ПЕСНИК СА ПАЛУБЕ
Да никада није касно да се таленат покаже доказ је
наш Бранислав Црнић, који је са 60 година почео да пише песме
и до сада добио многобројна признања.
Из њега су се одједном изнедриле песме и данас имамо
четири књиге у којима доминира љубав према мору,
рекама и бродовима.
Бранислав доказује да је онај ко је био
„једном морнар увек морнар“, када не може да плови
на бродовима морем и рекама он плови у сновима,
будан сања све оно што је доживео на палубама
ратних бродова на којима је пловио.
Вредност тих песама доказује и чињеница да онај ко чита
његове песме и сам почиње будан да сања и плови са њим.
Бранислав Црнић је рођен 20. марта 1951. године у Сремској Митровици, па одатле. иако је пловио морем и љубав и према рекама. Од 1959. до 1969. године живи са породицом у Новом Саду, кад одлази у Морнаричкотехничку академију у Пули (22. класа, последња школована у Пули). По завршетку Морнаричкотехничке академије 1974. године, када је произведен у чин морнаричко-техничког потпоручника, следи прекоманда у Сплит и прва служба командира Петог бродског одреда на торпедном чамцу ТЧ-217 „Корнат“. Ту је провео три године, па на РТОП-403 „Рамиз Садику“ шест година и на ВПБР-31 „Сплит“ осам година. Од 1993. до 1995. године био је на школовању у Генералштабној академији, као слушалац 43. класе. По завршеном школовању, распоређиван је по командама у јединицама Флоте и у Команди Флоте до 1996. године, кад је прекомандован у Морнаричкотехнички ремонтни завод „Сава Ковачевић“ – Тиват на место помоћника директора за производњу, где је био до 1999. године и почетка агресије на СРЈ. Кад је Морнаричкотехнички ремонтни завод „Сава Ковачевић“ по ратној организацији препотчињен Команди Ратне морнарице, директор и он као његов заменик су прекомандовани у Генералштаб – Морнаричкотехничка управа. По завршетку агресије, прекомандован је у Морнарички опитни центар до 2000. те године, кад следи прекоманда у Позадинску базу Генералштаба Војске Југославије на место начелника за снабдевање Ратне морнарице са морнаричкотехничким средствима, а 2003. године постављен је у Генералштаб Војске Југославије – Морнаричкотехничка управа, на место референта. У заслужену пензију одлази 2005. године у чину пуковника морнаричкотехничке службе.
Поезију почиње да пише 2012. године, а прву књигу „Поезија са временске линије“, штампа 2013. године. „Није ово мала књига“ излази из штампе 2014. године, „Механика живљења“ 2016, а „Месечина“ 2018. године. Пета књига песама је у припреми.
Члан је „Књижевног друштва Раковица“. Књиге објављује и на својим сајтовима: http://crnicbranislav.myartsonline.com/index.php/en/ и http://crnicbrane.rf.gd/, где се могу слободно погледати.
Добитник је Повеље за најоригиналнију љубавну песму на Четвртим међународним песничким сусретима „Орфеј на Дунаву 2016“ у Костолцу и Похвале за најеротичнију песму са песничке манифестације „Стишка свитања“ у Малим Црнићима.
Књиге му је илустровао колега капетан фрегате академски сликар Слободан Вуковић Пикасо.
Књижевник и новинар Мартин Пребуђила је написао о Браниславу:
Уопште није никаква тајна да је господин Бранислав Црнић (1951) већ десетак година војни пензионер и да је након свих бура и олуја с краја прошлог века свој мир и спокој задњих неколико година нашао у тихој и носталгичној луци поезије. Већ у уводу у својеврсној исповедаоници треће збирке песама “Механика живљења“, која је светлост дана угледала почетком марта, песник се канда правда и такорећи признаје: ... понекад зажалим што раније нисам почео да пишем... а било би лепо да сам љубавне писао кад сам љубио, морнарске кад сам пловио, борбене кад сам ратовао... Но, што би они наши старији и мудрији рекли: Никад није касно, да се љуби и пише страсно... Бивши припадник Ратне морнарице Југословенске народне армије на крају као пензионисани адмирал (или нешто томе слично) већ одавно непостојеће армаде, ових задњих неколико година и те како добро функционише и јуначки се бори метафорама, метаморфозама, римама и сетним стиховима. Потребно је, свакако, речи и констатовати да управо у овој трећој збирци песама Брана Црнић самосвесно и без лажне скромности цитира извесног Ђорђа Станића који у својој брошури „Фрагменти из психологије уметничког стваралаштва у књижевности“ тврди да се потреба за интелектуално-уметничким радом код старијих људи јавља као врста компензације и сублимације нечега чега више нема или што старењем нестаје...
... Да би што дубље и потпуније осетили ове најновије Бранине песме свакако је потребно прочитати и две претходне збирке... Управо у првој књизи у песми „Тужићу Мику“, „ново откривеном песнику у себи“ јесте и жао и криво управо то што није на време бродове и топове заменио салвама лепих и добрих речи.
Тужио бих Мику Антића
да га толико не волим као песника
што ме је предухитрио
и написао неке песме
које је требало да буду моје.
И управо са Миком Антићем може да се направи и одређена паралела, свакако не и поређење, што би млађем песничком сабрату Брани Црнићу било чак и непријатно. Обојица су рођени панонски морнари – Мика из Мокрина, а Брана из Митровице Сремске. Мика је тамо негде после другог рата био морнар, чини ми се баш у Сплиту[i], и све те своје немирне младалачке пловидбе преточио у поему “Невероватна песма“. Управо завршни стихови ове чудесне и невероватне Микине песме се најближе и најискреније дотичу Бранине морнарске душе...
... Мору и морнарима песник Брана Црнић у првој књизи посвећује цео један циклус, али не заборавља ни београдску обалу Саве и њене пролећне и јесење чари...
Пре него што сам прочитао ово поређење с мојим презимењаком и добрим пријатељем и вечитим морнаром, покојним Мирославом Антићем, Браниславове песме су ме асоцирале на чувеног Мику.
Поред мора, река и бродова Бранислав је доста песама посветио својој супрузи Љиљани,
реномираној књижевници, која пише поезију и прозу. Све ми се чини да је
вирус поезије са Љиљане прешао на Бранислава и озбиљно га „заразио“.
Љиљана је чланица Удружења књижевника Србије, Удружења новинара Србије,
Хрватског књижевног друштва Ријека и Хрватског друштва писаца.
Рођена у Сплиту пише на икавском и чакавском наречју. Објављена су јој дела
у зборницима, алманасима и антологијама. Добитник је бројних награда,
превођене су јој песме на словачки, чешки, македонски, енглески, италијански и немачки језик.
Учесник је многих међународних фестивала, књижевних сусрета међународних књижевних колонија...
Бави се фотографијом и сликањем.
Све је у браку Љиљане и Бранислава поезија. Када је болесна Бранислав болује са њом,
редовно нас обавештава о стању и ми, његови пријатељи, молимо за Љиљанино здравље.
На почетку и на крају морнарске каријере дуге 35 година
Волим поезију иако сам написао само једну песму. Хтео сам да Бранислав одабере две-три песме да их овде објавимо, али сам одустао. Нисам хтео да се опредељује јер их све подједнако воли, као и ја своје књиге. Одлучио сам се за ове, јер се и ја тако осећам када се нађем поред воде.
БИЛО КАКВА ВОДА
Кад изађем на неку реку,
све моје проблеме вода носи.
Останем на обали препорођен,
са сунцем на лицу
и ветром у коси.
Кад год дођем на какву воду,
бацим поглед по хоризонту;
обрадујем се и најмањем чамцу,
а камоли правоме броду.
Машта ме на њихове палубе вине,
па запловимо
у даљине.
И на мостовима волим да стојим;
гледам у воду што испод тече,
па ми се чини
као да пловим.
Чак и кад затворим очи
у њима се љеска некаква вода,
али ме плаши њена дубина
без блиског копна ил’ каквог брода.
Плива ту много претећих сена,
од сећања и успомена.
А БРОДОВИ ПЛОВЕ
Са чврсте обале Саве
гледам бродове.
Одавно сам се овде насукао
и остао као битва непомичан,
а они плове.
Један брод гурач
као да је баржу успоменама
накрцао,
па их је лагани ветар
мени дотерао.
По застави што се вије на крми,
издалека долази;
као и сећања
на морнарски живот,
док гледам како обалу
запљускују таласи.
Тутњи скривена машина
у утроби брода.
Гура напред, узводно,
а око челичног трупа
пени се и вртложи вода.
У трену је својом силином,
као и чаролијом,
реку и мене променио.
Кад су се за њим
склопили вирови,
остала је само празнина
и као утеха
у сребрном трагу.
живахни речни галебови.
А ове две је ипак изабрао Бранислав:
МОРНАРСКА ГОДИШЊИЦА
На компјутеру,
као кроз некакав прозор,
вирим у свечану салу
сплитског хотела
и препознајем весела лица.
Дигитализована прошлост,
заборављена па нађена,
трепери старим сјајем
јаче него сива данашњица.
Уз познате мелодије,
на подијуму врцају
плесне мајсторије.
Та дивна сплитска ноћ,
већ је одавно била апсолвирана.
Са нама су плесале наше „Маре“,
ту, подно Марјана.
Ћири били бела Маре моја
свира музика,
а ми смо били морнари
већ петнаест година.
Кад наш брод плови, плови...
трешти весела песмица.
О томе смо већ све знали
јер смо лично испробали
тај морнарски крух
са седам корица.
У сали одјекује: Адио бела
а ти си ми сетна и невесела.
Дошао сам накратко,
па ме држиш у загрљају
као да ме више
никада нећеш пустити.
Ех, да смо онда могли знати
да ће се овде ратовати!
Плакали би и певали:
Свршили су Маре бали.
1989.
ЕЈ, КАФАНО
Вече је било врло емотивно.
Ми оданде а сада овде;
они одавде а сада тамо
(а све је то некад било једно).
Младости и лепших дана
у кафани се присећамо.
Сенке прошлости су свуда:
на нашим лицима,
у полутами кафане,
у диму цигарета...
Нисмо више млади,
па све то помало смета.
Тамбураши су осетили лак плен
и гађали право у душу
песмама одавде и оданде
(а некад су све биле наше).
Певали смо, плакали
и брзо празнили чаше.
Благо онима без носталгије,
што су своји на своме
и живе једноставно.
За њих си срећа и весеље,
а за нас...
Еј, кафано!
Бошко АНТИЋ
[i] Био је морнар на Бадији. Присуствовао је свим свечаностима у Речној ратној флотили, морнарску мајицу и доламицу је увек носио.