У СУСРЕТ ДАНУ РЕЧНЕ ФЛОТИЛЕ

ШЕСТИ АВГУСТ 2019. ГОДИНЕ

Контраадмирал у пензији
Бошко АНТИЋ

У Речној флотили нарочито се поштују традиције, прослављају и обележавају значајнији датуми из историјата јединице. Пуних четрдесет година јединица је празновала 11. септембар као Дан Речне ратне флотиле, у знак сећања на 1944. годину и дан формирања Поморске (морнаричке) чете у саставу 11. Војвођанске Народноослободилачке ударне бригаде у Нештину. Датум је првобитно одређен наредбом Генералштаба ЈНА од  9. јуна 1978. године,  да би након две деценије 16. новембра 1998. године потврђен у Војсци Југославије.

Речна флотила Копнене војске од 2008. године прославља 6. август – Дан Речне флотиле и рода речних јединица Војске Србије, на дан када је 1915. године у београдском бродоградилишту на Чукарици поринут први српски ратни брод – оклопљени чамац „Јадар“. Поред измене датума празника јединице од 2008. године Законом о Војсци Србије укинут је вид Морнарица и одређен је род речних јединица.

ПРВА НАЦИОНАЛНА ФЛОТИЛА

После победе у балканским ратовима углед Србије нагло је порастао. Повод за Први светски рат нађен је у атентату Гаврила Принципа, а рат су почели аустроугарски монитори бомбардујући Београд. Пуцањ са монитора «Бодрог» био је знак да ће речне ратне флотиле одиграти значајну улогу у овом рату, а јакој аустроугарској флотили Србија се није имала чиме супротставити, јер није имала речне ратне бродове ни одговарајућу обалску у артиљерију за дејства против оклопљених монитора.

Савезници су покушали помоћи Србији дотуром морских мина и торпеда, а организација српске Речне флотиле отпочела је тек након потпуног пораза непријатељске војске на Церу и Колубари крајем 1914. године и повлачењем непријатеља преко Саве и Дунава.

Најинтензивније припреме за одбрану Београда у очекиваном  нападу на Србију преко Саве и Дунава обављене су 1915. године. У то време, српска флотила је већ имала у свом саставу оклопљени брод «Тимок», оклопљени чамац «Јадар», брзи моторни чамац «Слободу» са руском посадом, моторне чамце «Победа» и «Свети Ђорђе», више шлепова и сплавова и око 100 чамаца на весла.

Бродови Флотиле били су претежно наоружани митраљезима и лаким топовима и били су оспособљени за минирање река. База је била на Сави код Чукарице, са радионицом за оправку и опремање пловних објеката. Посаду су сачињавали бродарци, углавном добровољци – старци и младићи који нису били војни обвезници. На Чукарици су се довршавале две највеће јединице српске Речне флотиле – оклопни чамци «Босна» и «Далмација» са топовима у кулама.

За време преласка снага фелдмаршала Макензена, ноћи 6/7. октобра 1915. године, јединице српске Речне флотиле учествовале су у борбама на простору од Чукарице до порушеног савског моста. Бродови Флотиле пружали су непријатељу жесток отпор, нападајући са успехом његова пловна средства за прелазак. Смелим нападима српски чамци су често продирали у позадину непријатеља и спречавали довожење појачања његовим јединицама, које су успеле да пређу на Аду Циганлију. За време тешких и крвавих борби јединице Флотиле одржавале су и поново успостављале телефонске везе са десном обалом. превозиле браниоцима Аде Циганлије појачања у људству, муницији, материјалу и пребацивале рањене браниоце и заробљене непријатељске војнике на десну обалу Саве, а приликом повлачења српских копнених снага учествовале су у евакуацији Аде Циганлије.

У тим борбама готово сви бродови су претрпели тешка оштећења, па су после часно извршених задатака и након повлачења копнених снага са савске обале, са њих скинута сва оружја и, у токи ноћи 8/9. октобра, посаде су их потпуно уништиле.

Био је то крај Српске речне флотиле, која је импровизована и која је дејствовала само два дана, али је задатак потпуно извршила. Била је то прва наша речна ратна флотила, која је располагала са скромним средствима и малим пловним објектима речног саобраћаја, али је имала људство високог морала. Борба српске флотиле у Првом светском рату заслужује и заузима истакнуто место у херојској одбрани Београда, а у историју  је ушла као још једна речна ратна флотила формирана у рату.

И ПОРЕД ИЗДАЈЕ КОМАНДАНТА ИЗВРШИЛИ СВОЈ ЗАДАТАК

Речна ратна флотила Краљевине Југославије формирана је одмах након стварања заједнице југословенских народа. Као и цела Морнарица израсла је на рушевинама аустроугарске морнарице и на њеном челу се стално налазио проаустроугарски кадар. Рат је ову јединицу дочекао неспремну из истих разлога као и јединице на мору, јер је команда била неспремна. На њеном челу се налазио капетан бојног брода Едгар Ангели, издајник који је пребегао усташама и постао командант ратне морнарице Независне Државе Хрватске.

Према ратном плану, Речна ратна флотила имала је задатак да у садејству са деловима копнене војске и ваздухопловства запречава реке, да спречава покушаје насилне пловидбе непријатеља, да својим акцијама у дубини потпомаже копнену војску која се буде ослањала на реке. Према ратном плану, распоред снага био је следећи: командни брод „Цер“ у Новом Саду; Прва група монитора, придодата Дунавској дивизији, у Дубовцу; монитор „Драва“, са Првом минерско-баражном групом (реморкер „Шабац“, два пописна миноловца и један теретњак), придодат је Осијечкој дивизији, у Бездану; монитор „Морава“, са Другом минерско-баражном групом (реморкер Р-21 и један теретњак), придодат је Потиској дивизији, у Старој Кањижи; Друга минерско-баражна група се налазила у Сенти; Трећа минерско-баражна група (два миноловца и један теретњак), у Сремским Карловцима; Четврта минерско-баражна група (један реморкер, два пописна миноловца и један теретњак), у Смедереву; Команда Ђердапског сектора (један реморкер и два теретњака у Текији и један реморкер и два теретњака у Доњем Милановцу), придодати Тимочкој дивизији.

Прва група монитора („Вардар“ и „Сава“) остала је у рејону Дубовца до 11. априла 1941, када је принуђена да се повуче према Београду. У вожњи код Гроцке одбијено је неколико немачких напада из ваздуха, али су бродови без оштећења 11. априла стигли у Београд.

Састав у Старој Кањижи био је лоциран на шест километара од границе. Шестог априла монитор „Морава“ напали су авиони, али му нису нанели никаква оштећења, а брод је оборио један авион. Већ седмог априла извршено је повлачење у Сенту. Истог дана бомбардована је Сента. Једанаестог априла примљена је депеша о рушењу базе Речне флотиле у Новом Саду и депеша о повлачењу Прве групе монитора према Београду. „Морава“ се, такође, повукла у Београд, где је упловила 11. априла увече. Остали делови састава повукли су се самостално и стигли у Саву до Забрежја, где су потопљени.

Монитори „Вардар“, „Сава“ и „Морава“ састали су се у Београду, а пошто даље повлачење није било могуће због високог водостаја, те је био немогућ пролазак испод мостова, одлучено је да се монитори потопе, а посаде су се прекрцале на реморкере „Танаско Рајић“ и „Рашка“, са намером да се даље повлаче Савом, а затим возом до Сарајева, па за Боку, где би се прикључили јединицама Морнарице. Дванаестог априла око један час потопљени су монитори, а на реморкере са укрцаним људством, када су запловили уз Саву, срушен је Савски железнички мост управо у часу када су пролазили испод њега. Учинили су то браниоци моста, који због слабог садејства нису знали да испод моста наилазе бродови. Од 110 чланова посаде и укрцаних погинуло је 95, а остале је спасао реморкер „Рашка“. У рејону Обреновца формиран је одред(око 450 људи), који је стигао на Пале код Сарајева, где су се јавили у Врховну команду, од које су добили наређење које су најмање очекивали: „Положити оружје, јер је донесена одлука о капитулацији“.

Команда Ђердапског сектора имала је задатак да затвори Сипски канал. У Текији се налазио парни реморкер „Витез“ са два бетонирана шлепа, а у Доњем Милановцу парни реморкер „Куманово“ са два шлепа натоварена бетоном. На сваком шлепу било је по десет килограма експлозива. Немци су и пре почека напада држали леву обалу Дунава, а у ноћи 5/6. априла изненада су заузели и десну.

Посаде бродова нису знале да су њихови другови у Ђердапу почели рат два сата раније и изгинули држећи стражу на Железним вратима. Отпор храбрих бранилаца Ђердапа под командом потпоручника Тодоровића, није могао спречити Немце да остваре свој циљ.

Драма у Ђердапу није се на томе завршила. Командир Ђердапског сектора поручник бојног брода Јосип Гргић, чим је сазнао да су Немци напали Сип, покушао је са бродом „Витез“ и са два шлепа да запречи Сипски канал. Код острва Ада Кале напао их је румунски брод, а онда се на њих сручила и немачка артиљерија с румунске обале и запречавање није успело. Ипак су морнари пијуцима пробушили дно и потопили бродове. У извештају немачког ратног дописника стајало је: „Војници који су око брзака Дунава изгубили свој живот и нашли своје гробове тамо доле на бучном Дунаву, сада чувају Ђердап“.

Најсветлији пример у априлском рату пружила је посада монитора „Драва“, са командантом поручником бојног брода Александром Берићем. Та посада се храбро борила читавих седам дана и готово сва изгинула. Према почетном операцијском плану, монитор је био дислоциран у рејону Бездана и спреман за садејство са Осијечком дивизијом. Већ ноћу 4/5. априла промењен је вез брода ради скривања од непријатељских авиона, а пловидба Дунавом је била обустављена.

Монитором “Драва” командовао је човек који је био патриотски опредељен, човек који је волео свој позив, који је знао своје обавезе и који је држао до своје речи и заклетве коју је дао својој Отаџбини.

Било је то све што је учињено у априлском рату на Дунаву. Није ни мало, с обзиром на тешку издају коју је својим потчињенима приредио командант Речне ратне флотиле. За једну ноћ нестала је цела једна флотила, али се непријатељ није дочепао њених бродова – потопили су их чланови њихове посаде или су нестали у водама Дунава борећи се са фашистичком авијацијом. Учинили би и много више да је неко организовао садејство, извештавао о ситуацији, али, нажалост, посаде су биле препуштене себи.

И поред свега, Речна ратна флотила је, захваљујући својим командантима монитора, извршила свој задатак, и то је једина јединица Ратне морнарице која је то учинила.

Посебно место у историји ратовања на рекама заузима подвиг монитора „Драва“. Та легендарна посада је исписала најбољу лекцију из родољубља, али та лекција је дуго била скривана од оних који су је морали научити. Сада је време да се херојски подвиг монитора „Драва“ стави на увид свима онима који би да нешто из њега науче.

МОРНАРИ С ФРУШКЕ ГОРЕ

Првих дана устанка и поред тешких услова које је наметнуо окупатор, партизани су угрожавали непријатељски саобраћај на Дунаву и Сави. Већ у јулу 1941. године, Посавска партизанска чета контролисала је саобраћај у Посавини, па и на Сави. Деветог септембра 1941. године код Скеле заробљен је непријатељски брод. Слично је било и у пожаревачком крају, где су партизани нападали рејон Дунава у дужини од 150 километара и ометали снабдевање немачких јединица и експлоатацију нафте из Румуније.

Прве акције на рекама приморале су окупатора да ојача обезбеђење и спречи везу између Бачке и Срема. Међутим, партизани су и даље нападали бродове и на Сави и на Дунаву. У почетку је превожење преко Саве био  главни вид дејства, што се наставило све до 1943. године, када су формиране и посебне јединице за превожење преко река. Прва таква јединица формирана је са базом у Нештину – колевци Речне флотиле Народноослободилачке војске Југославије. Посебну важност имали су транспорти који су из Срема упућивани у Босну.

На Дунаву је устаљено неколико места прелаза, а најважнија су била код Крчедина и Нештина. Ратовање око река постајало је све сложеније, јер је требало обезбеђивати превожење и ометати  непријатељски саобраћај. Било је потребно формирати посебне јединице које ће дејствовати на рекама и стицати искуства у организовању прелазака, одржавању везе и нападима на пловне објекте непријатеља.

Главни штаб Војводине, августа 1944. године, формирао је Чету за везе на Дунаву, а 11. септембра наредбом Главног штаба НОВ и ПОЈ Војводине формирана је Поморска (Морнаричка) чета у саставу Пратеће бригаде Главног штаба Војводине. У састав чете ушла је и Чета за везу, посада брода «Загреб» и борци који су пре рата служили војни рок у морнарици. У време њеног формирања саобраћај на Дунаву био је интензиван. Немачки конвоји превозили су ратни материјал.

Дан формирања Поморске чете обележаван је као дан Речне ратне флотиле, а у Нештину је постављен споменик овој јединици.

Под командом Каре Димитријевића чета је 20. новембра 1944. године ушла у састав Морнаричке базе у Новом Саду. За нешто више од два месеца извршила је 12 напада на непријатељске бродове на Дунаву и теже оштетила пет, а лакше 43, пловна објекта. Истовремено је превезла преко Дунава 220.000 људи, 3.000 камиона и на хиљаде тона материјала.

По ослобођењу већег дела земље и делова око унутрашњих пловних путева указала се потреба за организовањем и успостављањем сталног речног саобраћаја на рекама, па је наредбом Повереништва за саобраћај Националног комитета ослобођења Југославије образована 2. новембра 1944. године Команда речне пловидбе у Београду. Она је преузела  руковођење над службом пловидбе на нашим рекама преко морнаричких база у Новом Саду, Шапцу и Кладову. У војном погледу се спорије развијала и до краја јануара била везана више за Повереништво саобраћаја него за Команду морнарице. У марту је прихваћен назив Штаб речне флотиле, 20. марта 1945. године формирана је Савска, 13. априла 1945. године Дунавска флотила.

Иако бродови Команде речне пловидбе, касније Савске и Дунавске флотиле, нису употребљавали своја оружја, дали су пуни допринос ослобађању земље. На Дунаву и Сави превезено је око 670.000 људи, 9.000 моторних возила и тенкова, 8.900 кола, 15.000 коња, 4.800 грла стоке и 70.000 тона разног материјала.

Тако је Речна ратна флотила дочекала крај рата, а стварана је у тешкој и дуготрајној борби на унутрашњим пловним путевима. Њено стварање наметнуле су околности у којима је вођена борба око пловних река.

РЕЧНА РАТНА ФЛОТИЛА ФНР/ СФР ЈУГОСЛАВИЈЕ

У току рата, а непосредно после њега, мине положене у Дунав и Саву однеле су многе животе што је захтевало њихово уклањање, па је одмах након ослобођења појединих делова река организовано њихово «чишћење». Борба против мина  настављена је дуго после рата и тек 1951. године завршено је разминирање, уз садејство Дунавске флотиле СССР-а. Наши минери су успешно обавили своје задатке у овом «рату после рата».

После тога, од мале Флотиле, израсле у ратном вихору, створена је Речна ратна флотила, као респективна снага Ратне морнарице за извођење борбених дејстава на и око  унутрашњих пловних путева, самостално или у садејству са осталим снагама.

Први бродови Речне ратне флотиле били су наоружани противавионским митраљезима «Бреда» 8 мм и холандским митраљезима 6,6 мм. У 1945. години Флотила је имала 967 бораца. Половином априла у саставу је било 10 патролних чамаца, 10 моторних чамаца и пет јуришних чамаца, као и командни брод «Цер».

У првом периоду развоја Речне ратне флотиле (1945-1952) извршено је наведено разминирање свих унутрашњих пловних путева.

• 

• 

Други период (1953-1962) карактеристичан је по великом броју бродова у саставу Речне ратне флотиле. У састав су ушли речни оклопни чамци, речни монитор «Сава», десантни бродови, миноловци и већи број помоћних бродова. Монитор и речни оклопни чамци извађени су из Саве и Дунава и реконструисани. У Бродоградилишту «Сава» у Мачванској Митровици изграђени су речни миноловци типа «301», а у бродоградилишту «Тито» у Београду речни оклопни чамци типа «201».

Снаге Речне ране флотиле, у то време, имале су значајну улогу у обезбеђењу наших граница за време напада на Југославију за време Резолуције Информбироа.       

Трећи период (1963-1968) карактеристичан је по предпотчињавању Команди Прве армије, изласку монитора и оклопних чамаца из састава Речне ратне флотиле, једног дела речних миноловаца, десантних сплави и великог дела помоћних бродова.

У четвртом периоду сагледана је потреба за постојањем јаке и савремено опремљене Речне разне флотиле за одбрану унутрашњих пловних путева. Поред уласка у састав савремено опремљених речних миноловаца типа «Нештин» и реконструкције оних  старијег типа, на остале бродове је уграђено савремено наоружање за дејства по циљевима на води, копну и у ваздушном простору чиме су ови бродови потпуно осамостаљени и оспособљени да садејствују са осталим снагама. Уградњом средстава за везу и навигацију, бродови су повећали своје борбене могућности дејства у свим борбеним и хидрометеоролошким условима у границама своје намене.

Рат на територији СФР Југославије затекао је Речну ратну флотилу у фази модернизације. Располагала је са солидним дефанзивним снагама и недовољним за офанзивна дејства. Речна ратна флотила је успешно извршила низ сложених задатака на Дунаву, чију је десну обалу контролисао непријатељ. Нажалост, Речна ратна флотила је у овом рату изгубила и један брод (РМЛ-308) и два људска живота (заставници прве класе Стеван Марковић и Кристијан Лампрет).

Из тог рата извучена су одређена искуства, а ситуација у Подунављу је захтевала нови концепт развоја и употребе ове јединице, уз коришћење  свих дотадашњих искустава у ратовању на рекама  и да се ова јединица «смести» у простор и време у коме ће у будућности дејствовати у саставу Војске Југославије.

ОДБРАНА ОД АГРЕСИЈЕ 1999. ГОДИНЕ

Агресију НАТО коалиције на СР Југославију, Речна ратна флотила је  спремно дочекала. Према утврђеним ратним плановима извршена је правовремена дисперзија средстава ратне технике и других покретних ствари из касарне „Душан Вукасовић- Диоген“ у Новом Саду и сидришта „Ушће“ у Београду. Сва убојна средства су расељена из мирнодопских складишних локација. Пловне борбене групе упућене ка додељеним рејонима на рекама Дунаву, Тиси и Сави. Задејствованим речним снагама, уз искуства из претходних оружаних сукоба, успешно су обављени задаци извиђања унутрашњих пловних путева ради спречавања извођења минских дејстава непријатеља на водним путевима.

 Од 9. априла 1999. године све до окончања агресије вршено је превожење грађана пловним објектима Речне ратне флотиле на рути пловљења Нови Сад – Сремска Каменица.

Борбена група бродова, која је била размештена у рејону Новог Сада, дејствовала је по непријатељским циљевима у ваздушном простору самостално или у садејству са јединицама противваздухопловне одбране. Током априла месеца 1999. године, пловне борбене групе успеле су да оборе неколико агресорских крстарећих ракетних пројектила у захвату пловног пута реке Дунав, код Беочина и Ветерника и на обронцима Фрушке горе.

У јеку ратних дејстава поновила се историја и јединица је увећала своју флоту бродова. Речни миноловац РМЛ-341 „Нови Сад“, најсавременији речни ратни брод уведен је 30. априла 1999. године у оперативну употребу у састав Одреда речних миноловаца.

Пловна борбена група у рејону Београда најснажније је дејствовала по циљевима у ваздушном простору од 20. до 25. маја 1999. године. Током НАТО бомбардовања београдског насеља Макиш дошло до оштећења палубе десантно-јуришног чамца ДЈЧ-632 (данас ДЈЧ-412), који се налазио на доку бродоградилишта „Бродотехника“, а на коме су извођени радови модификације погона за пловидбу реком.

Коначан повратак и дезангажовање свих пловних јединица Речне ратне флотиле у мирнодопске локације завршен је 21. јуна 1999. године, уз извештај да у току агресије НАТО земаља на СР Југославију Речна ратна флотила није имала материјалних нити, оно што је најважније, људских губитака. 

РЕЧНА ФЛОТИЛА ДАНАС

Речна флотила је тактичка јединица Копнене војске намењена за извођење борбених и неборбених активности, покрета и других акција на и у захвату река, пловних канала и језера, самостално и у садејству са другим снагама одбране.

Речна флотила Копнене војске је ранга бригаде и према организацијско-формацијској структури од 2008. године чине је: команда, два речна одреда, два понтонирска батаљона, командна чета и чета за логистику. Команда и већи део јединица Речне флотиле налази се у Новом Саду, остале базирају у гарнизону Београд и Шабац.

Након укидања Прве армије, од 19. фебруара 2002. године Речна ратна флотила прешла је у састав Сектора Ратне морнарице Генералштаба Војске Југославије и тиме се, након пуне четири деценије, вратила у свој матични вид.

Промене настале у државном уређењу стварањем Државне заједнице Србија и Црна Гора 4. фебруара 2003. године, условиле су нову реорганизацију војске и прешло се на организацију према функционалном принципу и стандардима НАТО. По укидању секторске организације Генералштаба Војске Југославије, у којој се јединица налазила, кратко је била претпочињена Београдском, а по његовом укидању Новосадском корпусу, да би на крају ушла у састав Корпуса Ратне морнарице, односно Команде Морнарице, према другој фази реформи Војске Србије и Црне Горе спроведеним 2005. године.

Раздружењем држава чланица државне заједнице Србија и Црна Гора и јединица је претпочињена Команди Оперативних снага, чије се седиште налазило у Крагујевцу. По укидању Команде Оперативних снага, током 2007. године Речна флотила улази у састав Команде Копнене војске, где ће из ранга батаљона прерасти у виши ранг.

Преформирање јединице у ранг бригаде Копнене војске извршено је 2. октобра 2008. године, а састав Речне флотиле је ојачан понтонирским јединицама (Првим и Другим понтонирским батаљоном). Свечаност поводом формирања Речне флотиле Копнене војске одржана је у Новом Саду, када је јединици уручена војна застава.

Интензивирањем међународне војне сарадње у региону отпочеле су заједничке вежбе припадника Војске Србије и Црне Горе/ Војске Србије и оружаних снага земаља из окружења ради повећања способности за заједничка дејства јединица и спремност да се заједнички одговори на савремене изазове и претње безбедности и асиметричне облике ратовања.

• 

• 

Стечена искуства и врло добра увежбаност на секвенцама на националним и међународним вежбама помоћи цивилним властима у случају природних непогодама, индустријских и других несрећа и епидемија показала су се драгоценим током ангажовања јединице у одбрани од поплава изазваних изливањем река из својих корита у мају 2014. године.