АДМИРАЛ ИЗ МИОКУСА

Често чујемо да је човек недокучив и велика непозналица, и да празне приче замењују се великим делима. Веровали смо, да би човек успео мора да држи реч, када је казао – испуњена и тако се стиче поверење и докази да је и реч – друг, пријатељ. У сваком времену, а посебно у времену неистина, подвала, отимачине, рађају се изузетни појединци који својим визијама, идејама, радозналим духом, храброшћу и стваралаштвом покрећу напред у вечито човеково откривање новог и бољег. За такве одабране не постоји омеђени простор, не постоји граница. Један од најбољих био је контраадмирал Дојчило Исаковић. Он је својом визијом и својим одлукама премештао и простор и време. Својом искреношћу припада свима нама, и никада није заборавио одакле је, којег је рода и из које Војнопоморске академије је изашао. Он је чинио наш живот лепшим, срећнијим, за памћење. Иво Андрић је тај живот објаснио: „То је најтежи начин живота. Треба живети за будућност, борити се против онога што човек види и осећа пред собом, стварно, тврдо и огромно као гранитни брег, а за нешто што треба веровати и што се само наслућује, некад јаче, у далекој даљини, као златна магла негде иза брега...“

Адмиралово рођење. На мачванским пољима, у селу Миокусу, 7. децембра 1935. године, постоји сведочанство о рођењу једног детета. Родила га је мајка Загорка са рајском лакоћом, а под сунцем мачванског неба узео у наручје отац Јаков и дао му име Дојчило. Растао је и порастао у лепоти Мачве и Шапца. Растао са братом Момчилом и сестрама Олгом, Зорком и Босом.

У тој лепоти растао је да би постао морнарички официр и адмирал. Читао је много и схватио да је његова отаџбина, отаџбина краљевства и митова, пуна пропадања, час бржег, час споријег, па ипак неуништива. Она има свој ослонац. Њен ослонац су народ и војска. Свет нас по њима памти и поштује. Адмирал је схватио да такав однос није настао на пољима Мачве, већ у нашим конкретним поступцима и поступцима наших предака. Није веровао да је усуд општи, а проклетство универзално. Мислио је да је отаџбина највећа бајка, али је схватио да је она пуна јаука и крви. Читао је да су јој се дивили најумнији широм Европе. Није ни сањао да ће његов живот бити уграђен у блистав ђердан отаџбине и да ће све до одласка у пензију, у корак пратити успоне и падове своје отаџбине, и са народом којем припада без остатка и одступнице поделити судбину. Није знао да ће као официр и адмирал учествовати у свему томе, трпећи ударе подводних стена и да ће га таласи наде и општег успона често враћати у нова надања и лепше сутра.

Дојчило је одлучио да после основне школе и гимназије крене на море, у Војнопоморску академију. Маштао је Дојчило још у гимназијским клупама и схватио да је море изазов и извор живота. Замишљао је себе, своју професију старешине на броду, том најпотпунијем производу човека, његове снаге, ума и руку, где ће показати своје умеће команданта и старешине на броду. Силна знатижеља Дојчила и његова тежња да докучи оно непознато у Ратној морнарици утицали су да се упише у Војнопоморску академију у Дивуљама. По доласку у Aкадемију схватио је да је на броду и Aкадемији другачији и посебан начин живота. Сазнао је да је поморачки живот тежак, да је на отвореном мору човек препуштен сам себи, броду и ћудљивој природи. Схватио је да у својој души осећа да је море живо, да сваком поморцу поставља многе замке и препреке, да је изложен таласима и ветру и да је то верни пратилац њихових путовања. Али, схватио је и да ниједан живот није тако богат у променама као живот помораца. Брзо ређање слика и утисака, непрегледност морске пучине, која је час мирна, а час тмурна и силовита, даје овом животу нарочити чар. Сва тежина живота на броду и прилике под којим човек живи на мору, не могу човеку да униште ону љубав и дивљење које он у таквим приликама осети према мору.

Море је од свих стихија природе – најћудљивије. Дојчило је све то заборављао и маштао како ће са својом посадом пловити и бранити своју земљу. Доживео је много лепог и тешког, али, на срећу, запамтио је само лепо и пловио од команданта торпедног чамца до команданта Ратне морнарице – највеће дужности и божанског сна сваког поморског официра. Тако је један дечак из Мачве остварио свој сан и презиме Исаковић уписао у златну историју Ратне морнарице Савезне Републике Југославије.

Адмиралова ужа породица. Дојчило се оженио са Љубицом, рођена Гудурић, из Јасеновца – Хрватска. У браку су добили два сина:

• Дамира, доктора медицине, који у браку са супругом Весном има кћерке Кристину, рођену 1987. и Александру, рођену 1992. и и сина Александра, рођеног 1997. године. Са другом супругом Миленом има кћерку Лару и сина Лава. Од унуке Александре има праунуке Луку и Марка.
• Југослава, магистра економских наука, који са супругом Мирјаном има сина Милоша и кћерку Нину.

Адмиралово школовање, студирање, командноштабно и генералштабно усавршавање. Основну школу завршио је у селу Миокусу 1945. године, гимназију у Шапцу 1953. године, Војнопоморску академију у Дивуљама, код Сплита, 1957. године Курс за морално-политичко васпитање 1964. године, Торпедно-противподморнички курс 1965. у Пули, Вишу војнопоморску академију 1969. године у Сплиту, Школу страних језика 1984. године у Сплиту и Школу народне одбране 1987. године у Београду.

У чин поморског потпоручника произведен је 10. 9. 1957. године, поручника корвете 1959, поручника фрегате 1962, поручника бојног брода 1965, капетана корвете 1969, капетана фрегате 1973, капетана бојног брода 1980 и контраадмирала 1993. године. Пензионисан је 30. децембра 1994. године.

Командне, штабне и наставничке дужности адмирала. По завршетку Војнопоморске академије стажира у Шестом дивизиону разарача до 31. августа 1958; помоћник команданта торпедног чамца ТЧ-162 до 30. новембра 1958. године; помоћник команданта торпедног чамца ТЧ-113 до 1. јула 1959; руководилац 85. морнаричкотехничког складишта до 19. јануара 1960; командант торпедног чамца ТЧ-220 до 25. марта 1961; командант торпедног чамца ТЧ-109 до 15. септембра 1964; командант Првог бродског одреда на ескортном разарачу Ре-52 „Биоково“ до 2. фебруара 1965; командант Првог бродског одреда на разарачу Р-22 „Пула“ до 1. септембра 1967; помоћник команданта за оперативно-штабне послове 18. флоте ракетних чамаца до 12. децембра 1972; командант Четвртог дивизиона торпедних чамаца до 6. децембра 1974; помоћник команданта за оперативно-наставне послове 17. бригаде торпедних чамаца до 20. јула 1977; наставник из предмета Стратегија оружане борбе Високе школе у Морнаричком школском центру до 16. јула 1979; начелник Морнаричке војне академије до 8. септембра 1983; управник 404. морнаричкопозадинске базе до 8. јула 1984; саветник начелника Морнаричке војне академије Либије до 7. јула 1987; помоћник команданта Центра високих војних школа за наставу до 26. фебруара 1992; заступник команданта Центра високих војних школа Ратне морнарице до 9. априла 1992; заступник команданта Морнаричког школског центра до 6. октобра 1992; начелник Управе Ратне морнарице до 7. септембра 1993. и командант Ратне морнарице до 30. децембра 1994. године.

Војсковођа и командант. У адмиралово време често су мењани чиниоци од којих зависи политичка одбрана земље, што је одбрану чинило веома компликованом, а рад на некој концепцији мукотрпним. Најчешће, идеологија је диктирала циљеве одбране, што је отежавало анализу индикатора стварности и на неки начин фаворизовало лажну свест о циљевима одбране и самој одбрани. Тиме је игнорисана стварност.

У политици одбране никада се није рачунало на унутрашње националне побуне, поготово не на оружане сукобе.

Чак ни после тзв. „хрватског мас покрета“ 1971. године и оружане побуне на Косову и Метохији, у више наврата. Бујање национализма и сепаратизма осамдесетих није мобилисало војни врх да се националне и сепаратистичке побуне дефинишу као варијанте ратног плана.

Адмирал Исаковић је често и отворено упозоравао на хрватски и словеначки сепаратизам, а посебно појаве у свету прате само информативно, а не у функцији припремања одбране. Често су сепаратисти у сарадњи са великим силама, посебно САД,и њиховим офанзивним доктринама скривали сопствене тежње и тако маскирали војне претње Запада. Све анализе и синтезе, вредносни судови, расположења, поврашна свест о традицији, патриотизму и моралу на врху државе, па и војном врху, били су усмерени на нешто друго а не на претње и циљеве одбране. Говорило се да је стање у ЈНА, по вредносним судовима, било релативно добро. Старешински састав ЈНА, а посебно на највишим дужностима, био је дистанциран од страначке политике и страначке припадности, али и није било добро што се дистанцирао и од ратоводства. Тако је дистанцирање од њега водило и до дистанцирања од политике одбране. Адмирал Исаковић је у метежу сепаратизма у Хрватској и Словенији схватио да би војска требало да спроводи државну политику. Држава СФР Југославија је тада била у опасности, а посебно после победе тзв. „демократских снага“ у Словенији и Хрватској.

Победом Хрватске демократске заједнице на изборима у Хрватској, почели су све отворенији насртаји нове сепаратистичке и шовинистичке власти на све тековине социјалистичког друштва, а нарочито на ЈНА, као главну сметњу на путу разбијања Југославије и стварања независне хрватске државе. У почетку су ти напади били вербални, изражени кроз невероватну психолошко-пропагандну активност хрватских медија према армији и њеним припадницима, да би одмах потом уследиле појединачне провокације и отворени физички напади на све што има икакве везе са ЈНА и српским народом.

Адмирал Дојчило Исаковић стекао је у Морнарици највише чинове и најузвишеније дужности у струци. Дужности одбране Војног комплекса „Лора“ и команданта Ратне морнарице је примио у тешком тренутку историје ЈНА и Војске Југославије, у тренутку када су и страх и мржња узели невероватне размере у свету против ЈНА и против Србије и када је извршена потпуна сатанизација и демонизација припадника ЈНА и српског народа. Примио је дужности у времену у коме је била неопходна највећа мера трезвености.

Командант одбране Војног комплекса „Лора“ у Сплиту. Адмирал Исаковић је дошао на чело одбране Војног комплекса „Лора“ у Сплиту августа 1991. године после одбијања адмирала Бацинова да организује одсудну одбрану, а који је свесно толерисао бежање старешина и морнара стварајући тако слику немоћи одбране. Само од 12. до 25. септембра Центар је напустило преко 300 старешина. Једноставно су прешли „преко жице“ и велики број је одмах обукао униформе Збора народне гарде. Примером старешина пошли су и морнари и војници. После хапшења адмирала Боцинова, командовање Војним комплексом „Лора“ преузео је капетан бојног брода Дојчило Исаковић. Ситуација је била посебно драматична. Породице старешина које нису дезертирале из ЈНА доживљавале су незапамћене неугодности, претње, притиске анонимно или јавно у продавници, на улици, на радном месту. Почела је дискриминација деце у школама, па чак и у дечијим вртићима, а помоћи није било. Учестали су напади на станове припадника ЈНА од стране Министарства одбране, али и других наоружаних људи. Притисак на породице био је сталан, говорили су им да немају шансе и да ће их све побити. Уплакане породице долазиле су у Војни комплекс „Лора“ и преносили невероватну збиљу. Неке породице су напуштале Сплит, а део се враћао решен да истраје до краја. Старешинама у Војном комплексу „Лора“ најтеже је падало сазнање да су им проваљени станови и да се у њих усељавају, најчешће, припадници ЗНГ-а или Министарства одбране.

Доласком капетана бојног брода Исаковића на чело одбране Војног комплекса „Лора“ организована је одсудна одбрана и допуњен систем одбране по објектима. Успешно супротстављање првим нападима хрватских паравојних и параполицијских снага вратило је самопоуздање свим припадницима. На то је утицало и извлачење породица, чиме је решена једна брига и велико оптерећење изазовима неизвесности судбине њихових најближих.

Одбрана је организована кружно, по отпорним тачкама, уз поседање истурених објеката на предњем крају и по дубини, са снагама за одбијање изненадног напада. Све снаге стављене су под јединствену команду у надлежности Команде Центра високих војних школа Ратне морнарице на челу са капетаном бојног брода Дојчилом Исаковићем. Одбрану је карактерисала благовремена припремљеност, стална доградња и уређења положаја, упорност, еластичност и мала дубина. Извршено је донаоружавање и опремање јединица. Стално је дограђиван систем запречавања и утврђивања. Благовремено су припремане и разрађиване варијанте одбране од могућих начина напада. Дојчило се као командант посебно бринуо о животу људи, а посебно питомаца Академије и средње школе. Његове речи су за памћење: „У Центру је било 200 питомаца Академије и средње школе. Са моје десне стране академац од 19 година, а са леве средњошколац од 16. Било је четири сата ујутро, 22. августа. На положају су спавали...“ Деца не смеју гинути, мислио је. Донео је одлуку да питомце и ученике пошаље бродом за Бар, свестан да ће ослободити одбрану за 200 бораца. Болело га је што су многе старешине побегле. Истерали су пензије и нису могли да буду оптужени за издају или дезертерство. Судови су донели одлуку да имају право да од ЈНА траже пензију. Други, они часни и храбри, даноноћно су били на положајима, убијани су и рањавани и никако им није било јасно какви су то људи, којима је ЈНА све дала а они је издају када је први пут загустило и имају морално право да од те војске захтевају пензију, јер су били уплашени. Дојчило се питао од кога су се уплашили. Школовани су за професионалне војнике и ако су побегли – знали су шта их следује и закључио: „Официр има право на смрт, али не и на издају.“

Дојчило је организовао непрекидно осматрање и прислушкивање у циљу спречавања свих врста изненађења. Стално су праћени покрети и активности на непосредним прилазима објектима одбране у циљу спречавања свих врста изненађења. Свакодневни живот и рад јединица одвијао се по сменама. Отпорне тачке потпуно су осамостаљене у извођењу борбених дејстава. Између отпорних тачака организовано је садејство у осматрању и организацији ватре. Међупростори и делимично прилази објектима штићени су запречавањем и унакрсним ватрама. Сваки покрет између објеката ноћу био је забрањен, а све врсте везе између јединица биле су дуплиране.

У условима масовног напуштања јединица, издаје и дезертерства од стране првенствено старешина, борбена способност очувана је честим изменама и допунама система одбране, команде и штаба, новим људством и поступцима. У ситуацији потпуне неизвесности у погледу трајања упорне одбране и могућности извлачења јединице из окружења, разрађена је и организована варијанта пробоја из окружења средствима одреда школских бродова. Извршено је донаоружавање и оспособљавање бродова предвиђених за расход. За све бродове предвиђена је посада. Дојчило је са својим командама и штабом припремио План укрцавања људства као и варијанте пробоја из окружења. Због тајности поступака и „одласка бранитеља“ планови су мењани а организација одсудне одбране допуњавана. Дојчилу је било најтеже организовати такву одбрану јер је одбрана организована на мирнодопској локацији без претпоља и борбених осигурања. Цела дубина одбране била је изложена осматрању и дејствима са истурених положаја паравојних формација Републике Хрватске („Турска кула“, торањ РО „Дрводељац“, стамбене зграде – кинески зид, стадион „Пољуд“, брдо Марјан, пловни објекти у вожњи кроз Каштелански залив). Услед мале дубине одбране био је отежан маневар снагама по дубини и правцима, а дању и кретање група и појединаца.

Паравојне формације Хрватске су свакодневно изводиле нападна дејства, изненада, са кружне основице и из свих праваца, ноћу и дању, пешадијским наоружањем уз артиљеријску подршку. На терену је вршен психолошки притисак на чланове породица, упади у станове, наводно у потрази за терористима.

За време блокаде затворени су били сви прилазни путеви Војном комплексу „Лора“ (Улица Зрињско-франкопанска у висини „Термофриза“, прилаз капији 4 из правца стадиона „Пољуд“ и платоа испред Хидрографског института). Барикаде су постављене са тешким дизалицама, камионима и киперима натовареним камењем. Повремено је прекидана испорука струје и воде, а за читаво време извођења барикаде биле су у прекиду телефонске везе. Поморски саобраћај је спречаван. Извршено је минирање мора минском линијом, почев од Рта Маријан до лукобрана у Ратној луци „Лора“, морским минама САГ-2. Мински интервал износио је 50-100 метара. Положајна дубина мина износила је 0,5 метара, из чега се закључује да је минска линија била намењена за спречавање било ког саобраћаја, укључујући и бродове са минималним газом. На ту минску препреку наишла је баркаса за дотур хране, непосредно испред уласка у луку. Том приликом погинуло је пет морнара.

У том ужасном времену неколико месеци исцрпљени и неиспавани бранитељи Војног комплекса „Лора“ (а не „бранитељи“, како су себе називали припадници хрватских паравојски, који су подло, без части, нападали своје докучерашње пријатеље и колеге, одморни, дрогирани и пијани) вршили су предислокацију и извлачење техничких морнаричких средстава, почев од септембра па све до 15. јануара 1992. године, чинили су натчовечанске напоре, а највеће заслуге за то је имао капетан бојног брода Дојчило Исаковић, који је часним и очинским односом успевао да подигне морал код свих припадника Војног комплекса „Лора“, одбрани и успешно евакуише људство и технику на нову локацију у Црној Гори. Мора се напоменути да уз велика напрезања људства у Војном комплексу „Лора“, у условима потпуног окружења и немилосрдног даноноћног додира са хрватским паравојним снагама, обезбеђено је одвијање неопходних функција живота и рада у борби, као и позадинско обезбеђење осталих блокираних касарни и објеката у гарнизону Сплит (Команда Војнопоморске области, Дивуље, Драчевац, Жрновници, Козјак), као и њихов прихват ради планске евакуације. Надљудским напорима старешина и морнара укрцана су сва материјална средства (лабораторије, кабинети, вежбаонице) и сви бродови одреда школских бродова, чак и неспособни за вожњу, из гарнизона Сплит, морем, у Црну Гору. Такав успех не би се могао замислити без генијалне организације и командовања капетана бојног брода Исаковића и његовог штаба.

Командант Ратне морнарице. Ратна морнарица је извршавала задатке непрекидним праћењем оружаних снага земаља на Јадранском и делу Средоземног мора; непрекидним обезбеђењем и контроли поморске, речне на реци Бојани и језерске на Скадарском језеру границе; одржавањем потребне борбене готовости на копну и мору; одбраном властитог поморског саобраћаја и потенцијала поморске привреде итд.

Адмирал Исаковић је дошао за команданта Ратне морнарице у септембру 1993. године, у време када су материјалне могућности СР Југославије биле исцрпљене разбијањем СФР Југославије, када је Ратну морнарицу требало прилагодити карактеристикама простора, када је било нестабилно окружење и стална претња рата, када су доведени у питање заштита виталних интереса и суверенитет државе и простора.

На основу искустава битно је било, у таквој ситуацији, инсистирање на развоју организацијско-формацијске структуре, како морнаричких јединица на мору и копну тако и јединица копнених снага на копну, одвајање војске од политичке ситуације у Црној Гори, спречавање сукоба носилаца тзв. демократске власти и Војске, парирању честих провокација војних снага Републике Хрватске.

Искуство из руковођења и командовања на многим дужностима адмирала Исаковића, без обзира на све тешкоће да успостави функционални систем организацијско-формацијске структуре, било је усмерено на оријентацију и ефикасност у резултатима, рационално планирање и остваривање планова и оптималан систем руковођења и командовања. Адмирал Исаковић је вешто користио високо стручни професионални кадар са искуством у претходном разбијању СФР Југославије и створени ентузијазам са постављањем на значајне дужности и селектовно подмлађеног кадра. Све је то довело до јединства војне организације у Ратној морнарици.

Ратна морнарица Војске Југославије је искусила све методе вођења оружаног и неоружаног рата, од насилног разбијања државе за коју су, у доба оба светска рата, страдало милион Срба, преко стравичне медијске сатанизације, незапамћене економске блокаде Србије и Црне Горе, збрињавања великог броја избеглица, не само припадника Ратне морнарице и њихових породица, већ и великог броја избеглица из подручја захваћених грађанским ратом у Хрватској и Босни и Херцеговини, одузимање права на самоопредељење народима који су своју државност уложили у стварање Југославије, док су они које је адмирал Исаковић пригрлио и аболирао, отишли на супротну страну. Уз све то, одвијала се борба за душе људи, за њихово одвајање од идеолошке и духовне матрице, посебно припадника интелигенције и политичке елите као и усађивања клица вредности које су Дојчилу биле стране и којима цивилизацијски није припадао. Адмирал Исаковић је издржао, није посустао нити одустао од заштите свих потчињених од новоформираних шовинистичких партија у Црној Гори и одбрани њиховог права на постојање, на традицију припадника Ратне морнарице и право на будућност Ратне морнарице у новој држави СР Југославији.

Без обзира што су припадници Ратне морнарице нашли луку „мира“ у Црногорском приморју, њен проблем није решен. Тежак терет одговорности даљем развоју и командовању Ратном морнарицом усложен је борбом између снага за јединство Србије и Црне Горе и за разбијање тог јединства које је било у спрези са снагама које су гурале Србију и Црну Гору у амбис сукоба и криза.

Доласком на дужност команданта Ратне морнарице Дојчило је наставио започету организацију Ратне морнарице у Црној Гори коју су вршили адмирали Миле Кандић и Никола Ерцеговић. Борбену готовост (способност) Ратне морнарице у целини, односно сваке јединице, установе и команде у свим условима, организовао је према плановима ангажовања у складу са ситуацијом.

Сви ми који смо имали привилегију да будемо део Команде Ратне морнарице, коју је предводио адмирал Исаковић, имали смо прилику да учимо о командовању војском, пожртвованости, успеху, заувек чувамо сећање на великог и часног поморског официра – адмирала, лидера Ратне морнарице, бескрајне енергије и оптимизма, љубитеља мора, бродова и свих припадника којима је командовао.

Дојчило је био официр широке душе, великог срца, који је несебично делио своје знање, искуство и поштовање. Ретко се роди тако благородан човек – официр и адмирал.

И данас, када је Дојчило отишао на неку од звезда, када погледамо у небо, увек је у нашим мислима. На свакој дужности, где год да се кретао, свуда је показивао своју племенитост и поштовање. Нас, његове потчињене, подстицао је да остваримо наше планове и наше задатке и да уживамо у реализацији истих. Дојчило је имао велико срце, пуно разумевања и топлине. Циљеве којима смо тежили, темељно и упорно нас је подстицао да идемо ка њима. И када је после ове дужности отишао у пензију, остао је са нашим плановима и циљевима да живи и даље.

Генијалност и комуникативност адмирала. Адмирал Исаковић био је генијални официр који је имао посебно развијен смисао за комуникативност, како у једносмерној тако и у двосмерној комуникацији. Интелигентан, образован, шармер и помало боем, био је ненадмашан у комуникацији са потчињеним и претпостављеним, са грађанима ма где се појавио. Из сваког његовог контакта осећао се пламен и буктиња љубави према отаџбини, Војсци, припадности Морнарици, готовости жртвовања за узвишене идеале, за слободу, за породицу, за срећан живот свих народа у Југославији. Подсећао их је на сву сложеност и озбиљност, судбине и катастрофу народа. Упозоравао је да се мора сачувати слобода, недељива и неотуђива и да мир зависи од свих, од срца, душе, ума од васцелог бића сваког народа. Њихов заједнички живот је у несаломљивости братства и јединства.

Адмирал је веома водио рачуна о особинама официра које ће га учинити великим: о части, вештини и знању поморског официра. На свим дужностима био је компетентан, објективан, практичан, флексибилан, концентрисан, функционалан, маштовит и пун духовне снаге које красе идеалног официра. Није волео: троме, примитивне, сумњичаве, страшљиве, полтроне, затворене. Био је веома методичан. Од потчињених је тражио да говоре, излажу, предлажу: оно што је битно и важно, са размишљањем о важности чињеница, да су излагања организована, да слушају пажљиво друге чланове штаба-управе-команде, да користе лично искуство и искуство других; да мисле пре него што почну да реферишу, док реферишу и после реферисања. Није дозвољавао само описе догађаја – радње, већ је увек тражио предлоге и закључке како би се донела што исправнија одлука. Његове седнице колегијума су се завршавале јасним одређивањем задатака са назнаком носилаца и рокова извршења. Од потчињених је тражио да када говоре да њихов говор буде културан, излагања осмишљена, сврсисходна, правилна, истинита, разумљива, хармонична, гласна и убедљива. Приликом вођења дискусија о предлозима водио је рачуна о титулисању, уводу, образложењу, закључку и захвалности свима који су учествовали у припреми предлога и доношењу одлука.

Адмирал Исаковић је са посебним даром водио службене, па и политичке разговоре, а посебно као командант Ратне морнарице са руководством Црне Горе и Српске православне цркве у Црној Гори. Својим шармом успевао је да разговоре води опуштено. А то је могао јер се добро припремао и до детаља сва питања разрађивао. Излагао је прецизно и јасно, не износећи небитне детаље или непроверене податке. Говорио је сажето, кратким реченицама, а идеје излагао по реду. Избегавао је по сваку цену конфронтацију и мудро је излазио из тешких ситуација. Саговорници, без обзира на образовање и функцију, били су задивљени излагањима Дојчила, која су била једноставна, лепо срочена, са битним аргументима и није се никога плашио да му у лице искаже истину. Био је обазрив према саговорницима, избегавао искључивост, своје способности није истицао, није давао обећања без покрића. Умео је да покрене масу на извршење задатака. Адмирал Исаковић је окупљао око себе веома писмене официре, а и сам је много водио рачуна о писаним информацијама. Волео је своју породицу, свој народ, своју Мачву, своје пријатеље.

Живећи један изузетно тежак живот морнаричког официра, увек је у свом бићу налазио снаге да је поклони својој отаџбини. Образован, слободар и срчани војник своју животну снагу, искуство и образовање уткао је у ставарање Ратне морнарице на простору Црне Горе. Унео је у њен дух научне истине, полет усталасаним променама развоја савремених снага Ратне морнарице и путоказе до развоја Ратне морнарице СР Југославије. Широко образован, уљудан и одмерен, шармер, пријатељ у срцу свим старешинама и морнарима-војницима, стекао је њихово поверење и спознао њихове жеље и бриге. Иако је у смутним политичким превирањима доживљавао незахвалност, како у Сплиту тако и у Боки Которској од шовиниста и малог броја завидљиваца, увек је умео да се уздигне и остане достојанствен. У Ратној морнарици оставио је траг вечног трајања и постао саставни део њене будућности.“ Према оцени његових потчињеих: „Адмирал Исаковић је испољио изузетно човекољубље и поштење, држећи увек отворена врата, спреман да помогне. Био је окренут својим старешинама и пријатељима, а његова начела човечности била су одлика официра и човека са душом.“

Адмирал Исаковић је имао два основна избора: да прихвати ситуације какве јесу или да преузме одговорност да их промени. Није тражио сувише, а добио је све. Био је стрпљив, јер за дужности у Морнарици требало је време. Чекао је и време му је отворило врата. Волео је своје дужности и живео живот који је волео.

Одликовања и признања адмирала Исаковића. Дојчило је за свој рад добио више одликовања као највиши знак признања за успешно извршене задатке и истакнуте заслуге. Дојчило је одликован: Орденом за војне заслуге са сребрним мачевима (1962), Орденом народне армије са сребрном звездом (1970), Орденом за војне заслуге са златним мачевима (1975), Орденом народне армије са златним звездама (1988) и Орденом братства и јединства са сребрним венцем (1988).

Проглашен је за почасног грађанина Требиња.

 

Адмирал Исаковић је живео за будућност и имао велико искуство. „Видео“ је да је живот била стална борба за оно што „осећа“, у шта је „веровао“, за истину, правду, отаџбину, војску, породицу, пријатеље. Биле су то године оданости породици, пријатељима „тврдим и огромним као брег“, године када су многи његови пријатељи били чврсти као гранитни брег, остали уз Дојчила, бодрили га када му је било најтеже, кад су његови прави пријатељи остали уз њега, посебно у одбрани војних објеката у „Лори“ и на другим дужностима у Ратној морнарици.

Дојчило је био вољен старешина, муж, деда, свекар, брат, пријатељ и комшија. Волео је вредне, искрене и веселе људе. Дружио се са њима и у њиховим очима остао је велики. То мисле о Дојчилу сви који су га познавали. Живео је тако да су га сви упознали какав је, и увек га се сви сећају као команданта који их је учио дужностима и који је њихове успехе поштовао, награђивао и хвалио.

Овај кратак животопис је један од споменика адмиралу Исаковићу, његовој доброти, вредноћи и величини. Својом племенитошћу, људскошћу и добротом учинио је својима најмилијима, ветеранима Ратне морнарице и свима који су га познавали живот вредним живљења и сећања.