Адмирал из срца Романије

Вицеадмирал Милан М. Радовић рођен је 17. августа 1944. године у Крушевцима, општина Соколац, Република Српска, Босна и Херцеговина од оца Марка и мајке Анђелке, на планини Романији, висоравни обраслој шумама, планини јунака историје, у прошлости познатој као колонији хајдука, а у савременом времену по херојима у борби за слободу српског народа. Одрастао је са браћом Ранком и Љубом на планини у којој живе часни људи који својим вредносатима, визијама, радом и одлукама померају време и простор. Својим делима припадају целом свету и показали су да су људи који нису заборавили да свој завичај, ко су и одакле су, чијег су рода, из којег су народа потекли. Враћали су се увек својој Романији, као и Милан, да "гледајући испред себе и горе" виде "бескрај плавог неба а ноћу на њему звезде". У том рају и лепоти растао је Милан, школовао се да би могао да испуни услове да се упише у Војнопоморску академију и постане морнарички официр и адмирал. Читао је много, читао и схватио да је његов завичај, завичај јунака и митова, неуништив. Његове комшије и преци били су хероји слободе. Свет их је поштовао и берскрајно уважавао.

Адмирал Милан Радовић је схватио да такав однос није настао на ливадама и шумама Романије, већ на конкретним поступцима народа и предака тог краја. Није веровао да је усуд општи, а проклетство универзално. Мислио је да је завичај најлепша бајка, аки је схватио он често пун јаука и у сталној борби за слободу. Схватио је да поред храбрости мора се много учити и знати да би се одбранио завичај.

Слободарска традиција и историја романијског краја битно су утицали да се Милан определи за војни позив. Показао је да је синтеза између горштака и широког морског пространства не само могућа, него и делотворна. На бродовима Ратне морнарице провео је пуних 20 година и постао први романијски адмирал.

Милан је завршио основну школу у Кнежини и Сокоцу 1959. године, престижну II гимназију у Сарајеву 1963. године, Војнопоморску академију 1966. године, Артиљеријски официрски течај за специјализацију 1967. године, Вишу специјализацију поморских официра (против-подморнички течај) 1972. године, Командно-штабну академију Ратне морнарице 1981. године, Командно-штабну школу оператике Ратне морнарице 1990. године.

Произведен у чин поморског потпоручника 10.9.1966. године, а унапређен у чин поручника корвете 1969. године, поручника фрегате 1971. године (ванредно), поручника бојног борда 1974. године, капетана корвете 1978. године, капетана фрегате 1983. године, капетана бојног брода 1989. године, контраадмирала 1994. године и вицеадмирала 22.12.1998. године.

Поред сталног рада, учења и обављања најодговорнијих дужности у Ратној морнарици, оженио се Мирелом, економистом из Истре која је пратила свог морнара и делила са њим све специфичности и тешкоће морнарског позива. То није било лако. У њиховој љубави добили су сина Ведрана, данас дипломираног правника, запосленог у Директорату цивилог ваздухопловства, који је ожењен Александром, запосленом у Градској управи Града Београда и имају сина Михаила, који је студент на Ветеринарском факултету.

Сан им се остварио одласком у пензију да буду сви заједно срећни, весели, пуни доброте и љубави, што нису имали док је Милан обављао своје дужности.

Милан је по завршетку Војнопоморске акаденије био: на стажу у 11. флотили торпедних чамаца до јануара 1967. године; на школовању у 14. класи Артиљеријског официрског течаја за специјализацију до јула 1967. године; командир Другог бродског одреда на патролном броду ПБР-551 38. флотиле патроолних бродова до 1970. године; помоћник команданта брода на патролном броду ПБР-520 до 1971. године; на школовању у Првој класи Више специјализације поморских официра (противподморнички течај) до 1972. године; командант патролног брода ПБР-507 до 1974. године; командант патролног брода ПБР-520 до 1974. године; командант патролног брода ПБР-551 до 1976. године; командант одреда патролних бродова до 1977. године; командант Првог одреда патролних бродова до 1979. године; слушалац 23. класе Командно-штабне академије Ратне морнарице до 1981. године; вршилац дужности команданта 38. дивизиона патролних бродова до 1982. године; командант 38. дивизиона патролних бродова до 1985. године; референт у Органу за реализацију командно-информационог система и аутоматског информационог система Војнопоморске области до 1986.године; начелник штаба Морнаричког наставног центра до 1988. године; командант Морнаричког наставног центра до 1990. године; слушалац четврте класе Командно-штабне школе оператике Ратне морнарице до 1990. године; помоћник начелника Одељења за оперативне послове Органа за оперативно-наставне послове Команде Војнопоморске области до 1991. године; истовремено командант Војнопоморског упоришта Вис и Ластово до 1992. године, две респектабилне јединице, међусобно удаљене 60 километара и то када су острва Вис и Ластово били ослонац снага Флоте и других јединица; помоћник начелника штаба за попуну, васпитање, морал и правне послове Команде Ратне морнарице до 1993. године; командант Флоте до 1995. године; начелник штаба Команде Ратне морнарице до 1999. године. У току агресије НАТО на Савезну Републику Југославију био је начелник Штаба Команде Ратне морнарице. Пензионисан је 28.5.1999. године.

Службовао је у гарнизонима: Сплит, Пула, Вис и Херцег Нови. Одликован је: Орденом за војне заслуге са сребрним мачевима (1969. године), Орденом народне армије са сребрном звездом (1975. године), Орденом за војне заслуге са златним мачевима (1982. године) и Орденом народне армије са златном звездом (1990. године).

Дипломскли рад у Командно-штабној академији Ратне морнарице: Употреба поморских диверзаната на непријатељској територији.

Дипломски рад у Командно-штабној школи оператике Ратне морнарице: Организације општенародне одбране на привремено запоседнутој територији-Истра.

Адмирал Милан Радовић говори о себи, иако по природи отворем и ведрог духа, казује мање него што животна прича говори.

На свим дужнострима је оцењен оценом „нарочито се истиче“ био је скроман, са неким непознатим задовољством и поносом откривао је и упознао новог себе, а тиме и бит васпитања које је добио од оца и мајке. Никада се није плашио. Од родитеља је научио да буде одговоран и као официр и као адмирал у ту одговорност осећао је пред својим потчињеним бродским посадама и пред својим народом. његови потчињени су га описивали као старешину одговорног, часног, поштeног, али и жестоког официра који није знао за страх, умор, радно време.

Дисциплинован и одважан, пре свега у односу на себе, на свој талент морнаричког официра, тражио је од других да га прате и подрже у његовом трагању ка изналажењу оптималних решења свих проблема. Красиле су га изразите организационе способности, доследна упорност и способност да пронађе и поведе потчињене, на броду или јединици или команди на којој дужности је био, на извршење задатака. Они који су хтели учити имали од Милана шта да науче.

Милан је мој саборац, један од часних официра Југословенске ратне морнарице за време  разбијања Савезне Федеративне Републике Југославије који није прекршио заклетву, већ је храбро обављао дужности у Команди Војнопоморске области у Сплиту, а посебно као командант Војнопоморског упоришта Вис, када је острво Вис месецима било ослонац снага Флоте и јединица које су вршиле евакуацију припадника Југословенске народне армије и чланова њихових породица морским путем из Словеније и Хрватске у Црну Гору.

Волео је море, посебно дужности на бродовима говорећи: „Море је све оно што видим са брода до хоризонта и обале острва или копна“. А адмирал Радовић видео још даље, сав универзум и све што постоји у универзуму и питао се какав би универзум био кад у њему не би било бродова Југословенске ратне морнарице као тоталне вечности.

Љубав према мору и бродовима може бити само сломљена историјом, али да она, у свом постојању, пркоси силама које теже да је униште, онда је то прича о мом саборцу, који је у сваком времену значио као најискренији симбол официрског идеализма, неизмерне љубави према Југословенској ратној морнарици, храбрости и жртвовању.

Милан је Ратну морнарицу доживљавао „као велико живо биће које удише и дише“ (Гете), као мирис завичаја где се огледао на стотине његових извора. Оком, ухом, срцем и душом упијао је знања поморског официра, у , не једном, већ дугих година, гледајући звезде и узлетајући изнад свега што га додирује. Решавао је многе загонетке и вештине поморских официра, па и загонетке како се води и командује бродовима Флоте. То своје знање, кроз разне дужности претварао је у чаролије. Његова величина је у томе што је у одређеном историјском тренутку био адмирал свих нација у Југославији као што су били и његови саборци.  У данашњем времену таквих дужности нема, нити је могуће постићи Миланов успех. Сада се у миру дружи са својим ветеранима, окренут својим најмилијим, саборцима и пријатељима, а његово начело човечности било је и остало одлика човека са душом, адмирала из срца Романије.

Београд, мај 2025. године