ПРЕ ШЕСТ ДЕЦЕНИЈА
Данас је 25. јуни 1966. године. Јутрос смо испловили “Галебом” на крстарење по Средоземном мору. Све до уназад десетак дана нисмо били сигурни да ћемо ићи. Целу трећу годину смо нагађали где ћемо ићи; били смо у тим нагађањима у Тунису, Шведској, Енглеској и стигли смо и до далеког Мексика. Сви смо желели да Академију завршимо једним великим путовањем, једним часом који ће као овај бити дуг преко три хиљаде миља. Сањарења су се остварила и видећу тако лепе земље као што су Египат и Грчка. Како је лепо бити морнар и упознати многе крајеве, а ја сам увек то желео и стално сам хтео да упознам све ново и ново, да видим све и да сазнам све.
На команду “на вез” посада се за тренутак нашла на местима одређеним борбеним распоредом. “Галеб” се одвојио од свог веза у сплитској луци на путу за Медитеран. Тачно у осам сати одрешени су бродски везови и “Галеб” је заорао својим пропелерима прве бразде свог дугог пута без икаквог церемонијала на испраћају. Постројена посада, официри и питомци, поздрав адмирала Иве Пуришића који нас је заједно са старешинама из Команде Флоте поздрављао пожелевши нам пре тога на кратком састанку у салону да успешно обавимо задатак и по старом поморском обичају “мирно море”.
ОД СПЛИТА ДО АЛЕКСАНДРИЈЕ
А море је заиста било добро на самом почетку. Једноставно, свима нам се бежало из врелог котла Каштеланског залива где ни дашак ветра није стигао до отромбољених једара неког једрењака залепљеног на стаклу мора. И брзо је Сплит остао за нама; за сат смо већ прошли Сплитска врата (пролаз између Брача и Шолте) и кренули ка острву Вису.
- Кажу да у ово доба године на Медитерану дувају маестрали, каже као сам за себе новинар “Вјесника у сриједу” Фране Јурић.
- Бит ће плесања, рече један морнар као одговор, за њега се не би одмах знало да ли је то члан посаде или укрцани питомац. У његовом погледу се очитавала готово дечачки страсна знатижеља неће ли можда тај плес оборити овог крупног новинара у “хоризонталу”, кад га преко разгласа омете команда: “Смена на стражу!”. Отишао је а да није ни знао да је тај новинар стари искусни морнар са партизанског дрвеног разарача “Биоковац”, да је написао роман “Осморица са дрвеног разарача”. Читао сам тај роман и чим сам чуо његове доживљаје из рата знао сам ко је.
Поглед на Вис, острво што га један мој друг назва огромним прилепком, увек изазива сећање, посебно када се гледа са великог брода.
За крмом “Галеба” остале су поодавно суре литице Ластова и Сушца , последње што је око ухватило од драге родне земље. Већ смо на средини Јадрана и свуда около је само море по коме се виде само мали таласи терани свежим вечерњим ветром. Све около је плаво море, а горе само плаво небо. Први пут сам на пучини и некако се чудно човек осећа кад у даљини не види познати део копна: врх, рт, светионик, острво или градић. Дуго сам увече седео на крми и дивио се овој дивној ноћи и нормално мислио на Томку, кућу, Ђолета, Славка... Јуче сам писао Томки али нисам стигао да писмо однесем на пошту па сам га дао једном морнару. Како бих био срећан да је и она ту, да ме испрати и зажели срећан пут. Било би дивно да су ту Рајко, Милица, Ђоко и Славко. Никада нисам био овако далеко од њих.
Пробудили су ме у пола ноћи. Изашавши на палубу, по прамцу десно, угледао сам светла, знао сам да је то италијанска обала и да ћу убрзо видети бљесак светионика Санта Мариа ди Леуца. Отрант нас је дочекао мало узнемирен и пред зору су се већ видели плавичасти обриси Калабрије, чије је име у мени будило сећање на дечачке дане, крадом читам “шунд” у школи и романтичне јунаке поносног и сиромашног италијанског југа. Ови обриси помало подсећају, овако издалека, на наше Црногорско приморје. Минусмо рт Стило обележивши га пригодном информацијом о чувеној бици из Другог светског рата код истоименог острва, “опипавањем “ снага италијанске и британске средоземне флоте. Информацију за посаду, питомце и све оне добровољце дошле из “привремено укрцаног састава” припремио поручник фрегате Митар Кецић предавши реч Ратку Вучетићу да исприча, мора се речи, пажљивој публици нешто о нападу енглеских снага на Таранто.
Нас питомце је већ тешко разликовати од посаде - и оне у машинском простору, у радним комбинезонима, ознојене, замрљаних руку уљем и нас из Војнопоморске академије што се по сменама службе редамо на командном и сигналном мосту, заокупљени поморским картама, позицијама из астрономске навигације, секстантима, радаром и приручницима из астрономске навигације дублирајући дужности бродских старешина. Радим марљиво и с вољом, користим сваки тренутак крстарења чији је основни циљ практично овладавање астрономском навигацијом на отвореном мору. Била је то и најбоља прилика за темељиту и последњу припрему за завршни испит из навигације који нас је чекао по повратку.
Већ по подне смо били на “џону италијанске чизме”. Са брода се лепо виде приобална насеља, обасјана сунцем и стрма брда Калабрије. Гола су и сурова та брда.
“Око пет после подне бићемо у Месинском теснацу”, каже командант “Галеба” капетан корвете Миодраг Шепић, “ту ћемо из Јонског мора прећи у Тиренско море и пловити према вулканском острву Стромболију. Затим окрећемо, враћамо се истим путем, пловимо дуж обале Сицилије, скрећемо на југ према Малти, а одатле према северној обали Африке. Иначе, ово су подручја у којима су се за време Другог светског рата водиле жестоке поморске битке”.
После ручка, на крми “Галеба”, која у пловидби служи као плажа, али и као учионица, питомци обе академије имали су час историје. Осим оних који су били на командном мосту, остали су слушали о судбинама италијанске и британске флоте, о адмиралу Канингему, о маневрима који су једнима доносили успехе, а другима смрт у таласима немирног Средоземног мора.
Нешто доцније, лево од прамца, назирали су се високи обриси планина које су израстале из мора и Сицилија – високо се дизао вулкан Етна.
„Кроз један час упловићемо у Месински теснац“, обавештава официр службе у вожњи преко звучника, „од давнина је овде обичај да се са бродова који плове кроз теснац бацају флаше са писмима. Њих прикупљају рибари из Месине на Сицилији или они из места Ређо ди Калабрија на обали Калабрије и предају најближој пошти... У недостатку лира у флашу можете убацити цигарете, а о осталом ће се побринути овдашњи рибари. Флаше се могу добити на прамцу...“.
Мало касније је читава посада писала, а адресе су различите од Марибора до Ђевђелије и од Суботице до Виса. Најчешће су писма упућена родитељима, девојкама и друговима. Онда су на палубама, од прамца до крме, стајали сви који у том тренутку нису били на служби. Први чамац, у коме се налазило шест бучних Калабреза, пришао је „Галебу“ тако близу да се чинило да ће га преврнути крмени таласи нашег брода. Да ствар буде још узбудљивија засуле су га, као ручне бомбе, флаше са писмима и цигаретама. Чамци су нас пратили све док нисмо прошли теснац, из легенди познат као страшна Сцила и Харибда. Послао сам писма мами, Томки и Ђоки – стигла су.
Лево од нас је Сцила, кћерка Посејдона и Кратаиде, чудовиште са дванаест ногу, шест глава, а у свакој по три реда зуба. Лежала је на обали мореуза у мрачној пећини, нападала лађе и са њих гутала морнаре. Овог пута гледамо кроз двоглед, тамо су само чудовишни врхови четрдесетоспратних небодера града Месине, његове двоглаве и троглаве цркве, конструкција џиновског стуба за каблове које пребацују преко Мореуза из Калабрије, а даље при самој обали редови нагорелих зидова и црних прозорских дупљи што зјапе и сећају на први велики десант савезничких снага у Другом светском рату.
Преко пута, на другој обали, у сенци велике смокве лежала је још страшнија Харибда, кћерка Посејдона и Геје. три пута дневно увлачила је воду у себе, при том је гутала све што је у њој било, и лађе и морнаре, а онда поново избацивала само воду... Тамо сада, баш у Калабрији, на железничкој станици стоји елегантна змија електричног воза и из њега као мрави излазе путници, а горе широком аутострадом колоне аутомобила престижу се у нервозној трци с временом и послом.
По веровању старих Грка на обалним пећинама Месинског теснаца две немани гутају поморце. Сцила је била, заправо, опасна литица, а Харибда опасан вир и понор. Због тога се овај пролаз назива између Сциле и Харибде и ко жели избећи Сцилу настрадаће од Харибде и обратно.
Пред нама је Тиренско море, правац једно од Липарских острва, Стромболи. Пре него што ће напустити командни мост, Јовара се надноси над навигацијском картом. Вулкан острво Стромболи био је добар педаљ од Месинског теснаца.
„Бићемо тамо за отприлике два часа“, каже Јовара.
„Ови ројеви цифара“, пита новинар Политике експрес, „означавју дубину мора?“.
„Да, али не у метрима, већ у „фадомима“. то је енглеска мера за дубину. Ове друге цифре, на копну, означавају фите, стопе, а растојања су у јардима“.
Новинар се ухватио за главу као да не зна да се простор дели на ширину, дубину и висину. После вечере изашли смо сви на палубу. Међу онима који су желели да виде ово усамљено острво које повремено „бљује“ ватру и лаву, био је и наш кувар Вјеко Зубек, који је од својих 33 године тринаест провео на овој дужности. Пре него што је почео да „храни“ Ратну морнарицу, пловио је на прекоокеанским бродовима чак до Великих језера у Северној Америци. Иако има поморски стаж вредан поштовања, на овој пловидби је често забринут и ћутљив.
„Ма, жена ми је остала у Сплиту, у болници“, објаснио нам је Вјеко, „треба да роди. А ја сам река' ако буде кћер нека јој да име Вања“.
„А ако буде син?“, питамо га углас.
„Асти бога! Већ имам једнога!“
„Гледајте, дими се“, прекидоше нас узбуђени повици. Пред нама је из мора израстала пирамида висока 925 метара. На миље у круг ничега сем мора и још светлог неба. На врху Стромболија мировао је црн, злослутан, облак. С обзиром да је остали део неба чист, црни облак мора да је од дима.
„Галеб“ је прошао Стромболи сасвим близу, можда на миљу-две. Низ стрме његове падине јасно су се виделе широке ленте охлађене лаве, али је ниско растиње упорно бујало одмах поред ње. Данас вулкан не ради, вероватно „због тога што је недеља“.
Стрме вулканске хриди, трагови лаве, прегршт кућа попут облутака просутих на, неким чудом, зеленом западном језичку острва и гломазни навиљак маглуштине око невидљива врха – то је Стромболи каквог смо видели – вулканска металноцрна громада што окружена острвском скупином Липара самује у Тиренском мору.
„Галеб“ је у широком луку окренуо прамац за 180 степени, опет према Месинском теснацу. Спушта се ноћ. поново су сви на свом месту. Долази ноћ и поновно друговање са звездама. Деси се да астрономска позиција „падне“ по десетак и више миља ван курса или да су актери Идентификатора по свој прилици пропустили још коју звезду.
Сусрећући јарко осветљене путничке бродове на путу са Корзике, Сардиније и Азурне обале, пролазимо у потпуној тишини топле ноћи Сцилу и Харибду, а да притом нисмо везани за јарбол попут Одисејевих морнара да не чујемо судбоносни заносни пјев морских сирена.
Ватрене уздисаје Етне посматрали смо с дужним поштовањем и усхићењем. Поглед на њен врх окупан црвенкастожутим сјајем уштапа, мрачну обалу, разливено сребро на леђима шумних таласа, ствара у нашим романтичним душама грешне у чезнутљиве помисли на сунчане маслињаке, густо вино, тамнопуте пастирице што миришу на млеко, мед и кадуљу...
Јутро, 27. јуна, нас дочекује на домаку Малте. Сицилија је остала већ за нама. Дува западни ветар тако да брод посрће. Око 8.30 часова окрећемо у курс 140 степени, у њему ћемо пловити два дана. Испратила су нас два неповерљива подморничка перископа и јато делфина који су, обешењачки искачући из воде и прштећи пеном готово уз сам брод, прекинули безобразно наставу из познавања бродских противпожарних средстава, привукавши комплетну слушалачку публику уз ограду, која је разумљиво њихово очито непоштовања бродског распореда занимања пратила и поздравила бучним навијањем.
Дан је прошао мирно и без узбуђења. поноћ нас је затекла на „дебелом“ Средоземном мору на око 200 наутичких миља од афричког копна.
У 22.00 одјекује глас са командног моста: „Припреми брод за тешко море“.
И следећег дана, пловимо поред афричке обале. Види се неки светионик на обали. Целу ноћ „скидамо“ звезде. Поново смо померили часовнике због уласка у другу часовну зону.
После ручка у даљини се назирало копно. Коначно се види Африка. После два часа пловидбе, копно је опет нестало. Нисмо променили курс, само смо на спољној страни великог залива. Копно се „повукло“ и зато га не видимо.
А онда с крме допреше повици: „Дува! Дува!“.
Заиста, десно од брода из пучине је избијао прави водоскок.
„Китови“, повикаше сви.
У једном тренутку из таласа се издигну црна маса, као острвце, а поред њега се указа још једно и онда опет нестадоше. Били су то, свакако, мужјак и женка. „Галеб“ је журио својим курсем и више их нисмо видели.
У ГРАДУ АЛЕКСАНДРА МАКЕДОНСКОГ
У току ноћи петог дана школског крстарења, „Галеб“ је био пред Александријом. Тачно у седам часова ујутро, док смо усхићено гледали овај древни пријатељски град под јутарњим сунцем, уз бок је пристао пилотски чамац. Почео је маневар упловљавања. Поморцима није потребно објашњавати шта то значи када је реч о Александријској луци. Ова лука је озбиљан проблем и за најискусније „морске вукове“. На километар-два од обале протежу се плићаци од само неколико метара дубине.
Пред великим лукобраном у плићаку лежи преполовљен, напуштен брод. И са унутрашње стране лукобрана још један прекоокеански џин као да је пресечен гигантским ножем. Лево од нас, у луци, остаје усидрен диван бели брод са старинским косником. То је некада чувена јахта свргнутог краља Фарука, а сада школски брод египатске Ратне морнарице. На истој страни је ратна лука у којој мирују разарачи, подморнице и торпедни чамци.
Поред осталих, који су службено дочекали на обали наш брод, био је један мађионичар у дугом црном капуту и шеширу. Чим је приметио да је везивање завршено, скинуо је шешир, из њега је извадио живо пиле, стиснуо га у шаку тако да му је само глава вирила, а онда је енергичним покретом друге руке откинуо главу. Гледаоци су били запањени. Али мађионичар се насмејао и отворио обе шаке – у свакој је било по једно живо пиле и ни једном није недостајала глава.
„Тито - Насер, сава, сава!“, узвикнуо је симпатичан артист, одмахнуо нам и одлутао према другим бродовима. То је била његова добродошлица Југословенима, бесплатна представа за њих.
Тај узвик чуо се стално кад смо поподне, ја, Даба, Јовара и Кучо, изашли у град. Чуло се то из уста војника, полицајаца, морнара, цариника, кочијаша фијакера у дугим галабијама, такси шофера и обичних грађана на улицама. Не једном били смо изненађени како нас ови људи препознају иако ни реч нисмо проговорили. И увек смо, уз широк пријатељски осмех, чули: „Тито - Насер, сава, сава“. Ово би требало да значи: „Увек заједно, раме уз раме“.
Када смо у белим униформама кренули у широку, бучну, Александрију, приређиване су нам праве мале овације. Очигледно упловили смо у град који нас је дочекао отвореним срцем. И као што човек осети понекад задовољство што је здрав или што има добре пријатеље, тако смо и ми у Александрији одједном осетили задовољство и понос што смо Југословени.
Како смо видели, Александрија је подељена у два сасвим различита дела града. Један је арапски, још увек препун сиромаштва и беде са малим „базарима“ по улицама препуних воћем које због високе температуре има неки чудан мирис и мирисом тамјана, где по цели дан одјекује источњачка (арапска) музика. Ту се продаје све и свашта. Деца јуре улицама боса, на главној улици спава човек на асури и нико га не дира, на све стране се кољу овце, јер предстоји Курбан Бајрам. Трговци вичу и нуде своју робу, а када човек пита за цену заврти му се мозак од ње на крају продају двадесет пута јефтиније и кукају како су изгубили, а Арапина је немогуће преварити. Чуо сам да је једини начин да се превари Арапин да се плати одмах цена коју тражи, а он ће после да кука што није заценио више. Куповали смо предмете од камиље коже и стакла, разгледнице нигде нисмо могли пронаћи. Други део града је тзв. европски где су огромне палате са дивним вртовима и широким улицама. Има се осећај да се налази у неком другом свету, а не у оном кроз који смо прошли пре пола сата.
Поподне, 1. јула, одвели су нас да видимо дворац Монтазу, бившу летњу резиденцију бившег краља Фарука. Свечаним, помало намештеним, кораком, пролазимо тремовима од коцкастих разнобојних венецијанских стакала која нас за часак претварају у харлекине. Подови су од оникса, позлаћене су кваке за сто позлаћених врата... Ах, колико неукуса. Можда је зато угодније гледати у бескрајни парк и на једну скромну арапску породицу даље на трави – мушкарца и жену са дететом на рукама што су сада свој недељни викенд отпочели завршетком доручка из најлон кесе и куповањем улазнице за дворац бившег краља. Идемо једно време заједно са њима док нам водић монотоно гуди: „Ово су Фарукове домине, ово бурмутица, ово је Фаруков бич, ово је последња свечана униформа коју није успео да обуће...“.
Већ пада мрак на баршунасте паркове Монтазе, а то је време када се град расцвета као ружа. Мали шарени дућани почињу мамити својом чудном магијом трговине, а трговци нас запрепашћују обавештеношћу и речима: „Земљак шекај мало, ченч мани“. Вечерњи поветарац с мора спашава у овом тренутку Александрију од непомичне летње врућине. У луци се почиње љуљати одсјај великих бродова.
Увече смо били на пријему код питомаца њихове Поморске академије. Одлично су нас дочекали. Сви су врло фини и љубазни момци, прави домаћини. Тешко смо се са њима споразумевали. Пили смо и камиље млеко, али не сви. Гадило нам се али било је неугодно да одбијемо када су то нудили као свој специјалитет.
У девет сати смо отишли у њихов официрски једриличарски клуб. Њихови официри, осим адмирала Рашида Гамела, су очигледно млади, расположени и обучени у беспрекорно белу униформу. Ту и тамо су униформе допуњене шареним врпцама одликовања.
Одликовања се, обично, стичу у рату. А тамо, према излазу из луке стоје олупине за које рекоше да су „успомена“ на краткотрајни рат.
„Има ли вечерас овде некога ко се као поморац борио против англо-француске флоте у агресији на Уједињену Арапску Републику“, упитах младог поручника који је причао вицеве.
„Има, наш капетан корвете... Он је командовао једним од пет торпедних чамаца који су потопили енглеску крстарицу. Желите да вас упознам?“.
Тако сам осетио снажан стисак руке црномањастог, седог капетана, сетних кестењастих очију.
„Мy name is Veheda“, рекао је, „Зовем се Вехеда, Абдулах Вехеда“, а одмах затим додао: „Говорите па руски... Очењ харашо“.
Замолих га да ми исприча како је текла читава операција.
„Ви знате, напали су нас у жељи да врате Египат на старо, да угуше револуцију“, причао је Вехеда течним руским језиком, „били смо несразмерно слабије наоружани, али решени да се боримо... Ви, Југословени, то можете да разумете. Пред Александријом су пловили бојни бродови и немилосрдно сејали смрт. Био сам тада млад официр и када је наређено да исплове наших пет торпедних чамаца знао сам да је дошао час да отаџбини вратим оно што ми је дала. Испловили смо изненада пуном брзином, јер је то једини начин да се успе. Устремили смо се на најближи и највећи брод, британску крстарицу“.
Капетан корвете Вехеда застаде у причи, пажљиво угаси догорелу цигарету и у том часу поверовах да је руски језик, свакако, најприкладнији да се изразе тако драге речи као што су „дочка“, „родни город“...
„Лансирали смо торпеда и погодили циљ који је одмах почео да тоне. Задатак је извршен, али се у луку вратио само мој и још један торпедни чамац. Остали су уништени и потонули су недалеко од крстарице. То је све“, завршио је своју причу и загледао се преко глава својих колега, тамо некуда у море и мрак. Можда баш тамо где су пре више од једне деценије његови другови утопили своју младост за слободно египатско море.
Много више удесно мрешкао се под вечерњим поветарцем легендарни залив Абукир. Ту је последње године осамнаестог века, тада већ једнооки и једноруки али непобедиви, адмирал Нелзон тријумфовао над француском флотом и постао надахнуће генерацијама помораца. Више од 150 година после тога, надомак Абукира, Нелзонови потомци претрпели су тежак губитак.
Док разговарамо с поморцима Египта у граду се чују топовски пуцњи. Сутра је рођендан пророка Мухамеда и читав град живи као у трансу. Блејање оваца спремљених за клање меша се с уњкавим одломцима неке арапске песме.
Када смо се вратили на „Галеб“ нашли смо некако збуњену посаду. Омах смо знали да се нешто десило у земљи. Саопштили су нам да је смењен Александар Ранковић, а детаљи нису познати.
Посетили смо Грчко-римски музеј. Видели смо оригинал мумије – балзамована тела старих Египћана. Сви грчки кипови су направљени у кретању, док су римски у лежећем положају. После музеја ишли смо у Зоолошко врт. Сликали смо се поред жирафе, нилског коња, слона... Ту негде почиње пустиња.
Предвече смо поново у граду. Класићи се „жале“ да девојке просто „насрћу“ на њих, један тврди да га једна чак уштинула да је вриснуо од бола.
Наша посета Александрији је завршена. Било је дивно. Одушевљени смо овим народом који на сваком кораку кличе „Тито“. Све сусрете, сва нова познанства, све утиске, све људе различитих друштвених положаја и занимања који су без устручавања, на њима већ својствен начин, исказивали своје поштовање, топлину, а може се слободно речи и љубав, коју гаје према Југославији и Југословенима. Немогуће је описати све обиласке, историјске споменике, изгледе града, арапских и других делова тог дела Африке пуног хиљаду најнеочекиванијих контраста на сваком кораку. Нема места ни за опис огромне луке са небројеним бродовима свих застава света, суверена, џамија, црвене прашине, глинених купастих кућица и складних новоградњи, пулсирање главних улица, арапских ношњи, лакираних фијакера, лепих црнооких жена под заровима.
ПРАВАЦ ДРЕВНА АТИНА
Испловили смо 3. јула у вруће и мамурно, као што су и сва остала, јутро крај полуострва Рас ел Тин, на коме више од светионика, једног од седам светских чуда старог света, није ни име остало. Напустили смо луку и оставили Ал Искандерију.
Пред вече смо се нашли пред Суецким каналом, а испред луке Порт Саид. Иако смо били далеко од обале јасно се види ушће реке Нил и сам град Порт Саид на улазу у канал, а испред њега безброј бродова чека да прође за Индијски океан и даље ка Далеком истоку.
Следећег дана нас је ухватило јако море. Ветар је северозападни, јачине и до седам по Бофору. Валови преливају прамац и поливају чак и сигнални мост на коме стојимо по овој олуји, а наводно водимо навигацију, а од тог нема ништа. Све што је покретно на броду учвршћено је, све оно што би могло на палуби или у кабинама „плесати“ повезано је, а власници стаклених сувенира купљених у Александрији омотали су их пешкирима и положили у фиоке како их касније, претворене у крхотине, не би заједно са отпацима ољуштеног кромпира бацили с крме у море.
Синоћ смо прошли поред источне обале Крита. Све се смирило следећег дана и кроз Кикладе пловимо по бонаци. После јучерашњег љуљања и посртања на броду је све оживело, а на рачун оних што су „пузали“ по палуби праве се шале. Пролазимо поред острва, познатих из историје и легенди античке Јеладе: Санторини, Милос... Имамо осећај као да пловимо кроз историју, јер нам је свима позната историја античке Грчке, њени јунаци, богови и митови. Као да ћемо сваки час срести Одисеја на његовом повратку у родну Итаку његовој вољеној и верној Пенелопи и сину Телемаху. Неки су гледали у обале острва очекујући да угледају једнооког киклопа: заиста је узбудљиво пловити Егејским морем. Они којима се учинило да чују заводљиву песму морских сирена чували су ту тајну за себе. Новинари, оживели после невремена, интервјуишу редом, питају шта питомци мисле о овој вожњи, мотивима с којима су дошли у Војнопоморску академију.
Када се све смири заборави се на „плесање“ мора, хоризонта и брода. Остану само препричавања и сада промичући између многобројних острва дочекали смо и протекло вече па смо на крменој палуби скромно, али пријатно, топло и другарски прославили далеко од отаџбине Дан борца.
Сунце и умор дочекали су нас при самом упловљењу у луку Пиреј. Тачно у осам сати, као што је по протоколу предвиђено „Галеб“ је командантовим маневром достојним високог поштовања, пристао у луци Зеа која је препуна јахти.
Поподне смо ишли у град који је пун бродова, туриста, ноћних барова... Основан је 492. године пре нове ере, а пред њим се одиграла чувена Саламинска битка. Замало да направим инцидент – један пијани човек се залепио за нас, псовао је и вређао Југославију и Тита, ударио сам га иза једног киоска, али на срећу нико није видео па смо отишли. Луњали смо непознатим градом, купили неколико сувенира – грчки богови.
Неким расклиматаним аутобусом смо ишли до јужног рта Атике – Суниона, на коме се налазе остаци Посејдоновог храма. Удаљен је 70-ак километара од Атине. Успут је безброј плажа, увала са дивном плавом водом, бродова и хотела где станују „сиромаси“ ове земље. Лево је аеродром, десно хотел у коме је одсео свргнути краљ Арабије Бен Сауд.
Увече смо прошли поред улице Црвених фењера, препуну барова и жена из свих крајева света што маме својим изгледом намерне и случајне пролазнике.
Следећег дана, 8. јула, посетили смо Атину и надасве чувени Акропољ. Све оно што смо осетили у подножју седамнаест дивовских стубова Партенона, у божанском друштву мудре Атине, Посејдона, Афродите, Зевса, Рее, Аполона и... над милионским градом који је моћно пулсирао у блиставом и заслепљујућем сунцу дубоко доле до магловитих жалова Егејског мора, било је величанствено! То се истински може само доживети и не заборавити до краја живота.
Били смо гости нашег амбасадора у Грчкој Михајла Јаворског.
Данас је задњи дан наше посете Атини. Било је заиста лепо. Пуни утисака и добро упакованих сувенира с обавезним грчким мотивима, отиснули смо се из Пирејске луке, остависмо наше „скромно“ јахтинг друштво.
Из Пиреја смо испловили 9. јула. Запловили смо ка најдражој и најлепшој луци за питомце Војнопоморске академије – Дивуље. Пловимо око рта Матапан, места где је наш командир 1. одељења поручник бојног брода Трдић Анте потопљен у чувеној Матапанској бици, као морнар на италијанској крстарици „Фиуме“ и у мору плутао седам дана. Док пловимо поред овог рта по релативно мирном мору замишљамо како је било нашем Трлету и он у нашим мислима постаје легенда које ћемо се сећати целог живота.
Са великом пажњом смо прошли поред Крфа, острва спаса српске војске 1915-1016. године. У воде Јонског мора положен је венац одајући томе пошту онима што осташе у Плавој гробници.
После пређених 3.231,5 наутичких миља (податак из Бродског дневника „Галеба“) упловили смо 10. јула у Сплит. Искрцали смо се у сплитској луци, падала је киша и многима су у рукама остале само ручке торби од „камиље“ коже. Неке су биле имитација и од папира и ни у чему се нису разликовале од оних са правом кожом. Они који су их купили јефтино мислили су да су преварили арапског трговца, али нису. Они чије су торбе биле праве правили су шале на рачун преварених. О поломљеним стакленим фигурицама нисмо обавештени.
Мало предаха па последњи испит – навигација.
Boško ANTIĆ