У Чачку је 10. марта ове године, 26. класа Морнаричке војне академије испратила свог преминулог класића, капетана бојног брода у пензији Марјана Тодосијевића, на последњу пловидбу ка небеском мору тишине.
Пуни емоција и успомена на вишедеценијско дружење стајали су у морнарском ставу „На вез“ Миленко Бубић, Јовица Мирков, Марић Милорад, Јанко Јаничић, Ратко Брајковић, Слободан Рајчевић, Спасоје Чотрић и Борис Богданић док је опроштајни гoвoр држао Миленко Бубић:
Поштована породицо, драги пријатељи!
Дошли смо да испратимо на последње путовање или како ми морнари кажемо на пловидбу, супруга, оца, брата, деду и пријатеља Марјана. Рођен је овде уз Мораву, где је растао, сазрео и одлучио да постане морнар. Уписао се 1971. године у Морнаричку Војну академију у Сплиту. Била је то 26. класа. Били смо деца коју је одгајала и усмеравала Југословенска народна армија. Она је од нас створила официре – људе. Тодос заузима посебно место међу 41 младих људи. Био је посебан и тада и касније. И биће посебан док га се ми будемо сећали, а то ће бити све док је и један од нас жив.
Тодосова каријера после завршене Академије кретала се од команданта ракетне топовњаче, обалског ракетног дивизиона до других високих дужности у командама Ратне морнарице. Све дужности, укључујући и командне, обављао је савесно, одговорно и професионално и за то је добио многобројна одликовања.Такав је Марјан као професионалац и као човек.
Поред високо цењеног официра, међу нама је био препознатљив по томе што је волео књиге, нарочито поезију и фолозфију. Провели смо много времена на узбирканим морима, сунчаним плажама и усијаним палубама, рецитујући у смирај дана Јесењина, Лорку, Мику Антића... У књижевности, моралу и политуци заступали смо један став, а он се супростављао и покушавао да нам укаже да је и други став, начин или филозофски правац исто тако прихватљив и могућ.
Друже и пријатељу, класо наша!
Оде Ти на овај пут без повратка, а рекао си да ћемо се дружити на Тари, Ртњу, Босни, на мору и још неким меридијанима. Рече да Ти је најлепше дружење са звездама. Оне су увек ту и одлазак међу њих ће чекати све нас. Када ћемо тамо не одлучујемо ми него нешто моћније и јаче од нас. Нама који остајемо, остаје сећање ма Тебе. Има нас, сећаћемо се. А и међу звездама има оних за које није било довољно овоземаљског времена.
Ништа се не понавља, као ни живот. Зато овог кишног и плачног дана хоћемо да нам наш Тодос, цимер, фаца или како год да смо га звали путује у сећање као прави пријатељ, друг и класић, вредан поштовања. Био је наш, али ипак и само свој.
Његова породица и пријатељи, Ратна морнарица и Чачак се поносе што су имали човека као што је Марјан Тодосијевић.
Почивај у миру класо наша и мирно Ти море небеско!
Међу многим порукама припадника Ратне морнарице и пријатеља стигло је и ово дирљиво писмо из Сплита:
SNIVAJ MIRNO
još uvijek puno želja što krijepe
i nadu tješe - vremena ima, nije kasno
srce se noći prepalo, od života odustalo
umorno stiglo do ulice slijepe
pitam se, u ovom času kojem ne vjerujem
je li u njemu bio i prstohvat sjete i tuge
za danima moćnim, mladim, za brodovima bijelim
i morem modrim po kojemu si plovio
za toplim nijansama nebom razapete duge
za rukama nekim malim i nježnim
koje si davno zavolio
otišao si bez pozdrava, a u zadnjoj poruci je pisalo
„ma naći ćemo se negde...“
nas četvero koji smo studentske dane dijelili
protkane odlascima i dolascima
i stihovima što zajedno smo ih pisali
na nespretno otkinutim komadima papira
sjedeći ispod neke od palmi na rivi splitskoj
jutros daleka zvona tužno zvone...
čovjeku dragom, po svemu duši bliskoj
javljaju da nikada više se neće „naći negde“
u ovom svijetu nemilosti i krivih odabira
ONI i ONE
koji su prijateljevali, nikada ljubovali...
snivaj mirno...
možda se opet jednom sretnemo
u sjeni rajskoga vrta pod nekom palmom
na klupi uz more u beskraju vječna mira
Јанко Јаничић
капетан бојног брода у пензији
žao mi je ali nisam bio prisutan na ispraćaju našeg klasića
Todosa
Večna mu slava.. Mir i spokoj u nebeskoj bašti…..
R. I. P
Mirno ti more komadante na RTOP-405