У догађајима 1991. године у Војнопоморској области
млади људи – морнари, подофицири и официри,
који су спасили највећи део пловних средстава начинили
су мноштво подвига. Неки од њих забележени су на новинским ступцима и ту су и остали. Док су старији делили заслуге, немаром њих је прекрио заборав, а тако није требало.
Где су сада ти јунаци? Ни многи припадници
Ратне морнарицене не знају те јунаке, па настављамо да их извлачимо из заборава.
Полазиште за текст о голобрадим јунацима је чланак Зорана Плавшића „Црне легије никога нису штеделе – Пуцали на децу“ који је објављен у „Политици експрес“ пре скоро 30 година.
„Тукли су их из свих могућих оружја“, Пише Зоран Плавшић, „а они су улетали у нове ватрене окршаје, спасавајући људе и опрему. Борили су се и дању и ноћу у околини Сплита као стари морски вукови. Трагови борби виде се на целом броду, у просеку имају 19 година“.
Деветнаестогодишњи Бојан Перовић из Крагујевца и 22-годишњи Влатко Георгијев из Штипа предводили су групу тек регрутованих морнара: Миодраг Петровић из Доњег Милановца, Новица Стојановић из Врања, Живан Јовановић Жика из Шапца, Михрет Хусић из Завидовића и браћа близанци Марјан и Иво Луцић из Оџака. Бојана и Влатка су касније прозвали „Мирко и Славко“ по угледу на јунаке већ познатог стрипа. Што би рекли некада војни новинари: „Југославија у малом“.
„Приче о њиховим подвизима“, пише Зоран Плавшић, „о тој храброј посади десантно-јуришног чамца (ДЈЧ-632, додао БА) шириле су се етером, преносиле са брода на брод. Старешине су их хвалиле, морнари се дивили. Запамтили су их и хрватски гардисти. Када год би се појавили на мору, у близини обале, хрватски јуришници кидисали су на тај чамац. На сваки напад са копна, тако рећи ненаоружани брод, има само два топа мањег калибра, ручни бацач граната и нешто стрељачког наоружања, одговарали су пуном мером“.
Најбоље ће доживљаје ових младих људи описати сам актер, водник Бојан Перовић:
Васпитање и патриотизам понети из куће
Наша прича, ако је то могуће тако назвати, односно прича о „Мирку и Славку“ почиње мало раније од приче испричане у објављеном тексту.
Почињем са радом, првом дужношћу, 1990. године у Шибенику са постављењем на десантно-јуришним чамцима ДЈЧ-613 и ДЈЧ-621, где је командир био водник прве класе Кокеза Мaрко. Иначе, тада је Одред десантно-јуришних чамаца у саставу Осмог мешовитог дивизиона минополагача-десантних бродова био веома млада јединица, што се тиче кадра.
Као што сви знамо, политика и друга превирања у Републици Хрватској почињу много пре од дешавања у Шибенику. Већ од априла месеца 1991. године могли смо да идемо ван касарне (односно кући), а да са собом носимо наоружање као личну заштиту.
Морам споменути да сам се у том периоду интензивно дружио са водником прве класе Даковић Веселином (највећим херојем ЈРМ), што је на мене, поред васпитања и патриотизма понетог из куће, утицало још више на моје будуће понашање и доношење неких одлука.
У току 1991. године за команданта Одреда десантно-јуришних чамаца постављен је поручник бојног брода Вукмир Бандовић (пре тога био на патролним чамцима) који ће својом људском величином оставити велики траг на све нас његове потчињене. Сви његови поступци и радње са нама младим старешинама тек ће доћи до изражаја и показати сврсисходност у времену које тек долази.
Да би било јасније, ДЈЧ по формацији има два подофицира и шест морнара као чланове посаде. Због дешавања која су настала у Републици Хрватској велики број старешина је напустио јединице ЈНА. Није то било ништа изненађујуће за то време. Из разлога одласка великог броја старешина ми који смо остали верни себи и положеној заклетви морали смо пружити додатни напор у свим својим активностима које су следиле.
Морам напоменути да пре напада на Шибеник подофицири и морнари који су остали у јединици (међу њима Влатко и ја) припремили су шест ДЈЧ, које смо послали у Кумбор. Дошле су старешине из Кумбора да одвезу бродове да не би пали у руке Хрватске.
После одласка дела бродова из Одреда ДЈЧ формиране су и нове посаде због одласка старешина хрватске националности и тада смо постали чланови посаде ДЈЧ-632 Влатко Георгијев и ја. Став свих старешина који су остали био је јединствен (што се може видети из интервјуа Саве Војиновића) да се Касарна „Кулине“ брани до краја и да није предмет предаје.
Два ратна друга: Бојан Перовић и Влатко Георгијев
Почетак приче о „Мирку и Славку“
Наша прича „Мирко и Славко“ почиње пре напада на Шибеник, нисмо били у Шибенику за време напада када нас поручник бојног брода Вукмир Бандовић шаље на задатак обезбеђења луке Лора у Сплиту.
По самом доласку у Лору речено нам је да смо ту због обезбеђења Лоре и задатака превожења због одласка бродова из Лоре. Наиме, у том тренутку није било ратних бродова у Лори, сви су испловили на обезбеђење приласка бродова у луке на Јадрану.
Наш први ватрени окршај био је у Каштелима за складиште горива у месту Свети Кајо. За сам полазак на задатак (складиште је већ било заузето од стране Хрвата) на брод се укрцало 20 војника са једним подофициром (не сећам се имена) и пред само испловљење наређено нам је да сачекамо долазак капетана фрегате Данила Зјачића. Колико се ја сећам он није ни требао да учествује у самој акцији, већ је то учинио на лично нахођење, односно сопственом одлуком.
Капетан фрегате Зјачић је по доласку на наш ДЈЧ (одакле је командовао целом акцијом) био потпуно смирен и прибран, чак шта више нас је храбрио да се ради о рутинском задатку и да очекује да све буде без проблема.
Да би што више видео и могао да руководи акцијом капетан фрегате Зјачић је заузео место на палубици, између два топа калибра 20 мм. При доласку на Светог Кају и искрцавању људства започела је пуцњава са стране припадника Хрватске војске. Била је то пуцњава из пешадијског наоружања. Снајперска ватра је отворена по целом броду. На ватру Хрватске војске одговорили смо са топовима 20 мм (за једним топом водник Бојан Перовић, а за другим топом војник Живан Јовановић Жика из Шапца). Долази до застоја на топу војника Јовановића, кога делимично обузима страх. Капетан фрегате Зјачић га бодри и смирује!!! За време трајања пуцњаве од стране хрватске војске не чујете одакле долазе пуцњеви, посебно снајпера.
Један од многих снајперских хитаца је погодио капетана фрегате Зјачића у моменту када храбри Жику иако исти није био намењен њему. Хитац је био намењен воднику Влатку који га промашује за пар центиметара, окрзнуо му је део десног рамена, односно униформе, и погађа капетана фрегате Зјачића у бутну артерију.
Капетан фрегате Зјачић није зајаукао нити закукао, само се окренуо према мени, пошто се налазио између два топа, и упитао ме: „Шта ово би“. То су његове последње речи. Одговорио сам му: „Рањени сте“. Крв је већ била до његових груди јер је био у клечећем положају.
Војник Јовановић и ја спуштамо га рањеног у кормиларницу, водник Влатко јавља да имамо рањеног на броду. Стиже наређење да рањеног капетана фрегате Зјачића пребацимо на торпедни чамац који нам је био заштита. Губимо пуно времена на пребацивању рањеног (носила са торпедног чамца, постављање на носила, пребацивање носила са рањеником на торпедни чамац...). Торпедни чамац одвози капетана фрегате Зјачића за Лору уместо нас који смо пуно покретљивији, бржи, лакше пристајемо...
Лекари и сестре су већ побегли у Збор народне гарде, а хитна помоћ је требало да стигне из Војне болнице у Сплиту, коју су од раније држале усташе. Успостављена је веза преко „кризног штаба“.
Хитна помоћ је дошла када је Зјачић већ искрварио. Погинуо је фин, миран човек. Хрвати објављују да је погинуо под нејасним околностима. Приликом сахране на сплитском гробљу Ловринац неки грађани, затечени због других сахрана, пљували су према погребној поворци капетана фрегате Зјачића.
Отишли смо назад на Светог Кају. Посада десантног јуришног чамца је разбила усташе и повратила складиште горива. Заставник, његови војници, ја и моји војници смо минирали складиште и исто дигли у ваздух. Уништене су и инсталације и гориво, изазваном експлозијом. ЗНГ и ХОС се нису докопали горива.
Брод за све и свашта
Након нашег првог ватреног крштења и повратка у Лору следили су нови изазови и задаци. Били смо брод за све и свашта. Ноћу смо превозили намирнице и гориво за Дуилово. Стално смо били веза између Лоре и бродова који су се налазили на Вису.
Неколико дана после окршаја на Светом Каји добили смо задатак да идемо у Дуилово. Било нам је чудно да тај задатак реализујемо у дневним условима јер све претходне смо реализовали ноћу.
Но, као и све до тада, а и у будуће, извршили смо задатак без поговора и коментара.
По доласку у Дуилово са морске стране, а тамо смо могли само ми да приђемо због малог газа, имали смо шта и да видимо. Жене, деца. труднице и по који старешина који се ту нашао јер није могао доћи до свог брода. Да напоменем да се у Дуилову налазила и моја кума (крштена кума моје деце). Моји кумови имају сада два сина од којих је један поручник Војске Србије. Кум ми је активан старешина Војске Србије.
Тачно је да смо ишли са својим ДЈЧ и у Команду ВПО у Сплиту. Улазили смо у градску луку тачно наспрам Команде ВПО, што нико није очекивао. Војници који су били у обезбеђењу Команде ВПО истрчавали су у нашу заштиту док су Хрвати збуњено гледали. Једном приликом док сам претрчавао између брода и улаза у Команду на самом улазу у Команду сачекао ме је официр чина капетана бојног брода или пуковника (не сећам се) и дао ми у руке коверту на којој је писало „Лично за адмирала Кандића“. Коверту сам ставио у кошуљу и никоме о томе нисам говорио.
По доласку на острво Вис тражено је да се бродом вежемо на брод „Вис“ што није била уобичајена пракса. Схватио сам на крају да траже коверту која је била код мене у кошуљи. Влатко није знао да је имам. После дуге и мучне расправе, где је било и претње затвором, Влатка и мене су одвели у Оперативни центар на броду „Вис“ где се телефоном лично јавио адмирал Кандић и рекао да коверту предам органима безбедности. Ни дан данас не знам шта се налазило у поменутој коверти. Али, из претходног случаја произилази анегдота:
Сутрадан официр безбедности долази код нас на брод и све нас позива да се окупимо, јер адмирал Кандић нам шаље флашу вискија да се почастимо због извршеног задатка.
Седимо, пијемо, шалимо се, али у једном моменту ми паде на памет да је адмирал послао боцу од 0,75 литра. Захваљујем се официру безбедности што се сетио нас, што нам је послао пиће, али молим да када следећи пут пошаље барем један литар јер је ово за нас мало.
„Ви сте наш понос и дика“
Можда за нас најтежи ватрени окршај се десио између Марјана и Чиова. Наиме, као брод који је био између луке Лора и острва Вис добијамо задатак да са пар старешина упловимо у Лору, да те старешине изврше добијене задатке и да их вратимо назад. Долазимо у Лору, старешине обављају своје задатке и сазнајемо да је Хрватска војска минирала Каштелански залив испред улаза у Лору и да нема изласка из Лоре. Касније је на једну од мина наишла баркаса из Дивуља где је погинуо заставник и два морнара.
Ноћ смо провели и Лори уз стално размишљање да више нећемо ни изаћи. Ту ноћ одлучујемо да ујутро испловимо по сваку цену (Влатко, ја, старији водник Милун Бабовић, потпуковник Петковић, …) Јављамо Команди да испловљавамо, добијамо негативан одговор, ништа крећемо на сопствену одговорност. У том моменту важило је тзв. примирје. Испловљавамо из Лоре, све пролазимо, нема мина и долазимо до пролаза између Марјана и Чиова где нас нападају здруженом ватром. Тукли су нас са пешадијском муницијом, са топовима 20 и 40 мм. Наравно, одговорили смо са оним што смо имали. Брод је био изрешетан са свих страна. Као никада до тада имали смо пуно среће – срећа прати храбре, али и поштене. На броду је било пуно више људи него обично - старешине које су биле на задатку. Рањен је водник Котев[1] који је био у кормиларници – део руке му је однесен. Кроз кормиларницу, односно мунициону комору, прошла су три пројектила, нису погодили муницију. Више пројектила је прошло кроз моторни простор без значајних оштећења као и кроз ограду палубице топа, сви су се крстили како нико на топовима није повређен. Као и увек ја сам био за топом. Хтео сам да узмем део ограде за успомену, али у ремонту то нису знали и исту су бацили.
У ватреном окршају између Марјана и Чиова спасиле су нас ракетне топовњаче РТОП-405 и РТОП-406 које су биле спремне да отворе ватру по граду да напад није престао.
После изласка из тог окршаја добили смо поруку најлепшу за нас од једног од команданата РТОП радио везом која је гласила: „Ви сте наш понос и дика“.
* * *
На Вису смо остали до задњег дана повлачења ЈРМ. Ванредно смо унапређени Влатко и ја у чин водника прве класе. Предложени смо за потпоручнике, али је капетан бојног брода Мујо Ћилимковић на Колегијуму рекао: „Боље да имамо добре подофицире наго лоше официре“.
По доласку у Црну Гору Влатко се скинуо и отишао у Војску Македоније, живи у Куманову, ради у Скопљу. Он је 35. класа Морнаричке средње војне школе. Има супругу Драгану, две кћерке и унуку Уну од три месеца.
Морнар Миодраг Петровић је одслужио војни рок све време са нама, активирао се као подофицир по доласку у Боку Которску.
Војници, браћа близанци, Марјан и Иво Луцић, приликом једног одсуства су напустили ЈРМ. Иначе, били су Хрвати из Оџака. За време борбених дејстава нису учествовали због националне опредељености. Њихов задатак је био пуњење оквира за аутоматске пушке и добоша за топове.
Морнар Живан Јовановић Жика из Шапца такође је пуштен на одсуство са кога се није вратио. Жика је пре доласка на одслужење војног рока живио у Бечу где је имао супругу и дете.
Када је кренуо на одсуство није имао ципеле, остале су му у Шибенику. Влатко му је позајмио своје, носили су исти број, никада их више није видео.
Ја сам рођен 20. јануара 1972. године у Крагујевцу. Завршио сам 37. класу Морнаричке средње војне школе (1986-1990). Супруга Сања Бјелановић рођена је у Сплиту. Имамо кћерке Наташу (1993) и Јелену (1995) и унуку Софију (2017). Био сам моториста на ДЈЧ, турбиновођа на РТОП-405, секретар команданта Флоте, заменик командира Команде стана Команде Флоте, референт за опште послове и домаћин Дома Војске Србије у Крагујевцу и референт за људске ресурсе 29. логистичког батаљона. Живим у Крагујевцу и путујем у Краљево 13 година.
Бошко АНТИЋ
[1] Водник Котев је био код нас на броду само једном приликом и то када смо били нападнути са Марјана и Чиова. Мислим да је радио на торпедним чамцима. После рањавања на броду пребацили смо га на РТОП која га је превезла на Вис. Колико се сећам на „Галебу“ је тада била екипа доктора која је прва извршила хируршки захват. Одатле је пребачен у Мељине. Рука му је спасена. Касније се, колико ја знам, скинуо и отишао у Македонију.
Puno hrabrih mornara, podoficira i oficira je bilo u Ratnoj mornarici, ima puno svetlih primera, poznat je i napad na sibenske kasarne Rade Koncar, Ante Jonic, Komandu VPS, kao i veliki broj skladista oko Sibenika
KF Danilo Zjacic je heroj Jugoslavije.