Речна флотила Краљевине Југославије, и поред издаје команданта и начелника Штаба, извршила је свој задатак у Априлском рату 1941. године.
Док је херојска борба монитора „Драва“ извучена из заборава судбина преостала три монитора је мање позната. После извршених задатака у складу са Ратним планом „Р-41“ посаде су их потопиле, 12. априла 1941. године, у београдском Савском пристаништу, укрцале се на реморкере и запловиле ка Забрежју, на њих је инжиерија срушила мост и то је једна од највећих трагедија на нашим рекама
- од 110 укрцаних чланова погинуло је 95.
За несрећу својих другова у Београду, посада „Драве" никада није сазнала, осим малог броја преживелих, а и то је било много година касније, када је рат завршен. Нису то дуго зазнале ни посаде осталих монитора.
Наиме, чим је Божидар Аранђеловић, командант монитора „Морава" добио телеграм од поручника бојног брода Божидара Николића да се Команда Базе Речне флотиле извлачи из Новог Сада и да ће мост на Тиси код Титела бити срушен, запловио је низводно и око двадесет и три часа 11. априла, пристао је са бродом на шлеп на десној обали Саве у Београду. Одмах су се састала сва три команданта монитора јер су „Сава" (командант поручник бојног брода прве класе Миливој Коцкар) и „Вардар" (командант поручник бојног брода прве класе Срећко Ројс) упловили истог дана по подне. С њима је упловио и реморкер „Танаско Рајић", који је шестог априла положио мине на ушћу Нере у Дунав. Одлучено је да да се сва три монитора потопе, да се посаде укрцају на реморкер „Танаско Рајић" и путнички брод „Корана", а затим пребаце у Забрежје (око 40-ак километара удаљено) код Обреновца. Од Обреновца до Боке требало је да се морнари пребаце возом. Посада „Вардара" је прва потопила свој брод и укрцала се на брод „Танаско Рајић", затим је потопљена „Сава" , чија је посада укрцана на „Корану" и најзад „Морава" чија је посада подељена и укрцана на ова два брода.
Морнари су се тешко растали од својих бродова. Многи од њих су плакали или стајали немо док су бродови лагано одлазили на дно. Много суза је потекло у хладној априлској ноћи. Растајало се од нечега чему се припадало свим бићем. Тежак је растанак морнара и брода, нешто се стегне у души, а коментара нема.
И тако, по ко зна који пут, човек, брод и вода били су заједно. Неко је једном негде записао: „море и реке, те водитељице живота, колевке човека, одувек су за људски род представљале препреке и претње, али у исто време и извор живота. Око њих и на њима живот је имао смисла ако је ту био и брод, тај најпотпунији производ човека, његове снаге, ума и руку. У њему је обједињавао своје умеће, у њему се он потврђивао као стваралац, али и као роб и господар. Силна знатижеља и тежња да се докучи оно непознато натерали су човека да савлада мрак престрављене душе и страх од непознатог крене преко воде ка другој обали, да је упозна и докучи, да је освоји и покори.
И тако је вода још једном подарила живот, овај пут броду. А тамо где је брод тамо је и човек. Иза нас су хиљаде година нераскидиве везе воде са човеком, брода и воде, човека и брода".
Морнари читав живот чине све да свој брод одрже на површини, боре се са олујама, маглама, ледом и поплавама. Сада су своје бродове предали тој истој води да их скрије у своје дубине и спречи друге људе да их користе у сврху која доноси несрећу онима који живе на њеним обалама.
Монитори су потопљени око један час дванаестог априла, а реморкери су одмах запловили. Када су пловили испод моста преко Саве, одмах изнад ушћа Саве у Дунав, зачула се страшна експлозија. На бродове се срушио мост.
Шта се десило? Због надирања немачких оклопних јединица и моторизованих трупа кроз Срем, одлучено је да се мост између Земуна и Београда сруши у ноћи између једанаестог и дванаестог априла. Био је то део плана одбране Београда и уобичајена борбена радња у спречавању непријатеља у савлађивању водене препреке каква је Сава. Та дужност поверена је инжињеријском потпоручнику Оскару Кланчеку, после рата потпуковнику Југословенске народне армије. Он није био обавештен о проласку бродова, јер садејства организованог није ни било.
Од 110 укрцаних чланова погинуло је 95, а остале је спасао реморкер „Рашка". Међу погинулима били су и командант монитора „Вардар" поручник бојног брода прве класе Миливој Коцкар и његов помоћник поручник бојног брода друге класе Бранко Шкеровић.
Поручник бојног брода друге класе Бранко Шкеровић,
помоћник команданта монитора „Сава“
Касније је у Обреновцу формиран Мешовити одред од преосталих чланова посаде монитора и осталих бродова који су били потопљени у близини Забрежја. Ових 450 људи, наоружаних личним наоружањем и поскиданим митраљезима са бродова, кренули су према Јадрану. Једна група је и стигла у Боку, а друга само до Пала код Сарајева, где су се јавили Врховној команди, од које су добили наређење: „Положите оружје, јер је донесена одлука о капитулацији". Тако су се ови јунаци борили на Дунаву и Сави, потопили своје бродове да непријатељу не падну у руке, а капитулирали на босанским планинама изнад Сарајева.
Монитор „Вардар" је био дубоко у муљу и покушај његовог вађења од стране Речне флотиле Независне Државе Хрватске, није успео, али су уз помоћ дрвених скела подигли монитор „Сава".
„Сава“ је потопљена близу леве обале Саве, насупрот Београду, а лежала је попреко у речном кориту, наслоњена крмом на обалу и прамцем зароњена у матицу. Када се водостај смањио, кормило и пропелери су вирили високо изнад воде, а прамац је остао заривен у песак. Просторије у трупу брзо су се напуниле песком и муљем. Док су трајали припремни радови за подизање, кренуо је лед крајем зиме 1942. године, те делимично искривио бродски прамац на месту где је престајао бочни оклоп. Код вађења је оштећена и осовина десног пропелера, која је стога извућена и поправљена у Славонском Броду.
Монитор „Морава је извађен помоћу пловеће дизалице „Лика", састављене од два шлепа. После поправке ушао је у састав под именом "Босна". Вађењем је руководио капетан корвете Борис Сторов, бивши начелник штба Речне флотиле.
И монитор „Сава" и монитор „Морава", у хрватској речној флотили сврстани су у топовњаче. „Сава " је ушла у службу 1943. године. Топовњача „Босна" није дуго остала у служби, јер ју је већ 8/9. јула 1944. код Славонског Брода потопила властита посада, те побегла у партизане.
Крајем 1942. године Независна држава Хрватска извадила је потопљене мониторе и монитор „Морава“ под именом „Босна“ уврстила у састав своје Речне флотиле
Топовњача „Босна" је дејствавала 10. априла 1942. године против партизана током офанзиве на Козару. У јуну 1944. године наишла је на мину на Уни код Босанског Новог, те потонула.
Олупина монтора „Сава" подигнута је поново после другог светског рата, поправљена и била је у саставу Речне ратне флотиле Југословенске ратне морнарице од 1949. до 1962. године. Није изрезана после изласка из флотне листе него је распремљена и служила је као пристан у Новом Саду и Београду.
Данас је монитор „Сава“ реконструисан и као брод-музеј налази се у
Савском пристаништу испод Бранковог моста, на десној обали Саве.
Бошко АНТИЋ
Bravo Bole! Treba osvjezavati sječanje na ljude i događaje. Ti si ovo valjano obavio.