaci, koje sa zadovoljstvom izvršavamo. Za prvih par godina službe sam imao priliku da preplovim ceo Jadran. Brod nije služio samo za vojne svrhe, nego smo imali dosta saradnje sa civilnim strukturama (prevoz građevinskog materijala, opreme, vode, i goriva po ostrvima i mnogim manjim lukama, gde je to bilo potrebno). Kod tih ljudi, posebno ostrvljana, bili smo prihvaćeni i cenjeni. U sastav naše jedinice 1989. godine dolazi novi brod desantni brod - minopolagač DBM-241. Posada DTM-213 se, na inicijativu komandanta 8. mešovitog diviziona desantnih brodova Ante Budimira rasformira, i pored odličnih rezultata, verovatno zbog nacionalnog sastava. Dobijam postavljenje na DTM-217, kojim komanduje poručnik fregate Dževad Kajan.

Počinju konflikti

             Već u to vreme osećao se pritisak i nesigurnost, počinjale su razne trzavice, konflikti između starešina, ali nismo još verovali da će doći do takvog sukoba. Politika je sve više bila tema, a poziv i struka su zanemarivani. Godina 1990. je bila kada smo svi pomislili da se normalni život vraća i da su problemi prošli. Međutim, bila je to varka i zatišje pred buru. Već u aprilu 1991. počele su provokacije, napadi na pojedince, pretnje i vrbovanja da se napusti JNA, otkazi iz podstanarskih stanova itd. Shvativši ozbiljnost situacije, supruga Nina i kći Jelena su iz Šibenika otišle u selo Ždrapanj, nedaleko od Šibenika, kod njenih roditelja, usled otkaza iz podstanarskog stana. Međutim, ni tamo nije bilo sigurno, te su u julu te godine, na Jelenin treći rođendan, otišle u moje selo Buđanovci, pored Rume. U maju 1991. dobijam novo postavljenje na desantni splav-minopolagač DSM-514 koji se nalazio u remontu u Tivtu. U isto vreme dužnost komandira 5. brodskog odreda prima st. vod. Miroljub Nikolić. Zajedno odlazimo iz Šibenika njegovim “stojadinom”. Proveli smo dve godine zajedno na DTM-217. On je svoju porodicu poslao u rodnu Ćupriju. Na DSM-514 nas dočekuju komandant Grujo Gradinac i zamenik komandanta Jovica Gazibara, a dvojica starešina hrvatske nacionalnosti se vraćaju u Šibenik. Bilo nam je jasno da komandant Ante Budimir okuplja svoju “ekipu”. Osećali smo veliko rasterećenje odlaskom iz Šibenika, ali i veliku neizvesnost za sve kolege koje su tamo ostale. Šta li će biti? Početkom septembra sam bio u Buđanovcima na slobodnim danima za obilazak porodice. Planirali smo da Nina i Jelena dođu u Tivat na odmor. Dva dana pre našeg polaska, pozvao me je komandant Gradinac i rekao da moram hitno da se javim u jedinicu i da nije pametno da dovodim porodicu, jer se situacija komplikuje. Isto veče sam vozom Beograd-Bar krenuo i sutradan stigao u Tivat. Bio je to početak moje “pomoračke” avanture.

            “Savo, imamo naređenje iz Komande da preuzmeš dužnost komandira 3. brodskog odreda na DBM-241”, saopštava mi komandant Gradinac. Zastavnik Boško Škrbić je dezertirao i bilo je potrebno popuniti to mesto.

            “Ja ne mogu da ti naredim da ideš”, kaže mi Gradinac, “samo prenosim usmeno naređenje iz Komande, a ti vidi što ti je činiti”.

Ponovo u Šibeniku

            A kako otići do Šibenika? Putnički saobraćaj ne funkcioniše već neko vreme.

            “PO-93 sutra ide za Šibenik, možeš sa njim”, kaže mi.

            Nisam puno razmišljao, idem. Tamo je moj prijatelj Radenko Baltić. Spakujem kofer i pravac na “Peojku”. Krenusmo po planu. Brod brz, komforan, klimatizovan, izgledalo je kao da idem na krstarenje, a ne u veliku neizvesnost. Po planu je trebalo da sutradan oko podneva budemo u Šibeniku. Onda je stiglo naređenje da se ne ide za Šibenik, nego hitno na Vis da se preuzmu još neki putnici, a zatim u Rogoznicu. To je bio kraj mog putovanja sa PO-93, a po mene i još neke “putnike” koje nisam poznavao došao je desantno-jurišni čamac kojim je upravljao stariji vodnik Muhamed Muminović.

            “Mumine, šta se dešava”, pitam ga.

            “Nemam pojma, jarane, ludilo neko nastupilo”, odgovara.

            Pristajemo na sidrište kasarne Kuline. Bio je to 14. septembar. Saznajemo da je tog dana izvršen napad na garnizon Kardeljevo, odnosno, Ploče. A DBM-241, gde je on? Konstatacija: “Nije u luci”. Sinoć je isplovio, verovatno za Boku. Kakva tragikomedija. Ostadoh kao riba na suvom.

            U komandi Osmog mešovitog diviziona desantnih brodova najstariji po činu je kapetan fregate Branislav Đurić, zamenik komandanta. Veliki broj oficira i podoficira je dezertirao, a među njima i komandant Ante Budimir. Od oficira su ostali: poručnik bojnog broda Radojko Zbiljić, poručnik bojnog broda Mile Đorić, poručnik bojnog broda Zoran Golubović, stariji vodnik prve klase Dušan Božović, zastavnik Jovan Gajić, vodnik prve klase Radovan Gotovac, vodnik Goran Simić, vodnik Nedžad Imamović, vodnici Bojan Perović i Vlatko Georgijev (kasnije prozvani Mirko i Slavko)…

            U jedinici graničara su ostali kapetan fregate Slobodan Raičević, poručnik bojnog broda Vukmir Bandović, vodnik Staletić moj zemljak iz Hrtkovaca, vodnik prve klase Stjepan Obrovac…

Organizacija odbrane - predaja ne dolazi u obzir

            Šta je tu je! Blokirani smo u kasarni, čekamo rešenje neizvesne situacije. Sa postojećim ljudstvom organizujemo unutrašnju službu. Po proceni, ima nas oko 15% od ukupnog sastava, starešina, redovnih vojnika i mornara. Na DTM-219 od pet starešina i 25 mornara ostao je samo mornar Živković, Žile iz Čačka. Njegov komandir stariji vodnik K. Terzić, po povratku sa slobodnih dana, zatiče na brodu samo njega.

            “Žile, pa samo ti osta. Gde su ostali?”

            “Pa šta ću druže stariji vodniče, imam još 10 dana do skidanja, pa da časno odem”.

            I otišao je časno u svoj Čačak.

            To se desilo početkom septembra.

            Šesnaestog. septembra, oko 8.00 časova kapetan fregate Đurić nas zove na sastanak i pokazuje nam pismo:

            “Đuriću, dođi u 11 h u MZ Mandalina da se dogovorimo oko vaše predaje i da izbegnemo nepotrebne žrtve. U slučaju nedolaska, smatraćemo da odbijate predaju i da ćete vi biti odgovorni za posledice. 

                                                                                                    Ante Budimir”

            Predaja nije bila opcija, stav je svih starešina. Kapetan fregate Đurić nije mogao da podnese, napustio je jedinicu, ne znam šta se sa njim kasnije dešavalo. Znamo da mu je porodica bila u Splitu.

            Najstariji oficir na Kulinama bio je kapetan fregate Slobodan Raičević. Umesto kapetana fregate Đurića, na mesto komandanta 8. mešovitog diviziona desantnih brodova je iz Komande Vojnopomorskog sektora po hitnom postupku postavljen kapetan korvete Ljubomir Veljković. Na dužnost je stupio kasno popodne, a napad na kasarne u Šibeniku je počeo sutradan ujutro, oko 7.15 časova. Dežurni oficir na kapiji je bio poručnik bojnog broda  Zoran Golubović, a ja sam bio pomoćnik.

Počinje napad

             Tačno u 7.00 17. 9. 1991.  čuo se glas preko razglasa:

            “Časnici i dočasnici, predajte se! Na tisuće časnika diljem Hrvatske je položilo svoje oružje…”

            Oko 7.15 časova počinje paljba po našim položajima. Brzo napuštamo dežuranu i zauzimamo položaj po već dogovorenom planu. Niko od nas ne može da veruje da se to dešava. Čiji glas od bivših kolega nas je pozvao na predaju?

            Graničari i desantno-jurišni čamci su žestoko uzvratili vatrom. Oko 9.00 časova paljba je utihnula. Ne ide im baš po planu. Iz Komande Vojnopomorskog sektora dobijamo informaciju da je sklopljeno primirje. Zvoni telefon u dežurani sidrišta i ja se javljam. Čujem glas mog klasića Veselina Dakovića.

            “Đe si, bratski, je l’ veselo kod vas?”, upita.

            “Pa evo, bilo je malo muzike. Ali nadam se da će se na tome završiti”, odgovorih mu.

            “Ne boj se, ja sam sve pripremio da dignem u vazduh, ako to bude bilo potrebno”.

            On se nalazio na Minerskoj stanici. Nismo se više čuli ni videli do decembra, kad su evakuisani sa minsko-eksplozivim sredstvima.

            Pravimo novi raspored položaja i plan evakuacije. Ja dobijam četiri vojnika, i zauzimamo položaj u borovoj šumici, na severnoj strani, prema gradu. Tad smo se i upoznali: Dejan Životić iz Beograda, Dejan Stamenković iz Svetozareva, odnosno Jagodine, Nebojša Krljanović iz Bosne (ne mogu da se setim grada, Ključ ili Bosanska Gradiška) i Tomić iz Batajnice (ime sam zaboravio). Na sidrištu je bilo više brodova nego starešina. Zamolio sam Radovana Gotovca da mi da mornara motoristu, da pripremi pogon od nekog desantno-jurišnog čamca, kako bih mogao da isplovim u slučaju evakuacije. Ta ideja je bila prihvaćena od strane oficira. Mornar motorista mi kaže da je DJČ-630 u najboljem stanju. To je novi tip, nema propelere nego propulzore (voda pod pritiskom pogoni brod). Samo desni reduktor gubi ulje, a levi je u redu. Može i desni da se stavi u pogon, ali ne više od pola sata. Nikada nisam upravljao tim plovilom, mada mi je bila želja, ali sam imao formacijsko mesto do penzije, pa to nije bilo moguće. Dan polako odmiče, brodovi raštrkani po zalivu, mi na položaju, a ispred nas grad u kojem sam živeo pet godina i planirao da provedem ceo radni vek. Tužan i bolan osećaj. Ujutru ponovo počinje napad. Nismo bili svesni da su obalske baterije Žirje i Zečevo već bile u rukama Zengi. To je bilo od strateškog značaja za razvoj situacije na celoj šibensko-kninskoj teritoriji. Oko 9 časova počinje dejstvo minobacača po nama. Pala je i prva žrtva. Poručnik bojnog broda Zoran Golubović je pogođen iz snajpera. Moj prvi komandant broda. Sa nevericom gledam u RUP-3, preko kog smo održavali vezu. Oko podne je prestala pucnjava i neka čudna tišina. Već neko vreme nisam se čuo sa ostalima i onda shvatim da sam ostao bez baterije na “rupovci”. Pogledam u vojnike, a oni me pogledom pitaju, šta ćemo sad. Verovatno je naređena evakuacija.

Proboj na Vis

            Napuštamo položaj i ukrcavamo se na DJČ-630 i uspešno isplovljavamo. U pogonu je samo levi motor. Vrtimo se po zalivu, ne vidim nikog. Zadnja informacija je bila da se brodovi evakuišu na Vis. Odlučio sam - pravac Vis. Približavam se kanalu kroz koji se mora proći da se izađe na otvoreno more i vidim da su postavljene mreže kao prepreke. Startujem i desni motor, svestan da DJČ-630 nema propelere nego propulzore, uspevam da bez većih problema pređem preko njih, ali onda žestoka paljba po nama, sa strmih litica šibenskog kanala je pucano po nama iz streljačkog naoružanja, a neverovatnom srećom niko od nas nije povređen. Izašli smo iz kanala, prošli pored ostrva Zlarina, i lagano put Visa. Taman smo mislili da je najgore prošlo kada se začu eksplozija, pa još jedna, pa još jedna. A onda, 50-ak metara ispred nas se zabeli more, a geleri vrcaju po brodu. Obalske baterije nas gađaju. Oba motora punom snagom napred. Znam da desni ne može dugo da bude u pogonu, ali sad je to veoma važno, izbeći artiljerijske granate koje padaju oko nas. Izbrojao sam njih 20-ak. Žestok pisak metala nam zapara uši, a plamen i dim kuljaju iz motornog prostora.

            Ali šta se desilo, nismo pogođeni. Svi smo dobro. Zapalio se desni reduktor. Uspevamo da ugasimo plamen, ali dim i dalje kulja iz prevrelog metala. Artiljerijska paljba prestaje. Verovatno su slavili pogodak. Sreća u nesreći, sudbina šta li je. Bilo je oko 15.00 časova. More mirno, prava bonaca. Nebo i more se spojili, a mi dalje nastavljamo prema Visu, ali brod ne sluša. Požar je izazvao kvar na kormilu, samo se vrtimo u krug. Brzo smo se snašli. Ovaj tip desantno-jurišnog čamca ima mogućnost i za ručno kormilarenje. Malo je otežano, jer verovatno nikad nije korišćen, ali bolje ikako nego nikako. Nije bilo lako održavati kurs. Noć se bližila, a mi premoreni. Radio telefon nije bio u funkciji. Provešćemo noć na moru, u mraku i tišini. Pa šta bude, neka bude. Oborili smo sidro i utonuli u san. Osvanuo je vedar dan. Pogledam svi su tu, još spavaju. Izađem na palubu, a ispred mene Vis kao na dlanu. Sidro nije baš najbolje držalo jer je bilo preduboko, ali nas je struja lagano nosila tačno gde treba.

            “Dosta spavanja, Vis je pred nama!”,  probudih vojnike.

            Gledaju momci, pa trljaju oči. Vis veličanstveno stoji ispred nas. Naš spas. Ali, luka Vis je još daleko, a mi se nalazimo na zapadnoj strani, bliže Komiži. Odlučim da pristanemo na divlju obalu. Nadao sam se da će nas neko uočiti i doći po nas. Prošlo je i podne, a još nikoga nema. Na brodu smo našli civilnu odeću od ranije posade. Dva Dejana se dobrovoljno presvlače i odlaze peške do Komiže, a zatim taksijem u luku Vis. Objasnio sam im kako to najbolje da izvedu.

            Nakon nekoliko časova po nas je došao desantno-jurišni čamac, kojim je upravljao Radovan Gotovac. Zaplakao je od sreće.

            “Mi smo mislili da ste stradali”, rekao nam je.

            U teglju nas je prebacio u luku Vis.

 *    *   *

Danas je DJČ-630 u sastavu Rečne flotile kao DJČ-413 „Taraš“
 ( na slici sa DJČ-411 i DJČ-412 na vežbi na Tisi)

Danas je DJČ-630 u sastavu Rečne flotile kao DJČ-413 „Taraš“

 ( na slici sa DJČ-411 i DJČ-412 na vežbi na Tisi)

            Dejana Životića i Dejana Stamenkovića nikada više nisam video, jer sam se već sutradan prvim transportom vratio u Tivat, a oni su zbrinuti na Visu i ubrzo i otpušteni iz Vojske. Dve godine sam još ostao u Boki. Na DBM-241 sam proveo neko vreme na ispomoći, bez stalnog postavljenja, a u septembru 1993. godine sam prekomandovan u Rečnu ratnu flotilu. u Novi Sad.

na dužnost komandira 3. brodskog odreda na RML-335 “Vučedol”. Na svoj zahtev i u dogovoru sa Vit Dragišom vršimo zamenu dužnosti i preuzimam dužnost rukovaoca minsko-eksplozivnih sredstava u skadištu na Selištu u jesen 1998. Na toj dužnosti dam ostao do 16.02.2010 kada sam penzionisan.

            Supruga i ja smo 2004.god. počeli da se bavimo preradom voća i povrća. Mala porodična firma, a nakon odlaska u penziju počeo sam, iz hobija, a kasnije i profesionalno da se bavim proizvodnjom vina. Radim to sa ljubavlju, a moje najbolje vino se zove “Puna Jedra”.

            Početkom rata u Bosni, moj prijatelj Radenko Baltić se dobrovoljno javlja u Vojsku Republike Srpske i tragično gine u okolini Jajca[1].

            DJČ 630 je remontovan i prebačen u sastav Rečne ratne flotile, Novi Sad, i sada nosi oznaku DJČ-413 “Taraš”.

 

[1] Završio je 36. klasu Mornaričke vojne akademije. Zarobili su ga Hrvati kod Jajca 1992. godine  i masakrirali. Sve su prenosili na radio stanici.

Vinarija Vojnović

Povratkom u rodni kraj  Sava je oživio tradiciju vinogradarstva dedova,

pa danas u Begeču poseduje Vinariji Vojnović. Na slici sa suprugom Ninom,

starijom kćerkom Jelenom i zetom Milošem.

Boško Antić

8 thoughts on “PODVIG MLADIH MORNARA”

  1. Lepo Savo da neko još priča o tome,svako od nas ima neku svoju tešku priču,možda je važno da je poluzaboravljeno i da je sam taj naš život posle bio dobar,da su deca postala dobri ljudi….a lovorike stoje i dalje na glavama,nekim…od rimskih pa dalje…sve je to u stvari dobro,i svako dobro svima koji su tamo bili jer svi dobro znaju kako je bilo…poseban pozdrav tvojoj divnoj porodici i tebi….

  2. Citao sam u dahu.I pustio suze, sta smo sve preziveli od bivsih kolega. Bosko veliko hvala sto si napisao da ne padne j zaborav. Svima iz ove price veliki po😣zdrav.

  3. Dragi Boško! Sve što si napisao je sušta istina koja me prisjetila tog vremena. Mnogo kolega koje si spomenuo lično sam poznavao i one koji više nisu sa nama, vječna im slava! Neznam sjećaš li se mene tih dana sa PO-93 , teško nam je svima bilo ali smo sve nedaće prebrodili! Hvala ti na svemu!! Veliki pozdrav tebi i tvojoj porodici!!

  4. Bili su to teski dani mjeseci,godine,posebno u Sibeniku kada sam slusao od kolega ksko je to jutro osvanulo pusto ns Sidristu i u Remontu,odtali samo mornsri,podoficiri i oficiri,gore navedeni i u tako malom broju,munjevito se prestroili zaposjeli B.S i zestoko odgovorili Ludackim napadima Z.N.G,uz gubitke njihove,i sad s divljenjem i puna srca kazem.ALAL VJERA SVIM TIM LJUDIMA NA IZUZETNO POZRTVOVANJE I DOVITLJIVOST KAO I LAVOVSKU BORBU,POKAZUJUCI VISOK NIVO OBUCENOSTI I PROFESIONALIZMA!!!!

  5. Ako neko ima nekih informacija slika ili bilo čega volio bih da mi se javi na facebook profil.Radenko pajser baltić
    Ili na viber 065 633 786

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.